Порекло презимена, село Руденица (Александровац)

18. март 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Руденица, општина Александровац. Стање из 2004. године. Према књизи „Руденица“, Драгише Милосављевића. Приредио сарадник портала Порекло Милош Стојадиновић

Rudenica

Руденица се налази у пределу Родопске планинске масе из које је давно пре Словена експлоатисана руда. На та давна поједина места подсећају називи појединих места. У близини рудника у циљу заштите и нормалног рада подизана су утврђења. Једно од њих је Градац у Риђевштици у чијој се близини из окна Каловац вадило сребро и платина. Сребро се вадило и у Велућу из реке Сребрнице, па јој отуда и назив. На тромеђи Риђевштица – Руденица – Тулеш брдо Металица (576 м/нм) носи назив по металу који је ту вађен.

Теодосије, писац житија, средњовековних српских владара наводи да је краљ Урош имао 7 рудника. Вађено је злато, сребро, олово, цинк и гвожђе. Доласком Келта 1241-1254 рударство Србије хвата замах посебно око 1310. године када Србија постаје рударски развијена земља. Није познато да ли је тај замах захватио и овај крај. Чувари сећања на рударе и руднике су Копаоник кроз „Копаоничко метође“ и Методије Олимпијски. По др Р. Павловићу Турци су рударе терали да раде на празник 1504. године, па су због тога сви рудари страдали. Методије Олимпијски страдао је за хришћанство 311. године на Олимпу.

Руденица по свом првом делу топонима РУДЕ подсећа на руде и окна од којих нека ископана 1938/39. године у атару овог села постоје и данас. Дакле, скоро смо сигурни да село носи назив по руди и рударству.

Упоредо са развојем рударства развијали су се разни занати, првенствено за метале, њихову прераду и израду предмета од њих. Тоболац, Штитари, Стрелари и нека друга носе називе по занатима који су у њима обављани.

У циљу јачања економске моћи земље Српска геологија 1881. године оснива Српско геолошко друштво. Преко овог друштва у Србију 1888/89. године допиру стране компаније за наставак започетог испитивања и експлоатацију руде. Државни геолошки институт је формиран 1930. године. Он је између Првог и Другог светског рата ангажовао стране инжењере за наставак започетог испитивања. Двојица од њих, један Немац и један Словенац много су више радили сумњиве послове него као рударски стручњаци. Становали су у Велућу, преко пута Милорада – Роде Милосављевића, касније војводе. Са њима је Рода био у блиским контактима, а везу са Немцима касније је продужио и као војвода.

У Руденицу су 1938/39. године били ангажовани такође тројица немачких инжењера. Становали су и хранили се код Милутина Н. Радичевића, ондашњег кмета села. Сећајући се тих дана Сава Радичевић каже: „Као дечак био сам врло несташан. Волео сам игру и оружје. Као љубитељ оружја сам сам направио неко пиштољче јер нисам имао пара да га купим. Ради пробе напуним то пиштољче и опалим. Таман сам га поново напунио кад на капију ме зове кмет и два жандарма. Кратко ме испитиваше и на крају ми узеше пиштољ. Један од жандарма помириса цев од пиштиља и затим одоше. Док сам ја киптео од беса нешто пуче у Милутиновој кући, а затим наста граја, вика и псовка. Жандарми оставили Милутину пиштољ да га уништи, а они замакли за Александровац. Милутин ложио ватру жени док је она спремала Швабама јаја за доручак. Уз дрва убацио у ватру и пиштољ који после краћег времена опали, баци тигањ на плафон, залепи јаја на зид, а присутне натера да легну на под уз кукњаву. Дуго сам се бојао и бежао од Милутина, све док ми није опростио уз објашњење да је сам тражио ђавола“.

