Порекло презимена, село Скупљен (Владимирци)

10. фебруар 2013.

коментара: 1

Порекло становништва села Скупљен, општина Владимирци. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава С. Радовановића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Село се дели на већи број мала по фамилијама. На пример: Ковачевића мала, Павличевића мала, Антића мала и др.све око Парлога. А преко потока Брековаче, на нижој површи, Крстића мала и Тодоровића мала Крстића мала и Тодоровића мала потпуно су одвојене од осталог села целом долиницом Брековаче, на ширини од 600 до 800 m. Ове две мале су одвојене на северу од главног дела села.

Мало навише, раздвојене истом долиницом, њеним горњим делом, јесте мала Влајковића, на североистоку од села, према Трбушцу. (Овде Влајковићи, Станојевићи и Кузмановићи један део). Трећа, Којића мала, је близу џаде Црвене мејане, с друге стране Којића гробља. Четврта, издвојена већа група кућа јесте Пајића мала на истоку од села, идући београдским друмом, десно од сеоског друма, са више фамилија (Пајићи, Бирманци – Чевићи, Мандићи, Павловићи, Ивановићи, Чекићи, Неговановићи). Пета издвојена група кућа на југу према Бежанцу, на десној страни долине Млакве, јесте Јаротића мала (породице Јаротићи, Мирковићи, Исаиловићи; Макевићи, Николићи, Петровићи, Јеленићи, Маринковићи, Глишићи и др.). Шеста група кућа, на западу, код гробља Церика (главно гробље сеоско), идући излазу долинице Брековаче, из Ливада у реку Млакву, јесте мала Живковића.

А између свих ових разбијених делова села, око Парлога (односно на заравни Парлога 172 m, на његовој северној падини и нижој тераси од 150 m) јесу главни делови села: горе, на темену греде Парлог мала, а на нижој тераси, на северној страни Парлога, Мала (прозвана у најновије време „Романија”). Од Парлога, према истоку, јесте Горњи крај села Скупљена, а према западу је Доњи крај. Парлог и Мала су збијенији, скупљенији делови села. Ипак је и овде село разређено, макар дуж путева ушорено, јер око кућа са авлијама, има и шљивара. Мала и Парлог се међусобно мешају. Оно што је у Мали крај пута ушорено, и испод пута, то је Мала; а изнад Мале је Парлог.

Тераса од 145 – 150 m северне стране села изнад Равних Њива је веома типично засечена прибрежна тераса. Дуж ове терасе ушорени северни део Скупљена (око коте 152 m), звани Мала, где су Живковићи и др. Теме косе одатле се пење још више и у апсолутној висини 170 m. (Парлог 172 m) још више типичан ниво. Крстића мала на засебном брду изнад Равних Њива, на нивоима 150 и 125 m. Крстићи се ту населили изнад Равних Њива потока, којим, у изворишту Гушчаре дисецирана површ. Ниво од 150 m прибрежни, а овај нижи флувијални.

Врела жива вода читав низ окана (6 до 7 већих) избијају под самом страном изнад равни Млакве Код Бежанца, идући Јаловику (Бирманаца мала). Извор звани „Врело”, испод Бежанца, под сеоском џадом, причали стари, много јачи био за време Маџара, па га затиснули сланином да не иде вода „затворили воду кад су бегали одавде”. Ту било „девет воденица и десета ваљарица” (која ваља сукно). Иде и сад „масна” вода из вирова. На Млакви биле две-три воденице.

Честа шума била сеоска подељена пре 40 година; била око 20 hа, где су Теодоровићи, над Крстића малом до Предворице и Кујавице (добра шума: граница има и сад у Теодоровића, церова и др.). Скупљенска утрина била такође и код Црвене мејане звала се Лушчић (шумарак), подељена 1881 (пре Честе шуме).

Сеоска преслава Недеља прва по Ђурђевдану (некад заједно са Недељом Самаријаном). Раније сабориште на Кленовцу, код Пајића кућа на раскрсници пута.

