Порекло презимена, село Непричава (Лајковац) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Непричава, општина Лајковац. Из књиге ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислава Миљанића. Приредио сарадн Порекло становништва села Непричава, општина Лајковац. Из књиге ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислава Миљанића. Приредио сарадн Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Непричава (Лајковац)

Порекло презимена, село Непричава (Лајковац)

Порекло становништва села Непричава, општина Лајковац. Из књиге ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислава Миљанића. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села, име и бројно стање у прошлости

Налази се на левој обали Колубаре. Граничи се са истока Рубрибрезом, са севера Рукладом, са запада Бајевцем, Степањем и Словцем а са југа Придворицом и Ратковцем, селима на десној обали Колубаре.

Куће им се налазе на побрђу изнад Колубаре.

Село је веома старо, а име је добило у средњем веку, када је било у оквиру дистрикта, који је имао исто име. У народу се прича да је некада била велика шума кроз коју се пролазило са страхопоштовањем, а пре проласка кроз њу говорило се да не треба причати те тако изазивати нечастиве, па је од „не причај“ остало Непричава.

По државном попису, који је извршила аустријска управа 1717. године Непричава је имала 5 поданика.

Непричави припада део долине Колубаре са надморском висином до 112 метара. Изнад Колубаре налази се коса, која прелази у висорован са надморском висином око 150 метара. На северу се налази висораван Дубрава, са надморском висином од око 140 метара. Највиши врх се налази у западном делу села, назива се Остреш, висок 219 метара. Село је разбијеног типа. Дели се на Горњи и Доњи крај, где је овај други ближи путу Ваљево – Лајковац и прузи Београд – Бар.

У попису из 1863. године поред осталог пописани су: Примителни суд са једном апсом и 2 коша од слабог материјала и плацем од 0,25 плуга и једна њива општинска од једног плуга. На атару овог села има 4 плуга, општинског испуста, под шумом.

По попису од 31. марта 1991. године, село је имало 739 становника, 282 стана, 201 домаћинство и 177 пољопривредних домаћинстава.

 

Порекло становништва и насељавање села

Старом породицом у селу сматрају се Гавриловићи. Славе Ђурђиц. (Они су моји преци, према Љуби Павловићу, из које фамилије су настали Мусићи, а потом, између осталих, и Милићи – моја фамилија, оп. Милодан). Потичу од Јанковића из Вироваца, који тамо живе веома дуго и доста су се раселили по околним селима па и даље.

У Гавриловиће спадају: Гавриловићи, Јеленићи, Јеремићи, Петровићи, Пантелићи, Ковачевићи, Митровићи, Недељковићи, Милошевићи, Новаковићи, Станојловићи, Јеличићи, Урошевићи, Стевановићи и Савковићи.

У првој половини 18. века доселили су се Илићи 1 из Горњег Лајковца. За њих Љуба Павловић каже: „Најстарија породица у селу (Горњи Лајковац) која је била за време Косова јесу Илићи на које се очувала успомена у имену потока где су им куће биле. Илића нема ниједног у селу. Они су се преселили у Непричаву у Тамнави и тамо их има и данас“ (Антропогеографија ваљевске Тамнаве, 165).

Поред Илића у првој половини 18. века доселили су се Радичевићи, Живановићи и Петковићи.

Радичевићи су се доселили из Црне Горе из Његуша, славе Св. Ђурђа. У њих спадају Нинковићи и Живковићи.

Живановићи и Бранковићи доселили су се из Доњег Полимља. Припадају Пиперима и у сродству су са Катанићима из Бајевца. Славе Св. Арханђела.

Петковићи су се доселили из Старог Влаха. Славе Св. Николу.

У другој половини 18. века доселили су се Јанковићи, Љикићи и Павловићи-Пашићи.

Јанковићи су дошли са Рудника. Славе Св. Василија.

Љикићи су се доселили из Тодисавца из Рађевине. Славе Алимпијевдан. Љикића бабу довели су Турци, као удову са децом, ради ухођења и врло радо код ње одседали да им чини измет(!), (Љуба Павловић, Антропогеографија ваљевске Тамнаве 180).

Пашићи су се доселили из Својдруга, Ужички округ. Славе Андријевдан. Пашићи су Павловићи и Којадиновићи.

