Poreklo prezimena, selo Vuković (Kučevo, Braničevski okrug)

Poreklo stanovništva sela Vuković, opština Kučevo. Stanje od 15. veka do danas, prema knjizi Predraga Mirkovića “Klenje sa okolnim selima: Dušmanić, Zelenik, Vuković, Žitkovica, Mrčkovac, Miljević”

Geografski položaj

Vuković se nalazi na putu Veliko Gradište – Kučevo, koji se kod Lješnice odvaja od puta Kučevo – Požarevac i vodi desnom stranom Peka. Selo je povezano s Golupcem asfaltnim putem, što se odvaja od susednog Zelenika. Smešteno je u uskoj udolini duž potoka Vuković, uvučenoj između brda, a udaljeno je oko 1 kilometar od Peka. U drugoj polovini XX veka pojedine porodice su sišle uz glavni drum i tu se nastanile.

Vuković se graniči Zelenikom, Snegotinom, Srpcem, Mustapićem i Mišljenovcem. U seoskom ataru je Blatni potok, čiji je izvor na padinama Crnog vrha. U sredini sela je izvor u čijoj blizini su se nastanili prvi doseljenici, obnovitelji sela, krajem XVIII veka.

Kroz vukovićki atar protiče Pek na kojem je još 1467. godine bila vodenica.

Dosta ljudi iz Vukovića živi i radi u inostranstvu, najviše u Austriji, odakle donose novac i ulažu ga uglavnom u podizanje kuća i drugih zgrada. Za uređenje samog sela, a pre svega izgradnju puteva, trotoara, deponija, manje su zainteresovani.

Srednjevekovni Vlkovac 

Selo je nastalo u srednjem veku kao Vlkovac, kako ga zalazimo u turskom popisu iz 1467. godine.

1 Nazvano je tako najverovatnije po čoveku sa imenom Vlk, odnosno Vuk, dosta raširenim među srednjevekovnim Srbima. Na sličan način dobila su imena i obližnja sela Rabrovo i Mišljenovac: prvo, prema muškom imenu Hrabar, a drugo, po vodeničaru Mišljenu, čija je vodenica bila na Peku, do srpačkog atara, u vreme kneza Lazara.

2. Vlkovac je 1467. godine, kada se prvi put pominje, imao 9 kuća: Njegovi domaćini su: Vlkašin, Radetin sin, Vladislav, njegov brat, Radislav, njegov brat, Radislav, Vlkašinov sin, Vidač, Vlkašinov sin, Višan, Vranislavljev sin, Bogdan, Borislavljev sin, Braja, Vukov sin, Brajko, [str. 229] njegov brat i Radoje, Rajanov sin.3 Imena nam kazuju da su selo nastanjivali Srbi, koji su ga i osnovali.

Tadašnje selo bilo je uz sam Pek, kao i ostala sela pored ove reke i nalazilo se na njenoj desnoj obali, na mestu koje se danas zove Belilo. U njegovoj neposrednoj blizini bila je vodenica sa dva vitla, što znači da je selo već davno postojalo i da je nekada imalo više kuća. Zašto bi, inače, gradilo tako veliku vodenicu, kakvu su imala neuporedivo veća sela od njega, kao Rabrovo, Klenje i Tribrode.

Samo selo se polovinom 15. veka bavilo ratarstvom, ali u njemu u vreme navedenog popisa nalazimo i has-vinograd, vlasništvo nekog od visokih turskih činovnika, nastanjenog najverovatnije u Golupcu. Vinograd je morao biti na današnjem Vinogradarskom brdu, najpogodnijem mestu za vinovu lozu.

Istorijski izvori posle 1467. godine veoma dugo ćute o Vukoviću. Ni on se, kao ni obližnja Žitkovica, ne pominje u izveštajima srpske crkve, kao ni u popisima austrijskih vlasti, između 1718. i 1739. godine, kada se sva tada postojeća sela iz ovog kraja beleže. Nema ga ni 1783. u izveštajima austrijskih špijuna, koji prolaze kroz Klenje, Dušmanić, Zelenik, Srpce, Lješnicu, zapravo putem na kojem je i Vuković.

Po svemu sudeći, selo je obnovljeno u poslednjoj deceniji XVIII veka. A da je protekao dug period od njegovog potpunog raseljavanja do obnavljanja, govori činjenica da se o ranijem stanovništvu ne zna ništa.

