Порекло презимена, село Белотић (Владимирци) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Белотић, општина Владимирци. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава Порекло становништва села Белотић, општина Владимирци. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Порекло презимена, село Белотић (Владимирци)

Порекло презимена, село Белотић (Владимирци)

Порекло становништва села Белотић, општина Владимирци. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава С. Радовановића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Село се дели на неколико мала: Дојна мала је на коси између Вишњице, односно њене десне притоке Каонске реке на једној, и Дубоковца потока, на другој страни; иде од школе која лежи на највишем делу дојномалске косе која се завршава над пресеком уврх Дубоковца; под правим углом је спој Дојне са Горњом малом па до кућа Горничана изнад рта; Илића мала је под Караулом (192 m), на левој страни Каонске реке; Горња мала је на темену косе, с леве стране Тавтића потока (по мали Тавтић у Великом Бошњаку, сада село Драгиње), а с десне стране су два потока Дубоковац, до седла под Месним одбором и навише, Буковац поток који се улива у Каонску реку; Савића мала је на истој греди у правцу Горње мале наниже спрам Дусића и горњих делова Забрдице, у истоименој мали Матијевца. Дојна мала Белотића почиње на рту. Прелази између Вишњеве реке и потока Дубоковца који се у њу улива над Равњацима. На овом рту типична тераса од 35 m, она којој преко Дубоковца одговарају у долини главне реке (Вишњице) више терасе на којима већина матијевачке мале Забрдице. Коса белотићке Дојне мале пење се до 170 m а. в., а на њеном темену дуж пута куће ушорене. Илића мала је под брдом Караула: ту три речне терасе и на њима куће; горња и доња тераса врло простране, средња узана, али врло јасна.

Врсте земљишта: у Равњацима је црни смолац (ту добре ли- ваде, одлично сено, до двапут се косе, али ређе), око Вишњеве реке, с обе стране, као и око Каонске реке, с обе стране, негде по 100 до 300 m у ширину, не рачунајући равницу око реке; горе на брду, на равни су љуће земље иловаче зване жујеваче, жуте земље, тешко се ору, кад је блато никако; а „беле земље” су у Дојној мали до границе Матијевца (тамо у целој мали Шеварице је бела земља, изузев Пиштала; на Пишталама и Лукама црни смолац), до Равњака око Вишњеве реке спрам Пејиновића. Беле земље су овде око Карауле, а има и иловаче са песком. „Гајњача” је свуда око Савића мале где су били гајеви. Песак довлаче из Каоне и Лојаница, такође чак и од Саве, затврђи малтер. Лојанички песак је бољи од каонског.

Живе воде: Студенац у Кленовцу у Горњој мали под Буков- цем (за појење стоке); извор на Равњацима под селом; Слатина је у Илића мали (на путу). Извор Смрдан је испод гробља у Дојној мали ту расте трска до 4 m висине вода се осећа (трска као за штакатор). Бунари од 6 до 18 m плитке, кречне слатинске воде, теже кувају пасуљ. При копању: прво хумус, па жута земља 2 m, па иловача црна с ретким камичцима, покрупнијим као креч, па онда крижа; она масна, чисто на редове, сапуњава. Тврда као камен, али има редове (слојеве). Ако је положена, држи воду, ако усправна, нема воде (изгледа неки флиш).

Атар белотићки: на истоку до џаде и Подрумља, спрам Крнула; спрам Драгиња: Жућак (Тавтића пут) и мала Поток; ка Каони: Заједнице, Буковац, Лепо Брдо, Соколовац, Парлози, Дивљаковац; на тромеђи са Мровском и Пејиновићем: Заграда; ка Пејиновићу: Вишњева река; ка Матијевцу: Дубоковац, Жарков поток и Дусић.

Потес је био у међама свих мала, са више капија (биле три свега): једна капија спрам Илића мале, једна капија спрам Дојне мале (том капијом служила се и Илића мала) и једна капија Горње мале. До пре 60 година биле капије око потеса који је био сав у огради највише врљике. Илића капију држао Јеврем Илић, последњи, био кмет; дојномалску капију за Потес (за Дојну и Савића малу) држао Јоца Ранковић, био одборник; трећу капију, горњомалску, држао Крста Пантић.

