Порекло презимена, село Бобовик (Владимирци) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Бобовик, општина Владимирци. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава Порекло становништва села Бобовик, општина Владимирци. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Порекло презимена, село Бобовик (Владимирци)

Порекло презимена, село Бобовик (Владимирци)

Порекло становништва села Бобовик, општина Владимирци. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава С. Радовановића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Село се дели на три мале: Средњу, Горњу и Дојну. Низ косу идући дуж сеоског пута који води од Скупљена за Брдарицу, у Средњој мали је место звано Водица. Ту се држи вашар на први дан Тројице то је сеоска преслава (молитва). Сеоска црква у Меховинама.

Село се граничи атарима: скупљенским, меовљанским, вла- димирачким, крнулским и јаловичким. Према Скупљену граница: Бежанац (ту ово село, Бобовик бежало од Турака за време првог устанка и 1813; ту била шума грничевина, церовина, растовина, брестовина, букве није било. Село држи ту земљу преко Млакве до Пајића, Јеротића, Пантелића, Мирковића и др.); према Меовинама: Врбићанка (то је назив воденице на 700 — 800 метара изнад ушћа Кречане, реке која погрешно названа Врби- ћанка по тој воденици), затим Врачевац („био неки „врач” који гата мало више и уме да лаже народ”); преко џаде, према Владимирцима, прво била граница испод Расадника, до крајње улице варошице сада до потока Кречане; затим, према Крнулама: мајдан звани Кречане (ту се пекао креч, сада је мајдан засут) према Јаловику река Лубењак спрам јаловичких мала Гајића и Чолића (одозго).

Под селом је извор Студенац, на страни изнад Млакве под Дојном малом (некад ту радила ваљарица девет воденица и ваљарица био некад извор јаки па и сад је доста јак); испод њега је у пољу Млакве место звано Језерац према том месту свуд редом извори испод села. У Горњој мали имао је извор Цујићанка, на имању неке Цује, сад у Врбића Драгутина.

Воденица Врбићанка је „од памтивека”, још из турског времена; на два камена, поточара, меље само кад има воде (лети нема); била најпре воденица Исаиловића и Секулића одавде, па онда се и Меовљани умешали Мирковићи, Павловићи, Поповићи; најпосле из Скупљена Јеленићи.

Мајдан између Бобовика и Крнула где се некада пекао креч сада је засут, у дубини великој, испод иловаче жуте; а под иловачом жутом има два и по метра црне земље хумусни слој врло моћан; последњи пекао креч Милован, звани Вука Јелинић, из Јаловика, на крнулском атару, на граници спрам Бобовика, који држао само један ћошак од мајдана пре 15—20 година; иначе давно је престао да се пече (док из Волујца сад долазе). Кречњак откривен сасвим у дну долине, поред саме реке.

У Средњој мали, на лубењачкој страни спрам Јаловика, око 300 до 400 метара од Водице има на месту званом Дело, старо римско гробље, а и данашње сеоско гробље. Има и данас „римских” каменова „римско пише”. На том месту је, близу гробља, с ову страну пута, на њиви Живановића (сад Павловића, из Љубовије, „ерско” пре десетак година) ископан ћуп среберних танких пара пре 40 година. Паре од „плека” „крмача и прасци на тим парама”. Слично и у меовљанском атару на Врачевцу, ископали исто такву ћупу са парама кад су риљали за виноград „крмача и прасе, једно или два” на тим парама. Оба ова места трагови старих насља. На јаловичкој страни биле ту доскора Кекића куће. У Горњој мали Врбићи на њиви изоравали спрам Лубењака, цигле. Има у Крнулама место звано Селиште (исто као у Орашцу, до Орида). Овде нема.

У Средњој мали, код Водице, било раније чувано ограђено место са старим сеоским чардаком, кошем закукуруз. Од турског рата село престало да меће кукуруз у њега; последњи пут 1912/13, и 1914/1915, за време кметовања Паје Секулића, Живојина Глишића и Драгутина Ераковића. То није наређивала власт, већ је само „село” то чинило да има резерве за храну (само кукуруз у клипу). Последње брвнаре биле: у Дојној мали кућа Стојановића полубрвнара-получатмара, нацепана па олепљена; у Горњој ма- ли, Марковића II Живојина, кућа. Прва била покривена ћерамидом, а друга даском. У Илића Јанка, односно његовог сина Станисава, сада као „зграда” још стоји стара кућа од брвана зарезаних на ћошковима за узглобљивање (није на ћерт); то су брвна од расцепљених „ћутака”.

Фамилије

Дојна мала:

Секулићи (1 к., Ђурђевдан). Дошли из села Трлића од Уба, где и сад имаjу „вамилију”. Још од турског времена.Сада то име носи у селу посвојче, а званично се зове Кузмановић, Ђука, Ђурађ, из Хрватске, од Фијуме, од 1918; довео га Паја Секулић као војник, после Солунског фронта нашао га тамо код Фијуме, као дечка, сироче. Секулићеви синови, четворица „изумрли”: Драгић, Добросав, Слободан и, Обрад по Србији (изгинули) 1914 — 1915. Ђука узео славу поочима по наследству, а пре тога као мали, био католик.

