Купиник – последња престоница српских деспота

9. децембар 2012.

коментара: 6

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић пише о утврђеном месту Купиник (данашње Купиново), у којем су столовали последњи српски деспоти Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић и Вук Гргуревић.

Данашње Купиново, у сремској општини Пећинци, је најјужније насеље у Војводини. Најстарији део села је сачуван и заштићен као Етно село и ту се налазе неке од најстаријих кућа у Војводини, које су законом заштићене као културна добра Србије. Има кућа са почетка 19. века које су прављене од плетари са тршчаним кровом. Куће имају тремове и доксате са дрвеним стубовима и аркадама.

Претечу данашњег насеља представља тврђава Купиник чије се рушевине налазе у југоисточном делу Обедске баре. Купиново је настало почетком 18. века, у близини тврђаве. У овом подручју је било више мањих насеља већ у 15. и 16. веку. Настало је од средњовековног града Купиника, сазиданог од Мађара највероватније у 14. веку, као краљевско утврђење на левој обали Саве. Овај део је био веома важан, јер се одатле прелазило у Србију. Град окружен мочваром, могао је добро да се брани, а са његових високих кула, пружао се поглед надалеко.

Купиново је једино сремско село које је било краљевски град. У њему се налази црква Светог Луке, позната као Деспотска црква, која је најстарија православна црква северно од Саве и Дунава. Из темеља рушена, обновљена је 1730. године.

Тачније, језгро села зачело се око цркве Св. Луке, задужбине деспота Ђурђа Бранковића, и касније се ширило у једино могућем правцу према североистоку, јер је јужна страна била мочварна. Први пут Купиново се помиње 1733. године и за тадашње прилике, то је било велико насеље.

Цркву су обновили српски капетан Михаило Васић и житељи око 1730. године. Данас је црква заједно са барокним иконостасом Јакова Орфелина из 1780. заштићена законом.

Купиник се први пут помиње 1388. године као угарско краљевско утврђење на левој обали Саве. Почетком 15. века, угарски краљ Сигисмунд, поклонио је Купиник деспоту Стефану Лазаревићу. После пада престоног Смедерева 1451, у њега се уселио стари деспот Ђурађ Бранковић, који је ту често боравио све до краја 1455. Тада га је у децембру, изненада напала и заробила чета коњаника под командом заповедника Београда Јаноша Силађија. У овом сукобу, деспот је изгубио три прста десне руке и био је заробљен. Падом Смедерева, Купиник је био последња престоница српских деспота. Постао је последња престоница српских владара када га је легендарни деспот Вук Гргуревић, познат као Змај Огњени, добио од угарског краља због ратних заслуга против Турака.

Турци су освојили Купиник 1521. године и спалили га. Од тада Купиник престаје бити престоница, а Сулејман Величанствени продире ка Београду, осваја га и разара. Тада је део материјала из Купинова пренет у Београд да би се обновила београдска тврђава. Поред Купинова, на малом острву у југозападном делу Обедске баре, леже данас видљиви остаци града Купиник, резиденције српских деспота и последње престонице. Купиник је имао изванредан одбрамбени положај јер је саграђен на месту на коме је, окружен мочваром. С обзиром да је град подигнут у равници, прегледност је постигнута подизањем високих кула са којих је видик ипак могао да буде широк. Град је имао четири истурене куле у саставу обимних зидова и пету кроз коју се улазило. Свих пет кула, било је различитог облика. Град је са свих страна био опасдан ровом а улазна кула, где је једино био могућ прилаз са копна, имала је покретан мост.

Предање каже да је манастир Обед саграђен почетком 16. века од лађе којом је деспотица Ангелина са синовима Јованом и Ђорђем и моштима свога супруга, слепог деспота Стевана Бранковића, допловила до Срема у Купиново. У овом манастиру се и замонашила 1509. године. Црква и мали манастирски конак испрва су били подигнути од храстових балвана, а срушени су 1930, да би на њеном месту била сазидана капела као успомена на средњовековну брвнару.

Купиново је познато и по Обедској бари, која се прочула широм света још од средине 19. века као рај за птице, а нарочито због његове европске колоније егзотичних ибиса. Једна је од мало очуваних ритских подручја у Европи која се одликују столетним шумама храста лужњака и невероватним бројем врста барских животиња и биљака. Подручје Обедске баре се налази у југоисточном Срему између насеља Купиново, Обреж, Грабовци и реке Саве, свега 40 км западно од Београда. Корито Обедске баре је остатак напуштеног корита Саве, чији главни ток сада тече јужније. Још пре 6.000 година овде је протицала претеча реке Саве, а пре 4.500 година њен споредни ток, да би се се пре 2.000 година формирала мртваја, од које је настала мочвара какву познајемо.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић, Сента 9. децембра 2012.