Сваки сељак из свих мала имао у Потесу „својину” њиве, баште, ливаде све око Каонске реке, између Буковца, Лепог Брда, Парлога, Карауле и Старог гробља. Ту кроз Потес ишао пут за Каону, манастир и село. Рад је био овакав: свакоме се првог марта саопштавало да на својој деоници на граници потеса има ограду да прегледа и утврди, да не би страна стока ушла да направи штету у потесу; ако би штета била учињена, онда сноси штету онај кроз чију је ограду стока прошла.

Ограду делили не по њивама, већ по броју глава мушких способних за рад (пореске главе) тако било стално подељено. Ако је била инокосна кућа онда без обавезе за грађење ограде. Деветог марта падала је забрана улаза стоци у потес, сем са плугом и колима, у јарму и другим возилима. Кад се скине летина, пшеница, остала жита и кукуруз, обично првог септембра, нареди се на збору села да свако своје сено мора котаревима затворити; а двадесет деветог септембра, на Миољдан, на збору се објави да је потес слободан за испашу стоке заједнички за све, а чији котареви нису затворени његова штета. Тако све до снега. Тамо су биле код котарева кошаре стаје, за сву стоку сем за јахаће коње који се држали у аревима код куће. Свак код свога котара полагао стоци сено (шаровина онда није уопште сечена, већ заоравана у бразду што стока не би појела); слама није полагана, већ служила за покривање кошара, за простирање свињама. Свињама био забрањен улаз у потес да не изрију ливаде, а сва друга стока улазила. Чак нису сви ни ишли да положе стоци, већ комшија комшији и обратно, стока сама улазила, кошара није затварана. Јужна страна сваке кошаре била отворена да стока слободно улази и излази. Биле кошаре као наслони, од дрвета и сламе.

Арнаути од Пећи догонили овамо овце да издрже зиму село им по договору одређивало место у Потесу и продавало сено и остало (храну за исхрану). Арнаути од почетка октобра до почетка марта, по старом датуму, овде боравили. Претходно, још у септембру, дошла би три до четири Арнаута на коњу, да се погоде. Долазили до 1867. коначно односно до бомбардовања Београда кад су Турци истерани из градова. Веома су лепо живели Арнаути чобани са нашим домаћинима.

Свиње су сељаци држали по шумама где су били свињци направљени у дужину 50-60 метара дуги, са много преграда. Јутром по неки прекомак кукуруза на једну свињу давали, колико да би свиње знале где им је обор пребивалиште. Иначе ишле слободно по шуми. А кад је потес забрањен, од марта до септем- бра, онда тамо биле још и овце и друга стока са чобанима. Били заједнички чувари за све врсте стоке: свињар, говедар, овчар (по неколико). После свако своје чувао од како је потес отворен и престао да се чува, а капије растурене. Оне су растурене и ограда одграђена откад је земља уектарена премерена хектарима.Отада свак за себе чува. Дотле било дукат и цванцик (4 гроша). То пореза била. На збору се за сиромашне место дуката одређивао цванцик, а неком ништа није разрезивано. Уколико смањивано за сиромашне, утолико већи разрез за богате.

Збор сеоски држао се у Дојној мали, „код општине” од старих времена. При почетку орања јесењег и пролећног на збору одлучивано да се удовичким и инокосним кућама има заједнички мобом поорати и друго све помоћи. Кмет обилазио такве куће да види у чему оскудевају. Социјално старање од народа било до краја изведено. У кошевима око општине био прикупљен дотле кукуруз за резерву од градобитине, суше (имало село 3 коша по 3 вагона). Храна се давала једнима на позајмицу, сиромашнима без враћања. По одлуци збора вршио се сваки сеоски посао.

Шуме су биле: Честе границе од Драгиња дуж џаде до Дусића и Дусић све до Матијевца ширином око пола километра, а на дужини око 4 кm (граничева и церова шума, а имала и бела шума липа, клен, брест, јесен, граб); Гајеви до Савића мале према Тавтићу, левом страном долине; Буковац букова шума и мешана бела; Заједница до Буковца (граничева и церова шума). Све те шуме биле сеоске, па се 1906. изделило на куће. Под Заједницом шумом су Кућерине село расељено од чуме. И у Језерцу под Дојном малом биле шуме око ливада. Око Карауле и Парлога била шума Соколовац.

