Порекло презимена, село Бр(иј)ежђе (Мионица) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Бр(иј)ежђе, општина Мионица. Стање из 1907. године, према студији “КОЛУБАРА И ПОДГОРИНА“, аутора Љубомира Павловића. Приредио сарадник Порекло становништва села Бр(иј)ежђе, општина Мионица. Стање из 1907. године, према студији “КОЛУБАРА И ПОДГОРИНА“, аутора Љубомира Павловића. Приредио сарадник Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Александар Маринковић » Порекло презимена, село Бр(иј)ежђе (Мионица)

Порекло презимена, село Бр(иј)ежђе (Мионица)

Порекло становништва села Бр(иј)ежђе, општина Мионица. Стање из 1907. године, према студији “КОЛУБАРА И ПОДГОРИНА“, аутора Љубомира Павловића. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

 

Бријежђе је на обема обалама речице Манастирице, која долази са западне стране из села Крчмара. Село је под Маљеном и улази дубоко у планину. У планини су сеоске ливаде и сувати, у селу на висоравни оранице за стрмину, и по Колубари и нижим селима оранице за кукуруз. Шуме је у изобиљу, а има је две врсте: четињарске и од лиснатог дрвета.

Бријежђе је на висоравни, а нешто мало га је преко Манастирице у планини. Сеоске куће су распоређене у џемате.

На висоравни су следећи џемати:

–        Домазет, најстарије сеоско насеље, на источној страни села,

–        Полице

–        Ћоловац, одмах до Домазета

–        Речани, око Манастирице и Рибнице

–      Бријежђе, ново друмско насеље на ставама Манастирице и Паклешнице под брдима Козомором и Шевуљом

Домазетске су породице: Урошевићи 17к, Миловановићи 6к, Ћосић 1к и Николићи 2 куће.

У Полицама: Станојевићи 3 куће.

Ћоловачке су: Милошевићи 4к, Савићи 4к, Планић 1к, Марковићи 1к, Кевићи 3к, Стевановићи 4к, Ђорђевићи 2к, Машићи 2к, Митровићи 3к и Миладиновићи 1 кућа.

Речанске: Драгићевићи 7к, Марковићи 1к, Јоцовићи 3к, Филиповићи 1к, Веселиновићи 2к, Станишићи 1к, Живановићи 1к и Милинковићи 4 куће.

Бријежђанске: Туфегџићи 1к, Маринковићи 1к, Сретеновићи 1кућа.

Бријежђе, код Вука “Брезје“, а у доцнијим тефтерима и “Брезље“, према харачким тефтерима из 1818. год. имао 27 дома са 30 породица и 81 хар. лице. Према попису од 1866. год. било је 37 домова са 381 становника….докле према попису од 1900. год. било је 71 домова са 601 становником.

У Бријежђу је данас 77 кућа од 16 породица. Саставни је део бријежђанске општине у срезу колубарском. Гробље је издељено по малама, а село нема заједничке преславе.

Село има два имена. Сељаци овог села називају своје село Бријежђе, докле га сви околни зову Брезје. И једно и друго име везано је за дрво брезу, која је, иако је нема нигде у селу, ипак дала име селу. У народу овог краја прича се да је у Домазету било толико брезе, да су је досељеници морали крчити и насељавати се, а данас је нема ни од лека, осим што је има по Маљену међу четињарима. Чича Јовица Миловановић – Урошевић, старац од својих 80 година, врло трезвен и поуздан, прича да је слушао од оца, како је овај требио брезове пањеве по Домазету. Имена џемата: Домазет, не зна се. Вук у свом “Рјечнику“ за реч домазет наводи да значи уљез у Црног Гори, докле овде је особено име крају, у коме је може бити било раније уљезова, али се о њима изгубио сваки траг. Ћоловац је име по надимку једног о ранијих насељеника овог села. Речани је име по месту насељења.

Домазет се зове и Старо Село. Именом овим хоће да се обележи место, на коме је било старо насеље, где су данас куће Урошевића и Миловановића и до скора су се распознавале сувомеђине, зидине и хумке старих кућа, али је то све растурено, разнето и разорано, те се данас не зна ништа од свега тога.  Иако је Старо Село најстарије насеље овог села, ипак су у њему млађе породице.

 

Порекло становнштва и оснивање села

Иако су Домазет и Старо Село имена везата за стара насеља, ипак се не зна које су породице биле овде. За њих народно предање вили да се у општој сеоби при крају 17. века иселиле одавде у Стублине и Срем, али које би то породице биле у Стублинама и где су оне што су прешле преко Саве, то се не зна. Предање вели да је крај 17. века оставио ово село пусто и ненансељено и да што има данас у селу, населило се од тога доба до данас.

