Порекло становништва села Слатина, општина Уб. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.
Слатина је шумско и брдовито село на десној страни речице Уба. Сва брда су каменита или од беле нетопљиве иловаче. Куће сеоске су размештене у два засебна краја: Одобашиће (Одобашићску малу) у сливу Уба до Голе Главе и Слатину у сливу Слатинице, приточице речице Докмирице.
Каменичке и Љутичке заједнице у Шешевици, у простору преко 130 ха опет су шумске заједнице, али лошије вредности од Коцељевачких шума. Заједнице брдских села: Степања, Бајевца, Врховина, и Кршне Главе су сеоски испусти, докле заједнице: Голочела, Козарице, Новака и Слатине су шумске целине, само мањег обима.
У Чучугама, Кршној Глави, Слатини и Докмиру поједини делови села полажу заједничка права на каменоломе и дају их под закуп.
У Овој области постоје два типа села, мачванско-јасенички и старовлашки.
Старовлашког типа је највећи број села у области подељена на крајеве, мале и џемате. Сеоски потоци и речице деле село на горњи и доњи крај, а сваки крај дели се на мале, где се у свакој јасно распознају породичне групе. Џемати и мале су у врховима сеоских потока, по прострањцима брда, око извора, више осојним него присојним странама, с великим окућницима и са зградама дубоко унетим у воћа. Куће се по малама растурене на џематиће, где су породице врло блиске, докле све друге су по 200 до 300 метара једна од друге, где су при том мале воћњацима у шумама спојене. У Букору, типском представнику старовлашког села, свака мала, а њих је 4 на број, има у својој средини и по једну границу, коју чува као нејвећу светињу, а све мале у средини села своју Букорску границу, код којих су сеоски кошеви и код које се држе сеоски сабори, састанци и чине разне молитве. Представници овог типа села су: Букор, Црниљево, Галовићи, Слатина, Дружетић, Степање, Врховине, Гвозденовић и др.
У имена села дата по пластичним особинама земљишта, између осталих, спада и Слатина по белој глини коју сељаци зовуи тим именом.
Порекло фамилија-презимена села Слатина
Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:
-Алексићи, после 1827. године, Осат, Ђурђевдан, Алимијевдан и Никољдан, уљези у уљезе у Радосављевиће.
-Ашковићи, прва половина 18. века, Пљевље у Полимљу, Никољдан.
-Деспотовићи, друга половина 18. века, Грчић у Азбуковици, Јовањдан и Никољдан, уљези у старе Одобашиће.
-Ераковићи, друга половина 18. века, Мокра Гора у Старом Влаху, Ђурђевдан.
-Живановићи, прва половина 18. века, Доње Кошље у Азбуковици, Никољдан.
-Јовановићи, после 1827. године, оближње Баталаге, Јовањдан, дошао као занатлија.
-Ковачевићи*, прва половина 18. века, Чајниче у Босни, Михољдан,
*Ковачевићи су из Чајнча и у сродству са многим породицама у разним селима ове области. Опширнија њихова биографија види се из причања Михаила Сарића из Тулара, поменута код Михаилове породице.
-Лазићи и Марковићи. Видети Марковићи и Лазићи.
-Марковићи и Лазићи, прва половина 18. века, Ораховица у Азбуковици, Никољдан.
-Матићи, после 1827. године, Својдруг-округ ужички, Андријевдан.
-Милетићи, после 1827. године, Бела Крајина, Ђурђиц.
-Несторовићи, после 1827. године, Јошева у Подгорини, Никољдан.
-Одобашићи*, стара породица, Никољдан.
*Одобашићи су замрли у својој мали, а заостали су у другом делу села Слатина и зову се још и: Ћирићи, Сарићи, Исићи и Ђурђевићи.
-Павловићи, после 1827. године, Оклетац-округ ужички, Никољдан и Ђурђевдан.
-Радивојевићи, после 1827. године, Осладић у Подгорини, Св. Василије.
-Радосављевићи, друга половина 18. века, Оглађеновац у Подгорини, Алимпијевдан и Никољдан, уљези у Одобашиће.
-Ранисављевићи, после 1827. године, Колашин, Никољдан, уљези у Одобашиће.
У време припреме за штампу ове књиге, дакле 1912. године, пише Љуба Павловић, дошло је до наглог распада породичних задруга у тамнавској области. Између осталог, писац ове књиге, помиње случај задруге Милошеваића у Чучугама где су два старца из те задруге умрла напречац када су унуци захтевали да се поделе. Исти случај задесио се у Слатини, када је Илија Ковачевац напрасно умро, кад се његова задруга почела да распада.
ИЗВОР: Љубомир Љуба Павловић „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.
Коментари (0)