На данашњи дан: Рођен писац Вељко Петровић

5. фебруара 1884. – Рођен је српски писац Вељко Петровић, члан Српске академије наука и уметности. Најчешћи мотив његове књижевности је српска Војводина са њеним специфичним амбијентом и људским карактерима. У Првом балканском рату био је ратни дописник, а у Првом светском рату добровољац у српској војсци, потом начелник у Министарству просвете, председник Матице српске у Новом Саду и Српске књижевне задруге у Београду и управник београдског Народног музеја.

Вељко Петровић је рођен у Сомбору (НАПОМЕНА: постоје и наводи да је рођен 4. фебруара 1884). Његов отац Ђорђе био је сомборски катихета који ће 1891. у монаштву добити име Герасим и предаваће у Богословији у Сремским Карловцима. Вељкова мати се звала Милева и била је кћерка сомборског пароха Јована Момировића. Мати је умрла неколико недеља после порођаја. Вељко Петровић је имао две старије сестре Виду и Анђу, те брата Миливоја. Гимназију на мађарском језику завршио је у родном Сомбору.

Године 1902. стиже у Будимпешту где је студирао право. Истовремено био је питомац првог српског колеџа, завода Саве Текелије, чувеног пештанског Текелијанума. Прве песме је почео да објављује 1905. године. Одржава пријатељске везе са Петром Коњовићем и Васом Стајићем.

У пролеће 1906. године у Будимпешти са Јурајом Гашпарцем уређује месечник на мађарском језику „Кроација“ („Croatia“), у чијем поднаслову стоји „Хрватско-српски социополитичка, економска и књижевна месечна ревија“.

Исте године, пошто је апсолвирао, главни уредник Светозар Прибићевић загребачког „Србобрана“ обавештава га да је примљен у уредништво. 1908. године Вељко Петровић прелази у Сремску Митровицу за уредника „Слободе“, а 1909. године постаје уредник сарајевске „Српске ријечи“. Потом је 1911. емигрирао у Београд, где је радио као ратни дописник за новосадски „Браник“ и за сарајевски „Народ“. Између 1914-1915 био је у штабу Моравске дивизије II позива, док није позван у нишки Југословенски одбор за једног од уредника „Савремених питања“.

У Београду упознаје песника Симу Пандуровића и угледног Јована Скерлића коме ће постати књижевни миљеник. У јеку Балканских ратова у београдском Народном позоришту упознаје седамнаестогодишњу Мару Мандрашевић, кћерку панчевачког трговца са којом ће се венчати у њеном родном месту, Кули, 20. новембра 1919. године.

Прешавши Албанију упућен је у Женеву, у новинарски пропагандистички биро, где је радио до 1918. год на штампи и публикацијама. 1918. год. изабран је за члана Југословенског одбора. Вељко Петровић се тада надао да ће бити постављен за амбасадора у Будимпешти, међутим, уместо тога 1919. је именован за референта у одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду. Следеће 1920. године премештен је у Министарство просвете у Београд. Између 1921. и 1923. био је шеф Кабинета министра, затим је именован за референта у Уметничком одељењу, а од 1925. године постаје инспектор у истом Министарству.

У то доба одржава везу са многим угледним српским књижевницима као што је био Јован Дучић, Алекса Шантић, Милош Црњански и Милан Кашанин, али и са ликовним уметницима као што је Петар Добровић који је урадио графику за насловну страну његове збирке приповедака „Буња и други у Раванграду“.

1929. уз помоћ Милоша Црњанског тадашњег члана пресбироа при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину Вељко Петровић је боравио немачкој престоници где се упознао са водећим личностима културног живота Немачке.

Дана 12. јануара 1930. Петровић у свечаној дворани београдског Универзитета, краљу Александру прочитао је своју расправу „Шумадија и Војводина“.

Почетком маја 1930. као извештач листа „Политика“ боравио је у Будимпешти и пише о Србима у Мађарској и њиховој културној баштини. Свој боравак у Будимпешти и Сентандреји поновио је 1961. године. Том приликом његов домаћин био је Стојан Д. Вујичић доајен српских књижевника у Мађарској.