У 19. веку доселили су се Илићи 2, Јовановићи, Јовићи, Ранковићи, Секулићи, Срећковићи и Благојевићи.

Илићи 2 су дошли из Високог, Стари Влах. Славе Св. Ђурђа.

Јовановићи су се доселили из оближњег Наномира. Славе Св. Луку. Нису се дослелили као уљези у Петковиће, како пише Љуба Павловић, већ су браћа доведена и посињена.

Јовићи су из Вироваца и уљези у Савковиће.

Ранковићи потичу из Ојковице, Стари Влах. Славе Ђурђевдан.

Секулићи су дошли из оближњих Паљува, као уљези код Илића. Славе Св. Лазара.

Срећковићи потичу из Старог Влаха. Дошли су као уљези у Петковиће. Славе Св. Николу.

Благојевићи су уљези код Илића. Дошли су из Босне, из Осата. Славе Св. Јована.

 

ИЗВОР: ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислав Миљанић. Приредио сарадник портала Порекло Милодан


Коментари (11)

  • jovanla

    У повељи краља Жигмунда од 10 марта 1392 године први пут се спомиње Непричава. Ранији мачвански бан Никола Гара млађи, зет кнеза Лазара, уступио је краљу “quondam
    Terram suam Dettosfelde appellatam in confiniis terre Rasciensis cisterioris Banatus nostri …simul castris suis Belyytena, Neprichow et Debrechen nuncupatis, nec non disctrictbus Kalabar, Lygh, Topplica, Temla, Ragys, Jeyuyk, Debrechen, Abnya et Ubmelleke vocatis”
    Уговор у Тати између истог краља и деспота Стефана Лазаревића, склопљен 1426. године
    не спомиње град Непричаву али овим уговором се ова област враћа на управу Србима. У дубровачкој архивској грађи тврђава Непричава се спомиње 1413 године. Као ни остали градови ни Непричава се не спомиње у познатим српским изворима.
    Уз град Непричаву постојао је и трг који се такође спомиње 1413 године. Каже се да је трг Непричава доносио велике приходе деспоту Стефану Лазаревићу.
    У дубровачкој архивској грађи у једном тестаменту забележеном 24 августа 1459. године спомиње се да је један Дубровчанин начинио дуг “ a Neprizava” – у Непричави.
    Дистрикт Непричава – contrata seu districtu Neprichow vocato, набраја се међу градовима и жупама у Мачванској бановини и у доба Ђурђа Бранковића. Спомиње му се као одредница дистрикт Љиг. Може се закључити да се Непричава простирала око данашњег насеља до Колубаре. Њено простирање се може одредити околним дистриктима, Убом, на северу, Рабасом на западу и Колубаром на југу.