Potesi u ataru:

Jelenski gaj. Do Peka. Nekad bila šuma u kojoj su boravili jeleni. Sad su tu njive s najplodnijom zemljom.

Bare. Kao svuda u pečkoj dolini i ovde je bilo dosta bara. Danas ih gotovo nigde nema. Na njih podsećaju samo nazivi potesa.

Preko Peka. Predeo na levoj obali reke. Sada su tamo pašnjaci, livade, topoljari i vrbaci.

Preko jaruge. Prostor između Peka i jaruge za vodenicu. Tu su njive, pašnjaci, bašte i livade.

Plandište, Planšće. Mesto gde su nekad čuvane ovce. Sad su tu plodne njive.

Vodeničko polje, Drumu mori (pud ka vodenici).

Sklad. Na prostoru između dva puta: ka vodenici i ka Peku. U ranije vreme je tu bila neka međa.

Aricar. Ispod sela, ka Plandištu. Nema objašnjenja za taj naziv. [Str. 230]

Vinogradarsko brdo, Đula vinjilor. Ranije su tu bili veliki i lepi vinogradi.

Poenj. Znači poljane. Sada je tu obradivo zemljište.

Đukin potok, Ogašu Đuki. Nazvan po muškarcu po imenu Đuka, najverovatnije krajem XVIII i početkom XIX veka.

Blož. Ne zna se šta znači. Nalazi se između Đukinog potoka i snegotinskog atara. Obradivo zemljište.

Bunar. Pruža se od Bloža ka Snegotinu. U neko ranije vreme tu je morao da postoji bunar. Danas ga nema.

Blatni potok. Ogašu kuj imala. Potok koji teče od Tumanskog Crnog vrha i uliva se u Tumansku reku.

Fjaca. Na vlaškom, znači prisoje. Nalazi se na uzvišenju sa kog se pruža lep pogled na okolinu.To je šumski predeo.

Zbeg. Seoska utrina od vajkada. Naziv iz turskog vremena kada se narod tu sklanjao od zuluma.

Preko Srpca. Na međi sa selom Srpcima. Tamo su uglavnom šume i pašnjaci. Među čini Srpački potok.

Ograda. Nekad bilo ograđeno zemljište, a znači isto što i zagrada. Služilo za ispašu stoke u vreme poljskih radova, kad su svi ukućani u polju.

Pološće. Verovatno potiče od reči polog. Ranije su tu bile livade, a sada je šuma.

Crni vrh. Na tromeđi između Vukovića, Snegotina i Lješnice. Nekad se tamo vadio kamen i dovlačio za gradnju kuća (krečnjak). Šumski predeo.

Široka padina, Pađina larga. Nalazi se ispod Crnog vrha. Tamo su uglavnom šume.

Preko Lješnice. Predeo pored Lješničke reke, koja predstavlja među između Vukovića i Lješnice.

Kulme. Znači Divan.

Razvoj. Mesto gde se razdvajaju atari.

Mešavina Vlaha i Srba 

Doseljenike su sačinjavali Vlasi i Srbi, s tim što je Vlaha, sudeći po imenima ljudi u tefteru aračkom iz 1831. godine, bilo više. Najviše je, pak, bilo biblijskih imena, koja su uzimali i jedni i drugi, kao Petar, Jova, Adam, Ilija, Mihailo, Đorđe, Toma Lazar, Nikola, Marko, Mitar. [Str. 231] Zatim dolaze: Marjan, Paun, Trailo, Novak, Jon, Pau, Strain, imena iz vlaške nomenklature. Iza njih, po broju su srpska imena: Živan, Stanoje, Milan, Miloš, Bogica, Neško, Spasoje, Blagoje, Nedeljko.

