Sveti Jovan Zlatousti

Srpska pravoslavna crkva i vernici 26. novembra (13. novembra po julijanskom kalendaru) slave Svetog Jovana Zlatoustog. Portal Poreklo čestita svima koji slave ovog sveca.

Sveti Jovan Zlatoust je slava koja se u Bosni javlja jedino u Krajini, a zabeležena je 31 put. To je slava roda Bosančić u parohijama Vedovica, Gradiška i Laminačka, Grmuša, Dubovik, Ratkovo, Rebrovac, Rujnica i Stapari. U ostalim slučajevima manji ogranci većih rodova proslavljaju ovog sveca (Ilić, Katić, Ostojić, Smiljanić, Marković…) a verovatno je posredi promena slave.

O Svetom Jovanu Zlatoustom  nadahnut tekst je napisao Dimitrije Bogdanović. Ovaj tekst objavljujemo u celini:

Sasvim osobeno mesto u ranovizantijskoj patristici, po našem mišljenju, zauzima sv. Jovan Zlatousti (Hrizostomos), carigradoki arhiepiskop s kraja IV i početka V veka. Njegova popularnost nadmaša ostale crkvene oce Istoka i Zapada u to doba. Pa i kasnije, Jovan Zlatousti ostaje pojam hrišćanske, pravoslavne rečitosti, i jedne sasvim sveže teološke misli i ortodoksije koju je nadahnjivala vera, čist i dubok religiozni doživljaj bar toliko koliko i ogromno znanje. Zlatousti se po svome intelektualnom karakteru i temperamentu veoma razlikuje od drugih otaca toga vremena.

Po svome poreklu Jovan Zlatousti pripada sirijskom krugu. Rodio se u Antiohiji 344, dobio izvrsno retorsko obrazovanje (kod filosofa Andragatija i retora Libanija), ali se ipak nije posvetio retorskom pozivu. Asketske potrebe bile su jače od društvenih perspektiva jedne odlične karijere, i Jovanu Zlatoustom je milije da dane provodi sa svojom pobožnom majkom Antusom u molitvi i postu nego da zadovoljava klijente i osvaja srce publike. Pošto se najpre neko vreme podvizavao u planinama blizu Antiohije, vratio se u grad i primio najpre ćakonski pa onda i prezviterski čin. U Antiohiji je služio kao prezviter 386—397. godine i vrlo brzo postao poznat po svome oratorskom daru i proročkoj oštrinn i ubedljivosti svoje reči. Kao izvrstan propovednik, i ne želeći to, osvojio je građane svoga rodnog grada i pročuo se čak u Konstantinopolju. Tako i dolazi do odluke da se Jovan dovede u prestonicu posle smrti arhiepiskopa Nektarija 397. Pošto ga dovedu u Carigrad, aleksandrijski arhiepiskop Teofil hirotoniše Jovana za episkopa i tako antiohijski prezviter i besednik postaje arhiepiskon carske metropole.

Boravak Jovana Zlatoustog u Carigradu, međutim, bio je burniji nego što se očekivalo. Zahvaljujući svojoj neumoljivo doslednoj naravi i hrabrosti, kao i profetskoj strasti s kojom je izobličavao svačije sablažnjive grehe i poroke, izazivajući i samu caricu (Evdoksiju). Jovan je brzo stekao velike i moćne neprijatelje i u dva maha bio prognan: prvi put 403, a drugi put 403—407, na insistiranje carice. U toku drugog progonstva je i umro, 407, u jermenskom selu Koman (Pont).

Jovan Zlatousti je ostavio iza sebe najveće književno nasleđe u patristici. To je ogroman opus, u mnogo tomova, vremenom tako revnosno prepisivan i poštovan da su se u njega „ubacivali” i mnogi mlađi, sumnjivi sastavi, kako bi sa „vizom” lažnoga imena Jovana Zlatoustog dobili i sami pravo građanstva kao svakodnevna lektira široke crkvene publike. Upravo je karakteristično da velik broj verodostojnih spisa Jovana Zlatoustog prati ogroman broj sumnjivih, nepouzdanih ili dokazano tuđih i nezlatoustovih tekstova.

U stvari, iz čitavog tog ogromnog književnog opusa Jovana Zlatoustog jedva da bi se mogli odvojiti izvesni sastavi koji nisu propoved, beseda odn. homilija. To su, na primer, šest knjiga O sveštenstvu, ili izvesna pisma kao ona đakonisi Olimpijadi, ili traktat O devičanstvu. U knjigama o sveštenstvu razvija Zlatousti ono uzvišeno gledanje na sveštenički ioziv koje je karakteristično za pravoslavlje: sveštenstvo je „anđelska služba”, ono je u funkciji sadejstvenika božanskog iskupljenja i spasa koji se daje u svetoj tajni evharistije i drugim tajnama.

