Прилике у српском царству уочи доношења Душановог законика

9. децембра 2012.

коментара: 3

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић пише о темељима на којима је заснован чувени Душанов законик

Политичке прилике на Балкану уочи Душановог доласка на престо биле су доста сложене. Моћна Византија почиње да опада, а млади српски краљ Стефан Душан, син Стефана Дечанског, крунишући се 1331. године имао је за циљ да ослабљену Византију замени моћним српско-грчким царством. Непосредно по доласку на престо, Душан шири своју територију, тако да се убрзо српска држава проширила од Дунава до Коринтског залива и од Јадранског до Јегејског мора. Тако је Србија, освајајући велико пространство, била под јаким утицајем Византијског царства. Грчки језик постаје службени упоредо са српским. И сам цар Душан писао је повеље на грчком језику и потписивао на грчком. Тиме је хтео да искаже поштовање према византијском правном реду освештаном ауторитетом православне цркве и хиљадугодишњег великог царства. Из истих разлога се и Душанов полубрат Симеон осећао много више Грком него Србином, а Јован Асен Комнен, брат његове жене, потписивао се грчким језиком на својим српским повељама.Утицај Византије био је присутан и у уметности. После доласка Срба у македонске крајеве, византијски стил се осетио и у српској архитектури (Богородица Љевишка у Призрену и Грачаница на Косову) потискујући постепено „рашку школу”. Тако је византијски стил епохе Палеолога преовладао у српском грађевинарству.

Још од Римске империје једна од највећих царских дужности била је законодавна. Кодофикаторски рад цара Душана требало је да буде, између осталог, потврда његовог права на царску круну и моћ царевине. Дакле, разлози за доношење Законика били су, пре свега, правни и политички јер „у 14. веку цар Стефан Душан био је, можда, најмоћнији владалац у Европи; изгледало је несумњиво да је Цариград на домаку његове руке”.

Проглашењем за цара Срба и Грка, Душан је показао претензију на легитимно владање поданицима Византијског царства. Стога су се византијски закони као и канони византијске цркве користили као своји. Тако је византијско право уграђено у темеље читавог система средњевековног српског права. Рад на Законику је сигурно започет неколико година раније, пре његовог званичног проглашења за цара на Сабору у Скопљу 1349. године. За писање Законика неопходно је било познавање византијског права, српских писаних правних извора, српског обичајног права, као и прилика у земљи. Дакле, Законик је морао одговарати тадашњем развитку правне свести. Пет година касније (1354) Душанов законик је допуњен новим одредбама.

Поред правних обичаја и домаћих писаних правних извора, у Србији је већ почетком 13. века коришћен први писани правни извор византијског порекла. Свети Сава је после проглашења аутокефалности српске православне цркве 1219. године издао Номоканон патријарха Фотија. У Номоканону Св. Саве најважније место су заузимала црквена правила (канони), али и цео Прохирон и део Јустинијановог закона. Ово дело Св. Саве је и у Душаново време заузимало угледни положај у српском правном систему. У то време у Византији се јављају и нови правни зборници.

Синтагма Матије Властара, солунског монаха и канонисте, писана на грчком језику 1335. године. Основе овог зборника чине тумачења Јована Зонаре са почета 12. века и Теодора Валсамона, 1169-1177. год. Пошто се Синтагма директно супротстављала интересима Српског царства, она у изворном облику не улази у Душанов законик, већ њена редакција позната у науци као Скраћена синтагма, поред Јустинијановог законика који је представљао компилацију византијских световних закона (Василик, Прохирон и Еклога). Душанов законик настаје у време потпуно развијених феудалних односа и издиференцираних класних обележја. Србија је већ у то време превазишла правне обичаје, постојеће појединачне писане законске прописе домаћег и византијског порекла и Номоканон. Решење је нађено у ширем кодификаорском раду чији је најважнији резултат Душанов законик.

