Порекло презимена, село Царина (Осечина)

23. јануар 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села ЦАРИНА, општина Осечина. Стање из 1930. године. Према студији “Соколска нахија” Љубе Павловића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Ово пространо брдско село почиње од Љубовиђе, ширином обе Ораховице, па се преко Прослопа пење на Сређеве, Зеленику и Рожањ, одакле се ободом Крста, Велике и Мале Бобије спушта са западне стране на Пуљеско Брдо и његову косу Козаревац према Гуњацама. Одатле се Козаревцем спушта на Пецку, а преко ње са северне стране висовима Богданић, Јаловик и Голубињак на Иву, одакле низ Погаревац, на Пецку, уз Стражионицу на Плужевине и с њих право у Љубовиђу с источне стране. Изнад Прослопа су Скадарске Планине. Источно Медведнику и Љубовиђи земљиште је нагнуто југу и зове се Стрижевице. Над Прослопом са западне стране су велики Рожањски висови: Крст, Сређеви и Зеленика. Од Крста управо изнад села иду Велика и Мала Бобија. Испод Скадарских Планина је високо Скадарско Брдо, поред кога тече Скадарка и на коме су главна сеоска насеља засеока Скадра. Према Скадарском Брду преко Пецке је брдо Јаловик, испод кога излази мала сеоска речица Мрчаница.

Око Царине су: од запада Метаљка, Сенокос, Зеленика, В. Рожањ, М. Рожањ, Дражиница и Вис, од севера Гуњачица, Пецка, Богданић, Орловац и Јаловик, од истока Мрчковац, Виловица, Суводо, Врановац, Лом.

Главне су реке и потоци: Пецка (назвата тим именом што постаје од пет река), Царинка и Драгодолка, Латинска Вода, Скадарка, Мрчаница, Орловац, Крмачки Поток.

Царина је обилна изворима и точковима: Бучановац, Латинска Чесма (око ње су биле нарочите зидине и копају се стари новци), Грубиновац, Гачина Вода, Ракића Вода, Топалово Врело, Милицка.

У Царини су брда: Бобија, Шанац, Ерића Брдо, Прослоп, Врановац (на њему Шанац), Остењак, Лом, Гај, Стране, Прибој, Рањеница, Суводо, Гајеви, Скадар, Ђерманово Брдо, Баре, Лелечко Брдо, Брајић-Брдо, Шарампов, Виловица, Драгеница, Коњиц, Мрчковац, Јаловик, Боровњача, Орловац, Богданић, Ломерић, Криве Стране, Козица, Ибрина Главица, Мукића Њиве, Бећировац, Крижевача, Шанац, Градско, Алилова Главица, Пуљеско Брдо, Присоје, Дуге Њиве, Сређеви.

Њиве се зову: Баре, Њиве, Бобија, Луке, Крчевине, Локва, Дуге Њиве, Зелениково, Бећировац, Подврановац.

Царина је брдима и својим рекавицама подељена на засеоке: Скадар, са махалама: Ђермановићи, Саватићи, Поповићи и Обрадиновићи; Лелеци са махалама: Горњи и Доњи Лелеци и Брајићи; Царина са махалама: Топаловићи, Перићи, Ерићи и Пуљези; Мрчка са махалама: Богданић, Јаловик и Коњиц и варошица Пецка. Овом још треба додати махалу на извору Сређице Ериће.

Старо гробље код школе, у Скадру, стара црквина у Пуљезима, старе путине по Прослопу и Стрижевинама, старе ископине у Мрчаници, по Прослопу и Стражионици доказ су ранијег живота. Свуда на све стране по Скадру и Коњицу има трагова старог живота, а по Барама и Пуљеском Брду има и бобија. Правих старих родова нема.

У најстарије родове могу се уврстити:

Брајићи, који за себе кажу да су старинци, али њихови сродници у Мачви, у Штитару, Слепчевићу, Ковиљачи и Борини тврде, да су пореклом из Далмације, из околине Шибеника, и да су овде од пре 250 година дошли да ваде руде у Јаловику и Прослопу. Ови су се много исељавали, у селу Завлаци чине већи део села под именом Брајићи, а тако и у Борини. Говоре западним дијалектом (9 к.; Св. Стеван).

Други стари рударски род били су:

Бубичићи. Прича се да их је било при доласку Брајића 82 куће у Скадру, који се није звао овим именом. Удари једне године нека зараза и 12 кућа потпуно се изгубе. Остале куће побегну у Јадар и Мачву, а овде на Стражионици и Коњицу задржи се једва 6 кућа. Бубичићи су се полако губили и било је нешто при доласку Скадрана. Стари поп Тома Поповић причао је о богатом Нини Бубичићу, који је имао сина Пантелију, а Пантелија сина Радослава, који је, пошто није имао деце, узео под своје Милоша Саватића и тиме се изгубио овај велики род, који је славио Св. Арханђела. Бубичића има исељених у Г. Бадању, Г. Сипуљу и Текеришу и говорили су западним дијалектом, пошто су били с неког далматинског острва и раније католичке вере.

