Порекло презимена, село Бојић (Шабац) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Бојић, град Шабац. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава С. Радован Порекло становништва села Бојић, град Шабац. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава С. Радован Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Порекло презимена, село Бојић (Шабац)

Порекло презимена, село Бојић (Шабац)

Порекло становништва села Бојић, град Шабац. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава С. Радовановића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

У долини Бојићке реке (изворишне краке Бојићке реке зову Дворишка и Волујачка река), на речним терасама, на левој страни долине су мале села Бојића: Речанска мала (у њој школа), Перића мала, Јанковића мала и др. Перића мала је над доњим одсеком речне терасе од 25-35 m изнад реке (140 — 150 m а.в.), чија зараван типски изражена на ширини од 700-800 m, тако да је Јанковића мала везана за горње теме ове исте терасе, преко поточића којим је дисецирана; а највиша, горња речна тераса широко прелази у више земљиште изнад 170 m а.в., над којим су коте дисециране језерске платформе изнад 200 т.

Гробље само једно је на средњој тераси, на којој је и Перића мала (то је око 1 кm низ долину од Речанске мале).

Преслава села је Водени понедељник (други дан Васкрса).

На месту званом Пресеци тамо се прво почело насељавати, у том „потесу” Бојића, ниже села, између Слатине и Бојића. Тамо још има шљива. Ударила нека колера, „губа”, зараза, поморила народ и онда се преселили одатле овамо, повукли се Волујцу. Остала прича од старих: „Мартин неки био овде, у страни Пантића идући Церу, у шуми, имао кућу лесару”. То је била најстарија кућа за коју се зна, још из времена Маџара (копље ударено, опкољено лесом, олепљено балегом, покривено бујади). Од Мартина, из маџарског времена, сада никог нема. Црквина је одмах преко насипа, више Живка Мијаиловића куће из Синошевића. Кад Турци владали била црква. Сада само „осулина”. Бунар Вукојевац, не памте кад је ископан, ту преко насипа.

Бојићка река плавила поље, била искривудана. Пред рат „управили” Реку у Перића ливаду, ниже меане (на друму). Отада не плави. Са реке користе воду за стоку, за појење. Не употребљавају за наводњавање. Поред Реке су ливаде (кад је кишна година косе два пута); кукуруз најбоље успева, док пшеницу озиму роса поједе (пролећну пшеницу не сеју). Поред реке успевају најбоље „крсташи” кукурузи; осим тога и „зубан”. Има понеки и „бели” кукуруз (ретко, иначе црвени).

Ниже меане је поље звано Чотић (мало узвишење „чот”, деминутив-чотић), ту Ливаде; испод тога наниже Луг (тамо лепа шума растова). Воденица поточара Чекића и Вилотића, ортачка, целе зиме ради. Више Перића мале је Пајчино поље ту њиве (најбоље успева пшеница „стара црвенка”, белију не сеју). Над Јанковића малом на брду, били виногради (звано место Моравац по Моравчевићима, породици из Вукошића).

Стоку хране преко лета код кућа, у шталама или у пољу, у кошари. Кад је била сеоска заједничка шума Сређева, правили свињце у шуми, док је жир. Сређева шума била од 80 hа била изнад села (230 m), према Грушићу. Откад је издељена, отада „туче и град село”. У Сређевој шуми, док је нису искрчили (подељена 1930, искрчена 1925. године), жирили свиње (на брду жир храстов, а по јаругама и буквица). Плаћали у корист села по 1 — 2 динара од бравчета, од Митровдана па док траје жир (најдаље до марта). Овце у сеоској утрини и шуми бесплатно пасле. Свиње гонили на жирење и у Борању, у Јадар, на жир и буквицу, од новембра па чак до марта, кад буде родило доста, а кад је мање жира, онда се раније врате кући. Претходно се распитају. Сељаци из Борање долазили су сами и нудили жир. И сад кад роди, терају свиње у Борању (по погодби са сељацима). Прошле године су овуда гонили свиње у Борању Мачвани и Пречани. (Јадрани и сами у Борањи чувају и туђе свиње по погодби). Говеда нису гонили на утрину. Храна за говеда: детелина, кукурузовина, граорица, луцерка и крављача (врста детелине). За млеко најбоље швајцарске краве (преко их узимају); за вучу је стара сорта звана планинка. И једну и другу расу гаје. Овце гаје беле и понека буде црна (што се изметне). Овце су „јадарске” (отуд их обнављају): свиње су „беле” и „црне” и буђеновачке (највише), монголице црне мање.

