Порекло презимена, село Горња Љубовиђа (Љубовија) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Горња Љубовиђа, општина Љубовија. Стање из 1930. године. Према студији "Соколска нахија" Љубе Павловића. Приредио сарадник портала Пор Порекло становништва села Горња Љубовиђа, општина Љубовија. Стање из 1930. године. Према студији "Соколска нахија" Љубе Павловића. Приредио сарадник портала Пор Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Порекло презимена, село Горња Љубовиђа (Љубовија)

Порекло презимена, село Горња Љубовиђа (Љубовија)

Порекло становништва села Горња Љубовиђа, општина Љубовија. Стање из 1930. године. Према студији „Соколска нахија“ Љубе Павловића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Јужно од Царине и Гуњака је Горња Љубовиђа.

Царински висови: Сређеви и Зеленика, гуњачки Козли и Сенокос стоје над селом. Ова присојна места имају око понеких врела и неких заравни те овуда има и насеља, мада им се тешко прилази.

На ставама Соколске Реке и Козлице подижу се две стене: Калкан и Соколска Стена. Соколска Стена има нешто заравни, толико да је могла бити једна 400 м дуга улица с кућама и дућанима с обе стране. Сама стена, која се дизала изнад ове заравни, била је утврђена и на њој је био мали градић Соко, вероватно добио име што је изгледао као налепљен на Соколску Стену. У Соко се улазило уз реку Козлицу и испод Калкана, који је личио на неки наслон. И то је био једини пут којим се могло ући у Соко, иначе се није могло ући. Пут из планине и Петрца био је козја сгаза а овај до на Козли уз Козлицу био је мало шири и на Козлима се делио на два дела, један који је преко Рожња ишао у Царину и даље и други који је низ Козли слазио у Љубовиђу и ишао даље уз Дрину за горња места. Низ Козлицу затим низ Грачаницу ишло се даље у Босну. Над Соколом је с јужне стране Кутањ, с кога је узалудно нападан Соко, а под њиме су Лазе.

Око Г. Љубовиђе су: од запада Соколска Ријека и Петково Брдо, од севера Рожањ, Сенокос, Крст, Метаљка, Девесиљска Стијена, Оштра Стијена, Прослоп, од истока Љубовиђа, од југа Кутањ, Дуго и Ђурђевац.

У селу су, поред Љубовиђе, још и ове воде: Козловац, Татића Поток, Ђурђевац, Лажанска Ријека и Соколска Ријека, Извори и врела се зову: Млаква, Бијеле Воде, Врело у Прослопу.

У селу су брда: Соко, Соколска Стијена, Калкан, Турски Камен, Шиба, Сенокос, Крст, Расовача, Зеленика, Крмачко Брдо, Жуњиница, Папратница, Камаљ, Биволица, Биволиште (на коме је црква), Њиве, Ваљевац, Татинац и Ђурђевац.

Њиве се зову: Луке, Лазе, Сенокос, Град (Соко), Њиве, Ваљевац, Раскршће, Биволиште, Селиште, Локва и Севића Луке.

Горња Љубовиђа је разбијена и разбацана у многе мање и веће махале. Свака махала ове врсте једва да има 3—6 кућа.

Опет се у селу чују данас ова имена: Петковићи, Лазе, Михољчићи, Глигорићи и Татићи. Од 1862. год. ствара се нов крај села, засада нов заселак, а позније и засебно село Соко, насеље око старог града Сокола.

Старо гробље на Љубовиђи према ушћу Ораховичке Реке, старо гробље код друге механе под Прослопом, стара црквина на месту где је садашња, старе путине и старе ископине под стенама и Кутњу доказ су старог живота.

Град Соко, сада у хатару овог села, до 1862. год. био је градско муслиманско насеље, па је те године расељен, а град и зграде срушени. У близини Сокола била су још три муслиманска насеља: Лазе, Бучје и Козли. Козли су били на извору Козлице, спуштали се преко Калкана до под сами Соко. По попису од 1832. год. имали су 4 куће. Бучје је било на запад од Сокола у подножју Соколских Планина у лепој пригревици. Нису унети у попис од 1832. ни раније, а у познијим постоје. Бучје је по праву куповине отишло у рађевски Врбић. Лазе су право на југ испод соколског града преко Козлице и испод Кутња. По попису од 1832. год. у овом селу је било 15 кућа. Ова су села расељена још 1834. године, али се њихово становништво понова вратило, што им је и Соко остао недирнут, те су понова расељена 1862. год. кад је и Соко покренут. Њихова су имања распродата и прешла у својину сељака овог села, али много више сељака горњих села, који су их покуповали и тек узгред добили помало и планине.