    Одговори
  • jovanla

    Легенда о имену села

    У средњем веку наше подручје су насељавали Мађари и Срби и припадало је дистрикту Непричава у оквиру Мачванске Бановине. Непричава, жупа, град и трг у средњем веку , данас је село истог имена у Тамнави у близини Лајковца. Носи име по традицији и народној етимологији од синтагме “ не причај „. Легенда о постанку имена села Непричаве, која је вероватно ехо још старијег предања, каже:
    Путовао турски цар по српској земљи и исправљао неправде које су учињене појединим местима и људима.
    Путујући тако, дође и у једно село с ружним именом, крај реке Колубаре. Сељаци га стану молити да им прекрсти село, јер им већ беше дојадило његово ружно име, а и сталне шале и подсмевања оближњих села. Цар их саслуша и обећа да ће, чим се врати у своју земљу, сазвати сабор мудраца, па што они изгласају, то ће им и бити.
    “ По моме гласнику име ћу вам одмах послати “ – обећа цар.
    Сељацима беху миле ове цареве речи, и зато с великим нестрпљењем ишчекиваху телалов долазак.
    Прође дуго времена, а гласа од цара никако. Чекали они, чекали, па једног дана старешина села сазове сабор да се договоре шта им ваља радити. Напослетку, договоре се да пошаљу свог најхрабријег човека цару у Цариград.
    “ Питај цара, јел` то царска реч ! Обећао па ништа !” – рекоше му расрђени сељаци. – “ Нек` већ једном прекрсти село, или ћемо га крстити сами !“
    Сељаци оду својим кућама, а њихов изасланик на дуг пут. Стигне у Цариград, кад тамо чује да су настале промене на царском двору : онај цар убијен, а на престолу засео неки нови. Не пушта никог преда се, јер се боји да и он не буде убијен.
    Добри људи, који му све то казаше, рекоше му још и ово:
    “ Непознати делијо, сам пред цара никако не излази ! За најмању грешку оде ти глава с рамена. Овај нови цар је много прек, а боји се и за живот. Него, послушај ти нас : да не би ти свој млади живот улудо губио, а да ни твоји сељани тамо не би узалуд чекали, ми ћемо ти срочити име за село. “
    Mладић радо пристане на њихов предлог, и нађе се с њима сутрадан на реченом месту.
    “ То ти је ново име. Али упамти : о свему овом ником ни речи . Језик за зубе, а пут под ноге . Не причај ником ништа, иначе, одоше нам главе.“
    Младић ободе коња и крете кући у великом страху. Не прозборивши успут ни ским ни речи, само понављаше у себи : не причај, не причај… Конаке није тражио, једино коња два – три пута промени.
    И док његови сељани мишљаху да се он још гости код пресветлог цара, сав у голој води, на полумртвом коњу, дојаха пред њих њихов изасланик.
    “ Даде ли ти цар име селу “ упиташе га сељаци.
    Несрећни младић само понављаше : “ Не причај… не причај…. Не причај … “ – то рече и издахну.
    Запрепашћени сељаци гледаху се у чуду. Они разумедоше да су задње гласникове речи царево ново име за село и то им не беше по вољи :
    “ Ако је и од цара много је “ – закључише озлојеђени. Али им рече старешина села :
    “ Царској се вољи не ваља противити. Може на нас још и војску да пошаље. “ И тако оста име селу које се очувало до дана данашњих : НЕПРИЧАВА.
    С обзиром да се хронолошки, у познатој историјској литератури, град Непричава – castrum Neprichow, најраније спомиње у повељи у повељи краља Жигмунда из 1392 године, ова легенда је вероватно модификација неке још старије. Порекло имена села Непричава неки објашњавају, лингвистички и географски, од „ не – прек –јава“, чиме се исказује на „ не – прекост“ кривудавог и стешњеног тока Колубаре кроз Сутеску, односно непогодност за саобраћај.

    Одговори
  • jovanla

    Легенда о Граду Пакају

    Римски пут је из Београда водио западно од Авале преко села Барајева, Губеревца и Стојника. Одатле је настављао за долину реке Колубаре, или за долину реке Љига и даље за Рудник. Крак средњовековног пута из долине Колубаре ишао је , како то помиње путник намерник 12. X.1413., и поред тврђаве Непричава ( “el mercato de Neprizaua „). Спомиње се и трг Непричава ( “in foro Neprizave “) на путу Београд – Ваљево који је водио од ушћа Колубаре за Ваљево, а одатле за Ужичку Пожегу. Овај пут је водио долином реке Колубаре, затим преко долине Тамнаве на Уб, даље је пролазио поред тврђаве Непричава, па је поново избијао у долину Колубаре и настављао узводно њеним током све до Ваљева. Један Дубровчанин је био опљачкан код Ваљева 28. VI 1459, на месту званом “ Ubu et Tamnauo ”.
    Пакај је било име средњовековног града у Непричави, од кога данас нема ни трага. Име, његово, кажу, подсећа на раније господаре у области, Маџаре, а био је направљен према легенди „ од камена и балвана „ јер и камена и дрвета ту беше доста.
    Непознати путник, Рус, који је из Сарајева преко Сребренице дошао у Ваљево, а одатле у Београд, прошао је кроз Непричавски атар у XVI веку и у свом путопису забележио да је ишао кроз густе и мрачне шуме. Утврђени град Пакај је штитио пут и путнике и трговачко насеље Дубровчана. Нема данас ни трага од његових зидина,само понеко веће или мање улегнуће.
    Пакај, то беше оно ружно име села због којег су сељаци слали гласника цару и везиру у Цариград не би ли име селу променили. У Индоевропском језичком контексту испрва је реч пакај значила омотач-омотати (руно, крзно) а данас омот ( пакет )- паковање. У тамну и шумовиту област се код града Пакаја улазило и ту би путницима пожелели „ срећан пут“ уз савет „ почуј – не причај „.Из Колубарских меандара могло се изаћи на Белом Броду у Ћелијама и одатле даље путовати у централну Србију.