Село није имало пољака већ шумара. Шумар имао књигу шумарицу по којој је издавано дрво по потреби за грађу и огрев. Сва шума ван потеса била заједничка, и заједнички се користила. Подизање обора свињаца и чување свиња било свима из села слободно, према близини окућнице. Осим својих свиња село је жирило свиње и из далеких села (обично из доњих села: Риђака, Вучевице, Кујавице из Посавине); село наплаћивало по грлу ако се погоде у новцу, за време од Митровдана до Ћурђевдана.

Село на збору одлучивало и о казнама оних који би крали или чинили штету: на збору се истраживао крадљивац и налазили кривци. Када би се нашао крадљивац, онда би старешина предла- гао висину казне „надзора”; село одређивало колико месеци (од 1 – 2, највише до 6 месеци), све према чињеницама утврђеним на збору има кривац спавати у затвору или са служитељем под кључем. У сваком случају нижа казна за пуштање стоке у туђу ливаду, строжија за крађу, повећа за провале. Село је на јемство могло опростити казну надзора: на случај поновне грешке зајем- ченог јемац на његово место добијао дуплу казну. Могла се казна смањивати и опростити ако би се кривац поправио.

Овде у месту званом Лепо брдо винограде имала три доњо- крајска села: Риђаке, Вучевица и Кујавица. То су кумовски вино- гради. Као кумовима дали им овдашњи место виноградско. Виноградска места: Лепо брдо (207 m) извише Каоне на северо- истоку, Парлог у Илића мали (209 m) и Карауле (192 m) све то стари виногради. Сада има винограда још на Дусићу (167 m), на џади и другде.

Ливаде су на Језерцу у потоку, у кључу између Илића мале и Горње мале око Каонске реке све до Матијевца.

Село има три гробља: једно у Илића мали, на самој караули. А оно звано Маџарско гробље, зове се Црквина, на Караули на страни према Пејиновићу сад у забрану Милана Илића; друго гробље је у Горњој мали до раскрснице за Драгиње и Каону; треће гробље је у Дојној мали то је старо гробље целог села, одмах под ртом на вишој тераси Каонске реке. Оба гробља, у Илића и у Горњој мали су новија, од пре 100 година.

Сеоска преслава је Млада недеља, Знаменито место је Моли- твени грм, испод старог гробља, био место цркве. Ту се народ причешћивао, венчавали се и деца крштавала. Дрво стајало до 1914, био шупаљ грм по 15 људи могло сести у шупљину његову. Молитвени грм служио за време Турака још пре обнове цркве каонске.

На месту званом Честе границе је Ћивтића пут звани Жучник. Има прича од старине: Подсирили овдашњи сељаци груду сира и натоварили на кола са 6 волова и истерали на дочек војске Сулејману цару, кад је ишао на Шабац и у Срем. Од тада се тај друм, стари, од пре пресецања новог звао „царски пут”; и сад стари људи кажу „царска џада” (по Сулејману). Кад је прелазио Добраву, наредио да се направи ћуприја од камена, из брда у брдо; до 1914. била камена ћуприја на један свод ту где и сада пролази друм и нови мост на Добрави између Риђака и Вукошића. Продужио цар онда на Шабац, а кад је његова војска под Бечом настрадала, онда се он није ни вратио овим путем, већ другим. Отада песма „његова”, како је упамтио Иван Исаиловић који највише приказује о Белотићу: „Бечу граду, не бечи се на ме, више нећу ратовати на те!” Ваљевски друм стари царски друм (од времена Сулејмана) пошљунчаван од старине, а после првог светског рата шодером посут и ваљан.

На месту Карауле ту било Маџарско гробље на граници: „Овде били на Караули Маџари, а тамо даље ка Влашићу били Турци”; у Тихомировој градини био споменик он га извадио и донео кући не може се прочитати (старословенски ће бити као у Матијевцу). А било је и више других споменика, па их сељаци поразбијали за терет на дрљачама.