Један од њих се звао Јошко, други Данке, а имена трећег се нико не сећа. Један од њих је причао да су пре доласка у Руденицу радили у Македонији. Обичну радну снагу ангажовали су из села уз надницу од 50 динара. Уз окну, код куће Терзића, радили су мештани Душан и Вула Радичевић и други. Овде се радило и лети и зими све док радови услед почетка Другог светског рата 1939. Године нису прекинути. При копању вршена су стална минирања јер је вођена борба са каменом масом. Оборени део је ручним колицима из окна извожен напоље. Тада је прокопан тунел дужине 60 метара. У исто време копања су вршена у два друга окна: једном испод куће Терзића, а другом недалеко од кућа Лазића. Најдуже је окно испод Лазића. У окну код Терзића је ухваћен Миливоје Петровић, четник из Мрмоша.

Тешко је прихватити да назив села потиче од рудаче, росуље, врсте ливадске траве која се помиње у литератури.

Руденицу први помиње Стеван Немања у својој повељи 1196. године којом пчеле из Руденице поклања манастиру.

Кнегиња Милица као монахиња Јефимија, Руденицу помиње 1404. године у својој повељи којом ктитора манастира Руденица, властелина Вукашина, поставља за ризничара на двору Лазаревића у Крушевцу.

По освајању Турци Србију деле на пашалуке, нахије, зијамете, тимаре, мезре и хасове. Зијамете и тимаре додељују својим заслужним ратницима. Било је тих поседа и у рукама Срба. Године 1516. Срби су држали 48 села, али их је све мање у каснијем периоду. Руденица је била зијамет, посед Скендера, сина Давидова.

По ослобођењу од Турака насеља су разврстана на већа и мања. Већа су била вароши, а мања села и засеоци завиосно од броја становника. У 19. веку до 15 домаћинстава су била мања, од 15-30 средња, а изнад 100 велика села. Првих дана ослобођења засеоци су били Руденица, Пајсак, Пуношевићи, Срњане, Венчац, Пањевац и Лесеновци. Руденица је у време Карађорђа обнављана, била је мала и није уписана у списак села Карађорђеве Србије. За време Турака засеок је могао да припада једном, а село у чијем је саставу другом господару.

Досељавања након ослобођења убрзала су пораст села, а засеоке претварала у села. Руденица је као и Пајсак 1834. године уписана као заселак Велућа. Подаци су унети збирно за сва три насеља па је тешко рећи колико је имало домова, пореских глава и становника. Засеок није имао сопствене међе већ је у границама села чији је засеок. У оквиру једног села без граница, међа, магила или унки како су ове ознаке носиле назив било је неколико засеока. Село Ковиоци, имало је седам: Јанкова клисура, Равни, Богише, Крагујевац, Мошуте, Дупци и Криви брод.

У доба Карађорђа било је 2634 насеља од којих је 2415 села и 64 засеока. У срезу Козничком 1844. године било је 53 села, 9 заселака са 12.243 становника.

 

Порекло становништва села Руденица

 

Бићанин – Потичу из Осредака у коме се међу првима досели Сима преминуо 1. 3. 1900. у 75. години. У истом селу помиње се Милисав Бићанин умро 9.12. 1901. године у 95. години. Бићанин Стеван имао је сина Владимира, трговца у Кожетину иначе рођеног 25. 10. 1869. године у Осредцима. Међу дуговечне Бићанине спада и Милован који је умро у Дашници у 4. 5. 1895. године у својој 90. години. После Првог и Другог српско-турског рата 1876-1878. године у Жупу, а поготову у Топлицу ослобођену и опустелу сишло је из Осредака више фамилија.

Бићанина има у Риђевштици, Омашници, Трстенику, Крушевцу, Малој Врбници, Стопањи, Мачковцу, Бресном Пољу, Подујеву, Вуковом Долу (Скопље), Ратају, Виткову, Велућу, Дољану и Доњем Ступњу.

У Руденицу се први доселио Драган, син Живорада Бићанина, након женидбе са Ратомирком ћерком Миљка Вујића. У центру Руденице подигао је нову, савремену кућу.

Према др Р. Павловићу преци Бићанина досељени од неког Бића код Призрена. Из тог места њихов предак сточар по занимању, доселио се у Осредке у 17. Веку.