 

  • Тзв. УДОВИЧИЋИ (МИЛОШЕВИЋИ, САВИЋИ, СТЕВАНОВИЋИ, ЂОРЂЕВИЋИ, МИЛАДИНОВИЋИ, ЈОЦОВИЋИ, ЖИВАНОВИЋИ и МИЛИНКОВИЋИ) – пред крај 17. века доселила се у ово село из села Брекова у Старом Влаху, преко границе, некаква удовица са своја 4 сина и засновала данашње село. Удовица је избегла крвнику и “да јој се синови не би истријебили“ јер јој је муж погинуо у освети брата. За удовицу се прича да је била пример чедности, вредноће и карактера и да се прво населила у опустошеном Домазету, на месту где је стара попова кућа била. Најстаријег сина, удовица и суседни сељаци звали су Ћолом те је по њему и назват крај овог села – Ћоловац. Горе набројане породице су поглавито у Ћоловцу и око Реке, на обема обалама, где су сви у слеу познати под општим именом – Удовичићи. Удовичића има растурених по овој области и даље; овде их је 22 куће и славе Св. Алимпија.
  • СТАНОЈЕВИЋИ – досељени су у ово село у почетку 17. века, а пре аустријске окупације. Насељени су и раније, а и сада, у доњем делу Домазета. Станојевићи су кумови Средојевићима у Г. Лајковцу и као такви досељени с њима из истог места у Полимљу. За њих се зна да и је у првом и другом устанку било више породица и да су многи изгинули по ратовима од 1804. – 1815. године. Данас их је 3 куће, славе Св. Јована.
  • ДРАГИЋЕВИЋИ – пред Кочину крајину доселили су се из Дренове код Пријепоља и прво се населили у Мургашу код Уба, па се неки од њих вратили у ово село и населили се прво у Ћоловцу, па тек после сишли Манастирици; њих је 7 кућа, славе Св. Аранђела.
  • КЕВИЋИ – после Кочине крајине и око 1800. године хајдуковао је у овом крају предак данашњих Кевића, којих има и у Мионици, родом из Богатића у Мачви, од породице тамошњих Берића. У овом селу пала је у очи хајдуку нека одива из Удовичића породице, по имену Кева, и он се венча с њоме истално настани у овом селу. Од њега су 3 куће и славе Св. Трифуна.
  • МИТРОВИЋИ – после 1830. год. на имање Удовичића населио се дед данашњих Митровића; славе Св. Ђурђа, доселио се из Љутица, окр. ужичког.
  • МИЛИЋИ – дед им се населио на имању Удовичића. Од њега су 3 куће, где се у једну призетио МАРКОВИЋ, досељен из Душковца, округа ужичког. Милићи су из Кучина у Полимљу, славе Св. Николу, а њихов уљез Св. Ђурђа и Св. Николу.
  • ВЕСЕЛИНОВИЋИ – дид им се доселио из Никшићке Жупе од тамошњих Јањуша, има их 3 куће па се у једну призетио ФИЛИПОВИЋ, досељен из Кучина исте области. Веселиновићи славе Св. Мрату, а њихов уљез Св. Николу и Св. Мрату. Прво се ова породица населила у планини.

 

Доцнији досељеници:

  • ЋОСИЋ – досељен из Стапара и призетио се у Урошевиће, те слави Св. Николу и Св. Ђурђа.
  • НИКОЛИЋ – отац му се призетио у Урошевиће, а доселио се из Рајковића, славе Св. Луку и Св. Ђурђа.
  • СТАНИШИЋ – је из Бјелушине у Старом Влаху, слави Св. Јована.
  • МАРКОВИЋ – досељен из Штрб. Ријеке у Старом Влаху, слави Св. Николу.
  • МАШИЋИ – су из Рајковића, њихов је отац дошао уз матер, славе Св. Луку.

 

Од 1884. год., па на овамо, на путу Ваљево – Чачак, на ставама Манастирице и Паклашнице, на левој обали прве, створено је у овом селу, под брдом Козомором, друмско насеље под именом Бријежђе, код неких по имену Поповац. Оснивач овог насеља је г. Светозар Филиповић, бивши свештеник овог села. Насељеници овог места су од пре 15 година на овамо:

  • ТРИФКОВИЋ – доселио се као свештеник из Барајева окр. београдског, камо му се отац доселио као механџија из Крушева у Маћедонији.
  • МАРИНКОВИЋ – терзија, доселио се из Дружетића, окр. ужичког, слави Св. Ђурђа.
  • СРЕТЕНОВИЋ – ковач из истог села у округу ужичком.

 

Бријежђани се баве земљорадњом, сточарством и воћарством и прерадом дрвета. Како су у селу са омало земље, то се спуштају у долину Колубаре и тамо купују имања, подижу сталне или привремене зграде, у којима станују према потреби и исхрањују своју стоку. Узгредно занимање сваког Бријежђанца је прерада дрвета. Врло су вешти стругари, а они и суседни сељаци поглавито и радо по стружницама на Манастирици и Паклешници.  Бријежђанци слабо који други занат да знају. У селу после деобе сваки који има имање у доњим селима радо се исељава у села, стога их је доста у тим селима и непрекидно се исељавају.

ИЗВОР: “КОЛУБАРА И ПОДГОРИНА“, Љубомир Павловић, СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК – Књига осма НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА, Књига IV Београд, 1907. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

 

Корени


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top