Порекло презимена, село Лајковац (Лајковац)

14. јануар 2013.

коментара: 2

Порекло становништва Село Лајковац, општина Лајковац. Из књиге ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислава Миљанића. Приредио сарадник портала Порекло Милодан

 

Положај села

Налази се на левој обали Колубаре, недалеко од ушћа Љига. На истоку се граничи са Јабучјем, на северу са Рукладом, на западу са Рубрибрезом, на југу са Пепељевцем и Ћелијама, односно Колубаром.

Ја бих овоме додао да се између Села Лајковца и Колубаре налази варош Лајковац настала у 20. веку, када је ту изграђен железнички чвор укрштањем пруга уског колосека Београд – Сарајево – Дубровник и Ваљево – Младеновац. Између вароши Лајковац и реке Колубаре налази се потес, пољопривредно земљиште (углавном) у власништву становника Села Лајковца. Село Лајковац и варош Лајковац су међусобно спојени домаћинствима и не зна се где је граница између ова два насеља, осим у катарским књигама, оп. Милодан.

Насеље се не помиње у попису, које је извршила аустријска управа 1717. године, што значи да је касније основано. Положај села потврђује напред изнету констатацију, јер је укљештено између Јабучја и Рубрибрезе, тако да готово нигде није шире од 3 километра.

Надморска висина у долини Колубаре је 110-115 метара а изнад Колубаре је плато са надморском висином од око 130 метара, с’тим што је у близини школе највиша тачка у селу 146 метара.

Име су му дали први досељеници, који су потицали из Горњег Лајковца (налази се на обронцима Равне Горе, оп. Милодан). У прво време народ је село звао Доњи Лајковац, али изградљом варошице, добио је назив Село Лајковац, док је Лајковац код Боговађе почео звати Доњи Лајковац.

Пут Лајковац-Уб, одувек је делио село на два дела, али они нису имали називе, већ мештани кажу за оне друге да су „онокрајци“.

При изградњи железничке пруге, 1907. годне, изграђена је железничка станица у потесу, где је раније била нека барака. Поред станице подигнута је караула а затим барака Павла Шиљаговца у којој је са својом супругом Милицом отворио кафану. Ради се о Павлу Душићу, који је дошао у Јабучје 1895. године, где је отворио кафану у Шиљаговцу (центар села). У Јабучју је живео до 1907. године, када је продао бараку и преселио се у Лајковац, надајући се да ће ту много више зарадити, јер ће Лајковац веома брзо постати железнички чвор. То је исто мислио и Н. Јовановић из Ваљева, када је овде отворио кафану. То су у то време били једини изграђени објекти у подножју Села Лајковца где се данас налази варошица (сада варош, оп. Милодан) Лајковац. Најближа кућа железничкој станици, како је забележио Јован Ердељановић, била је кућа на Јелића брду неког Куроње.

У попису из 1863. године, Село Лајковац је било у саставу општине Рубрибреза. Село Лајковац је по попису (претпостављам из 1991. године, оп. Милодан) имало 1854 становника, 808 станова, 525 домаћинстава и 279 пољоприврдних газдинстава.

Варош(ица) Лајовац шириће се захватајући атаре Рубрибрезе, Села Лајковца и Јабучја.

 

Порекло становништва и оснивање села

Село су основале три породице, које су у првој половини 18. века доселиле из Горњег Лајковца и то: Новичићи, Грезалци и Милијановићи. Само се за Грезалце зна одакле су се доселили у Горњи Лајовац. За њих Љубомир Павловић каже: „Некако у исто доба, када и Средојевићи, доселили су се Грезалци и Чичевићи и испод њих се населили. Грезалци су познати по томе што има је предак био врло вешт зидар. Досељени су из Дробњака, данас се сви по некој баби, која их је одгајила и која их је закућила зови и Јованчићи, има их девет кућа. Славе Св. Ђурђа“.

Новичићи потичу од Горње Лајковачких Ковачевића. О пореклу Ковачевића Љубомир Павловић каже:

“Покренути општом сеобом доселили су се у ово село пред крај 17. столећа: Ковачевићи, Чутурџије и Шујдовићи. Ковачевића предак Петроније и његов праунук Обрад били су ковачи и од овог доба ова породица имала је увек по једног ковача, што је и данас случај. Њихов предак се доселио из Дробњака у Јабучје па после дошао овде и то све у истој години. Ковачевићи су врло разграната породица, има их свуда по Србији а и у овој области. Из ове породице било је попова, трговаца, професора, учитеља. У селу их је данас једанаест кућа. Славе св. Георгија – Ђурђевдан. Крај цитата уз напомену да Љуба пише о Ковачевићима из Горњег Лајковца”.

Милијановићи су се доселили из Горњег Лајковца. Славе Св. Николу.

