Порекло презимена, село Цуљковић (Шабац) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Цуљковић, град Шабац. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава С. Радо Порекло становништва села Цуљковић, град Шабац. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава С. Радо Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Порекло презимена, село Цуљковић (Шабац)

Порекло презимена, село Цуљковић (Шабац)

Порекло становништва села Цуљковић, град Шабац. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава С. Радовановића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Село се дели на мале: Горња мала; Дивич мала (између Копљевић потока и Радовашничке реке); Ђокића мала (на десној страни Копљевић потока, изнад мајдана кречњака); Средња мала, у средини села, од џаде па до Вујковића и Дојне мале (ту школа, судница, задруга, милиција, колар, ковач, пинтер); Вујковића мала; Дојна мала; Шеварице мала (близу је „Долуша” тако зову плитку долиницу коју смо прешли из Беле Реке довде) она спрам Липолиста можда по шевару, можда нека веза са Шеварицама у Мачви; Копљевић (циганска мала, на левој страни потока Копљевић). Цело село све мале су на Цуљковићкој коси, по темену и страни према Добрићкој реци.

У селу су два гробља: Дивич и Копљевић и један део Горње мале, сахрањују се у гробљу сеоском у Гајевима, код старог Маџарског гробља, 100 m даље; друго гробље сеоско је наспрам Дојне мале, на месту званом Мариновац. Маџарско гробље је у градини Миленка Марковића, на брегу, ближе Радовашници, између Грушића и Горње мале. У Маџарском гробљу било плоча лежале велике плоче, цео гроб покривале; сад плоча нема, камен однели сељаци (плоче биле сличне као „граник” гнајс или микашист, чврсте плоче). У Марковића мали има камених белега један из 1804. године (свега три камена).

Марковдан преслава за цело село. Не знају који је светац Црквине.

Има прича да је у селу био неки Турчин Суљо – Суљко, па по њему Цуљковић; Дивањац звано место где Суља све на диван позивао. Нема трага о конацима.

Извори: „изворац” Плазаљка, у Копаљевићу код мајдана Душана Којичића (мора бити по „плазати се”, суљати се); Студенац, у Реци (Радовашничка Добрићка); Стубара, у Реци више Студенца, на месту Буквик (има забран букове шуме); Ђубревац у Копљевићу, из кречарског камена; а други Копаљевић, из кречарског камена; извор код Црквине у Копаљевићу, с оне стране реке, у грушићком атару, није у кречарском камену. Код пећине су два извора „Код Пећине”; више тога изворац Мијајловача (тамо се виле умивале у шуми; лековита „кад увати неког грозница, порани пре сунца, умије се, окупа се, остави белегу на брегу остави грозницу и безобзирце се врати кући здрав”.)

Дивич, Копљевић и Ђокића мала користе воду са извора: Дивич са Стубаре и Студенца, Ђокића мала са Плазаљке и Копљевића, Копљевић мала са Студенца и Плазаљке; остало село снабдева са „бунарева”. Најдубљи бунар Јована Марковића 60 m; ос! 40 m код Милана Марковића у Горњој мали: (прво 1 m црна земља, око 6 m иловача, испод иловаче жути и зелени песак око 25 m сам песак; иза тога око 2 m камен кречар шупљикав; испод тога облога камења: облуци белутка, гнајса, мек „граник”, шкриљаца око 3 m дебела; онда је ударила вода из дубине говорили вода „одоздо”. Има три метра воде стално). Пре тога Милан Марковић копао у авлији 60 m; ту су у педесетом метру дубине нашли дрво познаје се клада, у зеленом песку; кад се изнесе напоље види се, створио се угљен траг лигнита. Овај бунар био баш на вису, поред џаде; онај други плићи спустили ниже, 150 — 200 m даље ка реци. Преко лета је оскудица воде; неки бунари пресушују у вишим малама, на темену и вишим странама косе. Безводан крај, зато праве по авлијама и вртовима баре (као и у Звезду).

Лазића Бара место звано у пределу Дуге Шуме, над самим Копљевићем, стално је под водом; Бара Лазића ни за суше не пресуши. Кад је највећа, захвата пет до десет ари; дубина око један и по метар, лети плића. Била ту шума, бацали шуму, обарали грмове у Бару да је заспу била чиста вода. Још једна бара одмах до прве (10 до 15 m), у њу бацали сењски колац да је измере она засута. Затискивали је сланином, као и бару у Петковици, да затисну воду.

Границе атара: према Радовашници одмах изнад Горње мале; према Белој Реци је Долуша; према Добрићу је Милачка, изнад Дојне мале потес; према Метковићу, захватајући Угљаре (не памте кад је жежен ћумур, била ту „граница”, грмови много велики) граница атара је до реке Мутника; према Грушићу су Дуге Њиве и Дуге Шуме то је с оне стране Лазића Баре и Пећине; шума преко „Реке” (Добрићка река) око потока Копљевић; с друге стране сеоске косе наоколо и око Долуше.

Виногради су на коси сеоској највише, мало и на рту између две реке; ливаде најбоље око обе реке; ту и најбољи кукуруз. Пшеница и остало жито највише на косама; око кућа на странама воћњаци, а на равнима башче, градинице. Градина је свака њива.

Ветрови: дрињак, са Дрине, од запада; југ, северац, устока. Дрињак највише доноси кишу, доноси и снег и сметове. Први снег зове се „ждраловњак” онда ждралови беже на југ, обично о Светом Николи, некада и о Крстовдану јесењем.

Мајдан за кречњак за кречане је око један и по километар од улаза у пећину, на истој обали. „Камен кречар” исти модри кречњак као у Петковици, Чокешини и Новом Селу, само овде без кристаластих појава на контакту, због удаљености од лаколита церског. Модри кречњак Цуљковића пружа се и ка југу, са прекидима, на Грушић, Волујац, Метковић Поцерски, Заблаће. То би била кречњачка оаза на карти Косте В. Петковића, док кречњаци Петковице, Чокешине и Новог Села нису обележени. Камен „кре- чар” сељаци довозе на џаду и ту пеку у кречанама. Ту се лакше може да прода. Само га Цигани праве из мале Копљевића. Производи се по тридесет кречана у току сезоне, по 10 до 30 метара креча. Пеку у току пет месеци сигурно, углавном од Ђурђева до Митрова дана.

Преко циганске мале Копљевић силази се у поток Копљевић. На левој страни потока банци плавог кречњака правца север — југ, па запад — југ око 45 степени. На другој страни потока, десно, кречњачке масе се пењу још више (на левој су само при дну, док изнад њих песак, шљунак, кварц, гнајс, неоген). Тамо исто правац север — југ, па ка западу око 70 степени; затим скоро вертикални слојеви тањи, ту карактеристичне шкрапе, типа мечки.

У дну потока тераса 120 т; на 175 m кроз шуму, стрме стране, засуте иловачом и песком још од висине 140 m, доспева се на зараван 55 m над потоком (у а.в. 175 m). На самој ивици заравни, изнад стрмог усека Копљевића са откривеним кречњачким слојевима (у њима и каменолом цигански), налази се Лазића Бара. Алувијална вртача, тањирастог облика, уздужна оса вртаче правца север — југ, под водом у пречнику елипсе око 50 m. На десном крају, ка северу, јаружица у алувијалним наносима пола до један метар; обала алувијалне равни вртаче око 250 m дуж осе где бочно према западу Мала Бара, исушени виши део вртаче састављен из два дела. Од дна вртаче до горњег одсека 10 до 15 m, северни оквир отворен подсеченом страном Копљевића потока. У нивоу терасе од 55 m над потоком дебљина алувијалног наноса непозната. Одсеци над баром су преко метар и по дебели.

И на левој, као и на десној страни потока, при дну откривени за 20 m висине, кречњаци, модри и плави. Свуда левом страном потока, идући навише ка пећини, откривени исти модри кречњаци, све до ерозионог проширења тесне, скоро кањонске долине. А ту испод воденице и цркве („њу Турци запалили”!), испод кречњака наједном, у нивоу потока, модри серицитски шкриљци, права такође север — југ, пад овде, међутим, каистоку око 35 степени.

