Порекло становништва села Степање, општина Лајковац. Из књиге ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислава Миљанића. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.
Положај села, име и бројно стање у прошлости
Граничи се на истоку Непричавом, на северу Бајевцем, на западу Гвозденовићем и на југу са Словцем. Настало је као раселица села Бајевац, групишући се око цркве по којој је добила име. Званично као засебно село јавило се тек почетком 20. века, мада се овај назив појављује и раније, нарочито и извештајима о школама, када се школа веома често лоцира у Степању, јер се налазила код цркве и вероватно и тада називао тај део Бајевца.
Степање је најбрдовитије од свих села у лајковачкој Тамнави. На западној граници села налазе се два виса, један чија је надморска висина 376 метара и други 337 метара а унутар села је Дренак, висок 312 метара.
По попису од 31. марта 1991. године, било је 551 становника, станова 226, домаћинстава 162 и пољопривредних газдинстава 140.
Порекло становништва и оснивање села
Насељавање око цркве започело је у првој половини 18. века, када се прота Остоја Јаношевић доселио из Какмуже код Колашина и населио код цркве. Његови потомци су Поповићи и Молеровићи. Славе Св. Николу.
Нешто касније прота Остоја доселио је и поред себе населио Нешу хајдука, као свог ранијег познаника. Нешини потомци су: Нешићи, Марковићи, Стевановићи и Мирковићи. Неша се доселио из Премићана из Полимља. Славе Св. Јована.
У време аустријске управе а после 17171. године, по позиву аустријских власти, доселио се Станоје, који је имао два сина, Илију и Луку. Од Илије су Станојевићи, а од Луке су Лукићи и Гајићи. Станоје се доселио из Санџака. Славе Св. Јована.
У другој половини 18. века доселили су се Лазаревићи и Игларевићи. Лазаревићи воде порекло од Катанића из Пипера. Славе Св. Арханшела. Предак Игларевића био је Шокац из Славоније по народности Србин, по занату дугмеџија. Носио је по селу своју робу и продавао. Када је дошао у ово село, нека девојка из породице Станојевић загледала се у њега, а и он у њу, па на наваљивање суседа покрсти се и привенча, зашто му се додели и нешто сеоске утрине. Добије име Јован, прими гозбинску славу и задржи занатлијско презиме, а сељаци су га звали „Шокцем“ па и његове потомке што је и данас случај (по Љуби Павловићу). Славе Св. Јована.
У 19. веку доселили су се Јанковићи, Мишићи, Росићи и Драгићевићи. Јанковићи су се доселили из оближњих Паљува. Славили су Св. Ђурђа. Данас их нема, јер је у ову кућу дошао као уљез Светомир, унук Младена Поповић.
Мишићи и Росићи не живе у Степању.
Драгићевићи потичу из Бајевца од истоимене фамилије. Славе Ђурђиц као и сви Колаковићи из Бајевца.
ИЗВОР: ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислав Миљанић. Приредио сарадник портала Порекло Милодан
16. фебруар 2013. у 18:20
Rasko Jovanovic
Села општине Лајковац, Словац.
Словац је на обема обалама реке Колубаре, у суженом делу њене долине званом Словачка сутеска, на 190 метара ртастој греди која се од виса Јеринин Град ( 318 м ) пружа до стрмог Крша (195 м ) и десној страни Колубаре, поред железничке станице на прузи Београд – Бар и раскрснице путева Ваљево – Лајковац – Ћелије и Ваљево – Уб – Обреновац, девет километара западно и југозападно од Лајковца.
Име Словац дошло је од истоименог узвишења и шуме, које се чак од Бабине Луке, преко Кланице, Лознице и Веселиновца спушта до корита реке Колубаре. Словац је велика шумска висораван од секундарних стена с вртачама и проривена с неколико речица, које теку у јужном и североисточном правцу. Топоним Словац се помиње још 1528. године . У Првом устанку Прота Матија у својим „Мемоарима“ помиње словачке шуме под именом Словац и да су у планини били збегови.
Површина сеоског атара износи 471 хектар. Физиономијски обједињује два главна дела : Словац, на левој страни Колубаре, и Стојшиће, на падинама Оштриковца ( 263 м ) са шест заселака: Разбојиште, Крш, Алуга, Бела Лука, Јеринин Град и Стојшићи.
