Poreklo stanovništva sela CARINA, opština Osečina. Stanje iz 1930. godine. Prema studiji “Sokolska nahija” Ljube Pavlovića. Priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić.
Ovo prostrano brdsko selo počinje od Ljuboviđe, širinom obe Orahovice, pa se preko Proslopa penje na Sređeve, Zeleniku i Rožanj, odakle se obodom Krsta, Velike i Male Bobije spušta sa zapadne strane na Puljesko Brdo i njegovu kosu Kozarevac prema Gunjacama. Odatle se Kozarevcem spušta na Pecku, a preko nje sa severne strane visovima Bogdanić, Jalovik i Golubinjak na Ivu, odakle niz Pogarevac, na Pecku, uz Stražionicu na Pluževine i s njih pravo u Ljuboviđu s istočne strane. Iznad Proslopa su Skadarske Planine. Istočno Medvedniku i Ljuboviđi zemljište je nagnuto jugu i zove se Striževice. Nad Proslopom sa zapadne strane su veliki Rožanjski visovi: Krst, Sređevi i Zelenika. Od Krsta upravo iznad sela idu Velika i Mala Bobija. Ispod Skadarskih Planina je visoko Skadarsko Brdo, pored koga teče Skadarka i na kome su glavna seoska naselja zaseoka Skadra. Prema Skadarskom Brdu preko Pecke je brdo Jalovik, ispod koga izlazi mala seoska rečica Mrčanica.
Oko Carine su: od zapada Metaljka, Senokos, Zelenika, V. Rožanj, M. Rožanj, Dražinica i Vis, od severa Gunjačica, Pecka, Bogdanić, Orlovac i Jalovik, od istoka Mrčkovac, Vilovica, Suvodo, Vranovac, Lom.
Glavne su reke i potoci: Pecka (nazvata tim imenom što postaje od pet reka), Carinka i Dragodolka, Latinska Voda, Skadarka, Mrčanica, Orlovac, Krmački Potok.
Carina je obilna izvorima i točkovima: Bučanovac, Latinska Česma (oko nje su bile naročite zidine i kopaju se stari novci), Grubinovac, Gačina Voda, Rakića Voda, Topalovo Vrelo, Milicka.
U Carini su brda: Bobija, Šanac, Erića Brdo, Proslop, Vranovac (na njemu Šanac), Ostenjak, Lom, Gaj, Strane, Priboj, Ranjenica, Suvodo, Gajevi, Skadar, Đermanovo Brdo, Bare, Lelečko Brdo, Brajić-Brdo, Šarampov, Vilovica, Dragenica, Konjic, Mrčkovac, Jalovik, Borovnjača, Orlovac, Bogdanić, Lomerić, Krive Strane, Kozica, Ibrina Glavica, Mukića Njive, Bećirovac, Križevača, Šanac, Gradsko, Alilova Glavica, Puljesko Brdo, Prisoje, Duge Njive, Sređevi.
Njive se zovu: Bare, Njive, Bobija, Luke, Krčevine, Lokva, Duge Njive, Zelenikovo, Bećirovac, Podvranovac.
Carina je brdima i svojim rekavicama podeljena na zaseoke: Skadar, sa mahalama: Đermanovići, Savatići, Popovići i Obradinovići; Leleci sa mahalama: Gornji i Donji Leleci i Brajići; Carina sa mahalama: Topalovići, Perići, Erići i Puljezi; Mrčka sa mahalama: Bogdanić, Jalovik i Konjic i varošica Pecka. Ovom još treba dodati mahalu na izvoru Sređice Eriće.
Staro groblje kod škole, u Skadru, stara crkvina u Puljezima, stare putine po Proslopu i Striževinama, stare iskopine u Mrčanici, po Proslopu i Stražionici dokaz su ranijeg života. Svuda na sve strane po Skadru i Konjicu ima tragova starog života, a po Barama i Puljeskom Brdu ima i bobija. Pravih starih rodova nema.
U najstarije rodove mogu se uvrstiti:
Brajići, koji za sebe kažu da su starinci, ali njihovi srodnici u Mačvi, u Štitaru, Slepčeviću, Koviljači i Borini tvrde, da su poreklom iz Dalmacije, iz okoline Šibenika, i da su ovde od pre 250 godina došli da vade rude u Jaloviku i Proslopu. Ovi su se mnogo iseljavali, u selu Zavlaci čine veći deo sela pod imenom Brajići, a tako i u Borini. Govore zapadnim dijalektom (9 k.; Sv. Stevan).