На Диздаревачи био диздар „царски чувар пута”, старешина ове околине, прича се из старине. Под њим било, с ове стране, за пашу стоке: Велики Бошњак, Белотић, Каона, Брдарица, Крнуле, Владимирци и Матијевац, ондашњи Муратовац. Кад је цар пролазио, диздар га угости добро тако се причало од старине и цар му поклони још два села више да пасе стоку: Бобовик и Јаловик. Диздар није рекао цару да у Бобовику има једна кућа а у Јаловику две куће. Због тога се те две куће морале иселити из тих села. Направили цару жалбу, а цар казао: „Царска се на пориче”. Ударио се по колену прсла му нова чоха и казао: „Диздаре, изгорео, што не рече да има кућа у Бобовику и Јаловику”. Сељаци се морали иселити, слободно им било где год хоће. После десет година обилазио стоку диздар, и кад је био код Дусића удари киша, громови; кад је дошао до Честе границе (густа, честа шума), ту бљесак удари у један грм и разгори се добра ватра. Како је био окисао, сео уз ватру да се огреје и осуши. Како сео, тако задремао и заспао грм изгорео, пао, притискао диздара и овај изгорео. Прича се да ту имао пун ћуп дуката и „пречани” долазили пре 20 година, „по књигама” да копају; ископали једне ноћи дубоку рупу на Диздаревачи, онде где је близу место звано Молитва у брдаричком атару, на међи Драгиња. Ту нашли ћуп дуката.

Одмах с ове стране Добраве, ка Вукошићу, до друма за Шабац, била некад варош. Можда се звала Добрава. А Криваја се, на извору Добраве, звала Добриње. Милан Васић прича и о тради- цији која говори о цару Душану: да је са 20 коњаника прошао овуда: из Скопља прошао туда и отишао у данашњи Шабац. Тамо нашао две кућe шашом покривене.

У Савића мали ископан пепео у земљаним ћуповима а у њему сребрни прстенови на њиви Исаиловића Миољуба. Ћупови били слични ужичким лонцима црни, дебели ћупови. Налазили су у Савића мали, овде где је сада Задружни дом, огњишта; ту била шума. На Караули, где била поред Маџарског гробља маџарска црква, ту ископан неки казан ноћу отеран.

У гробљу старом код гробова Ружића (ту и Ружин гроб) један споменик у бигровитом кречњаку јазовничком, са пужевима: висина 115 сm, ширина 43, дебљина 10 сm. На јужној страни гробља велики споменик из 1777, висок над земљом 92 сm, широк 45, дебљине 22 сm на гробљу Вићентића. Споменик од белог кречњака, старији је од оног у Матијевцу за једну годину и боље је урађен. Вук Добровојевић од Петкове фамилије били Добровојевићи ближи данашњим Икодиновићима. Ублизу до овог споменика из 1777. је један за три године млађи, од белог јазовничког кречњака, грубе израде Билићи за које се не зна. У истој тој групи споменика Вићентићаје један споменик старога типа са крстом на крсту. Крст Милована Мирковића (умро 1885) био сав окићен са седам кукавица, на врху и по три на крајевима трогубог крста сам за живота правио.

У селу има две куће дашчаре, обе су Горњој мали: једна ближе Месном одбору, друга Синише Митровића над подрумом.

У Белотићу 184 домаћинства и 925 становника.

Први досељеници Петко са пет синова, од границе Херцеговине и Далмације; све су то старе фамилије те које славе Никољдан, а свима је један кум из Риђака Макевићи (они су кумови овде у Белотићу: Вићентићима, Савићима, Исаиловићима, Дашићима, Дамњановићима у Савића мали; Ђукићима и Вићићима у Илића мали). Прво се доселили где је старо гробље, које основали под Дојном малом. Ударила чума и они избегли у Горњу малу и на место звано Кућерине, а после чуме распоређи- вали се по осталом селу.

 

Порекло фамилија

Илића мала:

Глишићи (7 к., Никољдан). Они су најстарији досељеници, од Петкових синова.

Вићићи (7 к., Никољдан), Они од Виће који је имао браћу Глишу и Ђуку (5 к., овде, две куће у Горњој мали).

Ђукићи (2 к., Никољдан). Они су од Ђуке, трећег брата (1 к овде, 1 к. у Савића мали).

Вујевић Александар (1 к., Ђурђевдан, очева слава ђедовина, а по жени Никољдан). Дошли од Ужица, из Карана. Дошао његов отац Радисав, пре 60 година.

Ђукић Тихомир (1 к., Никољдан). Презиме је по мајци од Ђукића, отац непознат.

Лукићи (3 к., Ђурђевдан). Из Велике Врањске поцерске, пре 30 година купио имање отац Андрија (има Лукића у старом селу).

Илићи (7 к., Ђурђиц) Од призета из Пејиновића у фамилију, пореклом од Петка. Добросављев (60 год.) деда Никола се призетио. Ови остали на Илинкино име, а Ружићи из Дојне мале остали на Ружино име; били једна фамилија.