Посебну пажњу представља први део Законика из 1349. године са 135 чланова. Допуњен је 1354. од 136. члана до краја, како би се законским путем нормирао што већи број друштвених односа. У првој групи систематизованих чланова налазе се одредбе о цркви. Црква је имала низ повластица и као верска институција и као највећи феудалац у Србији. Држава штити цркву у сваком поледу, а црква својим утицајем на религиозног средњевековног човека осигурава послушност државној власти којој приписује божанско порекло. Овакав однос цркве и државе потиче из Византије и остао је непромењен све до пропасти српске државе. Закоником се регулишу основни сталешки односи и одређује карактер државног и друштвеног уређења, тако да би се могао назвати и „уставом” средњевековне Србије.

Права и обавезе властеле и сељака чине садржину друге, веће групе чланова. Положај владара у односу на властелу, положај црквене и световне властеле у односу на остало становништво, њихова права и дужности, као и облици феудалне својине, чине значајан део Законика. Највиша власт у феудалној Србији прве половине 14. века припадала је владару. Он је, ипак, није вршио самостално, већ уз помоћ државног сабора. Законодавна власт владара, који је био на челу снажне централизоване државе, дошла је до изражаја у доношењу Законика. Сабори о којима има највише помена у законодавним споменицима за владавине цара Душана, јесу старе установе, а у правним изворима помињу се још од краја 12. века. Сабор се састојао од свештенства, властеле, владара и његове породице. То није било народно представништво, већ скуп привилегованих сталежа са владаром на челу. Властела је била моћни повлашћени сталеж у Србији чија се моћ заснивала на њеним земљишним поседима, за разлику од себра — неповлашћеног зависног становништва (меропси, Власи, робови и један део сеоских попова). Одредбе из области грађанског права су у Законику малобројне: стварно, облигационо, брачно и наследно право.

Велики део Душановог законика је посвећен кривичном праву где се уводи и нови термин за кривицу — „сагрешеније”. То је подразумевало прекршај неке државне норме или моралне заповести, што је, по византијским схватањима, истовремено уперено и против божанског закона. Казне су биле врло сурове, а Душанов законик је преузео из византијског права све врсте сакаћења осим кастрације. Организација судства у феудалној Србији није била јединствена. Постојало је неколико врста судова чија је надлежност била подељена по категоријама становништва и врстама кривичних дела (црквени, властелински, државни). Црквени суд је судио припадницима клера за све спорове и сва кривична дела. О постојању властелинских судова у Душановом законику нема директних података, али из неких чланова може се закључити да су постојали. Душановим закоником су установљени државни судови који су били надлежни да суде све спорове световне властеле, као и њихова кривична дела. Осим државних судова по областима, постојао је и суд на самом царевом двору који је судио властели која је живела на двору. Претпоставља се да су постојали и рударски судови који су судили рударима — Сасима.

Законик цара Стефана Душана који је донешен на два законодавна сабора, 1349. и 1354. године, није сачуван у оригиналу. До данас је сачуван у 25 пронађених рукописа (преписа) насталих у раздобљу од 14. до 19. века. Још нису евидентирани сви пронађени рукописи из 19. и 20. века. Сваки од тих рукописа одликује се и својим посебним редакцијским карактеристикама. Упоредна проучавања, односно научна историографија пронађених рукописа Душановог законика почиње са Павелом Јозефом Шафариком, познатим славистом прве половине 19. века. Шафарик почиње са упоредним проучавањем Текелијиног, Раковачког и Ходошког рукописа већ 1831. године у Бечком књижевном годишњаку. Душанов законик први пут је објављен 1795. године по тексту једног од преписа млађе групе, по тзв. Текелијином рукопису из 18. века у четвртој књизи Историје словенских народа Јована Рајића. Раковачки (Новосадски) рукопис појављује се 1828. год у издању Ђ. Магарашевића, а 1831. Шафарик је дошао и до Ходошког рукописа. После Шафарика неколико истакнутих словенских научника настављају научно проучавање Душановог законика: В.А. Маћејевски, А. Ф. Кухарски, Т. Т. Зигељ, Д. Т. Флорински, С. Новаковић, А. Соловјев, Н. Радојчић, В. Богишић, Ђ. Магарашевић, Ј. Ђорђевић, В. Мошин и др. Данас литература о Душановом законику броји око осам стотина библиографских јединица. Одмах после објављивања у Рајићевој историји, Душанов законик је доживео и прве преводе на стране језике, најпре на немачки и француски. Године 1870. Стојан Новаковић објављује Призренски рукопис, други потпуни текст дотад понуђен научној јавности, а допуњен је са неколико чланова Београдског (Рудничког) рукописа. Тај исти рукопис касније приређује и Теодор Зигељ по изванредном препису В. И. Ламанског. Ускоро затим појавило се и једно ново, веома значајно издање Душановог законика које је приредио Х. Јиречек.