Drugi stari rudarski rod bili su:
Bubičići. Priča se da ih je bilo pri dolasku Brajića 82 kuće u Skadru, koji se nije zvao ovim imenom. Udari jedne godine neka zaraza i 12 kuća potpuno se izgube. Ostale kuće pobegnu u Jadar i Mačvu, a ovde na Stražionici i Konjicu zadrži se jedva 6 kuća. Bubičići su se polako gubili i bilo je nešto pri dolasku Skadrana. Stari pop Toma Popović pričao je o bogatom Nini Bubičiću, koji je imao sina Panteliju, a Pantelija sina Radoslava, koji je, pošto nije imao dece, uzeo pod svoje Miloša Savatića i time se izgubio ovaj veliki rod, koji je slavio Sv. Arhanđela. Bubičića ima iseljenih u G. Badanju, G. Sipulju i Tekerišu i govorili su zapadnim dijalektom, pošto su bili s nekog dalmatinskog ostrva i ranije katoličke vere.
Stari rudarski rod naseljen u Carini bili su:
Raosavljevići opet iz Dalmacije. Po pričanjima pop Tominim Raosav je prvo došao u neko selo blizu Bugojna u Bosni, a odatle došao u Srebrnicu, u selo Lukare, a tek odavde s više od 80 duša došao u Carinu i pod Malu Bobiju. I ovde su mu potomci bili dobri rudari, a posle i dobri zemljoradnici. Priča se, da ih je malo posle doseljenja Skadrana bilo preko 80 domova, da su došli u opreku sa spahijom i odrekli mu plaćanje desetka. Jedan odred vojske opkoli ih, koji su mogli izvuku se, a ono što ostane neprijatelji vatrom i puškama pobiju. Oni što su se izvukli pobegli su negde preko Save. Kad se neprijatelj udaljio sa zgarišta, seljaci zađu za njima i u nekoj podrumini nađu jednu mladu ženu u drugom stanju i očuvaju je. Ovu ženu uzme sebi neki Bubičić i ona rodi posmrče, kojemu dadu ime Stanimir. Stanimir umre vrlo mlad i ostavi iza sebe sina Bogdana na sisi. Majka odgaji Bogdana i on zanovi Raosavljeviće; ima ih danas kao Matića, Jakovljevića, Simića, Mićanovića, Milutinovića i Babića. Još govore zapadnim dijalektom (38 k.; Sv. Đurđe).
U stari se rod računaju:
Mirčetići. Oni su poreklom iz Trebinja, došli su negde u okolinu Srebrnice, pa su uz Raosavljeviće došli pod Bobiju i tu se naselili. Oni su se još rano srodili s dalmatinskim doseljenicima i od njih se nisu ni odvajali; danas su pod prezimenima Maleševići, Mirčetići i Vasiljevići u Carini, na imanjima iseljenih Raosavljevića i kao Đurđići u Mrčkom. Govore zapadnim dijalektom (20 k.; Sv. Đurđe).
U opštem pokretu iz sela Drača, ispod S. Đovanskog Zaliva, došli su u okolinu Skadra tri brata: pop Trifun i seljaci Đerman i Matija. Skadrani nisu dugo ostali nego su se sa stokom i narodom podigli na izvor Lima Plavu, pa se i tu zadržali ne bi li videli na koju će stranu. Nije se moglo dugo ostati, pa se niz Lim puste Beranima i iz Berana dođu u neko selo u Pljevaljskom Polju. Tu su se namerili na nekakvog popa i on im preporuči da idu u manastir Raču, odakle su kao potrebni upućeni u ovo selo. Zatekli su Bubičiće, Raosavljeviće, Mirčetiće i Brajiće i oni se nasele u Skadru, koje su ime oni dali po izgledu na Skadar, kad iz jezera izbija Bojana. Tu je pop Trifunu ispalo za rukom da podigne crkvu koja je i danas na tom istom mestu, podeli se s braćom, on se naseli više sadašnje crkve, Đerman ode u levo, a Matija u desno od crkve. Pop Trifun je dao ove sveštenike svojoj crkvi: Mijaila, Mićana, Maksima, Jakova i Tomu, a dao je i mnogim drugim crkvama. Đermanovi potomci su Đermanovići i Savatići, Matijini: Obradinovići, Nikolići, popovi: Popovići i Glišići. Od ovih Skadrana ima dosta u Zavlaci, G. Badanji, Loznici, Šapcu i Beogradu (78 k.; Sv. Jovan).