Стари рударски род насељен у Царини били су:

Раосављевићи опет из Далмације. По причањима поп Томиним Раосав је прво дошао у неко село близу Бугојна у Босни, а одатле дошао у Сребрницу, у село Лукаре, а тек одавде с више од 80 душа дошао у Царину и под Малу Бобију. И овде су му потомци били добри рудари, а после и добри земљорадници. Прича се, да их је мало после досељења Скадрана било преко 80 домова, да су дошли у опреку са спахијом и одрекли му плаћање десетка. Један одред војске опколи их, који су могли извуку се, а оно што остане непријатељи ватром и пушкама побију. Они што су се извукли побегли су негде преко Саве. Кад се непријатељ удаљио са згаришта, сељаци зађу за њима и у некој подрумини нађу једну младу жену у другом стању и очувају је. Ову жену узме себи неки Бубичић и она роди посмрче, којему даду име Станимир. Станимир умре врло млад и остави иза себе сина Богдана на сиси. Мајка одгаји Богдана и он занови Раосављевиће; има их данас као Матића, Јаковљевића, Симића, Мићановића, Милутиновића и Бабића. Још говоре западним дијалектом (38 к.; Св. Ђурђе).

У стари се род рачунају:

Мирчетићи. Они су пореклом из Требиња, дошли су негде у околину Сребрнице, па су уз Раосављевиће дошли под Бобију и ту се населили. Они су се још рано сродили с далматинским досељеницима и од њих се нису ни одвајали; данас су под презименима Малешевићи, Мирчетићи и Васиљевићи у Царини, на имањима исељених Раосављевића и као Ђурђићи у Мрчком. Говоре западним дијалектом (20 к.; Св. Ђурђе).

У општем покрету из села Драча, испод С. Ђованског Залива, дошли су у околину Скадра три брата: поп Трифун и сељаци Ђерман и Матија. Скадрани нису дуго остали него су се са стоком и народом подигли на извор Лима Плаву, па се и ту задржали не би ли видели на коју ће страну. Није се могло дуго остати, па се низ Лим пусте Беранима и из Берана дођу у неко село у Пљеваљском Пољу. Ту су се намерили на некаквог попа и он им препоручи да иду у манастир Рачу, одакле су као потребни упућени у ово село. Затекли су Бубичиће, Раосављевиће, Мирчетиће и Брајиће и они се населе у Скадру, које су име они дали по изгледу на Скадар, кад из језера избија Бојана. Ту је поп Трифуну испало за руком да подигне цркву која је и данас на том истом месту, подели се с браћом, он се насели више садашње цркве, Ђерман оде у лево, а Матија у десно од цркве. Поп Трифун је дао ове свештенике својој цркви: Мијаила, Мићана, Максима, Јакова и Тому, а дао је и многим другим црквама. Ђерманови потомци су Ђермановићи и Саватићи, Матијини: Обрадиновићи, Николићи, попови: Поповићи и Глишићи. Од ових Скадрана има доста у Завлаци, Г. Бадањи, Лозници, Шапцу и Београду (78 к.; Св. Јован).

Иза попа Трифуна дошли су:

Лелеци. Старац Никодим Лелек јужно од Мостара кренуо је на сеобу гоњен рђавим стањем. Прича се да је дошао у близину Сарајева и застао негде под планинама. Једном од његових сродника разболи се и умре јединац син, те стане клети место и старца што их је ту задржао. Старцу се није ишло одавде, али се морало. Неки остану, а главни део са старцем крене се на пут и дође у село Коњевиће на Дрињачи и ту застане. Одатле је на Дрини прешао у Цулине и хтео застати још у Вољевцима. Али га синови и унуци одврате и натерају да иду у планине и да бегају од Дрине, поред које су била чиста муслиманска села. Тако лаганим ходом дошао је на ушће Љубовиђе и уз њу дошао до Прослопа. На 2—3 места старац је стално застајкивао слушао жубор реке, мирисао земљу и распитивао се има ли живих створова. И кад је год што сазнао, стално би молио синове да га поштеде даљег хода. Под Прослопом се био стално наместио и распремио, па је послао синове и унуке да виде има ли кога живога и где би се требало населити. Кад су му се синови и унуци вратили с попом и сељацима, његовој радости није било краја. Устао је, узео штап и полако са свима изашао на Прослоп, прегледао целу Царину и одмах казао да је за њих згодно да се населе на Скадарском Брду, мало ниже Прослопа. Он је ту мало застао, али му је у исти мах и позлило, па је пред свима њима пао и убрзо издахнуо. Поп Трифун га је опојао и лепо спремио и баш ту поред пута сахранио и белег му ударио. Синови и унуци немадну куде него изађу из реке на Прослоп и населе се на Скадарском Брду где су и данас. Они су се много множили и померали на север низ Царинку и дошли под Брајиће. Много су се селили одавде по занатима, трговини и службама; има их под разним презименима: Илићи, Марковићи, Петровићи, Јеросимовићи и др. (72 к.; Св. Јован).