U kojem su brojčanom odnosu bili ovde Srbi i Vlasi teško je danas pouzdano reći. Da su Vlasi bili u većini govori i činjenica da su Srbi vremenom prihvatili njihov jezik i običaje, što se događalo u svim selima sa većinskim vlaškim življem. Čak i u Turiji, Rakovoj Bari, Srpcima, Mustapiću, Radenki i Lješnici, gde su postojali jaki srpski rodovi, gotovo izjednačeni po broju s Vlasima, došlo je do potpunog povlašćivanja. Zapravo, taj princip većine delovao je na celom prostoru severoistočne Srbije, pa su istovremeno Vlasi posrbljavani gdegod su Srbi bili u većini. Razlika je samo u tome što su Vlasi, težeći ka grupisanju, stvarali jače zajednice, pa su se ređe izdvajali u manje grupe i naseljavali u selima sa čisto srpskim stanovništvom. No, gdegod je do takvog naseljavanja došlo oni su srbizovani, kao u Mišljenovcu, Miljeviću, Zeleniku, Srednjevu, Makcima, M. Bresnici…

Činjenica da je dobar deo današnjih Vlaha u severoistočnoj Srbiji poznatog srpskog porekla, o čemu postoji i obimna naučna građa (istraženo je poreklo stanovništva najvećeg broja sela još posle Prvog svetskog rata, a među neistraženim krajevima je, na žalost, dolina Peka) nedvosmisleno govori da Vlasi u Srbiji ne mogu biti Rumuni. Tim pre što je vlaško stanovništvo, doseljeno ovde sa prostora današnje Rumunije, bilo takođe dobrim delom srpskog porekla, o čemu postoje mnogi podaci. Tipičan primer navodi Tihomir R. Đorđević u svojoj knjizi “Kroz naše Rumune”. On kaže da su žitelji vlaškog sela Podgorca u Istočnoj Srbiji srpskog porekla. Bežeći iz Srbije od Turaka, veli on, stigli su Malu Vlašku, a onda su otišli čak u Erdeljske planine, pa se opet vraćali i ponovo bežali. U tom lutanju mešali su se s Rumunima i primili od njih jezik i običaje, pa se kao Vlasi najzad vratili u Srbiju.

Sličan primer navodi Milivoje Bašić, školski nadzornik s kraja XIX veka, koji kaže da su mu Vlasi u mnogim selima govorili, i to i Carani i Ungurjani, da su poreklom sa Kosova, da su u staro doba bili Srbi, da su otišli u Ugarsku gde su se porumunili i otuda kao Rumuni vratili.[dr Jovan Đokić, Kroz naselja severoistočne Srbije, Banata i susednih oblasti, Beograd, 1934] Na veliko povlašivanje Srba u Rumuniji ukazivale su i Banatske novine 1842. godine. One su upozoravale na slučaj 39 crnogorskih sela između Lugoša i Karansebeša, koja su se tada već sva bila povlašila, tako da niko više u njima srpski nije govorio osim nekih staraca, a i oni sasvim slabo.

Ako te povlašene Srbe u Rumuniji, od kojih su se mnogi vratili u zemlju svojih dedova, pridodamo Srbima povlašenim na tlu Srbije, onda priče o Vlasima kao Rumunima, proturane sve češće i agresivnije, nemaju nikakvog smisla. Uostalom, da je među Vlasima bilo Rumuna u iole većem broju, onda bi današnji vlaški živalj bar nešto znao o rumunskim junacima i bojevima. A on, niti je o tome znao nešto u prošlom veku, niti sada zna. Njegovi junaci su bili i ostali: Marko Kraljević, Miloš Obilić, knez Lazar, car Dušan, Karađorđe, odnosno junaci iz srpske tradicije. Usto, svi Vlasi imaju krsne slave, koje Rumuni nemaju.

Što se Vukovića tiče, mi nažalost nismo u stanju da se pozovemo ni na kakva ranija istraživanja, jer ih nije bilo. Stariji ljudi, koji su pamtili svoje dedove, rođene početkom XIX veka i od njih slušali odakle su im preci došli i šta su bili, pomrli su između 1920. i 1940. godine, a da niko nije zabeležio njihova kazivanja. U međuvremenu su njihove priče iščilele iz sećanja naslednika, pa danas u selu ima malo ljudi koji nešto znaju o poreklu i mestu iz kojeg su im preci stigli.

Dva veka na sadašnjem mestu

Tu gde je danas, Vuković je nastao već pri obnavljanju, koje pada u vreme velikih nemira u Srbiji, posle Kočine bune 1788. godine. Ljudi su se naseljavali prema brdu da bi lakše mogli da se sklone kad obližnjim drumom naiđu Turci. Uostalom, i sada postoji potes Zbeg, što znači mesto gde se bežalo i skrivalo od turskog zuluma, koji je uoči Prvog ustanka bio veći no ikad.