Гробље над Млаквом у Церику јесте од старог села Ботуња. Ботуњци су били Павличевићи и сви други од Парлога. А оно друго гробље Којића, настало ново, у Којића воћу.

У Гају на Млакви, идући ка меовинској цркви било „Римско” гробље сад шума. И сад плоче и костураче ископавају. На 101еновцу неки белези су били Ђоке Мирковића „где спусте мрца да одмори, ту ударе белег”. На месту Бобије, до џаде, биле маџарске куће. Ту било старо насеље, пре данашњег. На амбару Драгутина Макевића изнад урезаног натписа мајстора: 1889 М. Рада кредом записано:” Бијо је земљотрес 1895 — 27 марта, у суботу”.

Године 1929. подигнут културни дом дворана са позорницом, уз задругу кредитну, према школи.

Број кућа у Скупљену 1948. године: 293, а становника 1517.

Порекло становништва:

Најстарији, староседеоци, јесу Павличевићи и Радојичићи. А све остале фамилије – све су досељене.

Павличевићи (24 к., Ђурђевдан). У западној страни ове групе, сви према Меовинама 22 к., а од северне стране су од њих 2 к. Памте да су дедови Урош, Тома и Павле били три куће од три брата. Све куће настале где су сад оне две издвојене куће, на месту званом Раснице. Кад су Турци владали, ту се међу храстовима крили била шума. До њих, на западној страни од главног дела села, од Парлога испод Парлога:

Антићи I, раније звани Божићи (9 к., Ђурђиц). Не зна се одакле су дошли. Николин (70 год.) деда Недељко. Неки Божа дошао жени у кућу, па по њему назив.

Антићи II (7 к., Ђурђиц). Њихови стари из прека, од Шида. Не памте кад су дошли свакако иза 1815, можда онда дошли. И сад имају фамилију у Шиду. Паја Антић-Ранковић (у Шапцу, одавде пре 60 година) кад је био у трговини у Сремској Митровици, био и код Антића. У Мали:

Ковачевићи ( 16 к.,Ђурђевдан). Није се чуло да су досељени. Била три брата Ковачевића браћа од стричева, сва тројица звали се Павле. Онда један од њих променио презиме у

Радосављевић, да би могао писмо на своју адресу да добије. Од њега су две куће Радосављевића. Стеван Ковачевић (60 год.), главни приказивач села „намењује” деди Драгићу. Даље не зна дедове. Марко (73 год.) Радосављевић запамтио деду Игњата, даље није запамтио посмрче.

Мијаиловићи (6 к., Јовањдан) не зна се одакле су.

Живковићи (7 к., Јовањдан) не зна се одакле су.

Васићи I (2 к., Степањдан по пореклу, а Ђурђевдан по имању на којем су насељени). Из Козарице мајка довела Миливоја и Милутина кад се преудала у Ковачевиће, пре 40 година. Има Васића и сад у Козарици.

Марковићи (2 к., Никољдан). Не знају порекло. Једна фамилија били са Ивковићима и Мирковићима. Била им кућа испод Мирковића, испод Мале, па прешли у Малу.

Ивковићи I (1 к., Никољдан). Домороци. Од њих само Никола (35 год.) и млађи брат Љубисав.

Ивковићи II (3 к., Никољдан), у Исаиловића Мали. Витомиров (22 год.) прадеда Милан доведен из Мровске, као дете уз мајку, која се удала у Ивковиће. Иначе по очеву роду Гајићи, а раније порекло Миланов деда или отац из Босне доселио се у Мровску.

Исаиловићи (6 к., Ђурђиц). Исти род са Крстићима и Живковићима II (не постоје овде, одсељени у Шабац, Млађини). Они били род и са Јеленићима и Пантелићима. Сви се презивали Јеленићи. Досељени, не зна се одакле.