Ogromna većina sačuvanih tekstova jesu besede odn. homilije, kao komentar na pojedine knjige Svetog pisma, ili govori (slova) na pojedine teme ili praznike. Čuveni su, na primer, Zlatoustovi govori O statuama (u slovenskom prevodu pod grčkim nazivom „Andrijanat”), držani u Antiohiji 387. god. povodom jedne pobune. Ili Slovo na Rođenje Hristovo, oko 396. Kao tumač Svetog pisma, u mnogobrojnim Homilijama, Jovan Zlatousti je postigao naročitu virtuoznost. Dajući komentar skoro čitavoj Bibliji Starog i Novog zaveta, po pojedinim knjigama, on je primenio složen ali skladan metod tumačenja sakralne biblijske reči. To je kombinacija gramatičko-istorijskog, s jedne, i alegorijsko-mističkog metoda, s druge strane. Mada poreklom sa Istoka, iz Antiohije, gde prevagu ima istorijski metod egzegeze, Jovan Zlatousti ima dovoljno razvijeno čulo za mističke i prenosne sadržaje biblijskih istina. Ipak i kod njega preovlađuje svojevrstan naučni pristup biblijskom tekstu, i u egzegezi Zlatousti uvek nastoji da utvrdi izvorni, „gramatički” smisao pa tek onda, preko semantike reči, i duhovno-teološki, religiozni sadržaj napisanoga teksta. Tako se u njegovim homilijama sjedinjuju racionalni, filološki analitičar, i vatreni, strasni vernik koji traži realne kontakte s Bogom, stvarno bogosaznanje u veoma konkretnim, jezičkim simbolima. Plod ovog spoja jeste istančana umetnička, književna vrednost Zlatoustovog retorskog izraza. Njegove su homilije i govori uzor nadahnutog i religioznog govorništva: emocionalne i racionalne, ponete i trezvene, gramatički precizne u isti mah. Kroz čitav srednji vek one će biti pojam pravog, najboljeg besedništva.

Besedništvo Jovana Zlatustog obeleženo je, u stvari, jednom izrazitom profetskom crtom. Ono polazi sasvim jasno od shvatanja da religiozni govor ima određenu funkciju, da je to reč koja mora da uči, ,”kara” i teši. Zlatousti nije orator kome bi umetnost govora služila samoj sebi. Njegova reč je govor istine, otkrivenja, ona služi i misianari. U tome je izvesna srodnost između Zlatoustog i apostola Pavla. Ta reč mora da uzdrma i probudi uspavane, da pokrene na delo, ona ne sme da se izgubi u prostoru i vremenu, i mora da se pretvori u akciju koja menja naravi. Ona mora da ukaže na greh kako bi privela vrlini. Zlatousti je time jedino i zaokupljen: ne teološkom učenošću (mada je bio izvanredno učen), nego imperativom promene. Zlatousti ne spekuliše pojmovima nego bi da Jevanđelje sprovede u život. Otuda je čitava njegova ličnost i celokupno njegovo delo na neki način revolucionarno. Otuda je i on morao doći u sukob upravo sa sredinom koja ga je izbacila na površinu, a pogotovu sa vrhovima društva koje je počivalo na grubom izrabljivanju, nepravdi i oholosti moćnih.

Obično se kaže da Jovan Zlatousti „nema smisla za teološke diskusije”. To, zapravo, nije tačno. Zlatousti se svesno odrekao teološke spekulativnosti, i svoje intelektualno biće podvrgao ciljevima svoje vere. Zato je on svesno protiv spekulacije, a nije nesposoban za nju. Njegova teologija je potpuno ukorenjena u tradiciji, ali ne verbalistički i sholastički nego etički živo, inspirativno, dinamično. U veri svetog predanja je zakon moga života, moje delatnosti — tako bi se moglo definisati osnovno „vjeruju” Jovana Zlatoustog. Jedna prevashodno etička, a ne „etičarska” preokupacija: sa pozivom na radikalne promene ličnosti i društva — od ličnoga, dragovoljnog odricanja i sirotovanja do jedne vrste komunizma u zajednici rada i potrošnje kao takvom obliku ljudske egzistencije u kome se razrešavaju svi njeni zemaljski problemi i olakšava rešenje njenih i drugih, metafizičkih, nebeskih problema.

U delu Jovana Zlatoustog se zbog toga podjednako strasno i tretiraju problemi siromaštva kao i pitanja sakramentalne teologije. Njegove Besede o Lazaru odzvanjaju tako doslednim radikalizmom kakav se mogao potom čuti samo kod srednjovekovnih „komunista” što ih je katolička crkva tako surovo bila proganjala. Ali taj radikalizam nije „geocentričan”: ne svodi se sva sreća na zemne oblike čovekove egzistencije. Milosrđe, delatna ljubav, deoba suviška, to je sve izraz religiozne preokupacije i usmereno je ka religioznim ciljevima U Zlatoustovom komunizmu krije se, zapravo, istančana mistika prahrišćanskih zajednica, eklisija, sva u očekivanju drugog dolaska Hristovog i sjedinjenja s njim. Zlatoustog nazivaju s pravom, „doktor evharistije”: on je u toj svetoj tajni video oblik realnog sjedinjenja sa Bogom i oblik sjedinjenja čoveka s čovekom u zajednici vere i blagodati. Evarhistija je za sv. Jovana Zlatoustog centar u kome se usredsređuju s ljubavi, jedinstva, svetosti, sve ono što čoveka treba da oblikuje prema liku Hristovom i da ga uvede u blaženstvo božanskog večnog života.

IZVOR: jovanzlatousti.eparhijaniska.rs (Dimitrije Bogdanović, SVETI OCI I UČITELJI CRKVE, Bogoslovski fakultet, Beograd 1989.)