Порекло презимена, село Совљак (Уб) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Совљак, општина Уб. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадн Порекло становништва села Совљак, општина Уб. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадн Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Совљак (Уб)

Порекло презимена, село Совљак (Уб)

Порекло становништва села Совљак, општина Уб. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

 

Совљак је на запад од варошице Уба, између речице Уба и Тамнаве, са земљиштем мање више равнима и кућама збијеним у џемате на надигнитијим местима. Главни џемати су: Корови до Врела, Језава поред Тамнаве и њене истоимене отоке и до Трлића, Брда, јужни део до Звиздара.

Тамнава беше подељена на мале жупе. Листина краља Жигмунда од 1426. године помиње као саставне делове старе Мачве жупе: Непричаву, Уб и Тамнаву. Средиште мачванској жупи Убу није данашња варошица Уб него пре негде у Тврдојевцу или Совљаку.

Млакве су или барске или речне отоке с изворима са стране, отичу стално преко зиме, не мрзну се, већ се пуше, а како су у коритима река, оне их при поводњима кваре и премештају. Оваквих извора има у Лајковцу, Јабучју, Белом Пољу, Коцељеви, Совљаку Новацима и др.

Корито Тамнаве није једноставно, него је на многим местима старачама и очагама израсецано. У Совљаку и Врелу старача се зове Језава, којом отиче вода при поводњима, иначе је права бара.

На тамнавској равници налазе се местимична улегнућа округлог или елиптичног облика, која су некада била или су данас испуњена атмосферском бистром водом и народ их зове језерима. Ова језера треба разликовати од омањих водених базена, назватим барама. Језерска дна су блатњава и при крају прелазе у праве тресаве, којих има на доста места у области. Језера ове врсте су Вукићево Језеро у Вукићевици, Станаревића Језеро у Лончанику, Језеро у Орашцу, у Дубрави, Језера у Паљувима, Трлићу, Совљаку итд.

Уз Тамнаву у селима Врелу и Совљаку постоји бара Ждраловица у постору од 15 ха, је улегнуће у тамнавском кориту, које пуне врељански извори. Ждраловица је обрасла барским биљем, зими млака и не мрзне, пуна воде и отиче очагом Језавом у Тамнаву. Других већих бара у Тамнави нема.

Ђикићи из Совљака при сваком покрету и после сваког аустријског рата прелазили су у Аустро-Угарску, па су неки остајали, а неки се враћали и пои повратку никад нису могли добити исте земље, које су пре тога имали. У Грабовцу, ко би се мало више задржао у селу и ко би се из ближе распитао о месту несељења и имања старијих породица од пре 150 година, увидеће да је стари Грабовац био збијен око Видана и да данас свака старија породица има својих представника на том истом месту. На овај начин Стублине су се растуриле од свог извора Црквине, Пироман и Бровић из Старог Села, Трстеница од старог гробља, Бањани из Старог Воћа, Тулари из Кленовице, Трлић од Језера, Совљак од Корова итд.

Од данашњих села, која су несумњиво постала од ранијих засеока су: Вукићевица од Орашца и Козарице од Каменице између 1818. и 1822. године, Гуњевац од Совљака, Трњаци од Мургаша, Стубленица од Паљува између 1825. и 1837. године, Лисо Поље од Бргула око 1880, Степање од Бајевца 1903. године.

Имена села дата по називима неких животиња је, између осталох, и Совљак.

Око старих цркава, данашњих манастиришта и црквина има свуда и старих гробова и читавих гробаља. Црквине и Лисом Пољу, Совљаку и Лончанику приписују се католичким становницима, па и гробови око њих истим становницима (католичким, оп. Милодан). Стога Мисишта или католичких цркава, по народном предању, пише Љуба Павловић, било је у горе поменута три села.

Крајем 18. века постојала је у Докмиру, при тадашњем (и данашњем) манастиру, каменорезачка и сликарска школа, чији су ђаци поред писмености резању и изради икона, малању, изради и потписивању споменика. И данас се зна да су неки од: Молеровића-Поповића из Бајевца, Матиће-Пурешевића из Кршне Главе, Поповића-Балачана и Дабића из Голе Главе, Милошевића из Свилеухе, Глишића из Докмира, Николајевића из Бабине Луке, Ненадовића из Бранковине, Ђикића из Совљака итд, били ђаци исте школе, што и сам Прота Матеја помиње у својим „Мемоарима“, када је учио врлетни буквар код попа Станоја из Кршне Главе.

Јоше се држе старе, напуштене цркве у Дрену, Орашцу и Црниљеву. Порушних цркава или црквина има у: Бресници, Врелу, Јабучју, Каменици, Љубинићу, Новацима, Бргулама, радуши, Свилеуви, Радљеву, Совљаку (до Гуњевца), Стублинама, Такову, Туларима, Уровцима, Рватима и Чучугама.

По једној причи на Вучевом Брду у Совљаку, био је бој између оца Вучка и сина Градишка. Градишко је погинуо у боју на Градишким (и Градинским) Њивама, по њему прозватим, а што је главна Вучкова војска била на брду и брдо прозваше Вучево Брдо.