Tek krajem XIX veka Vukovićani su počeli da silaze na drum i da kraj njega prave kuće. Prvi je sišao Paun Mladenović, koji se preselio u blizinu svog salaša, kako kazuje njegov potomak Voja Paunović.

Selo je, inače, spadalo u siromašnija po kvalitetu zemljišta, što se vidi iz popisa imovine, obavljenog 1863. godine. Zemljom najbogatiji Pera Marinković imao je imanje vredno 130 dukata, što je znatno manje u odnosu na najimućnije ljude u Dušmaniću, Klenju, Rabrovu i V. Bresnici. Zbog toga su se ljudi ovde više bavili stočarstvom i spadali u veoma dobre stočare. Posebno su gajene u velikom broju ovce i koze i čuvane na bačijama na Crnom vrhu.

Sa 90 kuća, koliko je tada imao, Vuković je bio ravan Klenju po broju domova. Svako domaćinstvo imalo je branik (velike šume još nisu bile sasvim posečene), a mnoga od njih gajila su lepe vinograde. Najbolji vinograd imao je Martin Ilić (9 motika, odnosno 72 ara). Gajio je otelu, tamnjaniku, liparku. Površina ostalih vinograda kretala se od 1 do 4 motike.

Šljivari su, takođe bili neka vrsta obaveze kao i vinogradi. Imalo ih je svako domaćinstvo. Šljivare zasađene na po jednom danu oranja (29 ari) imali su: Pera Marinković, Bosiok Trailović, Petar Novaković. Samo je Janko Tošić imao šljivar od 2 dana.

Selo je imalo te 1863. godine “kuću za primiriteljni sud i 2 koša obštinska.”

Stradali u ratovima 1912-1918. godine

Miladin Adamović, umro kod kuće od španske groznice 1918.

Petko Adamović, umro u bolnici u Somboru od šp. groznice 1918.

Stevan Adamović, umro u bolnici u Somboru od šp. groznice 1918.

Paun R. Bogić, umro kod kuće od šp.groznice 1918.

Trailo Bogić

Novak Blagojević, umro kod kuće od tifusa 1916.

Petar Božić, umro kod kuće od španske groznice 1918.

Trajko J. Božić, poginuo kod Valjeva 1915.

Vidoje Vanković

Rajko Vanković

Trailo Vanković

Milovan Vojinović, umro od tifusa kod kuće 1915.

Trailo Vojinović, umro od tifusa u Požarevcu 1915.

Vujica I. Gajić, poginuo kod Boževca 1915.

Živojin I. Gajić, umro kod kuće od tifusa 1918.

Ilija P. Gergić, umro u Kragujevcu 1915.

Jevrem Gergić-Đorđević, umro u ropstvu u Bugarskoj 1916.

Kosta P. Gergić, umro kod kuće od španske groznice 1918.

Milan Gergić, umro u Valjevu od rana 1915.

Petar Gergić

Petko Grujić, umro od tifusa u Požarevcu 1915.

Gruja Đorđević, umro od rana kod kuće 1913.

Petar I. Đorđević, umro u Valjevu od tifusa 1915.

Pavle Đorđević, poginuo od Bugara kod Ristovca 1915.

Đorđe J. Ilić, poginuo na Mačkovom kamenu 1914.

Janko Ilić

Boško M. Janković, umro u ropstvu u Austriji 1916.

Stanoje Ć. Janošević, umro u ropstvu u Bugarskoj 1916.

Aleksa Jovanović, poginuo kod Šapca 1915.

Veselin Jovanović, poginuo kod Jagodine 1915.

Janoš Jovanović

Milorad Jovanović, umro od rana 1914.

Stevan Jovanović, umro od tifusa 1916.

Paun Jovanović, umro od tifusa kod kuće 1915.

Petko Jovanović, umro u ropstvu u Bugarskoj 1915.

Trajko Jovanović, poginuo na Crnoj reci 1916.

Petko Jović, umro kod kuće od španske groznice 1916.

Stojiljko Jović

Stanisav Jović, umro u ropstvu u Bugarskoj 1917.

Janoš Kalinović, umro od tifusa u Požarevcu 1915.

Aleksa Konstadinović

Đorđe Kostić, umro kod kuće 1917.

Ilija Kostić, poginuo kod Rašanca 1915.

Jovan P. Kostić, umro u Požarevcu 1915.