 

Претходни чланак:

Коментари (6)

Одговорите

6 коментара

  1. vojislav ananić

    Купиново, престоница последњих српских деспота Лазаревића и Бранковића
    http://nadica-janic.blogspot.rs/2017/02/vremenski-prozor-kupinovo.html

  2. Ssss

    Pokrenimo obnovu Kupinika.
    Pokrenimo pricu.
    Mozda se primi

  3. vojislav ananić

    АНГЕЛИНА БРАНКОВИЋ (»Мајка Ангелина«), кћи Аријанита, елбасанског господара. А. се удала 1460. за слијепог деспота Стевана Бранковића, Ђурђева сина. С њом је деспот живио у Фурланској, у граду Београду, до своје смрти 1477. Послије тога А. је мијењала своја боравишта, док 1486. није дошла у Сријем, гдје јој је старији син Ђорђе постао деспот. Њихов је двор био у Купинову. Послије смрти млађег сина Јована она је са старијим, који се био закалуђерио и добио име Максим, прешла у Влашку, али ни тамо није остала дуго. Њезина и Максимова је задужбина манастир Крушедол. Под старост А. се покалуђерила. Умрла је и сахрањена у Крушедолу око 1510.
    В. Ћ.

    Извор: Проф. Ст. Станојевић,НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА, СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, I КЊИГА

  4. Војислав Ананић

    Ангелина (Ангелија, Анђелина, Andjela), деспотица, жена деспота Стефана Бранковића (Албанија, област Кроје?, пред средину XV в. — Срем, 30. VII вероватно 1520)

    Рођена је у породици албанског обласног господара Аријанита Комнина и супруге Марије из великашке породице Андрије (III) Мусаки. У новембру 1460. удата је за ослепљеног деспота Стефана Бранковића, најстаријег сина деспота Ђурђа Бранковића. Стефан је после пада Смедерева боравио у Будиму, затим код сестре Катарине у Вараждину, одакле је преко Дубровника отишао у Албанију. Од таста Аријанта или пашенога Скендербега Кастриота добио је приликом женидбе посед, чији обим и локација нису познати. Већ почетком 1461. Ангелина је са мужем напустила Албанију, боравила неко време у Венецији и настанила се у Београду (Belgrado) у Фурланији код Удина, у замку који СУ Стефан и сестра купили од грофа Леонарда Горичког. Ту је до 1476. родила децу Марију, Ђорђа и Јована, живећи скромно, делом од помоћи млетачке владе и папе. У Фурланији се Стефан разболео и умро 1477, тако да је остала сама са троје деце. Сачувано је његово писмо Дубровачкој републици, којим препоручује Ангелину и децу жалећи се да им из свог убогог дома нема тестаментом шта оставити. Ангелина се за помоћ обраћала и цару Фридриху III Хабзбургу и од њега добила замак Фајтерсфелд у Штајерској. Цар је посредовао при склапању брака Ангелинине кћери Марије и Бонифација IV Монфератског и дао 10.000 дуката за њен мираз. Прелом у животу породице настао је 1485, када је Ангелина испратила ћерку и учествовала у свадбеним свечаностима у Каузале ди Монферато и када су синови добили позив од угарског краља Матије Корвина да после смрти Вука Гр^ревића један преузме достојанство српског деспота. Са синовима је у Угарску 1486. отишла и она носећи са собом и мошти умрлог мужа Стефана. Живела је у граду Купинику који је некада припадао деспотским поседима и са синовима основала ман. Светог Луке у којем је сахрањен Стефан Бранковић. Окружена, као и раније у Фурланији, српским свештеницима, одржавала је везе са светогорским манастирима (Свети Павле, Есфигмен). ТУ у Срему поженила је синове, Ђорђа Изабелом, рођаком краљице Беатриче, Јована Јеленом, ћерком Стефана Јакшића млађег. Када се Ђорђе негде између 1497. и 1499. замонашио и добио име Максим, деспот је постао Јован, који је поживео још неколико година и умро 1502. После његове смрти положај Ангелине постао је тежак. Нови деспот Иваниш Бериславић узео је Купиник и поседе а за њега се 1504. преудала Јелена, Јованова удовица. Ангелина је тада са сином Максимом отишла у Влашку, где је Максим постао митрополит и успео да помири завађене војводе. Послат у једну мисију у Угарску, више се није вратио. Са њим је била и мајка чији је последњи период живота опет везан за Срем. Сакупљала је прилоге за подизање ман. Крушедола, за који је купила земљиште. Доживела је завршавање манастира и у њему сахранила (1516) сина Максима који је у међувремену постао београдски митрополит. Ту је по свој прилици и сама умрла те јој је 1523. установљен култ. Поштује се као преподобна мати Ангелина.

