Порекло презимена, село Дебрц (Владимирци)

16. фебруар 2013.

коментара: 3

Порекло становништва села Дебрц, општина Владимирци. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава С. Радовановића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Дебрц се дели на ове крајеве: Варошица око џаде с обеју страна и, село уврх Дућевачке јаруге која потиче од раскршћа; ту је неколико мала, све једно уз друго; преко Јаруге, ка Дубоком су Јовановића, Вујановића, Живковића, Ђурића и друге мале. Варошица је почела да се оснива од 1878, кад је просечен друм. Кафана Смиљковића Миле била на Дубоком, па је он први преместио овамо, и ту се и пошта удесила (државна, онда већ колима ношена). Пре 1876. пошту носили татари; ту била штала вршили измену коња, од Обреновца до овде, а онда одавде до Шапца.

Дебрц у турско време и у доба кнеза Милоша зван Мезулана; стара зграда разрушена, а до пре 60 година још се то место звало Мезулана, па се онда изгубило име. Дебрц је пре рата био проглашен за варошицу. У њему био два пута годишње вашар, један сточни. МЛИН био подигнут 1910, на нафту, са два камена. Поред кафана, трговине дућанском робом била и велика трговина Укропине и Манојловића из Шапца (велику магазу са чардаком на друму задруга села Дебрц преузела од Манојловића 1947).

У Дебрцу је сад откупна станица „Житопромета”, срески магацин, пошта; основна школа и прогимназија (отворена 1948.); два су сеоска ресторана (један се зове власанички на путу за Власаницу). Гробље је код Раскршћа, ка Шапцу, десно око 150 m од друма. За друго, старије гробље не зна се. Где је нова црква (Лучиндан) била некад шума, „пустајилук”. Црква пред окупацију почета, а под окупацијом довршена.

Преслава сеоска Бели четвртак (први после Тројице). Збориште на Водици, у сред селу, на Луњевачком путу. Пре тога била Водица код Лепе границе (лепи грм, старо дрво, распало се на четири стране пре више од 70 година). Стара Водица била у Живковића мали, а сада код Савића мале.

Пут кроз Дебрц просечен кад се бранио 1876. на Дубоком, на Градушинама; а још раније, пре садашње нове трасе, просечен пут зван Луњевачки пут: од Новог Села на Дућевац, па на Звезд ка Црвеној кафани („био неки Луњевица, началник уШапцу он просекао пут, пошто је одбијен од Саве”). Градушине су на самој Сави, на „старој џади” Шабац — Београд, с ове стране Дубоког, на самом „бајиру”. Био град краља Драгутина, град „Дебрецин”. Кад се ронило у воду некада, виђале се кости човечје, „шућури” лобање и др. Испод данашњег Дебрца, између Дебрца и Новог Села, у низини, налази се Црквина био „монастир” краља Драгутина; сељаци нашли старе трпезе и темеље од „намастира”. Код Градушине, на месту званом Заветњача преко потока Дућевца, близу до Дубоког потока, на њиви има узвишено место; ту била црква покајница (башка је црквина преко Дубоког, према Прову); то је била црква краља Драгутина. Ту био и бунарић стари, зван такође Заветњача као и црквено место (место узвишено на њиви од рушевине, колико једно мање двориште). Дућевац је на брду, у долини где „бунари” отичу стари бунари за које се не зна ко их је копао. Милош Живковић на Дућевцу, у долу кад је риљао, у другом ашову нашао: једну римску светиљку уљаницу, од црвене глине, добро печене; две металне паре, жуте, једна већа а друга мања, где се виде латинска слова У8 (завршетак неког имена императора); два раоника од железа, потпуно оксидисани; два раоника су два различита типа (а оба, један с другим, ископани), од двеју врста железа (једно црвено оксидисало, а друго више модро-црвено, као оксид мангана). Код Живковића су се, до ратова, чували: топуз, мач, оштар с обеју страна и три сребрњака, са кремењем; то било Мила Смиљковића, са Дубоког, што се борио с Турцима. У Дебрцу 712 становника и 153 домаћинства (1948).

Порекло становништва:

Савићи (5 к.), Милошевићи I (13 к.) и Мијаиловићи (3 к.) сви једна фамилија, слава Јовањдан. Са њима фамилија и Ђурићи. Животе Милошевића (59 год.) чукундеда Милош дошао он и три брата, из Херцеговине. Са очиног имена прекрштавало се не знају старо презиме. Кад се доселили, свако за себе начинио колебу од прућа. Најстарија фамилија.

Милошевићи II (1 к., Јовањдан). Од Срећка, који се доселио уз Милошевиће; они му дали земљу, па узео њихову славу.

Томићи (5 к., Никољдан). Обрадов (66 год.) прадеда Тома. Не зна се одакле и када су дошли.

Митровићи (2 к., Никољдан). Доселили се касније. Свакако су Вукоњанци. Дошли прво у Ново Село, пре 125 година, па онда овамо прадеда Риста дошао; његов син Матија, унук Живорад, праунуци Тадија (56 год.) и Милија (51 год.). Дедови Живковића Николе и Милоша, Јован и Матија, поклонили им један хектар земље на месту званом Градушине у време кад се доселили.

Јевтићи (8 к., Никољдан). Од њих су три куће на презиме Мијаиловића. Староседеоци.

Певићи (2 к., Никољдан). Досељени, непознато одакле.

Марковићи — надимак Јагићи (11 к., Никољдан). Благојев (42 год.) прадеда Јага „из Турске” од њега четири куће. Јага и Павле, Пантин отац, се збратимили, саставили се у једну фамилију. За време Турака то је било да би били јачи. Јага био на Дућевцу. Имали коње опаке; узјашио Павле коња и погибе (после братимљења).

