Порекло становништва села Овчина (Овчиња), општина Бајина Башта. Стање из 1930. године. Према студији “Соколска нахија” Љубе Павловића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.
Овчина је друго чисто повленско село, западно од Зарожја и Својдруга, које се целом ширином додирује с реком Дрином. Гњила Присека пада у очи кад се на њу баци поглед од Дрине и Осата. Њена су плећа заравњена и под вртачама, продужена у Пашину Раван, све до извора реке Тријешњице.
Јужно од старе механе на Гњилој Присеци су многи извори од којих постаје повећа рекавица, Овчинска Река, која на сред села прима већу Гвоздачку Реку. Овчинска Река прима Дубравштицу.
Око села су: од југа Дрина, од истока Ћиринац, Перуника, Просијек, Гњила Присека и Градина, од севера Дуги До, од запада од извора Братошевца преко Стина (Стијена) спушта се на Врела у Гвосцу, на брдо Карановац, низ њега у Гвоздачку Реку до ушћа преко Марјановића Брда у Дрину.
У селу су брда: Марјановића Брдо, Козјак, Рид, Карановац, Кик, Средњак, Стрмна Гора, Дубрава, Стине, Црвена Стина и Дуги До.
Потеси су: Подстине, Саставци, Раван, Селиште, Кућиште, Рупе, Луке и Баре.
Село је подељено на два потпуно одвојена дела, Овчину и Козјак. Козјак је припет над Дрином уз високи товарнички вис Козјак. Ту су куће по реду укопаване, оне су у странама, смалим окућницама и великим стрменима. Овчина је у махалама. Махале су: Тодоровићи, Васиљевићи, Карановићи, Марјановићи, Орашац (Орашје) и Козјак.
Стара гробља у Тодоровићима, на ушћу Гвоздачке Реке, на самој дринској обали, код цркве у Гвосцу, докази су ранијег живота у овом селу, само је тешко рећи шта је било с тим становницима, којих данас нема.
Најстарији су род, од пре 200 година:
Карановићи (22 к.; Св. Јован). Дошла су три брата из села Радијевића код Горажда, тамо су нешто закрвили и овде се преко Кремана спустили, где су прво дошли у Рачу и после овде изашли. Овде су нашли старинаца, који су се по причању старијих Карановића иселили у лешничка села око Тознице, куда је одмах за њима отишао и један од Карановића, кад је изашао из заједнице. Карановићи су се много селили свуда и на све стране има их доста у Ваљеву, Ужицу и готово по целој земљи.
Марјановићи (19 к,; Св. Јован) су дошли опет од Горажда, из села Драгоља; дошла су два брата и пала у Рачу, па су се одатле с Карановићима, попели на Обоњу и на њој се до данас одржали. И они су се много селили, има их у Босни код Јање и по свима суседним варошима.
После ових и старинаца у селу дуго није било нових насеља. Требало је да прође преко 60 година и тада су дошли:
Ђукићи које је довео поп Ђукић из Невесиња. Поп је прво подигао себи капелицу на истом месту, где је и данашња црква и на свом имању. Доцније је успео да му сељаци притекну у помоћ, па како су га Гвошчани највише помогли, они ураде да се црква прозове гвоздачка, а не овчинска. Попов син се запопи у селу, али се завади са сељацима, напусти их и оде у Корениту, у Троношу и тамо је поповао, а сељаци добију другог попа; (19 к. Св. Јован).
Васиљевићи под Пресеком, изнад реке, дошли су из Осата, из села Блажијевића. Предак Васиљ остао је сироче, без игде икога, и по савету сродника требао је да иде у свет да тражи заната. Прелазом у Рогачицу ступи у службу старих Вуковића и ови га наместе у овом селу, ожене и учине да овде и остане. Данас их је овде и расељених којекуда (10 к.; Св. Никола).
Тодоровићи (14 к.; Св. Никола) су из Ватољевића из Осата, одмах преко пута Рогачице. Овде је, у намери да се склони, по споразуму с Васиљем, дошла њихова баба Николија. Николија је остала удовом у раној младости; имала је једног сина, оженила га и од њега добила троје унучади, двоје мушких и једно женско, а њега је са снахом рано изгубила. Сирота, убита, Николија је служила по селу и Рогачици, те је децу исхрањивала. Нешто јој је син био дошао у опреку с неким сељацима и кад јој они стану претити убиством и паљевином, и кад јој запале оно мало хране, она пребегне у Овчину и прибије се уз свога познаника Васиља, у намери да ту остане неко време, па да се опет врати нзтраг. Али кад су јој они несрећници и кућу запалили и имање разграбили, она изабра данашње месго и направи мало кулачице и ту склони децу. Доживела је да јој унуци постану пунолетни и да их ожени и да и од њих види подмлатка. Умрла је у дубокој старости, а породица јој се тако подигла, да је селу тодинама давала трговце, председнике и посланике, да су јој и на другим местима потомци зошли до врло угледних и виђених положаја у земљи.
После доласка Васиља и Николије почиње да се насељава и Козјак, који је дотле био својина рогачичких Турака. По реду су дошли:
Винчићи из Бесеровиие (9 к. Св. Стеван).
Пајићи до њих су из Солотуше (5 к.; Св. Никола).
Павловићи су из села од Марјановића (7 к.; Св. Јован).
Гајићи су од Карановића из села (9 к.; Св. Јован).
Васићи су од Ђукића из села (5 к.; Св. Јован).
Алексићи су од исте породице у Гвосцу (11 к.; Св. Никола).
Јовићи су од Милатовића из Својдруга (3 к.г Св. Јован).
Ђурђевићи су Тријићи из Сијерча (4 к.; Св. Никола).
Грубешићи су од Ћеранића (3 к.; Св. Јован).
Козјак је био саставни део Рогачице. Сваки је Турчин имао на њему ливаде с помало шуме. И кад је настао устанак, тада су имућнији појединци из села и са стране покуповали будзашто њихова имања и на њима се настањивали преводећи своје породице из села. У ово су доба дошли из За- лавка по дну Карановића:
Банићи (9 к.; Св. Јован).
У Овчини има 11 родова са 149 домова.
ИЗВОР: Соколска нахија (стр. 418-420), Љубомир Павловић. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић
Коментари (0)