    ИЗВОРИ: А. Вукомановић, Живот архиепископа Максима. Из рукописа XVII века, ГДСС, 11, 1859, 125—129; Ђорђе Сп. Радојичић, Стара српска књижевност у Средњем Подунављу XV—.XVIII века, ГФФНС, 2, 1957, 246—248.

    ЛИТЕРАТУРА: Иларион Руварац, О роду деспотице србске Анђелине и срећи деспине Марије, Матица, 5, 1869, 13—17; Franjo Miklošić, Marija kći Angjelinina i Konstantin Arijanit, Rad, 12, 1870, 1—9; L. Thalloczy, Die Genealogie der Brankovići, Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter, Munchen, Leipzig 1914, 123—141; Ђорђе Сп. Радојичић, Хагиолошки прилози о последњим Бранковићима, ГИДНС, 12, 1939, 285—312.

    Сима Ћирковић

  5. Војислав Ананић

    Вук Гргуревић, деспот (?, пре 1439 — ?, 16. IV 1485)

    Био је ванбрачни син ослепљеног Гргура, сина Ђурђа Бранковића. Све до Јеринине смрти (3. V 1457) живео је на српском двору, а затим је с оцем, царицом Маром и Јерининим братом Томом Кантакузином прешао турском султану. Тамо је остао све до смрти деспота Лазара (20. I 1458), кад долази у Србију да помогне оцу, који је подржаван од Турака покушавао да се домогне престола. Ту је наишао на подршку једног дела властеле и са војском је продирао све до Срема и нападао Ковин, који је био под угарском влашћу. Пошто је у Деспотовини победила проугарска странка, Вук се повукао на турску територију. У турској служби је био и маја 1464. кад Дубровчани одлучују да преко њега упуте једно папско писмо румелијском беглербегу Исаку. У Угарску прелази крајем 1464. а краљ Матија га у писму млетачком дужду (18. II 1465) помиње као деспота Рашке преко кога је султан покушавао да закључи мир са Угарском. Краљ Матија му је као потомку Бранковића дао титулу деспота, да би се око њега окупили Срби у Угарској у одбрани угарске границе од Турака. У почетку Вук више ратује против краљевих непријатеља међу хришћанима — Немаца, Чеха и Пољака, него против Турака. Као „dominus despotus Servie” спомиње се у уговору о миру између цара Фридриха III и краља Матије (16. XII 1467), и то међу угарским баронима. За заслуге у рату с Чесима краљ му је (1470) поклонио тврђаву Белу Стену у Крижевачкој жупанији. Ово је први помен о Вуковим поседима, али је несумњиво да је већ у почетку морао имати неке поседе кој и су му служили за прикупљање, опремање и издржавање ратника с којима је служио краљу. Сигурно се зна да је држао Купиник, Ириг и Беркасово у Срему, док је у Славонији поред Беле Стене добио Тетушевину и тврђаве Комогојно, Градису и Костајницу. За узврат, Вук се борио на свим бојиштима. Посебно се истакао у борбама за Шабац, Сребреницу, Кучлат и Зворник (1475—1476), одакле је понет велики плен и одведено много заробљеника. То му је пробудило наду да ће моћи да ослободи Србију од Турака, па је, пошто је са још неколико војних заповедника поразио смедеревског пашу Али-бега који се с пленом враћао из околине Темишвара, кренуо на Смедерево. Нагнао је Турке да се повуку у смедеревску тврђаву, али град није могао да заузме јер је Турцима пристигла помоћ, па је морао да се повуче.
    Следеће (1477) године је на западном ратишту против цара Фридриха, а у току 1479. и 1480. ратује с Турцима под Јајцем, око Врхбосне (Сарајева) и Травника. Са војском од преко 30.000 људи и већим бројем истакнутих војних заповедника продире 1481. све до Крушевца, где се задржавају 12 дана пустошећи и палећи околна места. На повратку су повели више од 50.000 Срба и 1.000 правих Турака, који су настањени око Темишвара. После ових хришћанских успеха нови турски султан Бајазит II настојао је да с Угарском склопи мир. За посредника изабрао је деспота Вука, рачунајући без сумње с његовим великим утицајем у краљевом табору. Да би га придобио, ставио му је у изглед обнављање Деспотовине. Вук је упознао краља Матију са турском понудом и добио је његову сагласност да мир с Турцима не буде временски ограничен и да деспот плаћа харач султану као што су то чинили и његови преци. Вук је преузео јемство „својим главом, вером и душом” да ће се краљ Матија држати онога што уговори, уколико и султан буде поштовао мир. До склапања мира дошло је децембра 1483. али Деспотовина није била обновљена, а погранични сукоби су настављени, као и међусобна оптуживања за непоштовање мира. Вук се у вези с тим више не помиње. Када је 1485. умро, угарски краљ је у њему изгубио пожртвованог борца који је успевао да стигне на сва ратишта и коме је могао да повери и најсложеније војне акције. О његовом јунаштву остало је трага и у народној традицији, која га је запамтила и опевала као Змај Огњеног Вука.
    У савременим изворима остало је мало трага о његовом непосредном окружењу. Зна се да је био ожењен Барбаром Франкопан са којом није имао деце, па јој је, ако га надживи, уз сагласност краља Матије, завештао део поседа у Славонији (1482). Уз њега су били и писар Стефан, као и поп Јован, коме је Вук поверавао и дипломатске акције. Мада му је обнављање Деспотовине стално било на уму, не зна се колико би био у могућности да негује традиције српске државе и да се брине о Православној цркви. Народна традиција му приписује подизање цркве у Сланкамену, што није искључено и поред тога што овај град није поседовао.