Даље навише, код извора испод Ковачевца, веома типична појава истог модрог кречњака с интеркалацијама модрог и црвенкастог истог серицитског шкриљца. Има партија са стално наизменичним слојићима кречњака и шкриљца са ситним љуспицама белог лискуна (серицита). При томе, у подинама досад са прекидима, још од Новог Села откривених модрих до црнкастих или плавих кречњака, издрузганих и овде са безброј калцитских жица у свим правцима налази се серија шкриљаца са прелазима у кречњачку главну фацију.

Копљевички палучак (ерозионо проширење, мале земљице до реке, то је „палучак”) је место где се доспева до пећине, далеко од циганске мале један и по километар. Пећински улаз 6 до 8 метара над потоком. Улаз два метра висок, толико и широк. У дну отвора пукотина, дијакинеза, чији процеп око 1 с Зm. Испод дна улазног отвора одсек око један метар, затим још један метар ниже. Приликом кише, кроз процеп и оба одсека из пећине се излива вода. На улазу окапина до 4 m дуга, правац ка југу; одатле главни ходник ка југоистоку, најпре око 20 корака, затим ка југозападу неколико метара, па опет стари правац ка југоистоку. Ишли унутра до педесет корака. Дно под муљем и кварцевитим шљунком после кише од претходног дана у пределу ове долине и атара. Одозго доводни вертикални канали као и бочни, по 20 сm пречника па до пола метра. На тридесетом кораку, испод једног косог горњег бочног ходничића од једног до пола метра ширине, који води навише, читава мања плавина од муља са лишћем, гранчицама и шљунком. Учитељ Јова каже да је ишао до 2 кm у дубину. Сем главног ходника, од улаза одмах и бочни, 3/4 m широк, после 10 корака; он са десне стране, ка југу, право од улаза.

Пећина је стално влажнога дна. Приликом пљускова у околини, после 10 минута потекла би из пећине кроз окапину читава река, по 15 — 20 ст дубок поточић.

Према пећини, на левој страни потока, на долинској страни, две мање вртаче у забрану, пречника по 10 -15 m, левкасте.

Идући ртом између две реке у село, прелази се преко неколико подова. Предео проширеног потока око пећине зове се Котлина, а ерозионо проширење са палучком на дну „палучак”. Испод „Котлине”, долина у кречњаку стешњена, кањонска. Асиметрија Реке: лева страна широка, десна стрма, под шумом.

Посматрајући са површи предео око шуме и Лазића Баре, види се како је прва бочна долиница на истој страни, у Лазића имању, идући узводно, скаршћена, тако да је горњи део, извориште потока у вртачи тачно на наспрамној левој страни потока бочна долиница све до темена површи изнад 175 m скарашћена, са две вртаче на доњем крају изнад последњег усека од 20 m над потоком, где је доња вртача под кукурузом. Овом увалом обухва- ћена долиница око 500 m дуга, 200 m широка.

У селу Цуљковићу су 184 куће и 1035 становника.

 

Порекло становништва

Горња мала:

Марковићи (24 к., Ћириловдан). У Горњој мали 23 к., у мали Шеварице 1 к. Марка (62 год.) Марковића отац Павле, деда Живко, прадеда Вилип, чукундеда Јован, прачукундеда Марко он од Лесковца, дошао са женом и пет синова. Један од њих отишао у Мачвански Причиновић, и од њега су Марковићи, а мајка отишла, преудала се у Чојиће (и њих има тамо). Славе Ћириловдан. Има Марковића, од пре 80 година, 1 кућа и у Липолисту, слава Ћириловдан. Има Марковића и у Шапцу, две куће, Милосав и Живорад, одавде отишли 1924. године; има их и у Совљаку (Мачва) једна кућа, од 1912. године, Милорад отишао. Кад је Марка Марковића мајка Петра дошла из Табановића пре 70 година и удала се за Павла, биле свега четири куће Марковића. Живко Марковић, ђед Марков, био поп у овом селу а парох у манастиру Радовашници за време Милана Обреновића. Пре тога био учитељ у Мачви, у Клењу. Умро млад, 1876. године у четрдесетој.

Драјићи (3 к., Јовањдан). Доселили из Галовића (Тамнава). Милинков (64 год.) прадеда Драја дошао. Драјићев род су и

Страиловићи (1 к., Јовањдан). Страило и Драја били браћа.

Радовановићи (3 к., Ђурђевдан). Из Петловаче, Милутинов деда Андрија дошао; они што су остали у Петловачи зову се Мусићи надимак.

Лазаревић Велимир (1 к., Митровдан). Непознато порекло.

Исаковић Драгутин (1 к., Никољдан, а женина слава Јовањдан). Из Грушића 1935. године дошао жени у кућу, у Страиловиће.

 

Дивич мала:

Матић Милан (1 к., Никољдан). Миланов (63 год.) деда Ђука, прадеда Матија. Звали се Мирковићи пре деде. Не знају раније порекло. Матија био мајстор самоук, носио ситне ствари (синије, лопате), оправљао их и продавао. Очух Благоје дошао из Запоља села (Братунац), нема порода. — Ђокић Живко (1 к., Лучиндан). Живков отац Никола а деда Петко. Он из Босне, дошао из Дворова (Бељина), пре 80 година.

Марковићи II (4 к., Никољдан). Драгомиров (48 год.) прадеда Јаков, деда Павле, отац Богосав. Из Осечине (Јадар) пре 100 година.

Милошевић Величко (1 к., Никољдан). Отац Милован, ђед Илија, прађед Никола. Ругали им се, (звали их) „Турчиновићи” искорењен надимак. Вероватно да су из турског времена још овде.

Копљевић, мала влашких Цигана:

Маринковићи (6 к., Никољдан). Дошли из Китога, луга код Шапца.

Маринковићи II (1 к., Аранђеловдан). Пајин отац Станко из Маова дошао.

Јовановићи (4 к., Аранђеловдан). Маринков (66 год.) отац Станоје, деда Јован он из Липолиста. У Липолист из Лугова (тамо су од њих сад Јанковићи, 3 — 4 к.); а у Лугове из Китога, кад је Циганиште расељено, пре 90 година. Јованов отац тамо сахрањен, у Китогу.

Бурмазовић (3 к., Аранђеловдан). Из Китога у Лугове, из Лугова у Липолист, отуда овамо.

Лазић Живко (1 к., Петковача). Из Китога, као предњи.

Петровић Стеван (1 к., Аранђеловдан). Овамо из Чокешине пре 40 година, а тамо из Китога.

Радосављевић Станко (1 к., Петковача). Из Грушића овамо, а тамо из Китога.

Костић Станко (1 к., Петковача). Као Јовановићи и Бурмазовићи.

Недељковић Милорад (1 к., Никољдан). Из Дворишта пре 4 године, а тамо из Китога.

Станковић Станојe (1 к., Петковача). Из Десића пре 20 година, а тамо из Китога.

Ђокића мала:

Ђокићи (1 к., Митровдан). Порекло непознато, можда староседеоци.

Будимировић Војислав (1 к., Никољдан). Из Десића пре 10 година.

Гајићи (1 к., Ђурђевдан слава женина, његова била Јовањдан). Мушки изумрли; Васа покојни из Волујца, жени Обренији у кућу пре 30 година.

Дојна мала:

Кнежевићи (2 к., Ђурђевдан). Обрадов (66 год.) отац Рада из Лике дошао са једним дететом, удовац, овде се оженио пре 80 година. Овде зарадио парче земље и довео из Варне удoвицу. Презиме из Лике.

Лазаревићи (6 к., Степањдан). Деда дошао из Босне 1876. године.

Гојковићи (5 к., Лазаровдан). У Дојној мали 4 к., једна кућа у Средњој мали. Гојко, Богић, Коста и Којица, четири брата дошла из Босне од њих Гојковићи, Богићевићи, Костићи и Којичићи.

