Порекло презимена, село Вољевци (Мали Зворник) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Вољевци, општина Мали Зворник. Стање из 1930. године. Према студији "Соколска нахија" Љубе Павловића. Приредио сарадник портала Порекл Порекло становништва села Вољевци, општина Мали Зворник. Стање из 1930. године. Према студији "Соколска нахија" Љубе Павловића. Приредио сарадник портала Порекл Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Порекло презимена, село Вољевци (Мали Зворник)

Порекло презимена, село Вољевци (Мали Зворник)

Порекло становништва села Вољевци, општина Мали Зворник. Стање из 1930. године. Према студији „Соколска нахија“ Љубе Павловића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Вољевци су дринско планинско село зашло високо под Кошућу Стопу с јужне стане. Од Црнче га одваја Врањача, а од Цулина Оштрељ. Средином села су кречњачки ртови Ребељ и Илијаш. Средина села диже се у Планину. Планина је ново насеље на ободу Мачковог Камена и Чавчића, при извору Велике Реке; она је до 1834. год. била у ливадама и закосима муслиманског села Велике Реке, које је било у хатару овог села.

Од ушћа Велике Реке па до дна Оштреља пружа се целом дужином поље, које се зове Вољевци.

Око села су: од запада Оштрељ, Чикарино Брдо, Велико Брдо, од севера Чавчић, Штрбац, Кошућа Стопа, од истока. Велика Ријека, Ријечица, Врањача, Врмчић и Врело, с југа Дрина.

Кроз село теку: Дрина, Велика Ријека, Мала Ријека, Ријечица и Бабин Поток. У оба села је много извора и врела: Превиље, Моревац, Крупнић, Ивановска Врела, Врело, Бабинац (Бабина Вода) и Бабин Поток.

У селу су узвишења: Ребељ, Бабњак, Ивањско Брдо, Мало Брдо, Мали Камен, Гаврилово Брдо, Човића Брдо,. Приседо и В. Камен.

Њиве се зову: Планина, Јазови, Рупе, М. Ријека, Луке, Лукавице, Баре, Оштрељ, Подоштрељ, Подкамен, Подребељ, Врела, Брдо (Велико и Мало) и Поље. Поље се дели на: Подвршчић, Великоречко и Вољевачко Поље.

Вољевци су на великом простору и данас имају два засебна дела: Вољевци и Велика Река. У Вољевцима су махале: Вујковићи, Чикарићи (Чикаре), Ребељ, Ивановићи и Човићи. У Великој Реци су махале: Врањача, Велика Река и Планина.

Вољевци су старо рударско насеље. Стари православни и стари муслнмански родови ишли су по рударским радовима и изван овог места. Гаврило Симић, Вујковић, причао је, да су пре 200 година овде живели рударству одани:

Вољевци. Од својих старијих је чуо, да је био чувен рудар Петар Вољевац, да је био православне вере, да је говорио западним говором, да је био неки старешина у руднику, да се одавде одселио далеко негде преко Саве, да је тамо нашао неке руднике, да се враћао натраг и све Вољевце превео. Биле су остале две куће ових Вољеваца под Ребељем и оне су се изгубиле у досељеним Ивановићима; изумрле су без мушког потомства.

До 1834. год. под црначком Преседли у средњем току Велике Реке било је поречно уздужно муслиманско село Велика Река, која је 1820. год. имала 20, а 1832. год. 21 кућу. Овб~Је“ село’ исељ^нбготатнев^ љацима овог и суседних села.

Стари су родови:

Чикарићи. Лукеш Чикара је дошао однекуда „оздо од мора, био рудар око Сребрнице, на сву прилику и католик, тамо прешао у православље, овде дошао у најам Вољевцима пре 180 год., па се после и населио по врху Оштреља. Потомци се у махали зову Чикаре и Чикарићи, званично се презивају и потписују Лукеши, позније Лукешевићи. Говоре западним наречјем (20 к.; Св. Лазар).

Ивановиће под Ребељем, у Вољевцима, чије крви има и у њима, довела су два брата из Пиве, од којих се један одселио у Церову и тамо остао, а други уз Лукешу постао добар рудар, па су му и синови рудари. Данас има Ивановића да раде у Крајини и по Румунији као рудари (25 к.; Св. Јован).