Аустријски официр Јосиф Митизер је 1784. посетио ове крајеве. Пут од Уба до Бајевца прошао је за два сата. У Бајевцу је нашао петнаест хришћанских кућа. Село тада није имало цркву. Лево од пута којим је ишао остала му је Непричава са седам српских кућа за коју је навео да је удаљена од Бајевца за нешто мање од пола сата хода. Путујући даље за један сат стигао је у село Стошић, у коме је било 17 српских домова, а из овог села за пола сата стигао је у Маркову Цркву где је била хришћанска црква. Село је имало девет српских кућа.
Ни код Вука и у харачким тефтерима из 1818 године не спомиње се село Словац. Уместо њега свуда се помиње Стошић и Стојшић ( по старијем делу села на Оштриковцу, који је првобитно био заселак Маркове Цркве ), који је имао 19 домова са 22 породице и 54 харачке главе. Према попису од 1866 године у Стојшићу је било 32 дома са 211 становника. Село се први пут помиње као Словац у попису од 1874 године са 38 домова и 291 становником а према попису од 1890 било је 42 дома са 291 становником. Према попису од 1895 године било је 42 дома са 303 становника. На почетку двадесетог века ( 1900 – 44 дома са 314 становника) има идентичну демографску величину као и пред крај истог столећа.
У селу нема старих породица. Становништво је српско ( већина слави Светог Василија, Ђурђиц, Ђурђевдан и Светог Мрату – преслава је Томина Субота ). Пре почетка XVII века ово је био пуст и шумовит крај. Забележено је како је неки Француз у турској пратњи путовао у јеку зиме, праћен турским одредом, из Ваљева у Београд. Предвече, Турци пројашу околином и нађу на трагове у снегу који их доведу пред кућу убогог Србина. Сви се ту сместе и на сва потраживања сељак је кратко оговарао – Нема …нема … нема… Онда Турчин извади корбач па је било – Има… има… има… Француз је забележио да се погостио укусним шумским медом и свежом погачом.
Крајем 19 и почетком 20 века Љуба Павловић бележи у селу 41 кућу од 4 породице.
Прво су се населили Стојшићи, као заселак села Маркове Цркве, па је због шуме у Словцу, остао у заједници са Словцем а одвојио се од Маркове Цркве. Стојшиће је основала породица Срећковића досељена пред крај XVII века из Куча. Срећковићи су прво били насељени у Стојшићима, па су око 1850 прешли у Словац и населили се под Јерининим Градом, а у Стојшићима су остали њихови сродници, има их 5 кућа, славе Светог Василија.
Одмах после Срећковића прешли су у ово село из суседног Вировца Стојшићи или Радомировићи и од њих су данашњи Станојевићи и Милутиновићи. По њима је овај крај назван Стојшићи. Стојшића има 8 кућа, славе Ђурђиц. Из ове је породице Марко Радимировић, буљугбаша Грбовића 1804. године.
Пред Кочину Крајину доселили су се у Стојшиће и Секулићи. Предак њихов доселио се из Бањана у Црној Гори а дошао је због крвне освете. Има их 5 кућа, славе Светог Ђурђа.
У то доба сишле су у село са Стрмне Горе изнад Ваљева, од породице тамошњих Лекића, 3 породице данашњих Словчана и населили се на Словцу и по странама изнад Колубаре. Ранковићи из њиховог братства населе се у доба Кочине Крајине у Стрмово . Словчани су пореклом из Дробњака у Црној Гори, од братства тамошњих Косорића.Косорићи иначе припадају племену Новљана, као и Церовићи и Вуловићи. На челу братства се приликом насељења у Дробњак, налазио Симеун Косорић, који је био кнез и веома угледан браственик.
Косорића у Словцу има под презименом Матића, Добривојевића и свих других 26 кућа и славе Мратин – Дан.
Електричну енергију Словац добија 1960. године, телефонске везе 1987. године а водом се снабдева из копаних бунара и Лајковачког водовода. Има више привредних предузећа, каменолом, пекара, сушара за воће и млин и услужних објеката. Пошта је отворена од 1955 године а ту су и угоститељске и трговинске радње, железничка и аутобуска станица, дом културе, а од 1983 године и здравствена амбуланта.
23. март 2013. у 00:01
Милодан
Овај коментатор “jovanla” је дотични Радослав Јовановић из Лајковца, брат од тетке моје супруге, иначе одавно љубитељ тема које обрађујемо на овом порталу о чему сам својевремено писао у својим коментарима. Мишљења сам да овај његов коментар треба да линкујете на “Словац” у општини Лајковац и да на тај начин “попунимо” још једно село у лајковачкој општини и тиме скратите моје “преписивачке муке”. и његову “Легенду о Јеринином Граду”. Исто под “Словац”. А он има архиву за сваки респект, међутим, за разлику од мене, пензинера, он нема пуно времена.
Хвала за ону исправку. И поздрав!
16. фебруар 2013. у 21:43
Rasko Jovanovic
Легенда о Јеринином Граду
Хронологија спомена Непричаве омеђена је дакле 1392. годином – град, 1413. годином -трг, 1426. годином -дистрикт, и обележава временско раздобље и простор на коме су се одвијала збивања у овом делу колубарске области. У том простору, узводно Колубаром, на њеној десној страни налазио се и град Словац (” Јеринин Град” ) чије обимне рушевине још постоје.
То је тврђава неправилне четвороугаоне основе, величине око 60 пута 50 метара, са четири куле, дебљине бедема 3 метра.
Ова тврђава је према савременој археологији била сасвим кратко у употреби, јер у њој уопште нема културних слојева. По основи изгледа да су је Турци обновили пред крај петнаестог столећа, ради одбране пута дуж Колубаре, који овде пролази кроз једини теснац. Можда је у овој тврђави Деспот Јован Бранковић побио Турке 1502. године.
Вероватно је утврђење Словац доста старије, и да потиче из Римског периода, и да су га с времена на време обнављали и рушили.Када је године 1426 мађарски краљ Жигмунд Луксембуршки дао Високом Стефану на управу Београд и Мачванску Бановину, наш крај се нашао у саставу Српске Деспотовине. Нашавши се на удару Турака, Ђурађ се почео припремати за одбрану, па је у ту сврху саградио Смедерево и низ других мањих утврђења. Тада је у првој половини XV века саграђен и „ Јеринин Град “. Деспот није случајно саградио тврђаву баш код Словца : хтео је контролисати трговачке путеве и господарити долином Колубаре.
Милош Милојевић је објавио 1875. године путопис ” Путничке слике Ваљевског краја ” у коме описује старине у Тамнави и Колубари. О тврђави у Словцу он каже:
” Е диван ти је положај ове некадашње чисто српске тврђаве ! Представите себи висину од једно 450 до 500 хвати над површином реке какве; уобразите: да је та висина од истока, сјевера и југа скоро сасвим неприступна , и само се од стране венцем последњег изданка Словачке планине може доћи овде и то преко доста дубоког вала; од источне стране, а у провалију страшној и грозној, скоро испод ваших ногу, протиче лењиво и мртво Колубара ваљајући се као пшеница кад је мали ветрић и поветарак тек само онако ћарлика; још кад узмете ту чудноватост да баш усред корита њеног још и дан данас стоје огромне варнице, у којима стоји загашен вар од оног времена, кад је се овај градић зидао, а нарочито кад завирите у јазове воденочне; онда морате вољом, или невољом, замислити се о чудној и дивној славној старој прошлости српској … Изгледна му је као и свију прастарих српских градова неправилна округлоћа. Он је имао шест огромних кула, које се још и данас познају колике су и какве биле … При западном платну у граду, а за неколико хвата, од овога, познаје се још и дан – данашњи нека дуга четвороугална зданија, која се продужавају од југа па све скоро до сјевера. На средини баш града познаје се да је било неко савршено округло зданије , а даље од овога истоку, била су само два упореду такође округласта, но јајасте изгледине. За прва зданија држе оближњи сељаци да су куће за војнике, за оно средње да је нека кула, којој неко и име зна, да је се звала Словац, други опет не, него Коњиц, а трећи, и то већина њих, да је се звала Чагиљ, као и сами град. “
Данас, густа шума је прекрила некадашњег горостаса, а време снизило његове бедеме.
