Порекло презимена, село Горња Буковица (Љубовија) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Горња Буковица, општина Љубовија. Стање из 1930. године. Према студији "Соколска нахија" Љубе Павловића. Приредио сарадник портала Пор Порекло становништва села Горња Буковица, општина Љубовија. Стање из 1930. године. Према студији "Соколска нахија" Љубе Павловића. Приредио сарадник портала Пор Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Порекло презимена, село Горња Буковица (Љубовија)

Порекло презимена, село Горња Буковица (Љубовија)

Порекло становништва села Горња Буковица, општина Љубовија. Стање из 1930. године. Према студији „Соколска нахија“ Љубе Павловића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Ово се брдско село пружа од Дрине на север до под Равну Гору, која је већим делом зашла у Леовић. Ово пространо и врлетно село подељено је на два дела, на брдо и поље. У брду је село а поље је равно, неплавно, после Бачевачког најплодније дринско поље.

Око села су: од запада Грабовица, до под брдо Шапар, Немић, Баурић на Русимовац, од севера Русимовац, В. Врдо, Равна Гора, од истока Валетић, Миличић Брдо, Стине, Градац,, Дрина, од југа је Дрина.

Главне су реке и потоци: Буковица и Грабовица, Мило- шевски Поток, Торнички Поток, Палучки Поток, Валетићски Поток, Цапарићски Поток, Симића Поток, Врбовац, Орашац, Хаџића Поток и Јовичића Поток.

У селу су извори: Хаџијина Вода, Рикоч, Змајевац, Старо, Сиге, Равни Камен, Студенац, Велика Вода, Тмор, Удреж, Врело и Чесма у Вршићу.

У селу су брда: Стене, Плоча, Градац, Дрлаче, Виногради, Вртаче, Остењак, Росуље, Јеловац, Палашић, Живковића Брдо, Јелав, Бочиново Брдо, Збориште, Цапарић, Валетић, Миличића Брдо, Гаревине, Равна Гора, Стране, Сенокос, Кик,_ Вршић, Вршићка Стијена, Рогота, Латковић, Црквина, Товарница, Стражарица, Висока Главица, Оштра Главица, Шапарска Страна и Џамија (била џамија до 1836. год,).

Њиве су: Јелав, Росуље, Долови, Поднемић, Лукавице, Грабовица, Буковица, Баре, Вртаче, Подградац, Плужевине, Пиревине, Вршић и Поље. Поље се дели на Луке и Поље. У њему се разликују делови: Чаршија (мисли се да је ту био град и већа чаршија; ископава се понешто цигле), Удреж, Врхпоље и Грабовица.

Поље, до 1834. год. својина муслиманских села у Дрлачама и муслиманског села сада у хатару овог села, издељено је на родове овог села, где су и Леовчани ушли у заједницу с њима. Буковица је од оних дринских села, која испуштају своје становништво; испушта га не због глади и сиромаштине него због повећаног броја мушке деце.

У Горњој Буковици су махале: Валетићи, Миличићи, Јеловци, Цапарић, Росуље (Петровићи) Брдо, Вршић, Шапарн,. Латковић, Рогота и Врхпоље.

Старо гробље на Буковици у Врхпољу, друго старо гробље опет у Врхпољу под Роготом, докази су старог насеља овог села. У дну поља, на самој Дрини, прича се да је била скела, да је ту била повећа чаршија и да још има зидина, мада их плуг уништава. Старе зидине у близини овог места казују, да је била нека црква, али се не зна коме је припадала. У Роготи и данас распознају зидине неке старе цркве. Поп Милован Протић тврди, да је овде раније била. прва сеоска црква, па је тек после пренесена у Цапарић. Црква у Цапарићу обновљена 1818. год. Стара је и на старом темељу.

Шапари, данас махала Шапари, у присоју Баурића и Немића, као и Поље, плодни део села, били су до 1834. год. чисто муслиманско село које је 1820. год. имало 7, а 1832. год. 11 кућа. Муслимани су се иселили, а њихова су имања заузели сељаци овога села и других села.

Најстари су род:

Васићи или Цапарићи (108 к.; Св. Трифун). Више од 200 година биће како су у ово село дошла четири брата Цапарића, назвати по месту одакле су, или су се тако звали. Мисли се, да су Цапарићи из околине Сиња у Далмацији, пошто су и онда као и данас говорили западним наречјем. Од четворице браће зна се да је најмлађему било име Стипан. Исто се тако зна, да се најстарији син најстаријег брата звао Мрша. Прва кућа ове браће била је код садашње цркве, али се одмах поделила на две куће. У једној је остао Стипан с Мршом и браћом његовом, а у другој су остала два средња брата, која се опет убрзо поделе и млађи брат пређе у Јелав преко реке и тамо се насели. За њиме су отишли неки синови осталог брата, када су се после очине смрти разделили. У задрузи Стипановој имало је опет око 43 чељади и кућа му је била на свом месту. Мрша је био старешина задруге, а притом и трговао. Он је имао велики број коња, па је с њима одавде односио на пазар у Сарајево вуну, коже, лој, храну и ракију, а отуда доносио со, гвожђе чоју и разне судове и највише код куће препродавао. И поред великог и напорног рада и Стипановог и Мршиног у кући се таворило, једва се излазило на крај. И Стипан се стално спремао да бежи одавде. Није му се остајало овде и мало је шта требало па да га отисне одавде. Једна од његових најмлађих снаха, доведена у кућу, још и неупозната с кућом, умре на пречац и Стипан закључи да је то дошло од глади, јер се у његовој кући морало врло штедљиво живети. Иако му Мрша није био код куће, Стипан са свим народом оде из села негде далеко у Славонију и тамо се населе; о њима сви Васићи мисле да их има и данас.