    Пакај, беше то Маџарски град насељен на Грби, на 300 метара испод старог и данашњег сеоског гробља.
    „За град се прича да се звао Пакај, да је био велики, насељен и Маџарима и Србима и да га је нестало кад је ова област прешла у Турске руке. Град је на самој обали Колубаре и с јужне и југозападне стране био је ограђен рововима, који се данас зову Шанчиште“.

    Љуба Павловић спомиње да се крајем деветнаестог и почетком двадесетог века и Грба и Шанчиште „ зирате“ и да су се изоравале цигле, камење, оруђе и новац и да „ многи сељаци подигли су циглом или каменом овог места своје куће или друге зграде“.

    Одговори
  • jovanla

    Легенда о Хајдуку Савку

    Сеоске спахије од турске народности нису живеле по селима него у суседним градовима. Турци трговачког и занатлијског реда живели су измешани са Србима и бавили се узгред и земљорадњом. У Непричави испод Остреша било је помешаних и српских и турских породица. Под Острешом је према народној традицији било турски гробље. Из периода
    предустаничке Србије потиче и легенда о хајдуку Савку. Он беше из велике непричавске фамилеје Гавриловића пристигле у село почетком XVIII века из оближњег Вировца. Беху у роду са Вировачким Јанковићима и Мусићима из Јабучја. Колубарци још од Косовских времена.

    Тамнавско село Непричава, место големих турских ханова, имаше агу, који се по ничему није разликовао од осталих, по злу прочувених субаша у пашалуку. Бејаше то у данима кад у дахи’е Београдског паша¬лука уђе неки шејтан, па немаше мере ни у харачлуку ни у теферичу.
    Тако, једне вечери, окупи ага потчи¬њене му Турке и рајетине – Србе додворице, који се вазда упињаше да аги буду на услузи и да му први весео абер донесу, а за мушту¬лук очекиваше зеру његове наклоности.
    Турчин подвио ноге, разбашкарио се на сећији, пред њим синија с кахвом, шербетом и ракијом коју је раја оломнане испекла. Повуче он који дим из чибука, жмирне по¬дадулим оком, па застење: „Валаха, мерака.“. „Јес, валаха“, веле ови крај њега. „Има и берићета“, процеди кроз зубе. „Машала“, опет ће Турци и додворице.
    „Него, не памтим кад моје очи видеше какве младе кауринке… Севап је да…“. Не дајући му да још коју прозбори, Срби скочише к’о опарени. „У Савка и Костадина има сестра лепотица, кај вила. Одавде до Ваљева, земљу да преврнеш, такве не’ш ни’де наћи. А Јелка ти је у комшилуку“.
    Кад браћа дочуше за Турчинову _нa¬кану, Костадин се није двоумио. Нареди сес¬три да се агином двору спрема, не хајући много за сузе које јој се низ лице сливаху,лице у које се од силне лепоте нијее могло гле¬дати.
    „Да сестру одведем Турчину“, цикну Савко, као да га љута гуја уједе. „Рука ми се осушила, којом бих Јелку душманину повео. Горео к’о свећа на Ђурђиц, aкo би’ престао на срамоту ове куће!“
    „Ако је ти не одведеш, Турци ће је сами одвести“, убеђује га Костадин. Још ће и на¬шим главама, пред хановима коље окитити“.