У Парлогу:

Мирковићи (26 к., Никољдан). До 1892. били једна кућа задруга од 85 чланова. Милосављев (69 год.) чукундеда Мирко он дошао из Босне, овде се призетио. У тој старој кући Мирковића, одакле су се изројили 1892. живе сад две породице одвојено: Чедомир и његова 4 брата, и Живанко са својима. Једна од најлепших кућа у округу (Миланко у Шапцу, и два брата у Београду професор Ђорђе и бивши мајор Јелисија).

Иванковићи (12 к., Јован Јесенски Јован и Милостива). Ђукин (50 год.) деда Ђурађ. Не знају даље порекло.

Јеленићи (Пантелићи) (14 к., Ђурђиц). Ранисављев прадеда Пантелија — његова мајка Јелена имала четири сина: Петар од њега Живковићи Млађини, што је одселио у Шабац; Пантелија (његови синови Тома и Лука ); Танасија; Матија без мушког порода. Сви прешли на презиме Јеленићи изузев синова Томиних .Пантелићи, којих је 9 кућа (остало 5 к. на старо презиме). Посвађала се браћа од чича, па Тома, због Обрада, Драгићевог оца, променио презиме. Јелена је удата била у Исаиловиће доведена. Дакле, Јеленићи, Исаиловићи (и Живковићи што су одселили у Шабац) све један род. Остале мале около Мале и Парлога,

Крстића мала:

Крстићи (17 к., Ђурђиц). 14 к. овде и 3 куће преко брда. Они су својта Јеленићима, Исаиловићима и бившим овдашњим Живковићима који су сад у Шапцу. Досељени из Босне.

Теодоровићи (7 к., Ђурђиц). Гаја (75 год.) и брат Обрад (80 год.) њихов прадеда Теодор. Иста фамилиЈа са Крстићима. Променили презиме кад су се судили за Честу шуму сеоску. И они су из Босне, а произишли од Крстића.

Влајковића мала:

Влајковићи (7 к., Ђурђевдан). Драгутинов (66 год.) прадеда Влајко са браћом дошао од Скопља. Били бежанци неки, „бегали од Турака”: Влајков брат Станоје од њега Станојевићи; брат Радојица од њега Радојичићи (ови сад у Мрђеновцу. Крстивој и Божидар, синовци Уроша, отац им Маринко, отишао одавде тамо девојци у кућу, пре 60 година).

Станојевићи (5 к., Ђурђевдан). Исти род са Влајковићима.

До Црвене мејане:

Кузмановићи (9 к., Никољдан). Драгољубов (48 год.) прадеда Божа. Божа и Јован-бег Кузмановићи браћа. Јован беговао, био ајдук, убијао Турке, турско одело носио Турке уходио. Поклао неке Турке у Бадри- ци код Метлића. Кузмановића Цвеје и Живана отац, Мијаило, подигао Црвену мејану (била прво колебица улепљена црвеном земљом и покривена кровином).

Којићи (6 к., Никољдан). Где је сад гробље ту седели, а још пре тога на месту где су сад Кућерине. Најзад прешли где су сад преко јаруге. Трипут се измештали. Живојинов (49 год.) прадеда Радивоје са братом Миланом имају један споменик из 1818. године. Били овде за време устанка. Око главног сеоског пута:

Пајићи (15 к., Ђурђиц). Живан-Жија (87 год.) говори у десетерцу, певао уз гусле некад. Његов чукундеда Паја мора да је од Босне. Између Пајића и Кузмановића:

Глигорићи (3 к., Никољдан). Иста фамилија са Кузмановићима, променили презиме.

Васићи II (4 к., Никољдан). Не знају порекло.

Радојичићи (2 к., Лучиндан). Они најстарија фамилија. Стари говорили: „Радојица, турски удворица” издавао српску веру турској вери. И данас се прича да је издавао Србе. Његов споменик одвојен од свију. Милан Радојичић (умро 1918. године у осамдесетој години старости) запамтио село од 27 кућа.

Пајића мала:

Неговановићи (3 к., Јован Милостиви). Стари.

Чекићи (2 к., Јован Јесенски, Милостиви). Био неки Ђурађ Чекија. Од њега су. Стари.

Ивановићи (5 к., Јован Милостиви) Стари.