 

Вешковац – Локално предање каже да су се у Риђевштицу доселили почетком 19. века из Црне Горе. Момир Вешковац тврди да су по предању прво били настањени у Равнима код Јанкове клисуре. Због притиска и опасности од Турака преместили су се на терен села Тулеша у реону Срњана, одакле су се убрзо преселили у Риђевштицу. По попису из 1837. године у Риђевштици постоји Марко Вешковац са синовима Миленком и Николом. У попису из 1863. године стоји да Миленко тада има 110 година, а његови синови Милован 46, а Никола 38 година, Милић и Радован. По Миловану су касније Миловановићи.

Презиме Вешковац без ћ на крају састављено од речи ВЕШ и КОВАЦ, што ће рећи вешт ковач и даље вешковац, што указује на то да су преци Вешковаца били вешти ковачи.

Предање које нам је изнео Момир наставља Драги Вешковац, протојереј цркве Лазарице у Крушевцу, па каже:  Петорица браће са породицама доселили су се у Риђевштицу. Двоји са се настанила са леве стране потока који извире у Пуношевићима и тече у правцу Тоболца, а тројица са десне стране. И данас се налазе на пола пута између школе и Пуношевића, а куће су им лево од Цураковића према Руденици.

Најпознатији су Никола р. 1863. године као народни посланик и Јован, кмет и најбогатији становник Риђевштице који је имао преко 70 ха земље у Риђевштици и Ратајима према Јабуковици. Обилазећи огромно имање увек је ишао на коњу. Једном је, путујући на коњу, заспао пао и погинуо позади Тулешке чукаре између манастира и Срњана. На том месту су му потомци подигли споменик, а околни простор назваше код Јовиног споменика. Поред ове двојице, Драгомир Вешковац је касније као борац, солунац, одликован највишим српским одликовањем и Албанском споменицом.

Вешковци, фамилија земљорадника и сточара, виноградара и воћара изнедрила је монахе и свештенике. Међу првима се монашком животу посветиле Јелисавета и Вера које данас живе у манастиру св. Роман код Ђуниса. Убрзо је за њима отишао данашњи на далеко познати хиландарски монах Кирило. Као свештеници из ове фамилије познати су Драги, протојереј цркве Лазарице у Крушевцу и Милан, парох у Кукљину, брат од стрица протојереју Драгу и Радиша син Владанов.

На сцени друштвеног и политичког живота данас је познат Драган Вешковац, који је као полицијски службеник шеф обезбеђења високих државних званичника у Београду.

Седамдесетих година 20. века многи су напустили Риђевштицу. Једни су привремено отишли на рад у Швајцарску, а други су се заувек иселили. Данас, Вешковаца има у Риђевштици, Руденици, Лесковици, Суботици, Јасиковици, Стопањи, Велућу, Тоболцу, Глободеру, Мачковцу, Александровцу, Трстенику, Крушевцу, Београду, Старом Трстенику, Хиландару, Ратају, а било их је и у Лесеновцима.

Стари солунац Драгомир продао је земљу у Ратају и купио у Старом Трстенику. Његов син Момир уступио брату за земљу у Руденици и прешао из Риђевштице у Руденицу.

Данас су у Риђевштици само 2-3 породице, а у Руденици је једино Момирова породица.

Иначе, већина Вешковаца верује да су даљим пореклом од Васојевића из околине Ловћена. Вешковци славе Ђурђевдан.

 

Вујић – Из В. Главе у различито време и из различитих разлога досељени су двојица Вујића.

Први мештанин Руденице постао је Десимир, син Гмитра кога је усинио Борисав Терзић.

Неколико година касније Миљку Вујићу као вредном, поштеном и дуговечном слузи, Обрен Терзић додељује земљу у знак захвалностзи за такав однос. Миљко се потом жени и постаје мештанин овог села. Иначе, Вујићи су даљим пореклом родом из Колашина (Црна Гора). У другој половини 17. века из Колашина у Кожетин досељен је Марко Вујић, а затим је прешао у Вељу Главу. Имао је два сина Пауна и Павла. Паун је пре 1833. године отишао у Ратаје и од њега су у том селу Вујићи. По др. М. Лутовцу у Вељој Глави је било 9 кућа Вујића.

Сви славе Св. Стевана, а у Руденици и Св. Агатоника.