Најстарији су родови били око цркве и на север под Кутњем. Сада их нема; иселили су негде у мачванска села и села око Лазаревца. Старији су родови:

Петковићи, дошли као рудари из Зенице и пали у осаћанска села, па тек после прешли у ова села и вадили руде по Кутњу и под Прослопом. Они су дошли пре 200 година и много су се исељавали Ваљеву и доњим селима. Овде су око цркве и на имањима старих исељених родова; има их под презименима: Мићићи, Тешићи, Марковићи, Живковићи, Симићи, и Вуковићи. Говоре западним дијалектом (18 к.; Михољдан).

Глигорићи су Дробњаци, стара дробњачка породица из једне од њихових Комарница; дошли су овде као сточари; узели су средину села; има их доста спуштених над Љубовиђу; зову се: Тадићи, Лукићи, Лазићи, Павићи и Лазаревићи. Од њих су се многи истицали у доба наших устанака личним јунаштвом и радо причају како су поједини њихови јунаци и опевани у народним песмама (24 к.; Св. Ђурђе).

Татићи су из Пиве. Овде су дошла два брата, Иванча и Мијаило Татић, са удовом снахом Ђурђом. Нису се могли сложити са снахом, која је била џандрљива и свађалица, те је удаду и преселе у Трбосиље на Церу а они се поделе у селу. Мијаило узме онај крај до Глигорића и изворе под Козлицом а Иванча се спусти ближе реци па се после подигне и под стене. Од Мијаила су остали: Мијатовићи, Севићи и Мићановићи; од Иванче: Ивантићи, Симићи, Ђокићи и Ранковићи. Много се селе по занатима и трговини а има их по многим градовима у Србији (32 к.; Св. Ђурђе).

Између Татића и Глигорића, више суднице, населили су се:

Бабићи; дошли су много доцније из Осата, од села Јасеновца. Били су и онда зидари, па су се дуго бавили истим пословима. Они су се уз Севиће умели наћи у селу и стати међу прве сељаке овог села (16 к.; Св. Ђурђе).

У доба наших покрета дошли су:

Ковачевићи до Доње Љубовиђе изнад механе; дошли су с Гацког од тамошњих Ковачевића, од оних истих Ковачевића, који су у Грачаници у ваљевској Поћути и Ваљеву (10 к.; Св. Стеван).

Продановићи изнад ових Ковачевића, дошли су из Продановића из Доње Херцеговине и сродни су Продановићима у ваљевским Клинцима (10 к.; Св. Ђурђе).

После 1834. и 1862. год. су дошли:

Пурешевићи из љубовиског Читлука (3 к.; Св. Игњатије).

Недељковићи од Куревија у Доњој Ораховици (4 к; Св. Никола).

Радовановићи из Толисавца (4 к.; Св. Алимпије).

Максимовићи из Доње Буковице (5 к.; Св. Ђурђе).

Јовановићи из Ђевана у Осату (3 к.; Св. Алимпије).

Јањићи из Торника (6 к.; Св. Јован).

Јовичићи од Матијића из Торника (7 к.; Св. Јован).

Брацановићи, Пипери с Бачеваца у Стрмову (7 к.; Св. Лука).

Петровићи са Заграда у Црној Гори, у Козлима (4 к.; Св. Арханђел).

Костићи из Горње Ораховице (3 к.; Св. Јован).

Симеуновићи из Селанца, (2 к.; Св. Ђурђе).

Тимотићи из Доње Буковице (3 к.; Св. Ђурђе).

Максимовићи су од Ђорђића из Дрлача (3 к.; Св. Стеван).

Стојановићи су из Грчића (2 к.; Св. Јован).

Соврићи су од Куревија из Доње Ораховице (3 к.; Св. Никола).

Мирковићи с Вршића у Горњој Буковици (4 к.; Св. Никола).

Благојевић је из Осата (1 к.; Св. Лука).

У Горњој Љубовиђи има 23 рода са 174 дома.

 

ИЗВОР: Соколска нахија (стр. 462-465), Љубомир Павловић. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top