Ристивојевићи су у Човићима под Илијашем на имању старих Ћелића. Ћелићи су стари род опет „од мора“, из Далмације; живели су под Илијашем, радили по Осату и око Крупња и стално се селили. За њих се зна, да су се одселили негде под Ртањ, да их тамо има и давас, а овде су остале четири куће, од којих су две отишле Лозници, а две изумрле у мушком потомству.

Човићи су Кучи, дошли у неколико не баш тако сродних породица под Илијаш у Ћелиће, једни отишли у Радаљ, други у Босну, трећи негде у Мачву, а овде остао неки момчић Ристивоје, врло жив и окретан, одмах се примио рударског чекића и ту особину пренео на све своје потомке. Он је имао доста деце и један му се истакао у селу те му се и потомци зову по њему (Матићи); иначе су сви Ристиво- јевићи и Човићи (16 к.; Св. Димитрије).

Познији су досељеници:

Вујковићи. По причању Гавриловом у неком селу код Пљеваља, у Пљеваљском Пољу, деси се велика несрећа у једној кући, пуној народа и свега изобиља. Запали се кућа и у њој нађу смрт старешина браћа и синови, снахе и многа деца. Чудним случајем остану старешинина жена и четворо унучади, двоје мушких и двојеженских. У оној жалости и општем метежу баба Вујана, или како су је звали из милоште баба Вујка, усни као јави јој се Св. Арханђел и нареди да бежи одатле где зна. Вујка оде у Пљевља, јави се једном добром пријатељу Турчину и упита га за савет. Овај је посаветује да иде и да се што пре спреми и јави њему. Турчин је из Пљеваља на својим коњима са својим момцима пошље у Крњачу, на ушћу Увца, и преда је неким познаницима у намери да је ту задрже. Она се ту задржала скоро две године и кад јој се деси да јој умре једно женско унуче, спреми се на пут и дође у Рачу, неком познанику. Овај је упути с неким Ћелићем у ово село и он је насели на Оштрељу, испод Чикара. Она је била задовољна местом, оба унука је одгајила и оженила и од њих деце дочекала. Ни унуци, ни њихови потомци, нису били рудари, нити су данас (20 к.; Св. Ђурђе).

Кад је баба Вујка дошла у село, испало јој је за руком да достави својој други, баба Смиљани, да крене из Крњаче. Она је дошла и од ње су:

Смиљанићи. Смиљана је била старија с одраслијом децом и дошла је под Врањачу и ту су је Великоречани наместили да јој деца раде на турским имањима. Они до 1834. год. нису имали много земље а тада су добили доста (18 к.; Св. Ђурђе).

Из доба наших устанака су:

Пурковићи. Овде су из Роваца; отуда низ Лим и Дрину преко манастира Раче дошле неколике породице, па се овде уселиле у Ћелиће под Илијашем. Они су постали добри рудари, што су и данас (14 к.; Св. Лука).

Роповићи у Врањачи су из Колашина, дошли на имања неких изумрлих и исељених Турака Роповића. По изласку муслимана они су се померали на све стране изнад реке и ушли и у друга имања (9 к.; Св. Алимпије).

Мићићи су дошли из Амајића, пошто су се претходно селили у Оџино Село (данас Причиновић) код Шапца, па ту једни остали, а други се вратили у ваљевску Осечину, па и ту једни остали, а неки дошли овде на муслиманска имања, која су била 1807. год. напуштена (5 к.; Мратин дан).

Тодоровићи су из прекодринског Поповића. Предак им ушао девојци у кућу, и славу променио (5 к.; Св. Ђурђе).

Досељеници после 1834. године:

Самарџићи из Црнче (16 к.; Св. Никола).

Митровићи у Човићима су из Крижине у Осату (5 к.; Св. Никола).

Николићи су из Красаве (4 к.; Св. Стеван).

Петровићи су из Мажића код Прибоја (5 к.; Св. Ђурђе).

Илићи су из Кржаве (4 к.; Св. Ђурђе).

Савићи су из Осата (2 к.; Св. Никола).

Грујићи су Вујиновићи из Црнче (4 к.; Св. Никола).

У Вољевцима има 16 родова са 172 дома.

 

ИЗВОР: Соколска нахија (стр. 486-488), Љубомир Павловић. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top