Порекло презимена, село Миокус (Шабац)

10. фебруар 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Миокус, град Шабац. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава С. Радовановића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Село се дели на мале по фамилијама, а граниче се само оградама, без растојања. У Самарџића мали, више Камена, под београдском џадом, је извор Пупчање (јак; 24 акова на сат, аков износи 50 литара). Испод извора је канал на Касимовачи. Са њега заливају баште; има и један долап. Има један извор и у Враштановића мали, који је ниже Камена, а испод Миџиног брда, јак такође, али није уређен; и тамо је долап и баште. Вода преко зиме одводи се каналом савским. Поред саме џаде, код Михаила Маринковића, има јаки извор у Јеушама (шума од дрвећа које расте поред воде јеуша); извор врло јак „Турци га заптивали сланином да не потопи поље”.

Бунари у дну села су око 8 до 11 m, а горе на брду, од 22 до 35 m. „Шкорића” бунар дубок 43 m горе на Бановцу, где је сада милиција и школа. Све то имање на Бановцу било Враштановића, сад издељено 32 hа на 36 кућа,

У јарузи Врљанској, одмах на почетку пута за платформу према Драгојевцу, откривени хоризонтални неогени седименти

Изгледа горњоконгеријски – плиоценски; песковита жућкаста и беличаста глина са ситним љуспицама мусковита. Слојеви цепљиви. Негде чистије партије песка; има и трагова укрштене слојевитости око једног слојића. С обе стране пута хоризонтални слојеви.

Атар села Миокуса : на исток, према Драгојевцу, до потока испред пута савског; ка брду, до београдског пута, и Горице, са потоком Бановац, ка Ориду, до Буџака; до Пакљанске врбе (по породици из Мрђеновца) спрам Мрђеновца.

Цело поље под селом Миокусом звано Касимовача, водоплавно од почетка топљења снега обично па до краја маја и почетка јуна, некад и до јесени. Под водом су по 150 кућа. Усред Касимоваче је узвишење бивша ада, звано Греда (под кукурузом), а према одсеку терасе од 4 – 6 m свуда уз обалу, раније савско корито. Памте кад је Касимовача била дубока да се није могла прегазити; сад су ту „наноси”, „наплави”, „израсла земља”, све више засипа нанос. Касимовача је била и по цело лето под водом. Сад су ту ливаде: оне се косе и по двапут, али ретка трава, са пуно барских елемената. Канали су прокопани 1931. Онда је цела Касимовача била обрађена кукуруз, баште и др. Али отада канал није чишћен, засут, стога сада све бива плављено. Било је репа по 20 kg једна, бундева по 50 kg, сад ни ливаде нису како ваља. Касимовача је најраније била заједничка, сеоска. 1913. подељена сељацима, а од 1931. обрађивана. Ту највише сачма и нешто кукуруза.

Миокус има 89 кућа и 494 становника.

Памти се кад су Враштановићи дошли, онда цело село било под шумом, највише „растова”, по јаругама гложђе и растови; а у Касимовачи вода и патке, рибе (караши) и дрвеће, јеуше. Испод Касимоваче била Милованова бара.

Гробље сеоско више Бабинца над сред селом, које се зове „Код камена”. То је стари споменик, „камен” Ћатића (он био ђакон). И слова су утонула па се не чита. Од Враштановића има такође камен.

Марко Враштановић (72 г.) запамтио кад у селу 25 — 30 кућа било. Само две куће Врљанаца и једна кућа Враштановића биле црепом покривене, Богосављевића кућа ћерамидом, а све остале под „даском” и „кровином”. Оне под даском „шиндром” биле све од брвана као и амбари данашњи. Оне под кровином биле су од чатме (прућем оплетено па блатом улепљено).

Прича се да на Бабинцу биле „дахије” у кући неког „ћате”. У кући једног Врљанца убијали Турке. Кад они то приметили, повукли се у шабачки град.