Miladin Kostić, umro u ropstvu u Bugarskoj 1916.

Nastas Lekić, umro u ropstvu u Bugarskoj 1916.

Mata Makuljević, poginuo kod Ristovca 1915.

Mileta Makuljević, umro kod kuće 1918.

Đorđe Marinković, umro u Valjevu od tifusa 1915.

Radosav Marinković, umro kod kuće 1916.

Stojimir Marinković, umro kod kuće 1916.

Dragutin Marjanović, umro od tifusa kod kuće 1918.

Živko Marjanović, umro u ropstvu u Bugarskoj 1916.

Jevta Marjanović, umro u ropstvu u Austriji 1917.

Jovan J. Marjanović, poginuo na Kumanovu 1912.

Nedeljko Marjanović

Miladin Marković, poginuo na Bubnju kod Kule 1915.

Petar Martinović, umro u Austriji 1915.

Simeon Mitrović, umro u Austriji 1917.

Ilija Mladenović, poginuo kod Ristovca 1915.

Zdravko I. Mladenović, poginuo na Mačkovom kamenu 1914.

Golub Nastić, umro u ropstvu u Austriji 1915.

Stojan P. Nikolić, poginuo kod Kraljeva 1915.

Marjan Novaković, umro u ropstvu u Austriji 1915.

Ivan A. Pavlović, poginuo kod Šapca 1914.

Sima Pavlović, umro od tifusa u Valjevu 1915.

Stojan Pavlović

Mirko Pajkić, umro u Austriji 1916.

Petar T. Pajkić, umro od rana u Vukoviću 1914.

Jefta N. Paunović, umro u ropstvu u Bugarskoj 1917.

Duško I. Petrović, poginuo na Mačkovom kamenu 1914.

Živojin Petrović, umro u ropstvu u Austriji 1917.

Jovan T. Petrović, poginuo kod Kraljeva 1915.

Milija Petrović, poginuo kod Rečice na Dunavu 1915.

Nikola Petrović, umro u Požarevcu od tifusa 1915.

Janko Petrović, poginuo na Mačkovom kamenu 1914.

Paun Petrović, poginuo kod Ristovca 1915.

Petar M. Petrović, poginuo kod Boževca 1915.

Petar Petrović, umro kod kuće od španske groznice 1918.

Simeon Petrović, umro kod kuće od tifusa 1914.

Stojimir Petrović, umro kod kuće 1916.

Toma Petrović, umro u Bugarskoj 1916.

Kika Pribojević, poginuo kod Zagreba 1918.

Jena Pribojević, poginuo kod Ranovca 1915.

Nestor Pribojević, umro kod kuće od španske groznice 1916.

Svetomir Pribojević, umro u ropstvu u Austriji 1918.

Stojadin Pribojević, umro na ostrvu Vidu 1916.

Dimitrije Raduljević, poginuo na Bubnju kod Kule 1915.

Milojko Raduljević, umro u ropstvu u Bugarskoj 1916.

Stojan D. Raduljević, umro u ropstvu u Bugarskoj 1916.

Paun Redić

Nikola Ružanović, poginuo kod Rašanca 1915.

Slavko Stević, umro kao regrut u Kičevu 1914.

U Balkanskim ratovima i I sv. ratu stradala su 93. vojnika iz Vukovića. Oni su izginuli na bojištima, pomrli od rana ili bolesti u bolnicama ili kod svojih kuća, ili stradali po zarobljeničkim logorima u Austriji i Bugarskoj.8

Stradali u Drugom svetskom ratu 

U kratkom aprilskom ratu 1941. godiie poginuo je kao vojnik Jugoslovenske vojske Todor Petrović.

U bombardovanju Rabrova 8. oktobra 1941. poginuli su Milan Ružanović, Ruža Pavlović, Ilija i Milica Marković.

Četnici su ubili Vićentija P. Maksića u borbi u Gložani kod Neresnice kad i Veljka Dugoševića, zatim Katicu J. Petrović zbog saradnje s partizanima i Petka P. Đorđevića, koji je umro posle premlaćivanja zbog saradnje s komunistima.

