Свети првомученик и архиђакон Стефан

9. јануар 2013.

коментара: 2

Српска православна црква и верници 9. јануара (27. децембра по јулијанском календару) прослављају Светог првомученика и архиђакона Стефана, заштитника лозе Немањића. Уредништво портала Порекло честита свима који славе, а нарочито народу Републике Српске, која слави овог свеца као свог заштитника

 

Верност Христовој вери, духовно уздизање и мученичко страдање и смрт, карактеристични су за готово сва житија славних хришћанских мученика од 1. до 4. века. Животописи ових страдалника не говоре много о периоду пре прихватања нове вере, колико о њиховом подвижништву и привржености Спаситељевом учењу. Тако из извора о животу св. Стефана сазнајемо да је био Јеврејин по рођењу, да је имао јеврејско и грчко образовање и да је био сродник апостола Павла. На самом почетку организовања Христове цркве апостоли су, због обима посла, били принуђени да одаберу седам ђакона који би се старали о све већем броју поклоника хришћанства.

Као први ђакон изабран је Стефан, јер су прво њега апостоли рукоположили у овај црквени чин (отуда епитет Архиђакон). На једном скупу Стефан је учествујући у полемици надахнуто говорио о Исусу Христу. Они који нису могли да га победе снагом духа, оклеветали су га да је погрдно говорио о светом месту и Мојсијевим законима. Расрђена гомила насрнула је на Стефана и одвела га ван града где је био каменован. Он је био први страдалник за Христову веру и отуда му следи и други епитет – Првомученик. То се догодило 27. децембра по старом, односно 9. јануара по новом календару (трећи дан Божића), када празнично обележавамо сећање на светог првомученика и архиђакона Стефана.

Спомен св. Стефану обележава се и 15. септембра (28. септембра по новом календару) на дан налажења његових моштију у Кафар-Гамали (у Јерусалиму). Од тада интересовање за овог светитеља нагло расте, па је пренос светитељевих моштију из Јерусалима у Цариград 2. августа (15. августа по новом календару) био једна од значајнијих црквених светковина. Ширењем култа овог мученика, подстакнута су многобројна ходочашћа његовим црквама и моштима, када долази до многих чудесних исцељења.

Још се Константину Великом приписује подизање двеју цркава у Цариграду посвећених св. Стефану. Пулхерија, побожна сестра Теодосија Другог, подигла је у царском двору цркву посвећену овом мученику, подаривши јој мошти десне руке св. Стефана. Приликом посете Јерусалиму, царица Евдокија је приложила потребна средства како би била подигнута базилика Св. Стефана, на месту његовог мученичког страдања. Поред овог, царица је 439. из Јерусалима донела и део моштију св. Стефана, које је поклонила базилици Св. Лаврентија у Цариграду.

Односи Немањића са византијском престоницом су веома живи, тако да представници српске светородне династије, боравећи у Цариграду обилазе чувене храмове, међу којима и древна светилишта св. Стефана. У прилог непосредном цариградском утицају говори то да се у српској средини подиже велики број цркава, капела и параклиса које су као патрона (заштитника) имали овог светитеља.

Светом Стефану, чији је култ веома укорењен међу Србима, посвећене су многе цркве и манастири: Морача, Бањска, црква Лазарица, Липовац, Копорин (посвећен преносу моштију св. Стефана), Лепенац, Сланци (метох манастира Хиландара) и др. Као што се види, од краја 12. до почетка 15. века култ св. Стефана се у српским земљама далеко лакше прати, а временом почиње да добија национални карактер.

Свети Стефан је схватан не само као симболични заштитник државе, већ и као заступник сваког немањићког владара. Судећи по изворима краљ Милутин подвлачи улогу св. Стефана као личног заштитника и заступника. Да је Милутин овог светитеља сматрао за личног заштитника види се и по краљевој одлуци да му посвети свој маузолеј (гробну цркву) у Бањској. И каснији српски владари посвећују Првомученику цркве, или чак читаве градове.

Душан ће и као краљ и као цар на реверсу својих печата имати утиснут лик првомученика Стефана. Истог светитеља срећемо и на реверсу печата цара Уроша, а то доказује да се значај и посебна значења овог култа не губе у доба српског царства. Култ св. Стефана ширио се како се ширила српска држава. Са Милутином он стиже у област Скопља и Куманова, а са Душаном до Охрида. Кнез Лазар, деспот Стефан Лазаревић и њихови феудалци га преносе на север и славе у моравској Србији.

Култ светог Стефана није се изгледа сасвим угасио са нашом средњовековном државом, доживевши нову обнову крајем 16. и почетком 17. века. Ова обнова везана је за једну личност, тада значајног књижевника и сликара – Лонгина (написао Акатист св. Стефану). Лонгин је по свему судећи био изузетна фигура у тадашњем друштву. Био је монах Пећке патријаршије, који је учествовао у њеној обнови, па није невероватно да у његовом интересовању за св. Стефана постоје и неки одрази политички обновљене Патријаршије и настојање њених вођа за обнављањем српске државе.