    „Што ће ми глава, коју од црне бруке на бели дан не би смео помолити“, не одустаје Савко. „Видим ја, брате, да су тебе вране мозак попиле, па не мислиш својом главом, него тинтарама улизица из комшилука. Спремај се ти Јело, благо мене, самном у ајдуке, док доцкан није!“, рече Савко сестри.
    Док Савко увелико хадуковаше са Мијатом Мијатовићем, који је много зулума Турцима починио, глава се турских насекао и многе буле у црно завио, и Иваном ајду¬ком, за кога ће најпосле Јелку и удати, суманути ага умио је нове шејтанлуке.
    Тако човек, Љубинке зване Љика, погибе на правди бога, јер му се Турчин на жену намерачио. Убише га Турци, к’о веле, да не прави ремете, док нечастивник похоту не утоли. Пусник није ни слутио да му је у намерама ајванским, ремета опет ајдук – Савко.
    Ајдук је бегенисао младу удовицу, са њом љубависао и кријући јој на конак до¬лазио. Тек овај абер расрди Турчина, па он на своје поданике дигне алабуку. Знао је да Савка ни срчајли дурбин није могао у’итити, а батргање гором за ајдуком, опасна је рабо¬та. Ага код Љубинке отправи Костадина, из¬рода Савкова, како би је овај намамио да се изрекне кад јој дилбер до’оди. Лукавом кау¬рину не буде тешко да женски језик развеже и сазна шта му требаше да јави чаушу, како би овај са Турцима поставио бусију и ајдука живог ухватио.
    Турци у једецима свезаног Савка доведу пред хан. Тамо већ чекаше Османлије обезвереници и она мучна раја да виде одметника од султанове вере што пркоси цару и везиру. Што агином џелату припадаше, томе добро дође да овим догађајем правда своје поступке – ето ко удари на агу, преседне му мајчино млеко. Раја је опет шапатом жалила крште¬ног иксана и кривила ону опајдару што људи због ње гину. Ага и кадија већ беху спремни за истрагу по оној народној, кадија те ту’и, кадија ти суди. Оџаклија беше к’о намештена за крвави пир. „Бујрум харамбашо“, рече ка¬дија Савку. „У авлији. те чека наоштрен ко¬лац. Сам си себе на смрт осудио!“, настављао је он.
    „Нека, кадијо“, прекиде га ага. „Дина ми, чујем да слепци уз гусле певају о некак¬вом малом Радојици. Да, Алаха ми, прове¬римо, да’л је ово влаше дорасло том њихо¬вом измишљеном делији. Да Савка на чен¬геле метнемо, да му клинце под нокте удари¬мо, да му живо месо припечемо…?“, сеирио јеТурчин.
    Гледа их Савко право у очи, талумно канда беседа турских џелата није њему упу¬ћена. Да ли се уздаше у братску помоћ и ајдучку веру, која у то доба беше јача од арнаутске бесе, ил’ и међу Турцима имаше каквог јатака и поузданика, ага и кадија нису слутили…
    Но истина је, да ајдук дочека вакат агине несмотрености, те дахијама кроз пенџ¬ер утекне. Је ли му ко од Турака у томе помо¬гао, то ни до дан данас нико не сазнаде. Само сви добро чуше Савка, како бежећи виче и Турцима осветом прети.
    Неки чобани су после приповедали ка¬ко смотрише човека средњег раста, широких плећа, снажних руку, облог лица и кратких бркова. Очи му к’о ватра жива, па кад погле¬да као да устрели. Веле, промиче богазима и пева:

    „ Колубаро, мутна водо,
    Ти остајеш, а ја одо`
    Ора`, копа`, не дадоше Турци,
    чува` овце, поклаше их вуци,
    Узо` пушку, одо` у ајдуке,
    Да убијам зулумћаре Турке,
    У село се више вратит` нећу,
    Као раја с куком и мотиком,
    Но к`о ајдук, са пушком у руци…“

    Како било да било, Савко што науми, то и уради.

    Трифундан је био године 1804., кад Савко са хајдуцима стиже пред ханове. Тада многе Турке побију, а ханове попале. Аги и кадији Савко својом руком пресуди, а шићар
    – ћуп пун злата, у бунар убаци. Веле, да по¬томци непричавачких Турака, које је Савко уживоту оставио, дођу у Непричаву као швап¬ски солдати почетком једног од светских ратова, ту питају за бунар о ком су им дедови причали и у њему нађу оно злато.

    Одговори
  • AcA

    Jel to neko izostavio Aničiće ?!?!?

    Одговори
  • jovanla

    АНИЧИЋИ – НЕПРИЧАВА

    Крајем 19 и почетком 20 века Љуба Павловић бележи у селу родове:

    • Гавриловићи – стара породица, 41 дом, славе 3/XI . Стари Гавриловићи из овог села су од Јанковића из Вироваца преко Колубаре, растурени по свим суседним селима под разним презименима, Гавриловићи се зову још и Савковићи, Пејићи и Илићи I.
    • Ђелмаши – доселили се после 1827 године из Гвозденовића, 1 кућа, славе 7/I, стара свештеничка породица.
    • Ђокићи – доселили се после 1827 године из Осата, 1кућа, славе 3 /XI. Уљези у Савковиће.
    • Илићи II – доселили се у првој половини XVIII века из Горњег Лајковца у Колубари, 14 кућа, славе 3/XI.
    • Јанковићи – доселили се у другој половини XVIII века са Рудника, 1 кућа, славе 1/I. Циганског порекла.
    • Јовановићи, доселили се после 1827 године из Наномира у Колубари, 1 кућа, славе 18/X и 6/XII. Уљез у Петковиће.
    • Јовићи – доселили се после 1827 године из Вироваца у Колубари, 1 кућа,славе 3/XI . Уљез у Савковиће.
    • Љикићи – доселили се у другој половини XVIII века из Толисавца у Рађевини, 1 кућа, 26/XI. Љикића бабу довели су Турци као удову с децом, ради ухођења и врло радо код ње одседали, да им она чини измет. Позната је у Непричави по изреци :
    „ Оре Љика са четири бика“.
    • Новаковићи – доселили се после 1827 године из Атенице код Чачка, 1 кућа, славе 6/XII.
    • Пашићи – доселили се у другој половини XVIII века из Рогача у Космају, 8 кућа, славе 7/I.
    • Петковићи – доселили се у првој половини XVIII века из Старог Влаха, 3 куће, славе 6/XII.
    • Радичевићи – доселили се у првој половини XVIII века из Његуша, 5 кућа, славе 23/IV.
    • Радовановићи – доселили се у првој половини XVIII века из Доњег Полимља,2 куће, славе 8/XI. Радовановићи су од бајевачких Катанића, старином из Пипера, па се често и Катанићима зову.
    • Ранковићи – доселили се после 1827 године из Ојковице, Стари Влах, 1 кућа, славе 23/IV.
    • Секулићи – доселили се после 1827 године из Паљуха, 1 кућа, славе Светог Лазара и 3/XI. Уљези у Илиће.
    • Срећковићи – доселили се после 1827 године из Старог Влаха, 1 кућа, славе 6/XII. Уљези у Петковиће.

    У Илиће I ( од рода Гавриловића – сви славе Ђурђиц ) спадају фамилије Илићи, Радовановићи, Петровићи, Вићентијевићи, Максимовићи и АНИЧИЋИ.
    У тефтерима арачким из 1832-33 спомињу се браћа Илија, Никола и Марко Ивановић од којих воде порекло Аничићи. У попису из 1863 пописана је кућа Дамњана Аничића.

    Одговори
  • S.\anicic

    Ja sam direktni potomak Damnjana Anicic sto se pominje u popisu iz 1863.god.To je sve tacno.Veoma sam zainteresovan sta to ima u tefterima arackim iz 1832…33god. gde se pominju braca Ilija,Nikola i Marko u selu Nepricava i da Anicici vode poreklo od njih. Po usmenim saznanjima nas predak pre Damnjana je bio Nikola.

    Одговори
  • Милодан

    S.\anicic
    Veoma sam zainteresovan sta to ima u tefterima arackim iz 1832…33god
    ________________________________________________________________________

    И моја фамилија (Милићи из Јабучја уз још неколико фамилија) воде порекло од Гавриловића из Непричаве и Јанковића из Вироваца, сви славимо Ђурђиц те следствено томе ми дођемо рођаци.
    jovanla, који је написао ових неколико текстова је рођак моје супруге и озбиљно се у своје време бавио прошлошћу на тим просторима али, као и ја, нема сигурно ништа од арачких тефтера из 1832. године. Једино се то може наћи, по мом миишљењу, у Архиву Ваљева.
    Поздрав!

    Одговори
  • Тамара

    Моје девојачко презиме је Гавриловић и веома сам поносна на своје порекло баба ми је била Митровић. Нико није напоменуо да је слава Ђурђиц у Непричави посна иако не пада у дане поста! Мој деда је причао да је некад постојао пост од Митровдана до Аранђеловдана и да су Непричавци наставили да славе посно а кад сам се распитивала код свештеника кажу да је село вероватно некад било погођено неком непогодом па се заветовало да ће славити посну славу…неколицина села у ваљевском округу слави посан Ђурђиц. Ето то је леп обичај који непричавци чувају! Поздрав!

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top