Бирманчева или Мандића мала:

Бирманци (17 к., Аћим и Ана). Досељени из Барање. Има их још у Мачви у Змињаку, такође око Колубаре где су и сад познате Бирманчевића воденице. Миладинов (51 год.) прадеда Адам ваљда он дошао.

У Бежанцу код барице Бирманчева мала:

Јаротићи (8 к., Јован Милостиви). Живков чукундеда „Јеротије” не зна се одакле је. ДоПајића:

Мандићи (8 к., Ђурђиц). Радосављев (43 год.) прадеда Станимир. Не знају за жену Манду ко је.

Павловићи (3 к., Ђурђиц). Фамилија од Мандића. Променили презиме.

Џаића мала у Парлогу:

Макевићи раније звани Илићи (5 к., Јовањдан). 2 к. у Џаића мали, 3 к. у Бежанцу. Драгутинов (29 год.) чукундеда Макевија, а прачукундеда Илија. Илија дошао из Босне пре 200 година. Најпре били у данашњем винограду Милутина Живковића у Мали. Ту били 100 година. Затим се преместили на данашње место и онда презиме од Илића у Макевиће. Кад је дошао Илија, онда село било 15 — 20 кућа. Макевијин син Глигорија имао два сина: Љубинка и Илију. Макевија имао Глигорија и Јована. Макевићи били једна кућа задруга, све до 1917. године (око 17 чланова).

Петровићи звани Џаићи (8 к., Јовањдан). Не знају порекло. Џаићи надимак из подсмеха.

Маринковићи (3 к., Јовањдан). И они су Џаићи.

Глишићи (1 к., Јовањдан). И они су насељени, дошли од некле. „Сви овде наши стари насељени” такокажу.

Николић Цвеја (1 к., Никољдан). Из села Љутице (од Каменице). Пре 20 година закућио, прикупио земље мало и правио кућу.

Пантелић Бранко (1 к., Никољдан). Из Јаловика пре 25 година. У центру села на друму среском путу:

Јовановићи (3 к., Никољдан). Цигани полутани. Из Жабара од пре 50 година, као ковачи „ладнокови” клепају раонике. Они кажу да су „полутани” српски Цигани не знају ни један други језик. (Истих тих Цигана полутана има још у Драгојевцу, Бобовику, Прову и другде).

 

ИЗВОР: Војислав С. Радовановић, ШАБАЧКА ПОСАВИНА И ПОЦЕРИНА – Антропогеографска испитивања; из теренских бележница грађу приредила МИЉАНА РАДОВАНОВИЋ, 1994. (страна 68-72), приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Dejan Atic

    Rec, dve o Atićima u tekstu navedeni kao Antići. Dakle u pitanju su Atići, bez slova “N”. Veruje se da smo u selo došli za vreme Prvog srpskog ustanka preko Drine iz okoline Han Pijeska gde i danas zive Atići uglavnom muslimanske veroispovesti. Svetozar Cveja Atić se pre II svetskog rata bavio istorijom familije i uspostavio vezu sa bosanskim Atićima gde saznaje da su Atići oko 1690 za vreme Prve Velike seobe Srba pod vodjstvom Arsenija Čarnojevića napustili Kosovo, kratko se zadrzavaju u Beogradu a zatim odlaze u Bosnu. Dalje ga put vodi u Prilep. Tu upoznaje nekog opančara, poslednjag Atića u Prilepu i saznaje da ih ima i u Prizrenu.
    Na mapi Prizrena sa kraja 19. veka ima upisana mala Atik sto na turskom znači: agilan, vispren, spretan. Znamo da na jugu Srbije i u danasnjoj Makedoniji postoji meko “K” (Ќ) koje ima fonetsku vrednost /ʨ/. Ovo slovo je paralelno srpskom slovu ћ, s tim što se izgovara mekše. Pa je tako Atik lako moglo da postane Atić. Ovo je moja lična hipoteza o poreklu preziena Atić.

    Dejan Atić
    Selo Skupljen
    07.01.2020.