Ђока Јанковић (73 год.) и Драгомир Чекић (82 год.) запамтили село од 30 кућа — пре 60 година (тако слушали од својте). Сада у Бојићу 106 домаћинстава и 620 становника.

 

Порекло становништва

Јанковићи (10 к., Јовањдан). У Јанковића мали. (1 к., у Слатини). Из Комирића, из Рађевине, Ђокин (73 год.) отац Ђурађ, деда Нинко, прадеда Јован он дошао. Јован овде добио 4 сина: Марко, Ранко, Маринко и Нинко (деда Ђокин). Прадеда Јован имао брата Матију, без мушке деце. Баба по Матијиној смрти узела у кућу Саву, од исте фамилије из Комирића, као посинка, али и он остао само са женском децом (мушко умрло). У ту кућу дошао, за Савину жену, Јован Лазић, родом из Босне. Од њега и његове браће су Лазићи (4 к., Јовањдан слава Јованова као уљеза у Јанковиће, остали Бошњаци, његова браћа, славе Часне Вериге). Јованов отац Стеван дошао из Босне, из села Драгољевца, пре око 90 година. Сви у Јанковића мали. Лазићи били избеглице од Турака, овде служили код Перића дуже година, зарадили кућу и имање. Лазића још има у Босни, у Драгољевцу.

Чекићи – Тодоровићи раније, сад Тодоровићи (4 к., Никољдан). У Перића мали. Старином одавде. Драгомиров (82 год.) отац Никола, деда Сима, прадеда Теодор.

Марковићи (4 к., Никољдан). Од Никшића. Славили су Св. Луку. Предак убио Турчина и побегао овамо са женом и децом. Славу променили у Св. Николу да их не познају. Предак довео синове: Ранка, Марка, Лазу, Павла и Чедомира-Чеку пет синова. Од Ранка Ранковићи, од Марка Марковићи, од Лазе Лазићи, од Павла Павловићи, од Чедомира Чеке Чекићи. Владисављев отац Драгић, деда Миленко (ковач), прадеда Марко, брат Ранков и других. Име њиховог оца не знају.

Ранковићи (8 к., Никољдан). У Речанској мали. 3 к. Ранковића и њихов огранак Чекићи 5 к. У Слатини 3 к., 1928. године Чекић; 1 к. у Београду, Милутин Чекић; његов отац Јездимир, школован од пре 78 година, био у Русији. Јездимир се назвао Чекић, по надимку деда Илије. Милошев (85 год.) отац Станимир, деда Илија, прадеда Ранко, брат Марков и других, од Никшића. Сматрали су се Ерцеговцима, не Црногорцима. Петар Чекић (40 год. деветоро деце има) синовац је Милошев (85 год.), јер Петров отац Павле и Милош су „рођаци” од стричева.

Чекићи – Ранковићи седели на месту Луг, у потесу око Пресада, па отуд на данашње место дошли за време колере.

Павловићи (1 к., Никољдан). „Старинци” (исто порекло као Марковићи, Ранковићи и др.). Чедомиров (43 год.) отац Пајко, деда Стеван, прадеду не знају, чукундеда Павле, брат Марков итд.

Лазићи (овде изумрли). 1 к. у Шапцу од 1928. Стојић (име) Лазић. Од Никшића, иста фамилија као Марковићи итд.

Митровић Александар (1 к., Никољдан овде слави, а раније Алимпију). Из Горње (Велике) Врањске дошао на материнство 1944. године, у Павловиће. Отац му Стеван живи у Великој Врањској Митровићи.

Даље: Јанковића мала:

Вилотићи (10 к., Никољдан). „Стародревни”. Били задруга преко 40 чланова, дуго година само једна кућа била. Изделили се за време „аустријског рата”. 3 к. у Шапцу од 1920. године три брата: Милан, Милутин и Лазар. Миленков (44 год.) отац Андрија, деда Ранко итд.