Николићи (4 к., Никољдан). Непознато порекло, можда стари.

Николић Марко (1 к.). Отац Димитрије из Синошевића променио презиме збратио се са Илијом Николићем, примио и славу; Илија „није имао друштва”, па га позвао.

Марјановић Будимир (1 к., Ђурђевдан). Његов деда Влајко из Борање, из Јадра; овде служио код Костића и ушао девојци у кућу, у Гојковиће. Будимиров отац Живан био би сада 60 година пре 60 година деда дошао. — Јовановићи (3 к., Аранђеловдан). Целу породицу зову „Чвркало” звали се прво Јадрановићи. Пре 80 година из Јадра. Алекса се зове, крштен је Живојин, а надимак је Чвркало (47 година).

Чанковићи (2 к., Никољдан). Дошли из околине Огулина 1921, из Лике. Два брата дошла: Петар из Америке, имао пара, купио 14 ха и довео брата Илију са мајком и осталима.

Милинковић Видоје (1 к., Лучиндан). Из Рибарице (Јадар). Овде служио код Вујковића, па га усинио Илија Гојковић. Слави и поочимову славу Лазаровдан.

Средња мала:

Товиловићи (тако се пише, а говоре Тоиловићи), (7 к., Ћурђевдан). Староседеоци. Добросављев (47 год.) отац Милинко, деда Живојин, прадеда Ђурађ и његов брат Бранко. Са Цветићима били заједно овде на месту званом Дивањац, одмах испод суднице „поврх реке”. Били сви једна фамилија, па се поделили. Старо презиме за оба рода Товиловићи (по Товилу).

Цветићи (9 к., Ђурђевдан). Од рода Товиловића не узимају се. Драгомиров (62 год.) прадеда Максим; онда били у кући као задрузи, баба Цвета била домаћица сви је слушали, и по њој овај део рода Цветићи.

Богићевићи (9 к., Лазаровдан). Исто порекло као Гојковићи, из Босне.

Адамовићи (2 к., Никољдан). Сремски Цигани, нису Гурбети, већ чергари. Дошли из Табановића Мачванског пре 80 година, са чергом. Правили кашике, сад су корпари. Одавде са чергом у Грушић, тамо начинили кућу, па им Никола Тешић из Грушића овде купио плац, направио кућу, само да би их склонио. Илија звани Микаило није могао да издржи у кући „због топлоте”, бежао под чергу врло дуго; и зими под чергом био, заједно с колима. Био добар ковач. Илијиних пет синова: Стеван, Степан, Пера, Никола, Спасоје, сви умрли, последњег убили Немци.

Којичићи (11 к., Никољдан). У Средњој мали 6 к., у Шеваричкој мали 5 к. Којица променио славу од Лазаровдана, отишао жени у кућу, Исто порекло као Гојковићи, из Босне. Ранков (70 год.) прадеда Станко, а његов отац вероватно Којица.

Јовановићи (4 к., Петковача). Можда су „староседеоци”. Николин (67 год.) прадеда Деспот, чукундеда Јован. Пре 50 година једна кућа у Шабац.

Милиновићи (3 к., Аранђеловдан). Прадеда можда из Босне. Има од њихова рода у Десићу, отишао брат Нинковог (30 год.) деда Томе.

Вујковићи (23 к., Тривуњдан). У Средњој мали 4 к., у Вујовића мали 15 к и четири куће горе на џади, а припадају Вујковића мали. Досељени, непознато одакле, кад био Суља Турчин овде. Вујко, Исак и Андрија били браћа. Исак отишао на мираз у Ново Село (и у Лешници их има од њега Исаковићи; Андрија без порода, умро као момак; од Вујка овде Вујковићи. И Исаковића слава Тривуњдан. Николин (76 год.) прадеда Мијаило, прачукундеда Вујко. Поп Митар отишао у Смедерево, односно село Голобок, а Дамњан у Варну; Дамњанов син Неша и сад поп у Варној; од попа Митра има такође у Голобоку.