 Једно лично и два династичка имена 

Аналогија између значења имена Стефан (од грч. стефанос – венац) и круне као истакнуте владарске инсигније, могла је утицати да се већ врло рано ово име узме за титуларно име српских владара (жупана, великих жупана, краљева, царева). Могуће је да се корен двоструког имена налазио у жељи да се владарима христијанизоване Рашке, осим народног имена (Немања, Радослав, Владислав, Драгутин) које није било ни хришћанско нити интернационално, да једно име општеприхваћено у хришћанском свету (Стефан).

Очигледно је да се током 12. и 13. века, за чланове српске владарске лозе, у званичним исправама кристалисала пракса двоструке употребе имена Стефан – као личног имена (Стефан, Немањин син; Стефан син Дечанског) и као титуларног имена (Стефан Немања, Стефан Радослав, Стефан Владислав, Стефан Урош Први, Стефан Драгутин, Стефан Душан). Да се друга два Немањина сина, Вукан и Растко, иако удеони господари, не наводе са двоструким именом, намеће претпоставку да је велики жупан Немања увео обичај да једино врховни владар има права на име Стефан као титуларно име.

Владари који носе име Стефан као лично име или су остајали са једночланом ономастичком формулом (Првовенчани, Драгутин, Душан) или су је проширивали именом Урош (Стефан Урош I, Стефан Урош II Милутин, Стефан Урош III Дечански, цар Стефан Урош V) које ће такође постати династичко име, са неким одликама титуларног имена. Као што је познато још пре Стефана Немање, било је великих жупана са личним именом Урош. Међутим, тек од Уроша (касније краља Стефана Уроша I), сина Првовенчаног, ово име добија улогу вишу од улоге личног имена.

Заштитник зидара и оних који пате од главобоље

Познато је да је св. Стефан спадао у најужи круг светитеља заштитника владара још на меровиншком и каролиншком двору. Ширењем култа св. Стефана, на Западу ниче велики број цркава посвећених овом светитељу, а многи градови стављају се под његову заштиту (Капуа и Прато у Италији, Мец у Француској). Током средњег века помиње се црква Сан Стефано Ротондо у Риму, у којој се, према изворима, налазио део моштију св. Стефана. Топоним Сустјепан, који налазимо широм Далмације (Сплит, Каштел Сућурац) указује на постојање цркве Св. Стефана (Стјепана) на том подручју.

Укорењен у средњем веку, у западној Европи се устаљује обичај да сваки занат добија и свог светог заштитника, а занатска удружења не ретко почињу да приказују своје заштитнике у бављењу њиховим позивом. Слављен као први ђакон у историји хришћанке цркве, св. Стефан се, заједно са св. Лоренцом, појављује као заштитник свештникових помоћника. Имајући у виду атрибуте Стефановог мученичког страдања (камење), са којим су светитељи приказани у западној иконографији, св. Стефан се на Западу појављује и као заштитник зидара. Како је, током каменовања, главна “мета” његових егзекутора била архиђаконова глава, Стефан се на Западу помиње и као заштитник оних који пате од главобоље.

 

ИЗВОР: Дневни лист Дневник (аутор Синиша Ковачевић). Приредио сарадник портала Порекло Никола Паскулов

 

 

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. kaca vukasovic

    Molim vas da mi pomognete oko porekla porodicnog prezimena VUKASOVIC. Slavim krsnu slavu sv.Stefana arhidjakona 09.januara, a moja familija i bliza porodica je rodjena i nastanjena bila u moslavini – hrvatska, sadasnja bjelovarsko bilogorska zupanija, opstina Cazma, s,sredska,

    • Бранко Тодоровић

      На том подручју постоји пар места у којима се у малом броју јавља ово презиме. Ако погледамо Попис становништва СР Хрватске из 1948. године, Вукасовићи су забележени у Средској (9), Брезовцу (8), Какинцу (5), Краљевцу (2), Бјеловару (1), Светом Ивану Жабном (3), Подравским Сесветама (2), Хаџићеву (3), Малој Ператовици (5)… Можда је значајно споменути да се у већем броју овог презимена могло наћи у Доњим Рогољима (38)?

      Што се тиче остатка Републике Хрватске, ако не рачунамо Загреб, ово презиме се у већем броју јавља само још у Беравцима у Славонији (103) и Кучићима у Далмацији (120), те у неколико места око Кучића.

      Не знам да ли сте тражили шта у литератури која је објављена у Дигиталној библиотеци портала Порекло? Ако нисте, погледајте, могуће да се негде спомињу и Вукасовићи, ако не нађете, остаје вам могућност да се тестирате, па да одговор на ваше питање да генетичка генеалогија.