Гајић Иван (1 к., Никољдан). Иванов отац Обрад из Пејиновића дошао овамо на имање изумрлих Икића. Дошао пре 80 година.

Пантелић Стојан (1 к., Никољдан). Пранђед Милош, мајстор из „горњих села” призетио се у Икиће изумрле, пре 100 година.

Јовановићи (3 к., Ђурђевдан). Из Пејиновића пре 30 година. Купио имање.

Живковић Тихомир (1 к., Никољдан). Пранђед Андрија Живковић из Криваје поцерске, дошао пре око 120 година.

Дојна мала:

Јевтићи (9 к., Јовањдан). 5 к. овде, 1 к. у Илића мали, 3 к у Горњој мали. Зову се Торничани. Богосављев (49 год.) чукундеда доселио спородицом из Торника, из Азбуковице.

Ружићи (5 к., Ђурђиц). 3 к. у Дојној мали, 2 к. у Савића мали. Од Ружине деце исто порекло као Илићи. Цветинов (62 год.) деда Марко, прадед Нинко имао још петоро браће: Илија, Пантелија (он погинуо на Равњу у Мачви), Марко, Маринко и Живко. Илија дошао у Илића малу, а Пантелија у Дојну, а са њим остали. Дошли из Пејиновића, пре Кара- ђорђева устанка. Исто порекло као Илићи.

Живковићи (3 к., Ђурђиц). Они су старинци, најстарија фамилија.

Мирковићи (6 к., Аранђеловдан). Старинци.

Јанковићи (7 к., Аранђеловдан). Једна фамилија са Мирковићима.

Брајићи (1 к., Аранђеловдан). Исто порекло.

Ранковићи (3 к., Аранђеловдан) Исто порекло.

Паунковић Здравко (1 к., Никољдан). Његов отац Лазар, учитељ из Шапца први учитељ у овом селу од пре 80 година. Здравко учио богословију, јер отац није имао могућности да га издржава. Лазар био веома добар учитељ.

Савића мала:

Савићи (Кендићи надимак) (15 к., Никољдан). Кендићи 7 к. Савићи 5 к., овде и 3 к., у Горњој мали. Имало три брата од оног Петковог једног сина: Сава, Исаило и Нинко. Од Саве Савићи.

Исаиловићи (5 к., Никољдан). 3 к. овде, 2 к. у Горњој мали (1 к. у Ваљеву). Исто порекло.

Тривуновићи (2 к., Никољдан).

Петкови потомци из Херцеговине. Нинковићи од Нинка, изумрли по мушкој линији. Савићи, Исаиловићи и Нинковићи нису се узимали до пре 50 година, док се с осталима одавно узимају.

Јовановић Милић (1 к., Мратиндан). Уљез из Метлића 1907. у Нинковиће, изумрле по мушкој линији.

Вићентићи (10 к., Никољдан). Од једног Петковог потомка; њихово порекло из Херцеговине.

Икодиновићи (1 к., Никољдан). Исто порекло, од Вучића. Они блиски Добровојевићима са споменика; од Вука са споменика из 1780, настала фамилија Вучића, па од њих Икодиновићи.

Илићи II (6 к., Никољдан). Петково потомство; нису фамилија са Илићима из Илића мале.

Дамјановићи (1 к., Никољдан). Исто порекло од Петка.

Обрадовићи ( 8к., Никољдан). 1 к. овде, 6 к. у Горњој мали. Из Дружетића, од Ваљева, пре више од 100 до 150 година. Драгољубов (66 год.) прадеда Обрад он дошао са женом и децом. Кад се населио била шума у Горњој мали.

Бузаретићи (1 к., Јовањдан). Гаја из Борова, од Вуковара, био у Црниљеву шабачком, радио наполицу, па овде дошао као наполичар, и после 20 година купио плац и направио кућу,пре 50 година.

Филиповићи (2 к., Ђурђевдан). Зову их Ере зато што су из Голочела. Из истог среза, чим се преко Тамнаве пређе одмах их зову Ере. Дошао Јеротије девојци Марији у кућу, пре 50 година, у Обрадовиће.

Гајићи II (1 к., Алимпије). Из Звезда Живојинов отац Спасоје девојци у кућу Илића II, пре 50 година.

Зарићи (3 к., Јовањдан). Из Паљува од Уба Обреновца, пре око 100 година. (име Зарија овде очувано у вези са спомеником у Матијевцу из 1778).