Васићи – Андрићи (7 к., Ђурђиц). И они стародревни. Сви овако двојног презимена: главно презиме Андрићи по књигама, а зову се у селу више Васићи;

Будаковићи (7 к., Никољдан). Није се чуло да су досељени.

Перића мала:

Перићи (5 к., Ђурђиц). Досељени из Става Рађевина. Доселио Живков (60 год.) прадеда Пера (пише на гробном споменику из Става).

Грујићи (2 к., Јовањдан 1 к. на Грујића име, Никољдан 1 к., на име Јовановићи, слава по Пурешевића имању). 1 к. у Перића мали, 1 к. у Јанковића мали, на Пурешевића имању. Живорада Јовановића прадеда Милан имао сина Милутина и Благоја. Милутин узео презиме Јовановић кад био у војсци био отресит па се „стидео” да носи име Грујић јер су „нерадини били”, „фамилија није сматрана” ни у шта у селу.

Пурешевићи били стародревни изумрли.

Тадићи (2 к., Јовањдан). Стари. У Перића мали. Милован Тадић, доведен из Синошевића као мали пре 60 година. Син му Павле живи сад у тој кући, слави Никољдан, славу коју је његов отац донео из Синошевића.

Миковић Милутин-Мића (1 к., Ђурђевдан). У Перића мали. Ми- лутин је син Босанца Васе (Бошњак радио овде по селу) кога узео у кућу Танасије Митровић ћерци Јоки. Миковић је Васино презиме, а и славу Ђурђевдан донео је Васа.

Митровић Светозар звани Бугарин (1 к. Никољдан). Његов отац Танасије као терзија радио по селима, па се овде населио пре 70 година, отуда, од Пирота. Танасије довео Босанца Васу ћерци, пре рођења Светозаревог.

Мастикос Ђура (1 к., Ђурђевдан примио славу, Хрват). Из Далмације. 1921. ушао у кућу Милутиновог брата Драгутина Миковића, код његове удовице.

Тодоровићи (1 к., Никољдан). У Перића мали 3 к., у Речанској мали 4 к. Овдашњи стари.

Митровић Иванов Мирослав (1 к., Ђурђевдан). У Перића мали. Иванов отац Дамјан из Крајине, око Неготина, „Вла”; служио овде по селима, па овде закућио. Дамјан довео жену отуда пре 70 година.

Мирковићи (2 к., Ђурђиц). Старинци. Мирков деда Ивко он се селио овде по селу. Трговао са Станојем званим Броћом он му сву имовину узео (у трговини са сувим шљивама). Тако га претерао од средине Бојића чак до Волујца, на крају села,

Пантићи (5 к., Ђурђиц). Пантин (55 год.) прадеда Спасоје доселио се са братом Марком из Свилеуве.

Весићи (3 к., Никољдан). Стародревни.

Матићи (1 к., Ђурђевдан). Од пре више од 100 година увек по једна кућа. Стари.

Глигорићи (6 к., Никољдан). Стари. 1 к. у Маовима од 1922.

Пантелићи – Сибићи (2 к., Никољдан). Стари. (Мати била Сиба по њој презиме).

Грујичићи ( 2 к., Никољдан). Овдашњи стари. 1 к. у Волујцу од пре 40 година.

Милинковићи (1 к., Никољдан). Стари. 1 к. у Београду од пре 30 година.

Јовановићи (4 к., Јовањдан). Драгомиров (49 год.) деда Јован доселио „од Ужица”. 1 к. у Шапцу од пре 80 година прота Јанко Јовановић а 1 к. у Београду, адвокат Јанко, син Алексин; 1 к. у Аранђеловцу Коста апотекар.

Новаковићи (1 к., Никољдан). Живанов (51 год.) деда Обрад кад он умро, његова жена Спасиница узела Бошњака Радована, зв. Јастреб (Није хтела да се удаје због деце, па узела Бошњака).

 

ИЗВОР: Војислав С. Радовановић, ШАБАЧКА ПОСАВИНА И ПОЦЕРИНА – Антропогеографска испитивања; из теренских бележница грађу приредила МИЉАНА РАДОВАНОВИЋ, 1994. (стране 232-236), приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top