Аустријски ратови, који, и ако не бише непосредно на територији области, због суседства области са аустријским српским областима и додира с тамошњим просвећенијим елементом, пробудили су и међу Тамнавцима националну свест, због чега су Тамнавци драговољно уписивали се у добровољачке чете и стављали на службу аустријском ћесару. Сва четири аустро-турска рата имали су добровољаца из ове области, па како су сви вођени ратови довршавани несрећно по област Београдског Пашалука, као и по ову област, истакнутији добровољци нису се смели враћати, већ су морали у Аустрији остајати и тамо своје породице преводити. Највише се породица иселило у Аустрију, у прекосавске области, после несрећног трећег аустријског рата. Тада су се морали селити: Ђикићи из Совљака, Грујичићи из Врела, Илићи-Грчићи из Јабучја, Бранковићи и Шајиновићи из Грабовца и др.

 

Порекло фамилија-презимена села Совљак

Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

-Аврамовићи, друга половина 18. века, Лесковице у Подгорини, Ђурђевдан.

-Бошковићи, друга половина 18. века, Сијеча Ријека-округ ужички, Никољдан.

-Бранковићи и Глигорићи. Видети Глигорићи и Бранковићи.

-Васиљевићи 1 и Лукићи. Видети Лукићи и Васиљевићи 1.

-Васиљевићи 2, после 1827. године, Стара Река у Подгорини, Ђурђиц.

-Влајковићи, друга половина 18. века, Стара Река у Подгорини, Јовањдан.

-Гаврићи, друга половина 18. века, Драгијевица у Подгорини, Ђурђиц, иста породица са Гаврићима у Брезовици.

-Георгијевићи и Протићи. Видети Протићи и Георгијевићи.

-Глигорићи и Бранковићи, прва половина 18. века, Мојковићи у Рађевини, Јовањдан.

-Давидовићи, после 1827. године, Читлук у Азбуковици, Ђурђевдан.

-Дамњановићи, друга половина 18. века, Миличиница у Подгорини, Ђурђиц.

-Ђикићи, Протићи и Георгијевићи. Видети Протићи, Ђикићи и Георгијевићи.

-Ђукићи, друга половина 18. века, Банат, Јовањдан.

-Живковићи, друга половина 18. века, Врагочаница у Подгорини, Јовањдан.

-Јевтићи, после 1827. године, Драгијевица у Подгорини, Лазаревдан.

-Јолачићи, друга половина 18. века, Врагочаница у Подгорини, Ђурђевдан и Јовањдан, уљези у Ђикиће.

-Кауриновићи, после 1827. године, Лика, Јовањдан, уљези у Ђикиће.

-Којићи*, стара породица, Никољдан.

*Којићи су стара породица и данас на умору и тек се помиње да постоји.

-Лукићи и Васиљевићи, прва половина 18. века, Осат, Св Григорије.

-Марковићи* 1, стара породица, Ђурђевдан.

*Марковићи 1, стара совљачка породица је из велике давнине и њени потомци зову се још: Бартулићи, Николићи, Тадићи, Кулићи, Андрићи, Ђурковићи и Младеновићи.

-Марковићи 2, друга половина 18. века, Осат, Никољдан, уљези у Којиће.

-Матићи 1, после 1827. године, Гвоздац-округ ужички, Јовањдан уљези у Ђикиће.

-Матићи 2, после 1827. године, Осладић у Подгорини, Јовањдан, уљези у Ђикиће.

-Мијатовићи и Поповићи. Видети Поповићи и Мијатовићи.

-Миливојевићи, друга половина 18. века, Балиновић у Подгорини, Јовањдан.

-Ненадовићи, друга половина 18. века, Горња Љубовиђа у Азбуковици, Алимпијевдан.

-Петровићи 1, друга половина 18. века, Бијељина, Никољдан.

-Петровићи 2, после 1827. године, Осат, Св. Стефан Дечански.

-Петровићи 3, после 1827. године, Врагочаница у Подгорини, Ђорђевдан.

-Петровићи 4, после 1827. године, Врело, Јовањдан, уљези у Ђикиће.

-Поповићи и Мијатовићи, прва половина 18. века, Миличиница у Подгорини, Никољдан, стара свештеничка породица.

-Протићи, Ђикићи* и Георгијевићи, стара породица, Јовањдан.

*Протићи, раније Ђикићи, а преко Саве и Георгијевићи, су највећа совљачка породица, која се увек истицала и водила прву реч у околини. Из ове породице је прота Лазар Георгијевић у Ашањи, у Срему, учитељ Проте Матеје. Лазар се одселио из Совљака после 1789. године, а овде је био раније поп и виђена личност, почем га је руски цар Павле даривао панагијом и напрсним протојереским крстом. Њега је у Совљаку наследио проте Стефан Протић, којега и Јоаким Вујић налази 1827. године при ваљевској цркви. Прота Лазар је умро 31. децембра 1792. године а прота Стефан 27 априла 1853. године и оба су сахрањени код својих цркава. После проте Стефана била су још два свештеника, који су млади помрли, па их после није било (мисли се на свештенике из те породице, оп. Милодан). Протићи данас чине највећи део села и у селу се зову још и: Јанковићи, Марковићи, Јеремићи, Ђуричићи, Петровићи, Панићи, Ђурићи, Ранковићи, Драгосављевићи и Ашковићи.

-Ристивојевићи, после 1827. године, Врагочаница у Подгорини, Ђурђиц.

-Савићи, друга половина 18. века, Босна, Јовањдан, уљези у Ђикиће.

-Стаменковићи, после 1827. године, Пољаница, Јовањдан.

-Стевановићи, прва половина 18. века, Радаљ у Рађевини, Лучиндан.

-Стојановићи, друга половина 18. века, Босна, Никољдан.

-Стрмошљени, друга половина 18. века, Бела Крајина, Пантелијевдан.

 

ИЗВОР: Љубомир Љуба Павловић „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.


Коментари (1)

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top