Iza popa Trifuna došli su:
Leleci. Starac Nikodim Lelek južno od Mostara krenuo je na seobu gonjen rđavim stanjem. Priča se da je došao u blizinu Sarajeva i zastao negde pod planinama. Jednom od njegovih srodnika razboli se i umre jedinac sin, te stane kleti mesto i starca što ih je tu zadržao. Starcu se nije išlo odavde, ali se moralo. Neki ostanu, a glavni deo sa starcem krene se na put i dođe u selo Konjeviće na Drinjači i tu zastane. Odatle je na Drini prešao u Culine i hteo zastati još u Voljevcima. Ali ga sinovi i unuci odvrate i nateraju da idu u planine i da begaju od Drine, pored koje su bila čista muslimanska sela. Tako laganim hodom došao je na ušće Ljuboviđe i uz nju došao do Proslopa. Na 2—3 mesta starac je stalno zastajkivao slušao žubor reke, mirisao zemlju i raspitivao se ima li živih stvorova. I kad je god što saznao, stalno bi molio sinove da ga poštede daljeg hoda. Pod Proslopom se bio stalno namestio i raspremio, pa je poslao sinove i unuke da vide ima li koga živoga i gde bi se trebalo naseliti. Kad su mu se sinovi i unuci vratili s popom i seljacima, njegovoj radosti nije bilo kraja. Ustao je, uzeo štap i polako sa svima izašao na Proslop, pregledao celu Carinu i odmah kazao da je za njih zgodno da se nasele na Skadarskom Brdu, malo niže Proslopa. On je tu malo zastao, ali mu je u isti mah i pozlilo, pa je pred svima njima pao i ubrzo izdahnuo. Pop Trifun ga je opojao i lepo spremio i baš tu pored puta sahranio i beleg mu udario. Sinovi i unuci nemadnu kude nego izađu iz reke na Proslop i nasele se na Skadarskom Brdu gde su i danas. Oni su se mnogo množili i pomerali na sever niz Carinku i došli pod Brajiće. Mnogo su se selili odavde po zanatima, trgovini i službama; ima ih pod raznim prezimenima: Ilići, Markovići, Petrovići, Jerosimovići i dr. (72 k.; Sv. Jovan).
Malo kasnije su došli preci:
Kraljevića iz sela Kralji u Vasojevićima; oni su došli negde oko Užica od Ivanjice i tu zastali, pa su se tek posle uz Turke Sokoljane doselili ovde. Jedan od ovih Kraljevića imao je sedam sinova, od kojih se dva odsele u Jadar u Šurice i Cikote i tamo ostanu, gde i danas imaju potomstva, a ostali se privremeno nasele ovde, odakle opet dva odu u Slepčević u Mačvu, ranije odseljenim Brajićima (20 k.; Sv. Đurđe).
Za Lelecima su došli:
Topalovići. Topalovići su pod ovim istim prezimenom došli iz Pive na Ustipraču i odatle sišli u selo Dubovo prema Zaovinama, a odatle preko Rače došli pod Bobiju i naselili se; oni su pod raznim prezimenima i podigli se uz Bobije; ima ih mnogo raseljenih u Cvetulji, Zavlaci i D. Badanji (25 k.; Sv. Jovan).
Posle ovih su došli:
Puljezi dalmatinski i katolički rod koji je tek ovde primio pravoslavnu veru. Puljezi su zatekli u životu popa Trifuna, ali je umesto njega popovao njegov sin Mijailo. Ovde je došao poveliki rudarski rod s ušća Neretve ili s nekog ostrva. Kad su primili pravoslavnu veru, neki su se odmah i zapopili, te se jedna grana javi da popuje u Brezovici i Ravnaji, druga u Nedeljicama i Jadranskoj Bešnici. Oni su uzeli najseverniji deo sela ispod Puljeskog Brda, gde im je bila prva kuća, pa kako su ozgo bili stešnjeni Topalovićima, oni se deobama pomere u Gunjake i tamo se počnu širiti. Iseljenih Puljeza danas ima u Zavlaci, Brezovici, Cvetulji, Jadranskoj Bešnici i Gornjem Dobriću. Mnogo ih se odselilo po zanatima, trgovini i službama u Valjevo, Loznicu i Beograd. Danas imaju razna prezimena i govore zapadnim dijalektom (32 k.; Sv. Alimpije).