 

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић, с одобрењем аутотора, проф. Радомана Станковића, „Народна библиотека Србије”, Београд, 9. децембра 2012.

 

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Војислав Ананић

    …”Тачност датирања сваког податка основни је услов историјског истраживања.
    Није свеједно да ли је чувени призренски препис Душановог законика, Рс 688, преписан крајем XIV века (по Ламанском), почетком XV века, како је писао Флорински, крајем XV или почетком XVI, како је тврдио Стојан Новаковић, у првој половини XVI века по датацији Љубомира Стојановића, или 1525/30. године, како га је датирао на освову водених знакова В. Мошин. Наше датирање овог рукописа, такође на основу детаљно проучених водених знакова (три типа кардиналског шешира) мало помера Мошиново датирање уназад, 1515/25. годинy, док је последња тетрада додата из неког другог рукописа (једнострука котва у кругу са звездом и контрамарком РС), а писана је 1570/80. године.”…
    Проф. Радоман Станковић

  2. Војислав Ананић

    О ДУШАНОВОМ ЗАКОНИКУ, РАДОМАН СТАНКОВИЋ

    http://www.overa.rs/radoman-stankovic-o-dusanovom-zakoniku.html

  3. Војислав Ананић

    ВОДЕНИ ЗНАЦИ ХИЛАНДАРСКИХ СРПСКИХ РУКОПИСА XIV – XV ВЕКА

    Радоман Станковић

    Хиландарска библиотека почела се формирати већ негде око 1200. године. Осам протеклих векова довољно говоре о дугом животу рукописних књига манастира ахиландара. Хиландарске рукописе први је почео да проучава Сава Хиландарац (Славибор Брајер, Чех, замонашен у Хиландару 1883. године)…
    … Најстарији сачувани хиландарски рукописи писани на хартији потичу из 1320/25. године, осим фрагментарно сачуваног грчког рукописа…
    …У овој групи рукописа налазимо преписе писара Данилица Левооког, скриптора са богатом продукцијом. Атрибуиран му је Зборник (Хил. 477) из 1390/1400. То је исти онај писар који је писао најстарији препис Душановог законика, тзв. Струшки препис…
    На основу прикупљеног филигранолошког материјала објављеног у овој књизи, може се закључити да попрекло хартије на којој су писани хиландарски рукописи XIV века потиче из италијанских фабрика папира: фабријанска хартија (секира, арбалет, кругови, крст, рода и коњ са уздом). Ови заштитни знаци постали су марке квалитетног папира тога времена.
    Поред фабријанске и на венецијанској хартији писан је један број рукописних књига XIV века (кључеви, чутурица, маказе), а одређен број рукописних књига писан је и на хартији из Пијемонта (звоно, лађа, челенка, три брда). У овој збирци рукописа најзступљенија је ђеновљанска хартија (биљке – крушка, трешња, бадем, цветови и карактеристични хералдички знак крин; птице, рибе, животиње у целој фигури, са попрсјем или само глава: во, јарац, јелен, пас, лав, тигар; фантастичне животиње: сирена, једнорог, змај и грифон. Мањи број рукописа писан је и на хартији из Савоје (застава и мач)….