Partizani su streljali Ristu Jovića u septembru 1944. godine. Poljska straža je ubila Vladimira V. Petrovića iz zasede u kojoj je čekala, kako se savremenici sećaju, Velimira Damnjanovića-Ćatu. Vladimir se vraćao te noći iz vodenice i poginuo. Kao talac streljan je Anđelko N. Jović-Đeka. U borbama u zapadnoj Srbiji i Bosni 1944/45. godine izginuli su: Ljubomir M. Gergić, Dragi M. Jovanović, Vićentije Jović, Dragoljub Jović, Janko A. Kostadinović, Dušan R. Marjanović, Milan M. Martinović, Milutin Đ. Martinović, Voja G. Mladenović, Voja V. Petrović, Milutin Marinković, Todor S. Petrović i Krsta N. Stojadinović.

Škola 

Osnovna škola u Vukoviću otvorena je u septembru 1936. godine. Dotle su đaci iz našeg sela učili u zeleničkoj školi. Pošto ovde nije bilo školske zgrade nastava je održavana u kući Milana Trailovića. A onda je pred II sv. rat Vukovčanin Nedeljko Paunović-Đeka, jedan od najuglednijih ljudi u događa. Potpuno posvećen selu i njegovom napredovanju Đeka je ceo posao dobro organizovao, pa su radovi brzo napredovali.

No, došao je rat i sve zaustavio. Sazidana do prozora zgrada je tako ostala negde do 1946. godine kada je potpuno završena. To je učinila nova vlast, ne dopuštajući Đeki da dovrši svoje delo.

Dogodilo se, međutim, da posle 58 godina od Đekinog zidanja škole njegov unuk Vojislav Paunović, diplomirani ekonomista, obnovi školsku zgradu (u leto 1998.) na isti način kao što je činio njegov deda: o svom trošku. Sada je to veoma lepo uređena škola, na radost i sreću njenih đaka.

Učitelji vukovačke škole bili su:

Darka Pavlović, 1936/37. Bila je prvi učitelj. Ostala je samo godinu dana, ali je se njeni đaci i danas rado sećaju. Živela je u selu i, poput mnogih učitelja onog vremena, umela da lako uspostavi kontakt s ljudima oko sebe, pa su je svi brzo zavoleli. Ne zna se ništa više o njoj.

Slavko Nedeljković, 1937/38. Stigao je iz Makedonije, gde je učiteljevao po kazni zbog širenja komunističkih ideja. Svoju političku delatnost nastavio je i ovde. Bio je jedan od najaktivnijih pristalica opozicije pred izbore 1938. godine, zbog čega ga je vlast premestila u Dobru. Tamo je radio sa suprugom Danicom. Rat je proveo u nemačkom zarobljeništvu, a posle rata radio je u Ministarstvu prosvete.

Radmila Mirčić, 1938/39. Rođena je 1918. godine u Negotinu. Pripadala je komunističkom pokretu i nalazila se u krugu učitelja okupljenih oko Veljka i Nate Dugošević, tada učitelja u Turiji. U avgustu 1941. godine postala je borac Požarevačkog partizanskog odreda pod pseudonimom Mala. Zarobili su je četnici Voje Tribrođanina odmah posle Veljkove pogibije. Najveći deo rata provela je u logoru u Smederevskoj Palanci. Posle rata bila je na raznim dužnostima u Zviškom srezu, a potom je otišla u Beograd i radila u Državnom arhivu Srbije.

Borka Orlović, 1941-1944.

Sofija Dulić, 1944/45.

Rajna Vojinović, 1945-1950. Zna se da je bila rodom iz Beograda. Ovde je došla iz Kovačevca kod Mladenovca. Vukovčani je i danas pamte kao dobru učiteljicu. Odavde je, kažu, otišla u Krivaču, a onda u Požarevac, gde je radila u Osnovnoj školi “Njegoš”.

Jovanka Jakovljević, 1959-1975. Bila je rodom iz Beograda. Stanovala je u školskoj zgradi i veoma lepo radila s decom. Premestila se u Kučevo i tamo učiteljevala do penzionisanja.

Dragoljub Milošević, 1975-1978. Rođen je u Klenju. Sada je učitelj u rabrovskoj školi.

Čed..? Stokić 1971-1978. Odavde prešla u Klenje, gde je i sada.

Mirko Stokić 1990-1994. Sada učitelj u Mustapiću.

Gradimir Milojković (bez podataka).