Мало касније су дошли преци:

Краљевића из села Краљи у Васојевићима; они су дошли негде око Ужица од Ивањице и ту застали, па су се тек после уз Турке Сокољане доселили овде. Један од ових Краљевића имао је седам синова, од којих се два одселе у Јадар у Шурице и Цикоте и тамо остану, где и данас имају потомства, а остали се привремено населе овде, одакле опет два оду у Слепчевић у Мачву, раније одсељеним Брајићима (20 к.; Св. Ђурђе).

За Лелецима су дошли:

Топаловићи. Топаловићи су под овим истим презименом дошли из Пиве на Устипрачу и одатле сишли у село Дубово према Заовинама, а одатле преко Раче дошли под Бобију и населили се; они су под разним презименима и подигли се уз Бобије; има их много расељених у Цветуљи, Завлаци и Д. Бадањи (25 к.; Св. Јован).

После ових су дошли:

Пуљези далматински и католички род који је тек овде примио православну веру. Пуљези су затекли у животу попа Трифуна, али је уместо њега поповао његов син Мијаило. Овде је дошао повелики рударски род с ушћа Неретве или с неког острва. Кад су примили православну веру, неки су се одмах и запопили, те се једна грана јави да попује у Брезовици и Равнаји, друга у Недељицама и Јадранској Бешници. Они су узели најсевернији део села испод Пуљеског Брда, где им је била прва кућа, па како су озго били стешњени Топаловићима, они се деобама помере у Гуњаке и тамо се почну ширити. Исељених Пуљеза данас има у Завлаци, Брезовици, Цветуљи, Јадранској Бешници и Горњем Добрићу. Много их се одселило по занатима, трговини и службама у Ваљево, Лозницу и Београд. Данас имају разна презимена и говоре западним дијалектом (32 к.; Св. Алимпије).

Много доцније су се доселили:

Станимировићи. Предак Станимир дошао је после 1730. год. у потпуно опустели Коњиц; дошао је на имање отераних и замрлих Бубичића. Имао је једног брата и од себе га оделио и помакао низ Мрчавицу у Мрчко које је било тако исто готово празно. Они су се некако отимали и час су били под аустријском час под турском власти, пошто је граница ишла речицом Пецком на Погаревац и Иву. Њихови су се потомци и онда истицали у селу и увек су питани у тежим пословима, па су то првенство задржали за време општег устанка (25 к.; Св. Јован),

Уз њих су дошли од Никшића (из истог места одакле је био и Станимир):

Трифковићи. Овде су дошла два брата, оба заједно до Коњица, па се ту поделила, те млађи сишао у Мрчко на Мрчаницу, а старији остао у Коњицу. И они су се селили и нашли места у Равнаји, Комирићу, Белотићу и Белој Цркви (16 к.; Св. Никола).

Нови досељеници, из доба наших устанака, су:

Васићи, у Топаловићима, дошли као зидари из села Скендеровића у Осату (6 к.; Св. Јован).

Ерићи, на Дивљаковцу при извору Сређице, дошли су из праве Црне Горе с Ћеклића (10 к.; Св. Василије).

Тадићи, у Топаловићима, су из Савковића (4 к.; Св. Јован).

Вићентићи у Мрчком, су из Лопатња (4 к.; Св. Ђурђе).

Јовановићи у Мрчком су из Гуњака (4 к.; Св. Никола).

Гавриловићи, Костићи у Топаловићима дошли су из Торника (4 к.; Св. Јован).

Ћировићи у Мрчком су од Војића у Вишесави (2 к.; Јован Златоуст).

После 1867. год, после рушења града Сокола и његовог расељавања, брдо Јаловик у Мрчком, царинска општина уступи Циганима муслиманске вере, који су дотле живели у Соколу, па као крајња сиротиња нису хтели с имућнијим Турцима прећи у Босну и тамо потражити место насеља. Цигана је било доста и они су се требали 1869. год. сви населити на Јаловику. Видели су да им је Јаловик Мали, па се ту, докле још нису приступили сталном насељавању, разделе у три велике групе и у сваку групу оду понајближи сродници.

У прву групу дођу:

Биберовићи и они се населе на Јаловику и ту су данас.

У другу групу дошли су:

Копиловићи и населили се у Станиној Реци на Иви и Копиловићу.

У трећу групу дођу данашњи:

Грачани, ирво насељени на Марковцу у Лелићима, после у Попарама на Бобији, у атару самог Ваљева. Грачани, раније Ахметовићи, примили су православну веру и постали свирачи, занатлије и земљорадници. Копиловићи и Биберовићи живе од џамбаслука, ковачког, поткивачког и плетарског заната и иду по прошњи. Нису били црни раније, али женидбама с правим Циганима и орађањем улазе у ред правих Цигана. Биберовића на Јаловику има 30 кућа, сви су муслиманске вере, и говоре западним дијалектом, као што су говорили и у Соколу.

У Царини има 18 родова са 400 домова.

 

ИЗВОР: Соколска нахија (стр. 453-458), Љубомир Павловић. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

 

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.