У Новичиће спадају: Лучићи, Мирковићи, Ивковићи, Нинковићи, Жуњићи, Јеремићи, Јовановићи, Радовановићи, Гавриловићи и Пантелићи.

У Грезалце-Богдановиће спадају: Богдановићи, Добричићи, Петровићи, Грујичићи и Ђурђевићи (Стикићи).

У Милијановиће спадају: Милијановићи, Миловановићи и Павловићи.

У другој половини 18. века доселили су се: Ивановићи, Јелићи, Јовановићи-Јолићи, Марковићи-Миловановићи и Тришићи-Јовановићи.

Ивановићи-Грујичићи доселили су се из Осеченице, Славе Ђурђевдан.

Јелићи-Танасијевићи доселили су се из Голубца колубарског, Славе Ђурђевдан.

О Јовановићима-Јолићима Љуба Павловић пише:

“Најстарији досељеници Сижани, доселили су се пре 300 година из околине Требиња у Херцеговини или, како сами кажу, из дубоке Херцеговине, крај цитата. Сижани су: Јовановићи, Марковићи, Живановићи, Трифуновићи и Никчевићи који сеу се раније својили. Потичу од Јола Јовановића који је доводак у Новичиће”. (Љуба Павловић: Колубара и Подгорина, 984).

Марковићи-Миловановићи доселили су се из Струганика. Славе Св. Николу.

Јовановићи-Тешићи воде пореко из Брежђа. Славе Аранђеловдан. Међутим, Ердељановић, пише Воја Миљанић, каже да су се доселили из Босне. Вероватно су се из овог села сви иселили, или су променили презиме. У селу су живели Драгичевићи, који су се доселили из Дренове код Пријепоља. Населили су се прво у Мургашу код Уба а потом су се неки вратили у Брежђе. Можда су су тада неки заостали у Лајковцу и ту се населили.

У 19. веку доселили су се: Марковићи-Дивнићи, Ђурђевићи-Стикићи, Димитријевићи, Савковићи, Петровићи, Ђурђевићи, Митровићи и Пантићи.

Марковићи-Дивнићи доселили су се из Мионице, Ужички округ, славе Ђурђевдан.

Ђурђевићи-Стикићи потичу из Јабучја од Стевановића, славе Ђурђиц.

Димитријевићи су се населили на имање Ђурђевића-Стикића. Доселили су се из Својдруга, округ Ужиччки. Славе Лазаревдан.

Савковићи су се, такође, населили на имање Ђурђевића-Стикића. Дошлли су из Старог Влаха. Славе Лазаревдан.

Ђурђевићи су се доселили из Рубрибрезе, из фамилије Стевановић, као доводак у матер. Мајка Марија, удавши се за Тривуна Јовановића, довела је са собом сина Милована, који је оснивач Јовановића-Марића фамилије. Славе Св. Николу.

Петровићи су дошли из Вујиноваче. Славе Јовањдан.

Митровићи потичу из Брежђа. Славе Алимпијевдан.

Пантићи су се доселили из Маскара код Младеновца.

У 20. веку доселили су се: Пажиновићи, Поповићи 1, Поповићи 2, Андрићи, Лазићи, Филиповићи, Бранковићи, Голубовићи, Вујићи, Лукићи, Ненадовићи, Јеринићи, Кирјаковићи, Ђорђевићи, Ђурићи, Ивановићи, Ђенисићи, Крсмановићи, Бајићи, Николићи, Лојпур и Ђурђевићи.

Пажиновићи су из Голијева (Ливно), Поповићи 1 из Звечке, Поповићи 2, Бранковићи, Вујићи и Ђенисићи су из Азбуковице, Андрићи из београдског округа, Лазићи из Синошевца код Шапца, Јеремићи из Старог Влаха, Филиповићи из Подгорине, Марковићи из Маркове цркве, Лукићи из оближњег Стрмова, Ненадовићи из Вироваца (Мионица), Кирјаковићи из Сремске Митровице, Ђорђевићи са Косова, Ђурићи, Бајићи и Ивановићи из суседног Јабучја, Крсмановићи из Јеловика код Младеновца, Николићи из Паљува (општина Уб) Лојпур из Мостара и Ђурђевићи из Скобаља.

 

ИЗВОР: ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислав Миљанић; Антропогеографија Ваљевске Тамнаве, Љубомир Павловић. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Хвала Милодану на овом сјајном тексту.

    Као што је у тексту наведено најстарији досељеници у Лајковац Тамнавски, по професору Љуби Павловићу, су Новичићи, Милијановићи и Богдановићи – Грезалци. Доселили су се у доба Аустријског Провизоријума, после 1720 године у предео између атара села Јабучје и села Рубрибреза, на некадашње селиште. Турски тефтери из 16 века су преведени али још нису објављени а према мојим информацијама већина села Ваљевске Тамнаве и Колубаре се у њима помиње , што значи да су постојала и у средњем веку. О томе сведоче и бројне легенде које су од заборава очували стари Колубарци и Тамнавци а и новија археолошка налазишта.