Умро је у Београду 27. јула 1967. а сахрањен је уз велике почасти у Алеји великана.

Књижевност Вељка Петровића

На књижевном плану почео је да зарађује још 1903. у „Новом Србобрану“, пишући политичке чланке, козерије, дописе и преводећи приче. Од 1905. почео је да објављује стихове, приче и књижевне чланке и белешке у „Српском књижевном гласнику“ и „Бранковом колу“, а потом и у „Делу“, „Савременику“, „Новој искри“, „Босанској вили“ и „Словенском југу“. 1912. год. је издао свеску „Родољубиве песме“, а 1914. књигу песама „На прагу“. Исте године спремио је две књиге приповедака за издања Матице српске и „Напретка“, али је у току рату рукопис изгубљен.

Тек 1920. почео је да штампа избор својих новела, у књигама:

“Буња и други из Раванграда“, предратна причања, дванаест приповедака (1921),

„Померене савести“, десет приповедака (1922),

„Три приповетке“ (1922),

„Искушење“, петнаест приповедака (1924). 1925. издала је Српска књижевна задруга избор из Петровићевих новела (Приповетке).

Петровић је написао око сто приповедака, и велик број чланака из књижевности и уметности у „Политици“, „Летопису“ итд. О стогодишњици Матице српскеПетровић је уредио „Албум војвођанске уметности“ и у њему написао преглед српске уметности од краја 17. до 20. века.

Вељко Петровић је 1933. год. у децембру месецу на главној скупштини Читаонице изабран „ради заслуга у националном и културном погледу“ за њеног почасног члана.

Вељко Петровић је био члан Српске академије наука и уметности, био је председник Матице српске у Новом Саду и Српске књижевне задруге у Београду, и дугогодишњи управник Народног музеја у Београду. Претежно је писао о Војводини, њеном амбијенту и људима, а и аутор је многих чланака и студија из области књижевности и ликовних уметности уопште, посебно војвођанског сликарства XVIII и XIX века. Добитник је награде Савеза књижевника Југославије.

Мара Петровић, његова супруга, поштујући жељу Вељка Петровића, завештала је граду Београду све културно историјске вредности које су га у њиховој кући за живота окруживале. Ту су, пре свега, рукописи, преписка и библиотека Вељка Петровића, затим уметничке слике, стилски намештај и предмети примењене уметности. Легат још увек није отворен за јавност, због недостатка средстава за адаптацију породичне куће, такође поклоњене Граду, за музејску намену.

 

ИЗВОР: Википедија

 

ПРИЛОГ: Песма Вељка Петровића “На броду”

 

НА БРОДУ

Петоро седимо на крову од брода,
Згурени, суморни, зловољни и мрачни.
Запљускује, шуми, пенуша се вода;
Кикоћу облаци, пролећни, прозрачни.

Петоро седимо: једна седа дама,
Са слеђеним болом к’о древна Медуза,
И једна девојка, с тананим уснама,
Упалих прсију и усахлих суза.

А крај њих, ћутећи, бленусмо у ништа
Нас три млада старца увелих образа,
Као откинути цветови с гробишта,
Уморних погледа, тупих, без израза.

…Кад укрочи она, гиздава и горда!
У црвеном руху и с црвеним штитом,
Титрао се ветрић по телу јој, витом
Што се лелујаше к’о игра акорда.

У ружичном сену, купала је лице
И пустила да је жудно сунце љуби;
А кроз жедне, сочне и дрске уснице
Упорни и бели блистали су зуби.

У свој својој помпи к’o царица, нека,
Свесна своје моћи, поносна и хола,
К’о дочаран санак времена, далека,
Стала је по среди нашег тмурног кола.

И к’о да нам жића сва горчина неста,
Утрнуше старе и горуће злости,
И ми, узбуђено, пригнусмо се с места
Благујућ’ у њеној раскошној младости…

А кад она оде, ми, још дуго, потом,
Гледасмо за њоме са крова од брода,
Заслепљени њеном заносном лепотом
И музиком, страсном, њеног гипког хода.

…Али пљуска даље, пенуша се вода,
Кикоћу облаци, пролећни, прозрачни,
А ми остадосмо на крову од брода
И опет згурени, зловољни и мрачни.