Алексићи (6 к., Петковача). Прво се доселили у Власаницу дошли с чергом, па место по њима тамо прозвано Чергине. Били ковачи. После се преселили у Дебрц, пре више од 100 година, за време Матије, Алексиног сина. Дошао Матија и његова браћа Ђока и Рада. Стари знали гурбетски, сад више не знају.

Новаковићи (2 к., Никољдан). Из Прека, из Футога, од Новог Сада, дошао Младен, пре око 70 година. Радили „на рис” жито (сазрело газди- но жито косио, па онда од покошеног жита сваку десету крстину добио; по 13 снопова пре биле, сад су у 10).

Поповићи (1 к., Ђурђиц). Радован (67 год.) се доселио из Стублина 1928. год., само једна кућа тамо му остала фамилија Поповићи. А прадеда Радованов Жарко, из Кикинде Велике, као поп у Стублине дошао. И сад у Кикинди велика фамилија, али се зову само Попови, а овде у Србији додали наставак ић.

Ђурићи (20 к., Јовањдан). Од четвртог брата Савиног, Ђуре из Херцеговине. Кад су били у бежанији 1813, Ђура овде остао, а Матија отишао у Витојевац, у Срем, тамо Матијевићи.

Живковићи I (15 к., Ђурђиц). Николин (77 год.) чукундеда Милосав а прачукундеда Живко; он се доселио из Дружетића, од Ужица он и још три брата. Од брата Вука су у Срему, у Јакову, код Бољеваца, Вуконићи, они остали у Срему; ушао Вук девојци у кућу кад су бежали преко Саве на Дубоком, 1813. год.; један од браће се вратио из Срема у Дружетић; а Живко са још једним братом вратио се из Срема овде, 1815; ту брат погинуо, а Живко служио код попа и ту закућио.

Живковићи II (2 к., Аранђеловдан). Деда Миланов отац Андрија је „уљез”, дошао из Лешнице Мачванске пре око 130 година удовици у кућу, ономе четвртом брату Живковића I, што се вратио из Срема.

Вујановићи (6 к., Јовањдан). Пантелијин (69 год.) деда Никола из Осечине, кад су Турци владали, а тамо из Црне Горе. Били све крупни људи, високи.

Јовановићи (9 к., Никољдан). Порекло непознато. Њихово имање на Градушинама, тамо близу и станују.

Усиков Мирон (1 к.). Од Кијева, Рус избеглица; прво служио па се оженио и добио земљу уз жену, од Јовановића; примио славу, сам изабрао Велику Госпојину.

Пантићи — Врачевићи (5 к., Стевањдан). Порекло непознато.

Миловановићи (3 к., Јовањдан). Из Дружетића дошао Остојин (54 год.) деда Живко и његов брат Јован; преко 100 година како су дошли. Овде били неки Гавриловићи изумрли, па у њих доведени и посињени.

Илићи (1 к., Јовањдан). Не знају порекло. Од постања увек једна кућа.

Николићи (1 к., Никољдан). Порекло непознато. Од њих сада жив Сретен, живи у Шапцу од рата.

Филиповићи (2 к., Никољдан). Из Грабовца обреновачког, пре 1912. године, купио овде млин (подигнут 1910.).

Јевремовић Радисав (1 к., Велика Госпојина). Из Багрдана прво у Прово, пре 50 година, са чергом, па овамо 1948. као „котлар” казанџија.

Белановић-Арнаутовић Никола (1 к., Ђурђевдан), абаџија, 1948. године из Власанице; по роду од Белановића (отац Милутин), мајка Арнаутовић.

Вукосављевић Никола (1 к., Ђурђевдан). Отац Милан и деда Никола, из Шапца, пре 70 година, као дућанџије.

Стојадиновић Милета (1 к., Степањдан). Из Крнића, родом од Ђурђевића (ванбрачан), презиме по мајчином првом мужу; од пре 20 година.

Алексић Борисав (1 к., Петковача). На цади код раскршћа, из Јазовника, пре десетак година. Презиме по мајци Циганки, родио се за време прве окупације, од Шваба. Добио од аграра два хектара земље.

Јевтић Митар (1 к., Никољдан). Од оних Јевтића староседелаца (8 к.), трговину отворио 1930.

 

ИЗВОР: Војислав С. Радовановић, ШАБАЧКА ПОСАВИНА И ПОЦЕРИНА – Антропогеографска испитивања; из теренских бележница грађу приредила МИЉАНА РАДОВАНОВИЋ, 1994. (странe 172-175), приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Саша

    Живковићи јесу дошли у Дебрц из Дружетића у околини Ваљева, али су пре тога у то место стигли из Старе Херцеговине.
    Дакле, порекло Живковића је из Старе Херцеговине.

  2. Dragomir Dinčić

    Debrca je rec od Debra Makedonija i oblast Debarca. Lazete da ste starosedeoci kad ste dosli kada su turci nmorali da napuste knezevinu a starosedeoci su turci koji su pristali da budu hriscani a obicno su danasnji vlasi.

    • Radmila

      Ko laze? Ne razumem optuzbu. Lepo je za svako prezime napisano poreklo kada i odakle su dosli (ugl.pocetak 19 veka). Debrc se pod tim imenom zvao jos od vremena Kralja Dragutina (13 vek) kada je prvi put usao u sastav srpske drzave -dobijen kao miraz od ugarskog kralja i postao prestonica tadasnje Srbije. Postoje pisani tragovi o tome – Zitije Kralja Dragutina od Arhiepiskopa Danila, koji je licno dosao u tadasnji Debrc po nalogu Kralja Milutina u pokusaju da ih pomiri.