Нинковић Иван (1 к., Ћурђевдан). Из Драгиња узео га тетак Живко Зарић, пре 50 година. Живко био без потомака; а у тој истој кући тако је Иван, без потомака такође, узео Ивана Тешића из Драгиња, свога нећака, пре 18 година (његова слава Ђурђиц). Има деце, и сви живе у задрузи.

Митровић Златомир (1 к., Часне вериге). Из Осладића, срез подгорски, Ваљево, пре 20 година, у Тривуна Тривуновића, као зет.

Павловићи I (1 к., Никољдан). Митар био дошао из Босне „послен Бељинског рата”, из Брчког; био мајстор. Синови изгинули, ћерке помрле. Остала само Јелена, жена Митровог усинка Маринка, из фамилије Новаковића из Горње мале она једина у кући.

Спасојевић Данило 1 к., Никољдан). Из Јаловика за време окупације 1943. дошао на део Маринка Павловића.

Маричић Лазар (1 к., Јовањдан). Из Матијевца пре 20 година као наполичар дошао, сад добио земљу од аграрне реформе.

Мандић Обрен (1 к., Ђурђиц). Из Скупљена пре 50 година дошао, купио имање.

Горња мала:

Васићи (5 к., Никољдан). Петкови потомци. Једна кућа у Шапцу.

Миловановићи (3 к., Никољдан). Из Драгијевице, срез Подгорски, пре 65 година дошли, купили земљу (овде питомије место).

Павловићи II (2 к., Ђурђиц). Из Драгијевице, купили земљу ортачки са предњим.

Павловићи III (3 к., Митровдан). Они су од старине.

Алексићи (7 к., Никољдан). Од Петковог потомства. Милан Васић из Горње мале прича: „Васа Чарапић, кад побегао од Турака из Белог Потока од Београда 1804, онда је овде довео жену и двоје мушке деце, Павла и Живана; послен кад је он погинуо на Београду 1806, онда дошао његов чауш, Ужичанин Алекса Алексић, да јави погибију донео његову капу и кесу са парама; онда га Чарапићка, Васина жена, узела у кућу, задржала га да не остане у овој планини сама, и од њега сад фамилија Алексићи у Горњој мали.”

Петровићи (5 к., Никољдан). 3 к у Савића мали, 2 у Горњој мали. Од Петковог потомства. Живан, деда садашњих потомака, зват „Туђинац”. Трговао са некима из места Туђина у срезу Подгорском.

Петровићи II (7 к., Јовањдан). Из Крнула дошао деда Нинко пре 70 година.

Живковићи II (9 к., Аранђеловдан, очева слава, а по жени Алимпијевдан; обе славе са гостима слави). Из Осладића, среза Подгорског, дошао Милорад пре 46 година девојци у кућу, у Ранковиће. Једна кућа у Шапцу.

Митровићи (1 к., Часне вериге очева слава, а по жени Никољдан). Из Осладића, Подгорски срез, пре 50 година у фамилију Нинковића, на женино имање.

Марковић Иван (1 к., Ћириловдан очева слава, Никољдан на наслеђе). Из Цуљковића, пре 10 година у Илиће II као призет.

Марић Мирка (1 к., Аранђеловдан). Она је од Јовановића фамилије, муж јој Исаило, покрштен Ибрахим Мујић, Турчин из Јегејске Македоније, 1918. дошао са Солунцима, довео га Жарко Пауновић, Лазин старији син. Ибрахим био путовођа као дечко, са војском. Овде изучио занат ковачки. Имали четворо деце, сви школовани или се шко- лују.

Илићи III (1 к., Миољдан). Из Босне дошао Милан, био мајстор, куће градио пре 90 година.

Пантићи (2 к., Никољдан). Потомци Петкови.

Пантелићи II (1 к., Никољдан). Из Звезда Живојин, зет у кућу Исаиловића пре 50 година.

Матић Милан (1 к., Никољдан). Досељени, не знају одакле.

Кукић Васо (1 к., Степањдан). Доселио се са женом и сином 1920. Од Книна, станује у Малом потоку званом. Васо био наш добровољац у првом светском рату.

 

ИЗВОР: Војислав С. Радовановић, ШАБАЧКА ПОСАВИНА И ПОЦЕРИНА – Антропогеографска испитивања; из теренских бележница грађу приредила МИЉАНА РАДОВАНОВИЋ, 1994. (стране 116-125), приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top