Poreklo prezimena, selo Mišar (Šabac)

Poreklo stanovništva sela Mišar, opština grad Šabac. Prema antropogeografskim ispitivanjima 1947, 1948. i 1949. godine “Šabačka Posavina i Pocerina“ Vojislava S. Radovanovića. Priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić.

Selo se deli na četri male — „kraja”: Staro Selo, Slatinu, Glogovac i Bajir. Staro Selo su Turci razorili 1806. za vreme boja na Mišaru. Onda se selo rasturilo po krajevima današnjim — sve po šumi, i tako se zaselili na nova mesta. Na Starom Selu su šančevi Karađorđevi (na brdu oko kote 97). U Starom Selu, pored puta 7-8 kuća. Slatina je oko jedan i po kilometar udaljena od Starog Sela. U ovom kraju, gde je površ disecirana potokom, voda podviruje, po tim „podvirima” ime Slatina. Kuće su i s jedne, i s druge strane Slatine, pod bregom, ispod platforme od 100 t. Oba ova kraja severno od beogradskog puta. Južno od puta je treći kraj, Glogovac. Tu bilo „gložđe” (šuma od gloga) — tu se doselili kad su bežali od Turaka. To je najveći deo sela, kao i Bajir. U Bajiru kuće na strani gde bila šuma. Tu odsek prema savskoj ravnici, 14-15 m visine. Taj deo sela pruža se sve do Dumače, duž puta beogradskog.

Izvora ima pod Bajirom — zvani Ribnjak (tu „Rimljani” lovili ribu). Tu oko 150 m pod vodom, rezervoar koji puni izvor sa brega. Kod izvora Ribnjaka, pod Bajirom, na 13-14 m nalazili u bunaru, u plavoj umi, „trsku” i skelete od školjki i puževa. Bliže Starom Selu bio jedan veliki bunar — „Karađorđe ga kopao da napoji vojsku” — sada zasut, a drugi je sad pored njega. Na dnu Slatine jedan bunar – skoro stalno otiče. U bunaru izdan iz neogenih slojeva koji se penju prema Ceru. Slatinski bunar je stari, ceo kraj se služio njime. Pod celim brdom ima izvora privremenih. Inače u svim malama bunari. Najdublji gore na platformi, gde Staro Selo i Glogovac, 20 — 25 m. Odozgo ilovača 6-7 t , pesak žuti 6-7 t, onda crvena zemlja sa vodom pomešana kao siga — i tu je voda. Bunar Miladina Kneževića, na Slatini, kopan 1928, dubok 28 m: odozgo ilovača, zatim „križa” (ima „vodena križa” i „suva križa” – bela zemlja) , a na dvadeset i osmom metru čist pesak, sivi — svrdlom provaljena ponovo križa vodena 20 st a zatim pesak. Onda je voda naglo izjurila, tako da je Miladin morao da zabije kolac da bi umanjili priliv vode. Uzeli da zidaju ciglom. Izvlačili čabrom vodu i ciglu spuštali čabrom. Voda se popela do dubine od 12 m i nikad nije manja od 18 t. Godine 1943. usled velikih kiša, voda u bunaru bila skoro do vrha — samo 2-3 t niže. Voda čak i u podrumima ovlažila zidove i so izbila.

Atar sela Mišara: sa severa Sava, prema Orašcu su Crkveni potes i Golo brdo, prema Kormanu, Lipovica, prema Šapcu, Bajinovac, prema Jelenči, Lipar, a prema Dumači, neodređena granica. Mišarska ada sada podeljena mišarskim agrarnim interesentima — 15 ća. Seju kukuruz i pasulj. Bila cela potopljena. Tu za vreme Turaka bio hajduk Stošić Luka, od Stošića iz Mišara (iz vremena Miloševa). ”Kum ga ubio, neki iz njegovog društva, za turski račun.”

Crkva bila ispod Slatine, u šumi, tu je i groblje. Crkva slavila Nikolaja letnjeg; porušili jeTurci, oni je zapalili za vreme borbe na Mišaru. Crkveni potes na jedan kilometar od Save, ispod Starog Sela. Na njemu groblje i stara crkva — crkvina. Ovde sad kapela Nikolaja, a u njoj kamen — časna trpeza od prostog kamena. Na groblju velika grupa spomenika, svi iz porodice Knežević. Sa zapadne strane kapele, odmah do nje, oko 60 spomenika iz druge polovine XVIII veka sve do najnovijag doba. Beleg — na desnoj strani potoka Slatine, kojim put izvodi u savsku dolinu. Odsek je 20-25 pz visok prema obali Save. Više groblja, a ispod Starog Sela, u ravnici, s leve strane izlaza potoka Slatine u savsko polje, jeste mesto zvano Kulina. Tu bile kule „crkvene” nekog vladara, ovde bio — manastir, „sigurno bilo”. U Mišaru spomenik „O stogodišnjici Mišarske bitke” „Karađorđu i Mišarskim junacima 1806 -1906”. Na Protinovači (po nekom proti iz Šapca koji je tu imao imanje) nalaze starine. Takođe u Crkvenom potesu i Savskom polju. Kod starog mišarskog opštinskog majdana iskopan grob i u njemu „zlatna čaša”. Predato sudu i državnoj vlasti (dosta davno pre rata) za muzej.