Ћосићи (1 к., Лазаровдан). Стари не знају одакле су.

Максимовићи (1 к., Лазаровдан). Неко од старих се населио на то место, зато узели ту славу. Не знају одакле су.

Глишићи (18 к., Лазаровдан). Они су од попа Глише из Карађорђева времена. Војислављев (66 год.) деда био Илија. Даље не зна. Поп Глиша служио у цркви меовинској, дашчари не зна се одакле је дошао.

Матић Михаило (1 к., Лазаровдан). Из Комирића пре 13 година као ковач дошао. Он је „сељак човек није Циганин”. Овде се призетио у Глишиће, слава по жени .

Живановићи (2 к., Лазаровдан). И они су од старине. Био неки „Ердеља” био много љут човек заузео земљу коњем јашући. Од Ердеља, из Мађарске дошао.

Стојановићи фамилија по женској линији Тасића (1 к., Лучиндан). Не зна се одакле су.

Лукићи (2 к., Лазаровдан првобитно славили, па један у Горњој мали узео за госте, да их дочекује Никољдан, а за Лазаровдан само пали свећу и сече колач). Не зна се одакле су.

Скробићи (1 к., Никољдан). Рајков (67 год.) деда Илија даље не знају. Рајко се овде призетио у Лукиће, па их он одгајио и поженио и пошто их је као зет скућио, оделио их били задруга. Дошао из Орашца на Сави 1920. (има још 11 — 12 кућа тамо); после купио земљу овде (по свршетку рата, 1920. дошао из Печуја и одмах се оженио).

Павловићи (3 к., Тривуњдан). Од Љубовије „Ере”, дошли 1940. године, купили имање од Привредне банке а.д. из Шапца (Живановића имање „зграбио” им имање Крста Кикић-Павловић, трговац из Шапца, па после продао банци). Из неког села од Љубовије.

Петровић Јеремија (1 к., Никољдан), зет „њин”, и он од Љубовије. Купио имање 1940. кад и они, узели заједно земљу па после разделили, „разгодили имање”.

Средња мала:

Ераковићи (18 к., Јовањдан). 11 к. овде и 7. у Горњој мали. Они су са Његуша из Црне Горе. Четири брата дошла, два у Бобовик (Која и још један), трећи остао у Бресници код Коцељева (има их тамо 17 кућа) а четврти отишао у Купиново (замрли).

Врбићи (5 к., Лазаровдан). Прича се од старине да су њихови стари дошли од мађарске границе. По њима воденица Врбићанка (над ушћем исте речице, у карти тако назване). Добривојев (48 год.) прадеда Антоније и његов брат Бранко. Дошао отац или деда Антонија и Бранка. Била су три брата. Један остао тамо „преко”, други отишао иза Лознице у неко село где има исто тако Врбића, а трећи брат овде. Од Бранка су Ђурађ, Пура и Ђорђе. Бранковог сина Ђурђа звали „Маџар” „руганица наша”.

Гајић Лазар (1 к., Јован Златоусти). Из Јаловика Лазаров отац Обрад пре 40 година. Довела га мати кад се овде преудала у Бранковиће (за Маринка). Пре тога била први пут преудата у Вуковиће у Риђакама тамо био Обрад као дете.

Горња мала:

Ковачевић „Милан” Јован (1 к., Никољдан). Из Баната жени на имање 1919. године.

Марковићи 1 (1 к., Лазаровдан). Стари.

Ђуровић Стојадин (1 к., Аранђеловдан). Од Косјерића, село Брај- ковић, 1921. дошао као слуга у Ераковиће, и код других служио.

Димитрићи (3 к., Лазаровдан). Од старине овде. Новаков (60 год.) деда Митар.

Марковићи II (4 к., Лазаровдан). Недељко, Живојин, Милан и Кристина четири куће. Нису род Марковићима I.

Мало издвојени у Дојној мали под брдом:

Јовановићи (4 к., Никољдан). Цигани „полутани”. За Степана побегла Живана, из Владимираца, од Марјановића, званих Крбуље (био неко у породици грбав, шантав). Не говоре цигански ни влашки само српски. Степанови синови Драгић и Милован, а друга два сина, Лацана и Драгомира убили Немци 1942. Степан био ковач, сад су земљоделци.

 

ИЗВОР: Војислав С. Радовановић, ШАБАЧКА ПОСАВИНА И ПОЦЕРИНА – Антропогеографска испитивања; из теренских бележница грађу приредила МИЉАНА РАДОВАНОВИЋ, 1994. (странЕ 99-102), приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 


Коментари (1)

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top