 

Ивановић – Преци Ивановића живели су у Рибнику, одакле су се, вероватно, после Првог српског устанка преселили у Руденицу два брата Михајло и Сума. Михајло Ивановић ожењен Јованком Жарковић из Рибника, само је један доказ да имају везе са Рибником.

Сима Ивановић, чији су преци живели на потесу Старо село по предању због трзавица при подели са браћом сели у „Палитњак“ где данас живе његови потомци. Остали Ивановићи постепено су се изградили на простору Старог села и од њих су Ивановићи код гробља. Сви скупа чине најбројнију фамилију. Заједничка слава им је Св. Лука 31. октобра. Ивановићи у „Палитњаку“ су познати кречари.

Из Руденице где је по др М. Лутовцу било 15 кућа, Ивановићи су одсељени у Глободер, Кошеве, Тулеш, Александровац, Лазарицу, Трстеник и Врњачку Бању.

Академик М. Лутовац наводи да су преко планине стигли у Рибник, а затим у Руденицу. Према истом извору имају рођаке у околини Трстеника и славе Св. Луку.

Накнадним испитивањем при писању ове монографије утврђено је да у Рибнику има презимена Ивановић. Утврђено је и то да Св. Луку славе Јевтовићи, Симићи и Думовићи.

Ивановићи славе Св. Луку и Митровдан.

 

Лазићи – По др М. Лутовцу они су род Лазовића са Корита на Пештеру. По њему у Руденици постоје 6 кућа и сви славе Св. Агатоника. Он тврди да су стигли са Копаоника.

Према предању које је чуо од својих предака монах Климент, данас најстарији Лазић каже: „Лазићи су досељени од Топлице. На брду Слава код Бруса прославили су славу уз пут крсну славу Св. Агатоника. Одмах после славе кренули су у Руденицу и ту се настанили за стално.“ Овако слободно кретање и слављење славе могло је бити само у слободи, по одласку Турака. Изнете чињенице су сасвим довољне за закључак да је њихова сеоба била у току или након српских устанака.

Куће Лазића некада су биле између Старог села и Оџаклије. На том некад скровитом месту у шуми данас постоје две старе куће. Они су куће по распореду домаћинстава приказали под бројевима 31и 32. Лазићи су се, неки пре, неки после преселили ближе Угару. Већина њих је одсељена у друга места, а неки су монаси по манастирима. У манастиру Велуће је Драгомир, чије је монашко име Климент. Његов син Владимир као монах Методије живи у Шведској. Најмлађи Драгомиров син Андрија је свештеник.

 

Марковићи-Ивановићи – Ова фамилија потиче из Округлице. Јована, ћерка Вељка Марковића из Почековине уд. Миленка Марковића из Округлице по смрти мужа удаје се за Марка Ивановића из Руденице. Са собом Јована доводи тројицу синова из првог брака: Радулу, Душана и Љубисава. Марко Ивановић их признаје за своје. Куће Марковића су у „Палитњаку“.

 

Протићи – Протићи пореклом из Пипера (Црна Гора) досељени су у Тржац. По месту из кога потичу кратко су се презивали Пипери, односно Пиперци.

Према др М. Лутовцу у Тржцу има 18 кућа. Време досељавања није познато. Марко Протић има сина Божидара, а Божидар сина Душана, рођеног 14. 3. 1887. године. Душан се по смрти прве супруге Милане оженио Станицом уд. Погинулог Аранђела Јовановића у Првом светском рату. Од Пипераца су у Латковцу: Ракићи, Живадиновићи, Годићи, Вучковићи, Кнежевићи, Михајловићи, Недељковићи, Ћирићи и Пајићи. Сви славе Св. Ћирика.

По др Поповићу има их и у Јелакцима. Они су од Бушета из Беласице у Вихоровини.

Пиперци постоје и у Бресном Пољу и многим другим местима.

Славе Св. Архангела и Св. Ћирика.