Mijailo Knežević bio „buljubaša” za vreme 1. ustanka; učestvovao u boju na Mišaru. Kad je propao prvi ustanak 1813, onda Turci zapalili Kneževića kuću u Starom Selu, na Baščinama. Na Kneževića kućištu izoravali su ranije žito iz ambara, sa ondašnjeg zgarišta. Tada Mijailo sklonio čeljad u Slatinu, na proplanak usred šume — skriveno mesto od Turaka, odvojeno vodom Slatine od puta. Mijailo umro 1827. Imao još dva brata čije potomstvo izumrlo, i samo od Mijaila rod ostao. Mijailov sin Matija bio poslanik za vreme Aleksandra Karađorđevića, bio obrenovićevac. Matijin sin Aksentija, Aksentijin — Svetozar, Svetozarov — Sava, otac Živorada Kneževića. Matija (umro 1852) našao pečat od litre zlata (četvrt oke) i na njemu „slovo” „Knez od Kemurije Petar Madžar Knežević”. Nađeno u kući. Taj pečat se čuvao. Matija trgovao sa Bečom, prodavao svinje. Imao pobratima u Beogradu. Taj pobratim kazao: „Slušaj, pobratime, daj ti meni taj pečat od zlata da ga prelijem u dukate u Kragujevcu, da krenemo jaču trgovinu sa Bečom. Đed Matija dao, i pobratim se nikada nije vratio, ni sa pečatom ni sa dukatima”.

U produženju Dumače, zaseoka sela Jelenče — drumsko naselje u ataru sela Mišara. Tu veliko postrojenje za preradu voća i povrća Glavnog saveza zemljoradničkih zadruga. Tu i mesni odbor u staroj opštinskoj zgradi, sad zajednički za Mišar i Jelenču. Tu bila i škola za Jelenču i ovo drumsko naselje Dumaču i deo Mišara oko „opštine.”

Mišar ima 164 kuće (kućne zajednice), 968 stanovnika; od toga više zadruga (Tirića 20 članova, Mirkovića 25, Kovačevića 16 i 14 [dve zadruge], Stevanovića 20, Simića 17, Tasića 14, Gajića 14 i dr.) — Kneževići (5 k. Aranđelovdan). Sa Starog Sela u Slatinu, 1 k. u Savskom Polju, u Crkvenom potesu; 3 k. u Orašcu na Savi, 1910 . i 1922. Poreklom su „Madžari” — doselili se iz Madžarske.

Poreklo rodova

Davinići (3 k., Nikoljdan). Najstariji posle Kneževića. Ne zna niko otklen su došli, U Bajir sa Starog Sela, 1806.

Popovići (6 k., Đurđevdan). Svi su sad u Slatini, a tamo sa Starog Sela, 1806. Od njih su Marinkovići, 4 k. u Bajiru.

Đurići (3 k., Đurđevdan), u Slatini. Sa Starog Sela, 1806.

Kovačevići (8 k., Nikoljdan), u Slatini. Sa Starog Sela. Kad su Turci zapalili staro selo, onda bila četiri brata: Milojica ostao tu, a tri brata se odselila (jedan u Trbušnicu, drugi u Skelu,treći u Lojanice — uplašili se Turaka).

Kovačići (3., Đurđic). U Slatini. Iz Bosne došao kovač početkom XIX veka. Sad zemljoradnici.

Miškovići (6 k., Aranđelovdan). Sa Starog Sela, 1806. U Slatini 4, u Bajiru 2 kuće.

Stošići (5 k ., Jovanjdan). Iz obližnjeg Orašca, na 30 godina iza mišarske bitke.

Simići (8 k ., Đurđic). Doselio se odnekle Ciganin kao kovač, na 30-40 godina posle mišarske bitke. Njihovi deljenici, od dva brata deca, su

Jankovići (3 k., Đurđic). U Glogovcu su svi.