Јосиповић Борисав (1 к., Никољдан његова слава, а Лазаровдан старчева слава). Његов отац Јанко из мачванског Белотића, служио овде у Мирковића и Којичића, па се призетио код Ивана Богићевића пре 40 година.

Антонићи (1 к., Никољдан). Из Вотњака (Воћњак у Јадру), деда Лукин отац Јеврем, пре 100 година дошао овде; био пандур, тукао сељаке у напредњачко доба. Ж

Илић Живко (1 к., Јовањдан). Из Грушића 1911. године; служио код Марковића, Вујковића и овде купио кућу и плац. Фамилија у Грушићу тамо се зову Лукићи.

Ковачевић Илија (1 к., Василица). Из Маова 1927. године, купио кућу и плац и овде се оженио.

Алиловић Мика (1 к.). „Турски” Циганин. Име му Суља, „Мика” је надимак, дали му га сељаци овдашњи. Отац му Ариф, он дошао из Петковице овде, као ковач; ишао на рад у Варну, Поцерски Метковић и настанио се овде 1912. године. Има брата у Шапцу, брат Алија звани Шиша. И Мика је ковач, код оца изучио занат.

Вујковића мала: видети Вујковићи у Средњој мали.

Шеварице мала:

Костићи (5 к., Никољдан). Исто порекло као Гојковићи, али не славе Лазаровдан, већ као Којичићи, Никољдан: дакле, два дела једног рода Лазаревдан, друга два дела, млађе фамилије Никољдан.

Станимировићи (6 к., Никољдан). Можда стари, непознато порекло. Јездимиров (31 год.) отац Милинко, деда Митар, прадеда Која.

Стевановићи, зову се и Стекићи, надимак (2 к., Никољдан). Милисављев деда Јанко. Стари, а са њима комшије били Ракићи-Петровићи, Никољдан изумрли.

Лазић Милисав, раније се звали Вељковићи (1 к., Никољдан). Порекло непознато.

Грујић Алексија (1 к., Никољдан). Жена сама. Пречани, прво у Мачву, у Глоговац, а одатле овамо 1910. године. Из Срема дошао покојни Исак Грујић, ћурчија; и његов син покојни Илија Грујић, такође ћурчија. Последњи мушки члан, син, погинуо под окупацијом четника.

 

ИЗВОР: Војислав С. Радовановић, ШАБАЧКА ПОСАВИНА И ПОЦЕРИНА – Антропогеографска испитивања; из теренских бележница грађу приредила МИЉАНА РАДОВАНОВИЋ, 1994. (стране 199-207), приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 


Коментари (3)

  • Slobodan Markovic

    U ovom delu opisivanja o Culjkovicu, potrebno je izvrsiti ispravku koja se odnosi na Madzarsko grodblje u Kopljevicu, koja je vlasnistvo mog djeda. Dakle ta niva, bagremnjak, je vlasnistvo MILINKA MARKOVICA, a ne Milenka. To je podatak koji se navodi i u jednoj knjizi o Sapcu i okolini, gde takodje stoji Milenko, umesto da stoji MILINKO. U toj knjizi navodi se da je spasao i prevezao dva partizana koji su bili ranjeni i odvezao ih volovskim kolima u Lipolist.
    Slobodan, Markovic, pukovnik u penziji
    ulica Raska 2 – 11040 Beograd
    0644023108……………..JMBG 3110956110026.
    Pozdrav

    Одговори
  • Nikolić Milorad Mija Šabac

    Prvi put sam video prezime TOVILOVIĆ.Znam da nema niko ko se tako preziva a uopšte se ne pomimje prezime TOVITOVIĆ koje postoji i danas u Culjkoviću. Dali je to greška ili ja nisam dovoljno obavešten.Nikolić Milorad Mija.

    Одговори
    • Defendor

      Презиме Товиловић као презиме постоји, да ли га је било у Цуљковићу, то сад не знам, али није искључено да је презиме Товитовић настало управо од погрешног записивања презимена Товиловић. Товиловић је иначе патронимичко презиме, настало од мушког имена Товило, које је данас ретко или непостојеће.

      Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top