Породице – „фамилије”:

Враштановићи (17 к., св Лука). Први се доселили, за њима Врљанци, после редом. Марко Враштановић (72 г.) слави Степањдан (ту слуга био, остао у прамђедовој кући), доселио се његов ђед Марко из Жабара, од Исаковића; они славе Степањдан такође. Деда Марко зна „тачно роман своје фамилије”. Била три брата: Вракан, Топуз и трећи који живи у Јадру има од њих поп. Дошли из Црне Горе Вракан овде, Топуз у Предворицу, а онај у Јадар (ишли су код његових одавде у посету). Бежали преко Саве 1813. од Турака, па кад се вратили, онда Вракан наместио се овде до сред села, Топуз у Јаруге у Предворици, а онај трећи у Јадар. Одмах то било кад су дошли. Прво кад су дошли из Црне Горе населили се у Сврачњак, на међи са Драгојевцем. Тада били и Врљанци у месту Јабуке, одмах до њих. Враштановићи онда пређу у садашње место, више Камена, и најзад у Милованову Бару ниже Камена. Милан, деда Живанков, био мајор кад се водила борба на Јавору 1876. Од Враштановића има једна кућа у Сувом Селу (од ванбрачно рођеног детета).

Врљанци I (1 к., Миољдан), Стеванов (52 год.) прадеда Коста досељен, али не зна се одакле, најпре из Славоније.

Врљанци II (2 к., Миољдан), од Живојина, доведеног с мајком у Врљанце I, пре 80 година, из Скупљена, од Ивановића који славе „друге Јоване” пред покладе.

Гавриловићи-„Секулићи” (8 к., Аврамије). И они су Црногорци. Секула Гавриловић био Карађорђев барјактар на Мишару, дошли кад и остали најстарији.

Самарџићи (14 к., Јовањдан). Дошли после Враштановића и Врљанаца, не зна се одакле. Не памти се да су радили занате.

Исаковићи (10 к., Јовањдан). Деде Живојина (80 год.) деда Исак досељен, не зна се одакле.

Николићи – Банићи (4 к., Лазаровдан, Лазарица). Звали су се „Балићи”, неко био „ балија „из Босне свакојако дошли, има више од 150 година.

Церовци (2 к., Ђурђевдан), последњи се доселили од старијих. Бошњаци су.

Марковићи (3 к., Марковдан). И они међу последњима од оних старијих, доселили се заједно са Церовцима кад су биле 15 кућа „Све овде досељено, све бежало од Турака. Била „пустиња”.

Пурићи (4 к., Никољдан), Досељени, не знају одакле.

Богосављевићи (4 к., св. Лука), досељени, али не зна се одакле.

Јаковљевићи (3 к., Никољдан), досељени, не зна се ни кад ни одакле.

Јанићи (6 к., Лазаровдан), не зна се порекло.

Драгољуб Јанић – Обреновић (1 к., Лазаровдан), из Јаловика пре 35 година, од фамилије Обреновић, презиме Јанић по Јанићима где се мајка удала, по материну имању. Лазаровдан и у Јаловику и овде, слава по Јанићима.

Бремерови (1 к., Јовањдан), Марко Бремер ушао у кућу Самарџића пре 60 година Из Сремске Каменице. Примио славу.

Јовичићи I (5 к., Јовањдан), из Старог Бечеја, пре 60 година. Јовичићи I били тамо бироши, орачи „спајински”, па побегли од спахије швапског.

Јовичић II Тома (1 к., Никољдан), из Нерадина, 1921. дошао. Нису никакав род, само исто презиме.

Петровићи (1 к., Велика Госпојина). Из Старог Бечеја, пре 65 година дошли, пре Јовичића. Дошао Шандор Петровић, био деловођа у Преку. Побегли отуд кад је тамо било тешко.

Крсмановић Лазар (1 к., Аранђеловдан). Отац Радован из Ресника, из Београдске наије, пре 60 година дошао, као слуга код Гавриловића, па се пре 20 година призетио у Крсмановиће, по којима презиме и слава.

Јанић Милош (1 к., Никољдан) Лазара Кремановића рођени брат зове се по очину презимену из Ресника, слава по оцу.

Бошковић Ј. Станисав (1 к., Никољдан), из Мрђеновца пре 20 година од Бошковића. Мењао имање и докупио.

Машић Милоје (1 к., Јовањдан), из Мрђеновца пре 20 година, од фамилије Машића. Милоје дошао на своје имање на граници атара једноги другог села. Овде му било ближе имање него тамо.

Гајић Мирко (1 к., Алимпије), из Звезда пре 60 год.

Срећко Самарџић (1 к., Јовањдан). Из Мрђеновца, од Машића.

 

ИЗВОР: Војислав С. Радовановић, ШАБАЧКА ПОСАВИНА И ПОЦЕРИНА – Антропогеографска испитивања; из теренских бележница грађу приредила МИЉАНА РАДОВАНОВИЋ, 1994. (страна 29-31), приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.