Kačarevići (17 k., Nikoljdan). Sa Starog Sela, 1806. U Glogovcu 12 k. a 5 k. u Bajiru.

Tanasići (1 k., Đurđic). Iz Starog Sela, 1806. Na Bajiru.

Tirići (2 k., Mioljdan). U Glogovcu. Sa Starog Sela, 1806, a ranije poreklo iz Hercegovine. Pošla tri brata. Jedan ostao u Zvorniku, i sad tamo Tirići, ali su muslimani; drugi ostao u Varnoj, tu odmah u Pocerini, gde se zovu Aleksići (ista slava Mioljdan), a treći brat došao u Mišar. VladislavaTirića (57 g.) otac Milan, a i deda Milan (da bi mu se deca dala, dao svoje ime ponovo sinu); pradeda Ilija, čukundeda — ne znaju mu ime — umro od kuge, za vreme knjaza Miloša. Onda kuga mnogo pomorila, zato se istorija gubi. Pradeda Ilija tada ostao sasvim mali, baba ga očuvala. Doktor Bora Tirić bio prva žrtva u Šapcu 1941, Nemci ga ubili. Prepirao se sa Ljubom Pavlovićem, koji smatra da Tirići sa juga, kao i profesor Tirić iz Paraćina.

Bugarčići (11 k., Aranđelovdan). Sa Starog Sela na Bajir, 1806. Poreklom Bugari, od Trnova, pre Karađorđa. Došla četriri brata.

Lukići (7 k., Petkovdan). Starosedeoci, sa Staroga Sela, 1806, na Bajir. Staro prezime Manojlovići. Stanimir predsednik MNO (rođ. 1892), bio 1915. u Rusiji, dovodio konje za vojsku, Dunavom išli. Njegov otac, Ljubomir Lukić, umro u drugom pozivu, 1916. na Solunu, deda Petar Lukić, umro 1898, bio tutor crkve mišarske kad zidana, nepismen, pisao u raboš, a računi ispravni. Pradeda Jovan Lukić, čukundeda Luka Manojlović rođen u Mišaru. Prezivali se Manojlovići-Mladenovići. Lukin pradeda došao iz Crne Gore.

Dodići (1 k., Stepanjdan). Poreklom Arnauti, kako se misli; takođe vrlo stara familija — u izumiranju. U Bajir sa Starog Sela, 1806.

Gajići (9 k., Stepanjdan). Stara „vamilija” sa Starog Sela, 1806. 6 k. u Glogovcu, 3 k. u Slatini.

Jovanovići (7 k., Nikoljdan), i oni stari, u Starom selu 2 k., ostali u Bajiru.

Mirkovići (1 k., Aranđelovdan), stara familija, sa Starog Sela u Bajir.

Petrovići (5 k., Aranđelovdan, Bugari poreklom, došli krajem XIX veka iz Bugarske.

Rajkovići (2 k., Stepanjdan), sa Starog Sela 1806, u Bajir.

Živanovići (6 k., Jovanjdan). Iz Jelenče, na materinstvo, pre 60 godina. Rajko otišao u Mišar. 3 k. u Glogovcu, 3 k. u Bajiru.

Đ. Rodić (1 k., Jovanjdan). Od Mostara „od onog rata”. Kao dete došao, 1918. Bio katolik, primio slavu ženinu, imanja ženinog. U Glogovcu.

Pera Fišer (1 k.); njegov otac došao iz Rume, posle I svetskog rata, 1925. U ovom ratu radio za Nemce, umro. P. Fišer radi zanat. Ćurđevdan — po majci.

L. Pilipović (1 k., Alimpije). Iz Bosne 1922. u Matijevac, a 1925. u Mišar.

V. Tišić (1 k.) iz Jadra 1926, kao zidar.

Petrovići (2 k., Đurđevdan). Cigani, jedan kovač, drugi alas, oba i muzikanti, korpari. Iz Miokusa

V. Đurđević (1 k., Mala Gospojina), iz Velike Vranjske korpar-Ciganin.

Ivanovići (3 k., Aranđelovdan), iz Kaone (Posavo — Tamnava) došli sad posle rata, Cigani, korpari. Spadaju u Bajir. — Na Majdanu, u Savskom potesu bilo pre rata 7-8 kuća Cigana, radili kao korpari u vrbacima. Izbegli za vreme rata od Nemaca.

IZVOR: Vojislav S. Radovanović, ŠABAČKA POSAVINA I POCERINA – Antropogeografska ispitivanja; iz terenskih beležnica građu priredila MILJANA RADOVANOVIĆ, 1994. (strana 20-23). Priredio saradnik portala POREKLO Vojislav Ananić