Порекло презимена, село Вујиновача (Ваљево)

Порекло становништва села Вујиновача, град Ваљево. Стање из 1907. године, према студији “КОЛУБАРА И ПОДГОРИНА“, аутора Љубомира Павловића. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

 

Вујиновача лежи сва у северној падини Јабланика. Осим Лукарића, већи део села лежи у увалама и дубодолинама појединих јабланичких коса, које се посве стрмо спуштају у долину реке Јабланице. Шуме је тако много да је свуда само шума.

Сам положај села створио је крајеве. Крајеви су: Лукарић, Старо село (Горњи Крај) и Речани (Доњи Крај).

У Лукарићу су ове породице: Поповић 1к, Грујићи 3к, Вуковићи 4к, Микићи 4к, Гулићи 1к, Васићи 1к, Петровићи 2к, Станковићи 2 к и Беговићи 11 кућа.

У Старом селу (Горњем Крају су): Вујићи 9к, Петковићи 8к, Арсићи 9к, Глишићи 1к, Марићи 1к, Арсићи (Музлићи) 4к, Цвијићи 3к и Бојичићи 7 кућа.

У Речанима (Доњем Крају) су: Бебићи 6к и Бранковићи 2 куће.

У харачким тефтерима нема записатог овог села. Тек у трећем попису од 1822. год. један део села увршћен је с Ребељем под називом ”Ребељ с м. Пустињом”, а то је само онај део села што је над Пустињом и зове се Лукарић. Ну, у харачким списковима од 1818. год. па и доцнијим помиње се неко нарочито насеље у кнежини кнеза Бобовца под називом ”Слишник” (а и Слешник). Сва данашња села готово су у списку,а ли како Вујиноваче нема, то би она требала да буде тај Слишник. По попису од 1866. године, јавља се Вујиновача и имала је 56 домова са 396 становника,….а по најновијем од 1900. год. био је 71 дом са 571 становником.

У Вујиновачи данас има 76 кућа од 15 породица. Саставни је део ребељске општине у срезу ваљевском. Судница и школа им је у Поћути. Гробља су им по џематима. Цркви иду у Пустињу, преслављају 9. мај (Николаје).

Старо име селу по причању старих људи било је Лукарић, назват по његовим њивама што су најродније и праве луке у селу. Ну, старо насеље није Лукарић него изворни крај Реке. Тај се крај зове и данас Старо село, због тога што је главни део села ту и што су најстарија насеља у њему. Овај део села зове се и Горњи Крај за разлику од Доњег Краја, новијег насеља развијеног у Јабланици. Вујиновача је новије име и до скора се односило на насеља у Старом Селу и Реци, а доњи део села око манастира Пустиње, звао се или Пустиња или Лукарић. Вујиновача је породично име најстарије породице у селу чији се чланови и дан данас по кад када зову Вујиновци (Вујичићи), од некаквог њиховог далеког и врло знатног претка Вује.

Од старина овог села највреднијег спомена заслужује црква Пустиња, по народном предању прозвата због тога што је више пута за време Турака морала остати пуста. Црква је сва од камена, у византинском стилу, с 2 кубета, покривена клисом и црепом, подигнута на самој обали Јабланице. Некада је била и манастир и тек 1838. године преобраћена је у световну цркву, а њено велико имање по Лукарићу и Поћути, издаје се под закуп. Зидана је у доба немањићско, а живописана доцније. На старом путу Ваљево – Бајина Башта је и Белег, уденути камен у земљу који означава споменик неког умрлог сељака овог села и ли неког погинулог виђеног путника. Народ зове тај споменик Краљевића Марка Белег, као белега, докле је бацио камена с Јабланика.

 

Порекло становништва и оснивање села

  • Тзв. ВУЈИНОВЦИ (ВУЈИЋИ) – најстарија породица у селу, који за себе не знају да су кад досељени у ово село. Они су свакад па и данас у селу најјача породица, има их под разним презименима, а и одсељених одавде у Ваљево и друга разнија места. Има их данас 17 кућа и зову се: ВУЈИЋИ, БЕБИЋИ и БРАНКОВИЋИ и сви славе Св. Николу.
  • БЕГОВИЋИ – најстарији по времену досељења, а дошли су из Старог Влаха, из села Бијелог Брда, назвати по томе што им је предак служио некаквог бега Турчина те га после прозвали бегом, а потомке Беговићи. Доселили су се после Кочине крајине, има их данас 11 кућа и славе Св. Николу.
  • ВУКОВИЋИ (ГРУЈИЋИ) – досељени кад и Беговићи из села Боранића у Доњем Полимљу и доселили се због освете; има их 7 кућа, славе Св. Луку.
  • ПЕТКОВИЋИ и АРСИЋИ – досељени су из ужичког округа и то први из Годечева, а други из Маковишта, у времену од 1810. – 1818. год. и населили се на нова имања. Првих има 8 кућа, а других 13, и славе Св. Јована.
  • БОЈИЧИЋИ и ЦВИЈИЋИ – досељени су у исто време кад и горњи, из Старог Влаха у ужичком округу, и то први из Бесаровине, а други из Солотуше у Тари и населили се на нова имања. Првих има данас 7 кућа и славе Св. Николу, а других има 3 куће и славе Св. Ђурђа.
  • ПЕТРОВИЋИ и СТАНКОВИЋИ – у Лукарићу, досељени су пре 90 година (око 1817. г. – оп. А.М) из Осата и то као мајстори и настанили су се на нове земље. Петровићи су се расељавали и има их у Д.Лајковцу, овде су 2 куће и славе Св. Јована. Станковићи славе Св. Арханђела и има их 2 куће.
  • ПОПОВИЋ – дед му био поп и доселио се из Бирча у Босни, данас и онда, једна врло задружна кућа, досељена пре 92 године, слави Ђурђиц.
  • ГУЛИЋИ – су из Босне, из исог места одакле и Поповићи, одсељени и у Мургаш, овде је 1 кућа и слави Св. Ђурђа.
  • ВАСИЋИ – су из Босне, доселили их некакви калуђери чија су породица били те их населили поред манастирског мања. Досељени су пре 75 година, и онда и сад 1 кућа и слави Св. Стевана.
  • МИКИЋ – из Бесаровине, прво као слуга, после призетио се и слави Св. Јована.
  • ГЛИШИЋИ и МАРИЋ – однекуд ”преко границе” опет као слуге, па се после призетили. Славе Св. Николу.

Главно занимање сељака овог села је сточарство, а сва су друга споредна. Јабланик је дао такве повољне погодне за развиће сточарства да је увек препун стадима оваца и коза и да му се до данас ни једна једина стопа није узорала. Сточне производе односе на ваљевски трг и продају те за добивени новац прибављају недостатак у храни. Занате нерадо упражњавају, а у аргаштину неће да иду.

 

ИЗВОР: “КОЛУБАРА И ПОДГОРИНА“, Љубомир Павловић, СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК – Књига осма НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА, Књига IV Београд, 1907. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

 

Корени

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Зоран Грујић

    Мала исправка:
    ВУКОВИЋИ (ГРУЈИЋИ) су се доселили из села Борановићи, општина Рудо, Република Српска, БиХ. У књизи Љубомира Павловића пише “из села Борановића”, а овде у тексту пише “из села Боранића” – поткрала се словна грешка.
    По породичној легенди доселила су се два брата Грујица и Вујица те од њих настадоше Грујићи и Вуковићи.
    Каже: “Доселили су се после Кочине крајине” што је раздобље током Аустријско-турског рата 1788–1791. године.

    Хвала Вам за овако информативан и користан сајт!