    ЛИТЕРАТУРА: Стојан Новаковић, Последњи Бранковићи у историји и народном певању, ЛМС, 1886, бр. 146, 28—34; бр. 147, 5—19; бр. 148, 3—5; Никола Радојчић, Краљ Матија и Змај Огњени Вук, Календар Свети Сава, Нови Сад 1919, бр. 19, 4—10; Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, Нови Сад 1929, 16— 29; Иларион Руварац, Прилошци I, Feyezcko—Сланкамен, ЗИР I, Београд 1934, 299—301; Иларион Руварац, Стари Сланкамен, Зборник I, 1934, 383—384; Алекса Ивић, Деспот Вук Гргуровић, (Змај Огњени Вук), Дан, 1938, бр. 94, 22; Душан Поповић, Војводина у турско доба, у: Војводина I, Нови Сад 1939, 165—168; Јован Радонић, Споразум у Тати и српско-угарски односи од XIII—XVI века, ГСКА, 1941, бр. 187, 227—229; Константин Јиречек, Историја Срба, I, Београд 1952, 410—412; Душан Поповић, Срби у Војводини, Нови Сад 1957, 79—83; Сима Ћирковић, О деспоту Вуку Гргуревићу, ЗМСЛУ, 1970, бр. 6, 283—290; Душанка Динић-Кнежевић, Сремски Бранковићи, Истраживања, Нови Сад 1974, бр. 4, 6—20; Сима Ћирковић, Историја српског народа, II, Београд 1982; С. Новаковић, Историја и традиција, изабрани радови, Београд 1982, 140—142, 179—191, 207—208.

    Душанка Динић Кнежевић

  6. Војислав Ананић

    Купиново (Купиник)

    Поред утврђења налазило се и насеље. 1388. забележен је као краљевски град. Био је столица српских деспота. Од 1451. даље био је у поседу деспота Ђурђа Бранковића, а затим деспота Стевана, који је у Купинову и сахрањен. Касније су га држали и његови синови, деспоти Ђорђе и Јован. 1521. су га освојили и спалили Турци. 1733. имало је 120 „глава“ верло добри и сложни. 1733. било је у Купинову 63 дома са 285 душа, од којих 143 мушких и 142 женских. 1734. имало је 59 домова. 1756. имало је 100, 1766. 131 дом. 1774. имало је 139, а 1791. 143 дома са 748 душа. 1810. имало је 177 домова, а 1808. 1200 душа.

    Потеси: Обедска бара, Грабовина, Нови Дреновац, Стари Дреновац, Јасенска, Велика руњава бара, Мала руњава бара, Међулужје,
    Прека Ервеница, Белило, Дубочица (бара), Шајковића бара, Свржје, Будимчићев прилив, Цветоњинска бара, Крстови, Језеро, Кут, Купински кут, Купинске греде.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд