Свети Јован Златоусти Reviewed by Momizat on . Српска православна црква и верници 26. новембра (13. новембра по јулијанском календару) славе Светог Јована Златоустог. Портал Порекло честита свима који славе Српска православна црква и верници 26. новембра (13. новембра по јулијанском календару) славе Светог Јована Златоустог. Портал Порекло честита свима који славе Rating: 0
You Are Here: Home » Крсне Славе » Свети Јован Златоусти

Свети Јован Златоусти

Српска православна црква и верници 26. новембра (13. новембра по јулијанском календару) славе Светог Јована Златоустог. Портал Порекло честита свима који славе овог свеца.

Свети Јован Златоуст је слава која се у Босни јавља једино у Крајини, а забележена је 31 пут. То је слава рода Босанчић у парохијама Ведовица, Градишка и Ламиначка, Грмуша, Дубовик, Ратково, Ребровац, Рујница и Стапари. У осталим случајевима мањи огранци већих родова прослављају овог свеца (Илић, Катић, Остојић, Смиљанић, Марковић…) а вероватно је посреди промена славе.

О Светом Јовану Златоустом  надахнут текст је написао Димитрије Богдановић. Овај текст објављујемо у целини:

Сасвим особено место у рановизантијској патристици, по нашем мишљењу, заузима св. Јован Златоусти (Хризостомос), цариградоки архиепископ с краја IV и почетка V века. Његова популарност надмаша остале црквене оце Истока и Запада у то доба. Па и касније, Јован Златоусти остаје појам хришћанске, православне речитости, и једне сасвим свеже теолошке мисли и ортодоксије коју је надахњивала вера, чист и дубок религиозни доживљај бар толико колико и огромно знање. Златоусти се по своме интелектуалном карактеру и темпераменту веома разликује од других отаца тога времена.

По своме пореклу Јован Златоусти припада сиријском кругу. Родио се у Антиохији 344, добио изврсно реторско образовање (код философа Андрагатија и ретора Либанија), али се ипак није посветио реторском позиву. Аскетске потребе биле су јаче од друштвених перспектива једне одличне каријере, и Јовану Златоустом је милије да дане проводи са својом побожном мајком Антусом у молитви и посту него да задовољава клијенте и осваја срце публике. Пошто се најпре неко време подвизавао у планинама близу Антиохије, вратио се у град и примио најпре ћаконски па онда и презвитерски чин. У Антиохији је служио као презвитер 386—397. године и врло брзо постао познат по своме ораторском дару и пророчкој оштринн и убедљивости своје речи. Као изврстан проповедник, и не желећи то, освојио је грађане свога родног града и прочуо се чак у Константинопољу. Тако и долази до одлуке да се Јован доведе у престоницу после смрти архиепископа Нектарија 397. Пошто га доведу у Цариград, александријски архиепископ Теофил хиротонише Јована за епископа и тако антиохијски презвитер и беседник постаје архиепискон царске метрополе.

Боравак Јована Златоустог у Цариграду, међутим, био је бурнији него што се очекивало. Захваљујући својој неумољиво доследној нарави и храбрости, као и профетској страсти с којом је изобличавао свачије саблажњиве грехе и пороке, изазивајући и саму царицу (Евдоксију). Јован је брзо стекао велике и моћне непријатеље и у два маха био прогнан: први пут 403, а други пут 403—407, на инсистирање царице. У току другог прогонства је и умро, 407, у јерменском селу Коман (Понт).

Јован Златоусти је оставио иза себе највеће књижевно наслеђе у патристици. То је огроман опус, у много томова, временом тако ревносно преписиван и поштован да су се у њега „убацивали“ и многи млађи, сумњиви састави, како би са „визом“ лажнога имена Јована Златоустог добили и сами право грађанства као свакодневна лектира широке црквене публике. Управо је карактеристично да велик број веродостојних списа Јована Златоустог прати огроман број сумњивих, непоузданих или доказано туђих и незлатоустових текстова.

У ствари, из читавог тог огромног књижевног опуса Јована Златоустог једва да би се могли одвојити извесни састави који нису проповед, беседа одн. хомилија. То су, на пример, шест књига О свештенству, или извесна писма као она ђакониси Олимпијади, или трактат О девичанству. У књигама о свештенству развија Златоусти оно узвишено гледање на свештенички иозив које је карактеристично за православље: свештенство је „анђелска служба“, оно је у функцији садејственика божанског искупљења и спаса који се даје у светој тајни евхаристије и другим тајнама.

Огромна већина сачуваних текстова јесу беседе одн. хомилије, као коментар на поједине књиге Светог писма, или говори (слова) на поједине теме или празнике. Чувени су, на пример, Златоустови говори О статуама (у словенском преводу под грчким називом „Андријанат“), држани у Антиохији 387. год. поводом једне побуне. Или Слово на Рођење Христово, око 396. Као тумач Светог писма, у многобројним Хомилијама, Јован Златоусти је постигао нарочиту виртуозност. Дајући коментар скоро читавој Библији Старог и Новог завета, по појединим књигама, он је применио сложен али складан метод тумачења сакралне библијске речи. То је комбинација граматичко-историјског, с једне, и алегоријско-мистичког метода, с друге стране. Мада пореклом са Истока, из Антиохије, где превагу има историјски метод егзегезе, Јован Златоусти има довољно развијено чуло за мистичке и преносне садржаје библијских истина. Ипак и код њега преовлађује својеврстан научни приступ библијском тексту, и у егзегези Златоусти увек настоји да утврди изворни, „граматички“ смисао па тек онда, преко семантике речи, и духовно-теолошки, религиозни садржај написанога текста. Тако се у његовим хомилијама сједињују рационални, филолошки аналитичар, и ватрени, страсни верник који тражи реалне контакте с Богом, стварно богосазнање у веома конкретним, језичким симболима. Плод овог споја јесте истанчана уметничка, књижевна вредност Златоустовог реторског израза. Његове су хомилије и говори узор надахнутог и религиозног говорништва: емоционалне и рационалне, понете и трезвене, граматички прецизне у исти мах. Кроз читав средњи век оне ће бити појам правог, најбољег беседништва.

Беседништво Јована Златустог обележено је, у ствари, једном изразитом профетском цртом. Оно полази сасвим јасно од схватања да религиозни говор има одређену функцију, да је то реч која мора да учи, ,“кара“ и теши. Златоусти није оратор коме би уметност говора служила самој себи. Његова реч је говор истине, откривења, она служи и мисианари. У томе је извесна сродност између Златоустог и апостола Павла. Та реч мора да уздрма и пробуди успаване, да покрене на дело, она не сме да се изгуби у простору и времену, и мора да се претвори у акцију која мења нарави. Она мора да укаже на грех како би привела врлини. Златоусти је тиме једино и заокупљен: не теолошком ученошћу (мада је био изванредно учен), него императивом промене. Златоусти не спекулише појмовима него би да Јеванђеље спроведе у живот. Отуда је читава његова личност и целокупно његово дело на неки начин револуционарно. Отуда је и он морао доћи у сукоб управо са средином која га је избацила на површину, а поготову са врховима друштва које је почивало на грубом израбљивању, неправди и охолости моћних.

Обично се каже да Јован Златоусти „нема смисла за теолошке дискусије“. То, заправо, није тачно. Златоусти се свесно одрекао теолошке спекулативности, и своје интелектуално биће подвргао циљевима своје вере. Зато је он свесно против спекулације, а није неспособан за њу. Његова теологија је потпуно укорењена у традицији, али не вербалистички и схоластички него етички живо, инспиративно, динамично. У вери светог предања је закон мога живота, моје делатности — тако би се могло дефинисати основно „вјерују“ Јована Златоустог. Једна превасходно етичка, а не „етичарска“ преокупација: са позивом на радикалне промене личности и друштва — од личнога, драговољног одрицања и сиротовања до једне врсте комунизма у заједници рада и потрошње као таквом облику људске егзистенције у коме се разрешавају сви њени земаљски проблеми и олакшава решење њених и других, метафизичких, небеских проблема.

У делу Јована Златоустог се због тога подједнако страсно и третирају проблеми сиромаштва као и питања сакраменталне теологије. Његове Беседе о Лазару одзвањају тако доследним радикализмом какав се могао потом чути само код средњовековних „комуниста“ што их је католичка црква тако сурово била прогањала. Али тај радикализам није „геоцентричан“: не своди се сва срећа на земне облике човекове егзистенције. Милосрђе, делатна љубав, деоба сувишка, то је све израз религиозне преокупације и усмерено је ка религиозним циљевима У Златоустовом комунизму крије се, заправо, истанчана мистика прахришћанских заједница, еклисија, сва у очекивању другог доласка Христовог и сједињења с њим. Златоустог називају с правом, „доктор евхаристије“: он је у тој светој тајни видео облик реалног сједињења са Богом и облик сједињења човека с човеком у заједници вере и благодати. Евархистија је за св. Јована Златоустог центар у коме се усредсређују с љубави, јединства, светости, све оно што човека треба да обликује према лику Христовом и да га уведе у блаженство божанског вечног живота.

 

ИЗВОР: jovanzlatousti.eparhijaniska.rs (Димитрије Богдановић, СВЕТИ ОЦИ И УЧИТЕЉИ ЦРКВЕ, Богословски факултет, Београд 1989.)


Коментари (3)

  • Радомир Јечинац

    >> Крсна слава рода ЈЕЧИНАЦ (Госпођинци, Нови Сад, Темерин, Бгд, Ниш, село Александрово код Ниша, разна места у иностранству, где живе припадници рода).

    Одговори
  • Branislav Bane Ivanović

    Mi smo porodica Ivanović iz Zaječara i od davnina slavimo Sv. Jovana Zlatoustog. Pošto je opšte poznato da se na osnovu krsne slave može odrediti poreklo porodice, voleo bih da mi se javi neko ko mi može reći koji sve rodovi slave ovog sveca i odakle potiču. Sve informacije kojima raspolažete mi možete dostaviti na ivanovicbranislav019@mts.rs

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top