Mnogo docnije su se doselili:
Stanimirovići. Predak Stanimir došao je posle 1730. god. u potpuno opusteli Konjic; došao je na imanje oteranih i zamrlih Bubičića. Imao je jednog brata i od sebe ga odelio i pomakao niz Mrčavicu u Mrčko koje je bilo tako isto gotovo prazno. Oni su se nekako otimali i čas su bili pod austrijskom čas pod turskom vlasti, pošto je granica išla rečicom Peckom na Pogarevac i Ivu. Njihovi su se potomci i onda isticali u selu i uvek su pitani u težim poslovima, pa su to prvenstvo zadržali za vreme opšteg ustanka (25 k.; Sv. Jovan),
Uz njih su došli od Nikšića (iz istog mesta odakle je bio i Stanimir):
Trifkovići. Ovde su došla dva brata, oba zajedno do Konjica, pa se tu podelila, te mlađi sišao u Mrčko na Mrčanicu, a stariji ostao u Konjicu. I oni su se selili i našli mesta u Ravnaji, Komiriću, Belotiću i Beloj Crkvi (16 k.; Sv. Nikola).
Novi doseljenici, iz doba naših ustanaka, su:
Vasići, u Topalovićima, došli kao zidari iz sela Skenderovića u Osatu (6 k.; Sv. Jovan).
Erići, na Divljakovcu pri izvoru Sređice, došli su iz prave Crne Gore s Ćeklića (10 k.; Sv. Vasilije).
Tadići, u Topalovićima, su iz Savkovića (4 k.; Sv. Jovan).
Vićentići u Mrčkom, su iz Lopatnja (4 k.; Sv. Đurđe).
Jovanovići u Mrčkom su iz Gunjaka (4 k.; Sv. Nikola).
Gavrilovići, Kostići u Topalovićima došli su iz Tornika (4 k.; Sv. Jovan).
Ćirovići u Mrčkom su od Vojića u Višesavi (2 k.; Jovan Zlatoust).
Posle 1867. god, posle rušenja grada Sokola i njegovog raseljavanja, brdo Jalovik u Mrčkom, carinska opština ustupi Ciganima muslimanske vere, koji su dotle živeli u Sokolu, pa kao krajnja sirotinja nisu hteli s imućnijim Turcima preći u Bosnu i tamo potražiti mesto naselja. Cigana je bilo dosta i oni su se trebali 1869. god. svi naseliti na Jaloviku. Videli su da im je Jalovik Mali, pa se tu, dokle još nisu pristupili stalnom naseljavanju, razdele u tri velike grupe i u svaku grupu odu ponajbliži srodnici.
U prvu grupu dođu:
Biberovići i oni se nasele na Jaloviku i tu su danas.
U drugu grupu došli su:
Kopilovići i naselili se u Staninoj Reci na Ivi i Kopiloviću.
U treću grupu dođu današnji:
Gračani, irvo naseljeni na Markovcu u Lelićima, posle u Poparama na Bobiji, u ataru samog Valjeva. Gračani, ranije Ahmetovići, primili su pravoslavnu veru i postali svirači, zanatlije i zemljoradnici. Kopilovići i Biberovići žive od džambasluka, kovačkog, potkivačkog i pletarskog zanata i idu po prošnji. Nisu bili crni ranije, ali ženidbama s pravim Ciganima i orađanjem ulaze u red pravih Cigana. Biberovića na Jaloviku ima 30 kuća, svi su muslimanske vere, i govore zapadnim dijalektom, kao što su govorili i u Sokolu.
U Carini ima 18 rodova sa 400 domova.
IZVOR: Sokolska nahija (str. 453-458), Ljubomir Pavlović. Priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić
Komentari (0)