Заостајемо ли у културном смислу

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је текст са поруком да Срби и те како могу да се подиче својим културним наслеђем

I део

„ … Ако се неко хвали стварима, хвали се нечим; ако ли се хвали људима, хвали се неким. Скупљи су људи од ствари, и хваљење људима боље је од хваљења стварима. Неко се хвали својим заслужним прецима, неко васпитаном децом, неко верним пријатељима, неко својим херојским народом… Ми, Срби, као народ имали би се и киме и чиме похвалити… А могли би се хвалити својом културом; ваистину могли би; јер смо је имали и јер је имамо. Ваистину могли би пре многих других, кад то не бисмо испод стида и достојанства. Европа се хвали културом; Срби никад у историји својој нису се хвалили културом. Ако се дакле почнемо хвалити културом, скренућемо са свога пута и ударити туђим путем. То смо били и учинили, скренули смо са свога пута и ударили туђим путем, због чега смо и пострадали као никад и нико… Неки, пак, народи као Индијани и Кинези имају културу много лепшу, разрађенију и утабанију, од европске културе…“. („И рече владика Николај“, рођен 1880, умро 1956.- одломак, овде мисли на комунизам – „Глас канадских Срба“, 27. 2. 2003).).

II део

Но, да мало ипак прозборимо и о култури нашој.

„ Српски језик је очуван на цијелом простору на коме су Срби живјели… Код Хрвата то није случај. Од оригиналних Хрвата у Хрватској је остало само име и не више од 500 хиљада говорника једног језика – чакавског – који је на ишчезнућу… Језик којим се данас тамо говори је вуковизирани језик… Народ без свога изворног језика је полународ и његова држава само тампон-творба. То је предвидео Павао Штос још у доба Бечког договора (1850. када су Хрвати прихватили Вуков језик за свој): „Вре и свој језик забит Хорвати, хоте тер други народ постати!“(Крај цитата: Андрије – Жељка Ловрића и Маријана Хорват – Миленковића)… Свјесно се занемарује чињеница да су (тамо) вијековима били званични језици њемачки, мађарски и италијански. Довољно је погледати карту језичких подручја на територији данашње Хрватске па да се види да је штокавско нарјечје доминантно…

Тамо гдје је била држава, ако су историјски услови дозвољавали, развој науке и умјетности се кретао узлазном путањом. Иако је Србија била у саставу турске царевине више од четири стољећа, народ је био власник цјелокупног духовног насљеђа. Зато се није чудити да је већ након добивања прве аутономије, иако је владар био неписмен, баш по његовом налогу дошло до наглог развоја школства као основе напредка сваке државне заједнице, Прва Српска гимназија основана је у Сремским Карловцима 1728. године. У Сомбору СПЦ отвара четвороразредну граматичку школу (дакле гимназију) 1759. године, Прва новосадска српска гимназија (данас Јована Јовановића Змаја), 1810. године, Прва крагујевачка гимназија 1833, Прва зајечарска гимназија 1836, Прва београдска гимназија 1839, Прва ужичка гимназија 1839, а у Сарајеву Нижа српска гимназија је Декретом аустроугарске власти укинута 1882. године.

У Хрватској су у то вријеме биле средње школе али на њемачком и мађарском језику. Прва школа на „вуковизираном језику“ – српском језику, била је Прва хрватска гимназија у Загребу 1850.године.

Матица српска основана је 1826. године у Пешти. Матица хрватска од 1874. године (у Загребу је основана Матица илирска 1842, Матица далматинска је основана у Задру 1862. године).

Српска академија наука и уметности утемељена је у Београду 1864.године, ЈАЗУ (Југословенска академија знаности и уметности) је основана у Загребу 1866. године. Име ХАЗУ (Хрватска академија…) добива тек од доласка ХДЗ на власт (1991) изузев једног кратког периода током НДХ (1941-1945).

Иако на „брдовитом Балкану“ у Србији је позоришни живот отпочео нагло да се развија: Српско народно позориште у Новом Саду основано је 1861. године, Народно позориште у Београду 1868. године, Цетињско позориште 1896. ….

Мада је Загреб имао непосредне везе са Бечом и Пештом, у то доба, два велика културна центра, доста касније дошло је до формирања прве позоришне куће.

Хрватско народно позориште свечано је отворио аустријски цар Фрањо Јосиф I 14. листопада (октобра) 1895. године. Ово позориште је предводио православац Стјепан Милетић који је углавном изводио дубровачке писце, Држића, Палмотића и Ива Војновића.

Друго хрватско народно казалиште отворено је у Осијеку 1907. године.

Није се чудити што су изникли духовни џинови из маленог српског народа упркос вјековној изложености најстрашнијим облицима истребљења. Називају нас сељачинама, примитивцима, неписменим заосталим чопором, труде се да нас прикажу у најгорем свјетлу. Немамо се чега ни пред ким, осим пред Господом, стидити. Нити коме било шта доказивати. Нека то раде они који треба да се стиде своје историје – М. Б. („Глас канадских Срба“, 29. мај 2003. године).

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић, Сента, 10. децембра 2912.