    Стари Новичић се око 1690 доселио на пусто лајковачко селиште, на граници према Јабучју, али се брзо вратио у Горњи Лајковац. Новичићи су пореклом Дробњаци, из села Дужи, из области Језера. Од њих су данашњи Горњолајковачки Ковачевићи од којих је био професор Љуба Ковачевић, министар просвете у влади Обреновића а чији је унук годинама живео и радио у варошици Лајковцу.

    Легенда о оснивању Лајковца је митолошке природе, досеже у прасловенска и прасрпска времена. У Србији је некада постојао Лајковац код Новог Брда…првобитно име места је Влајковци. Постоји Горњи Лајковац код Мионице, Доњи Лајковац код Боговађе, село и варошица Лајковац, Влајковци у Банату итд…што говори такође о древности места и његове митолошке повезаности са словенским богом Волосом, Велесом…српским Влајком…хришћанским Светим Власијем…митским божанством траве , влаге и ницања а са тим атрибутима и богом говора и мисли…богом руна, власи, животиња и домаће стоке. Не заборавимо да стара словенска религија није имала диференцијални, разграђивачки и дуални карактер, већ дух Природе и Интеграције.. па су тако и њена божанства била вишеслојна и интегрална.

    Према старој легенди Лајковац Тамнавски основала су три прва досељеника…као троство постојања…Влајко и Жуња који су били од рода Новичића, и Џава од рода Матића-касније Милијановића и Павловића. По Влајку се ново село назове Влајковац а као Лајковац се први пут спомиње у архивској грађи из 1846. године.

  2. Милодан је написао:

    “Јовановићи-Тешићи воде пореко из Брежђа. Славе Аранђеловдан. Међутим, Ердељановић, пише Воја Миљанић, каже да су се доселили из Босне. Вероватно су се из овог села сви иселили, или су променили презиме. У селу су живели Драгичевићи, који су се доселили из Дренове код Пријепоља. Населили су се прво у Мургашу код Уба а потом су се неки вратили у Брежђе. Можда су су тада неки заостали у Лајковцу и ту се населили.”

    Да појасним мало…Покојни професор Миљанић је направио извесне грешке а како је његова књига постхумно издата, нико није урадио корекције…

    Ради се о мојој фамилији, Јовановићима који су пореклом од Пипера. У доба Велике сеобе један део саплеменика је дошао почетком 18 века у Тамнаву…највећи део у оближње село Рубрибрезу, сви славимо Светог Арханђела. Моји Јовановићи су се дуже времена задржали на тромеђи Србије, Босне и Црне Горе, у Фочанској области. Онда су у другој половини 18 века кренули ка селу Дренови где су неко време боравили а у доба четвртог Аустро Турског рата, Кочине Крајине, крену у Тамнаву, задржавши се неко време у Брежђу…
    Данашњи Драгићевићи остану у Брежђу а једни се населе у Докмир. Јовановићи је наше старо презиме па неки се Јовановићи населе у Мургашу а Јован Јовановић дође са својима у доба Кочине Крајине у село Лајковац.
    Ту му се роди син Труфун- Триша који се ожени и с првом женом, која рано умре, добије у време Милошевог устанка, сина кога по оцу назове Јован. Затим се ожени удовицом Маром из Рубрибрезе која доведе већ одраслог сина Милована – Ковача , из првог брака. Трифун брзо умре родивши пре тога 1818 с Маром сина Милана који је био први професионални војник у селу…узет је у стајаћу војску кнеза Милоша.Није се женио. Задругу су водили Мара и њен син све док се Јован није оделио и отселио на данашњи плац Јовановића. Његове потомке, праве Јовановиће, по Трифуну прозову Тришићи и ми славимо Светог Арханђела. Потомци Мариног сина презивају се Јовановићи али су прозвани Марићи, по Мари, и они славе славу првог Мариног мужа, Никољдан….

    Забуна око места из кога смо се доселили је мени јасна…у праву је Љуба Павловић који је годинама боравио као школски надзорник у Тамнави и много пута био у Лајковцу и доста ту људи познавао. Лично је и дуго година вршио истраживања. Јован Ердељановић је посетио Лајковац једном, 1910 године, допутовавши са ђацима возом из Аранђеловца након завршене школске године, и то реализујући школску ескурзију у јуну, препуштајући ученицима да прикупљају на брзину материјал.Могуће је да су му подаци дати за Јовановиће – Мариће, који иначе потичу из Босне.