Кад је Мрша дошао из Сарајева, нашао је све зграде празне, свуда неред, своју жену и децу отишле, а он се прибије неко време уз своје сроднике и реши да чим сазна за своје да се и сам сели. Нешто сродници, нешто више сељаци нагнају га да остане у селу и да се понова ожени, мада је био ушао у педесете године. Он их послуша и они му доведу младу девојку од Сарића из Леовића, неку Марију, коју су њени звали Буша. С Бушом је родио више синова, али од свих се највише истакао Васа, који је имао видног утицаја и вредности пред крај XVIII века. Васо је био толико утицајна личност у породици, да су му се сви потомци и сродници назвали Васићима. Васо је имао три сина: Тадију, Петра и Јована, од којих је Петар био и кнез Соколске Нахије, те је он натурио сродницима презиме свога оца. Васићи су данас посели две махале (Цапарић и Јеловац), купили многа имања у Шапарима и тамо отишли и стално се населили, многи сишли у Врхпоље, многи отишли у суседна села на купљена имања. Од Васића су многи отишли из села, има их по Ваљеву, Убу, Обреновцу, Београду, Шапцу, Лозници и др. градовима и паланкама. Они су необично плодни и лако покретни на сеобу.

Биће нешто више од 150 година када је Мрша тумарајући по сарајевским пазарима наишао на неког свога земљака, узео га себи у службу, довео у село, оженио и закућио му више Цапарића, при извору Грабовице под Вршићем. Они су одвојени од села и други сеоски род, који говори западним дијалектом; зову се Николићи, а још више Вршићи ово друго име вероватно је истог порекла као и Цапарић (23 к.; Св. Никола).

Из доба друге Мршине женидбе су:

Васиљевићи (23 к.; Св. Арханђел). Поп Васиљ је из Васојевића и сишао у околину Сјенице да попује и да тамо стално остане. Имао је повише синова, од којих је први био поп и звао се Теодор с надимком Грк, што је певао по грчки, а спремао се за попа у некога Грка. Поп Теодор се завади с неким Турцима, те се цела породица с поп Васиљем, старим и изнемоглим, крене на сеобу. Кад су дошли у Ариље, старом попу позли и умре, па га деца ту и сахране, а они дођу у Рогачицу, одакле их неки упуте у Роготу да попују. Ни овде поп Теодор није био миран, него га Турци нападну и запале му цркву, а он оде у Баурић и тамо подигне другу цркву, у којој је служио до смрти и тамо умро. Његови су потомци пренели цркву из Баурића у Цапарић, где је и данас, а један од његових синова као свештеник отишао је у Селанац и тамо поповао. Осим њега поповала су му још два потомка, па су престали..

У другој половини XVIII века дошли су:

Валетићи, јак, здрав и далеко у Равну Гору ушао род; дошли су из Осата, из села Саса, где су били рудари (10 к.; Св. Алимпије).

Стакиће је довео Јован Стакић из Савковића; одувек дају свештенике; насељени у Росуљама, по Шапарићу и Врхпољу под презименима Петровићи и Протићи (14 к.; Св. Јован).

Делијићи у Роготи дошли су из Биоске (14 к.; Св. Никола).

Кнежевићи на десној страни Буксвице испод Цапарића, дошли су из Биоске од тамошњих Кнежевића (10 к.; Св. Никола).

Латковићи према Кнежевићима, на левој страни Буковице и до Росуља, су из истоименог села у Осату, близу Сребрнице (12 к.; Михољдаи).

Милошевиће, у Латковићу, довео је из истог места неки Субота Милошевић мајстор. Његових има данас и у Симићима (10 к.; Св. Никола).

Симићи на Грабовици су од Јаревића у Солотуши, насељени по дну Вршћа уз Кнежевиће и Милошевиће (9 к.; Михољдан).

Давидовићи на Брду и Врхпољу су из Јеремића у Босни, претка им довели попови Стакићи себи у службу (9 к.; Св. Ђурђе).

Окановићи у Роготи дошли су у службу од Сарајева (6 к.; Св. Лука).

Јовичићи (Бисеровићи) у Шапарима дошли су на купљена имања из Берловина у Доњој Буковици (9 к.; Св. Никола).

Ђокићи у Шапарима дошли су из Доње Ораховице на купљена имања (5 к.; Св. Никола).

У Горњојој Буковици има 14 родова са 262 дома.

 

ИЗВОР: Соколска нахија (стр. 435-438), Љубомир Павловић. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 


Коментари (1)

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top