Порекло становништва села Гвоздац, општина Бајина Башта. Стање из 1930. године. Према студији “Соколска нахија” Љубе Павловића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.
Ово је треће чисто повленско село, од дринског корита на север дуж Овчине и све до речице Тријешњице. И Гвоздац преваљује преко Гњиле Присеке са врелима, која избијају из кречњачких пећина и одмах граде јаку и врло брзу Гвоздачку Реку. Село је врелима и њиховим потоцима исечено на три висока брда: Трубала, Бобовац и Лозањ. С ових брда, покривених целим обимом необичном храстовом ситногорицом, слазе у Дрину или сеоску реку многи потоци и око њих су насеља овог села или су подигнута под Гњилу Присеку под врела. Изнад Гњиле Присеке је пространа зараван с вртачама, безводна, са шумама или са закосима, позната под именом Црвено Стиње. У долини Тријешњице има и добре родне земље, која се од пре 30 година почела увелико обделавати.
Око села су: од југа Дрина, од истока Марјановића Брдо, Гвоздачка Ријека, Карановац, од севера река Тријешњица, од: запада Буква, Лозањ и његова коса до Дрине.
У селу је велико Врело, на коме су одмах при иввору неколико млинова. Од њега постаје Гвоздачка Ријека, а Лозањска Ријека је сува јаруга.
У селу су брда: Трубала, Лозањ, Главица, Брдо, Црвено Стиње, Стињевац, Лончина, Гргуревица, Ружић-Брдо и Тисово Брдо.
Њиве се зову: Поље, Врела, Долови, Дрлине, Река, Лозањске Њиве и Подстијене.
Самим положајем Гвоздац је издељен на махале: Трубала, Ружаћи, Бобовац, Јозањ, Постињи или Врела у Поље и Планина.
Стара гробља око најјачег врела и испод цркве, старе зидине око врела, старе ископине у Постињу око цркве и Трубалама указују на стара насеља. Стари свештеник гвоздачке цркве, Добросав Марјановић, причао је, да су пре доласка данашњих родова на Трубалама живели неки рударски радници, да су се бавили вађењем руда и да су непрерађену руду гонили за Сребрницу. Поп Добросав је причао да ти људи нису били наши, него неки туђинци, који су одавде отерани и отишли низ Дрину у Босну, или некуда још даље. Дуго после њих није нико долазио у село, те је обрасло у ситну шуму, која се врло тешко даје утрти. За ове рударе се прича, да су на реци и око врела имали своје самокове и справе за оправку алата и да се таквих остатака налазило дуго иза доласка данашњих сељака.
По причањима попа Добросава Гвоздац је насељен пред крај XVIII века. У лозањском крају, изнад Бијелог Поља, у једном истом селу четири сестре: Ружа, Данојла, Мирјана и Николија, пале све на терет најстаријој Николији. Пошто су све четири у исто време остале удове и са доста деце, реше се да бегају даље од овог села. Ружа и Данојла биле су удате у једном селу, а Николија и Мирјана у оном одакле су биле и родом. Њихови су мужеви били побијени, а оне из бојазни да им се деца не би светила за погубљене очеве сиђу Пријепољу и застану неко време у Сопотници. Није им се свиђало овде, а били су доста близу, па се реше да иду даље за онима, који су раније отишли. Идући сиђу Вишеграду и ту око њега застану неколико година и кад су виделе да им и деца поодрастоше, крену и дођу у Рогачицу и одатле, пошто им се свиди Гвоздац, населе се у Лозњу, прво све једна поред друге. У Лозњу се раставе: Ружа закући на Трубалама, Данојла остане на Лозњу, а Николија се с Мирјаном подигне у Постиње; Николија узме западни крај, а Мирјана се помакне цркви и Овчини. Ружини потомци на Трубалама зову се:
Ружићи, Томићи, Јовановићи и Нешићи, они су данас на Трубалама у планини, пољу и на Бобовцу (28 к.; Св. Никола).
Данојлини потомпи на Лозњу су:
Манојловићи, Вујићи и Перишићи, Мијатовићи и Драгутиновићи на Бобовцу (32 к.; Св. Никола).
Мирјанини су потомци у Постињу и Пољу, зову се:
Павловићи, Танасијевићи и Лазићи (35 к.; Св. Никола).
Николија је надживела све своје сестре и добила је општи назив Бака. Она је живела и умрла око главног сеоског врела, прозватог Попово Врело. Она је за живота спремила и селу за- попила свога старијег сина и њен је унук поп Добросав, који није имао деце, па нема више ни попова у породици. Њени се потомци зову
Бакићи и то им је општи назив, али се зову још и: Марјановићи, Томићи, Аврамовићи око врела, Стевановићи и Миливојевићи на Трубалама (28 к.;. Св.. Накола).
Кад су сестре закућиле у Лозњу, решиле су да никога не пуштају у своје село и да сваки који би ма инакоји начин ушао у село мора, хтео не хтео, примити славу и презиме онога рода у који улази или до кога долази. За ову одлуку знају и мала деца у Гвосцу и још се држе строго овог прописа.
У Стевановићима, Бакићима на Трубалама имају данас 2 куће:
Стевановића, које нису од Бакића, пошто је њихов предак дошао као слуга и као усташ 1878. год. у праве Стевановиће, па се после призетио, примио презиме и славу куће, у коју је ушао. Слави Св. Николу,, а свога Св. Ђурђа напустио.
Поред ових Стевановића има још придошлица, али се не могу да нађу, управо не смеју ни да се јављају.
У Гвосцу има 5 родова са 125 домова.
ИЗВОР: Соколска нахија (стр. 420-422), Љубомир Павловић. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић
Коментари (0)