 

Радичевићи – Село Црна Глава под Борином Чуком (1478м) на десној страни Гобелске реке на Копаонику у свом саставу имало засеок Мечкари. Засеок је добио назив по двојици ловца на медведе. Из тог села су у Брђане одсељена два брата Вучко и Радич Црноглавац. Вучко остаје у Брђанима и од њега су у том селу данашњи Вучковићи. Радич под презименом Станковић, Брђанин и Црноглавац одлази у Руденицу. У тефтеру из 1833. године у Руденици се помиње као Станковић, Брђанин и Црноглавац, што говори одакле се доселио. Радич је имао синове Благоја, Милана, Петра, Ђорђа и Саву. Благоја је 1849. Године венчао Сима Црноглавац из Лопаша.

Дакле, Радичевићи су Црноглавци из Црне Главе расељени по разним правцима у различито време. Поштујући традицију одржавали су родбинске везе кроз кумство. Има их у Црној Глави, Дртевцима, Лепенцу, Брђанима, Стројинцима, Руденици, Лопашу, Липовцу, а било их је и у Доброљупцима 1860. године.

По др Р. Павловићу они су из места Црноглава код Стоца у Херцеговини. Пре велике сеобе из тог места у Херцеговини дошао је Живко са сином Тривуном и настанио се на потесу Старо село у данашњој Црној Глави на Копаонику. Вероватно је село Црна Глава по њима добило име, а не они по њему. Од Живка и Тривуна су данашњи Тривуновићи, Вукосављевићи, Јосијевићи, Матићи, Максимовићи и Дишићи. Сви они ма како се презивали познати су као Црноглавци. Славе Св. Архангела и Св. Јоакима и Ану.

Време досељења у Руденицу није познато, али треба веровати да су први досељеници у ово некад нестало село. С обзиром да Руденице као села нема на списку села Карађорђеве Србије, може се закључити да су досељени након Првог српског устанка, највероватније у време Хатишерифом прикључених нахија.

Радич је на Угару, центру данашње Руденице имао велики посед, кућу и шталу. Каравани чак из Грчке натоварени разном робом свраћали су код њега. Прво буре са металним обручима имао је Радич. Врло богат поседовао је земљу од Д. Терзића преко Угара до Лазића. Био је жирант сиротињи при узимању државног кредита, па му је због дуга продато 10 ха земље у Руденици и 4 ха код Миљковицке воденице у Пајсаку.

Поред Радича био је познат и његов син Сава који је 1875. године одређен да дочека кнеза у Виткову.

Академик др Лутовац наводи да су досељени из Брђана код Бруса, да их има 12 домова и да славе Св. Николу.

Из Руденице су одсељени у Ржаницу, Пајсак, Штулац, Тоболац, Мрмош, Александровац, Врњачку Бању, Крушевац, Торонто (Канада), Немачку.

Славе Св. Саву и Св. Николу.

 

Терзићи – Вук Караџић у делу „Дробњак, породице у Дробњаку и њихово порекло“ наводи да су Терзићи огранак Мандића којих је било у Паљевштици и Терзића којих је било у Осрецима код Бруса.

Време досељавања у Србију је тешко датирати.

Терзићи у Руденици потичу вероватно од Радована, ожењеног Миљојком, који је умро 8. 8. 1848. године. Први Радованов син Милош ожењен 1838. године Станицом А. Ђорђевић из Стопање. Од њега су горњи Терзићи. Од другог Радовановог сина Милисава, ожењеног 1844. Године Јаном, ћерком Милоша Кљајића из Тулеша, су доњи Терзићи. Радован Терзић у тефтеру десетка хране 1834. Године први пут је уписан под овим презименом. Разлог промене презимена није познат, а постоје три могућности: због бојазни од освете, због тога што је неко био терзија и због тога што су сазнали своје право порекло.

Др М. Лутовац наводи да су даљим пореклом из Црне Горе, да их у Руденици има 10 кућа и да славе Св. Николу.

У Руденици су им куће биле на Оџаклији, ан платоу изнад кућа Лазића у правцу Угара. Са тог места се Богољуб Терзић преселио на место где су сада Терзићи.

Слава Терзића је Св. Агатоник.