Народна легенда говори да су град градили деспот Ђурађ Бранковић и његова жена Проклета Јерина . Само грађење је било тешко па је народ за све недаће кривио Ђурађеву жену Јерину по којој је град и добио име. Јерина је према причању „ ударила намет на вилајет “. Из целе Деспотовине су догоњени сељаци у данашњи Словац где су под јаком паском преносили креч, камен и дрво. И данас се поред воденице на Колубари налази кречана из које је ношен креч за тврђаву.
“ Пође Проклета Јерина са својим неимарима по Србији, да тражи подесна места на којима би зидали градове. Пут је нанесе на Колубару, без моста и скеле, те она, где ће, где неће, скрене узводно, не би ли наишла на какав прелаз. Кад дође до два брда, Чагље и Оштре, између којих се Колубара с хуком пробија, попење се на Чагаљ, па разгледавши околину, нареди:
– Овде зидајте град !
На њену заповест разлете се неимари као крилати змајеви, по околним селима, похватају све што може радити и почну кулуком градити град.
Време је пролазило, а град се споро дизао, уз скривене клетве и уздахе кулучара.
Кад најзад град би скоро саграђен, и обележен почетним словом Јерининог имена, Јерина, усхићена лепотом природе, реши да и са друге стране Колубаре, на Оштри , сазида исти такав град, па да та два града, високо над реком споји мостом.
Одмах је са једне куле новога града бацила платно преко Колубаре, на Оштру, где су га прихватили сељаци. Тако је обележено место где ће бити мост. По обичају, који је тада владао, требало је да неко пређе преко платна на другу обалу, па ако остане жив, мост се може градити.
Знајући да платно неће одржати никога од сељака – кулучара, иако су били пропали од кулука, Јерина пусти своје псетанце. Оно весело потрча платном ка Оштри, уз пљескање неимара, и тако дође до средине Колубаре, али сељаци, видећи да ће псетанце прећи на другу страну, поплаше се од новог кулука, па кришом задрмају платно, те псетанце падне у Колубару и удави се.
Љута Јерина што јој се псетанце удавило, а још више што се сад ту ништа не може градити, поруши и оно што беше саграђено, па оде даље да тражи друго место. На зидинама остане само почетно слово Јерининог имена по коме се цео Чагаљ и порушени град на њему прозову СЛОВАЦ…”
Једна друга легенда из тог доба говори како је Јерина за време градње Јерининог града у Словцу наредила да јој сељаци сваког дана доводе по једног бика. Бика би њена послуга заклала и отсецала му језик. Језик би Јерина појела а сво месо и кожа се бацала. Сељаци нису могли дуго да издрже тај намет па једна група дође пред Јерину да се жали на њене поступке. Најхрабрији иступи, поклони се и саопшти господарици да је штета велика да се коље бик само због језика него да она треба да једе и остатак меса. Проклета Јерина га заокупљена другим разговором није чула па му рече:
– Шта кажеш?
Збуњени сељак се окрете ка својим пратиоцима да добије подршку, кад оно сељаци се куд који разбегли и посакривали.
– Ништа пресветла Господарице. До сад сте јели један језик а од сада би требало да једите два!
Феликс Каниц је 11. септембра 1888. године у пратњи ваљевског окружног инжењера Сабовљевића кренуо путем од Ваљева у Рудничку област. Ево шта је записао о Јеринином граду у Словцу:
“Од усамљене Рабровичке цркве код северног Дубља, које са осам других села припада парохији ове цркве посвећене св. Николи, од које се отвара широк поглед у питому долину, простире се лепа храстова шума све до Словца, са остацима једног старог феудалног двора. Наши водичи су нам причали да је његова градитељка Јерина хтела мостом преко Колубаре да повеже дворац са 250 m високим Оштриковцем на супротној обали. Ипак је прво од једног врха брда до другог разапела комад платна и наредила неком малоумнику да пређе с једне стране на другу; ако срећно стигне, мост ће се градити. Међутим, пошто се он на пола пута сурвао у реку, она је одустала од своје намере.”