 

Тодосијевић – По предању, у Ратају досељени са југа од Тетова ради чега један потомак доби надимак „Грк“. У тефтеру арачком села Ратаја из 1833. године уписан је Стеван Атанасковић и његови синови Тодосије, Петроније, Милосав, Петар и Димитрије. Стеванови синови носе презиме Стевановић, а Тодосијеви презиме Тодосијевић. Тодосијев потомак Новица по женидби са Малином ћерком Гвоздена Павловића из Велућа усвојеном од стране Милена Лазића, долази на мираз у кућу Лазића у Руденици.

Славе Св. Стевана и Св. Николу.

 

Хусељић – Након женидбе Зијад, син Изета Хусељића из Зенице, долази на мираз у Руденицу у кућу супруге Радмиле, ћерке Станислава Ивановића.

 

Цураковић – По попису из 1863. године у Риђевштици постоје измећи осталих:

1. Анђелко Цураковић 37 година
2. Спасоје, син 13 година
3. Обрад, пасторак 24 године
4. Ћирка, снаја 25 године
5. Перса, унука 2 године, удата 1881. године за Милоша Костића из Дренче

Анђелко Цураковић оженио се удовом неког Несторовића из Брзећа. Са собом она доводи Обрада, сина из првог брака. Обрад, рођен у Брзећу, ожењен Ћирком, умире 14. 9. 1909. У својој 70. години. Тако су настали Цураковићи-Несторовићи.

Цураковићи сматрају да су пореклом од Латковца. Неки од њих сматрају да су носили презиме Томић, а други презиме Николић.

Цураковића има у Риђевштици, Ратајима, Почековини, Трстенику, Тоболцу, Велућу, Стопањи, Пајсаку, Краљеву, Зрењанину и Новом Саду.

 

Ћирић – У Округлици по свему судећи, поготову по броју кућа приказаним у првим пописима староседеоци тог села.

Први се у Округлици помињу Михајло, рођен 1780. године и Радован, рођен 1788. године. По Михајлу који је имао сина Ћиру, прво су били Михајловићи.

Мирко, син Ћирка Михајловића-Ђокића из Округлице, променио је презиме и по оцу постао Ћирић. Мирко се 1881. године оженио Негосавом, ћерком Петра Радичевића и дошао у Руденицу на мираз. Данас постоје две куће Ћирића у овом селу.

Слава Ћирића је Св. Сава и Св. Никола.

 

Ћирковићи – Према др М. Лутовцу, Ћирковићи „кажу да су негда од Преполца“. Прво су настањени у Кривој реци и Осрецима одакле су сишли у Повац , Дашницу и Брезовицу. Михајло Ћирковић из Повца од 1837. до 1859. године као кум Здравковића, Савића, Пауновића, Благојевића и Бићана, дуго је одржавао везу са првобитним комшијама. Касније су везу одржавали Јован и Глиготије из Повца. По др. Лутовцу, у Повцу има 6 кућа и сви славе Св. Димитрија.

Ћирковићи из Дашнице одсељени су у Крушевац, а славе Св. Јована.

Ћирковиће-Ћириће у Брезовици зову „криворечани“ због места одакле потичу. Они касније по Илији носе презиме Илићи.

Вујица, син Добривоја Ћирковића из Повца након женидбе 1999. године са Јасмином, долази у Руденицу на мираз. Слави Св. Димитрија.

 

Ћосић – Даљим пореклом су од Андријевице (Црна Гора). Досељена су пред Први српски устанак три брата Ћала, Мина и Ћоса. Од првог су Ћалићи у Ржаници, Тржцу и Тулешу, од другог су Минићи у Тржцу, Тулешу и Мрмошу, а од трећег су Ћосићи. Наиме, Никола се због бујица и опасности од поплава из Тржца одселио у Витково и од њега потичу Ћосићи у Виткову.

Миљко Ћосић након женидбе са Руменком, ћерком Јована Терзића долази на мираз у Руденицу. Према др М. Лутовцу има их 12 кућа.

Славе Св. Архангела.

 

ИЗВОР: „Руденица“ – Драгиша Милосављевић, Завичајни Музеј Жупе, Александровац 2007. године. Приредио сарадник портала Порекло Милош Стојадиновић

 

 

 

 

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.