Vlastimir Stanojević, 1978 – . Rođen je u Aleksandrovcu požarevačkom. Završio je učiteljsku školu u Požarevcu i jedno vreme radio u boževačkoj školi odakle je došao ovde gde je i danas. Zanimljivo je da učitelj Vlastimir već 20 godina putuje svakodnevno iz Požarevca, jer tamo stanuje.

Rodovi u selu Vuković

PAUNOVIĆI (MOZGOVENJI)

Poreklom su Srbi, doseljeni iz sela Mozgova kod Aleksinca, odakle su krenuli najverovatnije za vreme Šakabentine seobe 1737. godine. Otuda su pošla, kako nalazimo u istorijskim izvorima, tri brata.  Zaustavili su se u Žabarima, iedaleko od današnje Velike Plane i tamo jedno vreme zajedno živeli. No, pošto su bili stočari, a tamo je zemljište dobrim delom obrađivano, imali su da biraju: ili da se manu stočarenja ili da se odsele u neki drugi kraj. Jedan brat je odlučio da ostane a druga dvojica su posle raspitivanja kod svojih prijatelja i poznanika, već ranije doseljenih u dolinu Peka, odlučili da se dosele ovde.

Sudeći po činjenici da Vuković tada još nije bio obnovljen, možemo zaključiti da su prvo stigli u Srpce i tu zajedno živeli možda 50-tak godina. Tada je već bila stasala treća generacija Mozgovenja. Znamo da su dva rođena brata, Nedeljko i Dmitar Mozgov, ostali u Srpcima, da su braća Kirilo i Trailo Mozgov prešli u Vuković, a da su dva brata otišla u Lješnicu i od njih su tamo Blagojanji.

Svi Mozgovenji slave Sv. Nikolu.

Kirila i Traila nalazimo u arhivskim dokumentima o Vukoviću 1824. godine. Živeli su u posebnim domaćinstvima. Kirilo je tada imao 55, a Trailo 31 ovcu i kozu. Po imovini, koju su zauzeli spadali su među nekoliko najimućnijih porodica u selu, što znači da su među prvima stigli u Vuković i obnovili ga.

Trailo je umro 1826. a Kirilo 1829. godine.

Kirilo je imao samo sina Stoku (1805), a Stoka kćer Jovanu (1830), koja je dovela u kuću Jovu o čijem poreklu se ništa ne zna. Njihovi potomci poznati su danas kao Stokonji.

Trailovi su bili Pava (1797) i Vasilije (1809), kojem se kasnije gubi trag. Pava je imao Traila (1819) i Pauna (1821). Prezivali su se Pavići. Trailo nije imao dece pa je posinio Ljubomira, koji se posle 1863. godine ne pominje. Paunovi potomci prezivaju se i danas Paunovići.

Paun je bio, uz Marka Đolića i Stoku Kirilovića, najimućniji čovek u selu. Imao je udeo u vodenici, vinograde, zabrane, šljivare i pašnjake. Paunovi sinovi bili su Janko (1845), o kojem posle 1863. godine nema podataka i Todor (1853). Todor je imao sina Petka, a Petko Nedeljka-Đeku (1908-1950).

Đeka je ostao upamćen po mnogim lepim ljudskim osobinama, ali će njegova odluka da sagradi školu u Vukoviću svojim novcem ostati u trajnom sećanju ljudi ovog sela. Odlučio je to kažu posle jednog nespo- razuma sa Zeleničanima za vreme proslave Svetog Save u tamošnjoj školi, gde su zajedno slavili. Smatrajući da imaju nekakvo prvenstvo Zeleničani su hteli prvi da ručaju i zahtevali su da Vukovčani iziđu iz sela. Đeku je to pogodilo i pozvao je svoje ljude da se vrate kućama rekavši pritom: “Idućeg Svetog Savu slavićemo u našoj školi”.

Već sledećeg leta dao je da se ispeče cigla za školu o njegovom trošku. Govorio je da čovek vredi onoliko koliko učini dobro za narod, a ne vredi ništa ako za sobom ne ostavi bar neko delo po kojem će ga potomci pominjati. Dovučeni su i kamen za temelj, pesak, kreč, koje je on platio a selo dovezlo. Okupio je i majstore zidare, pa je zidanje škole započeto u najboljem raspoloženju.

Onda se u selu pojavio sreski načelnik iz Golupca i, nezadovoljan valjda tolikim angažovanjem jednog običnog seljaka, pozvao ga u opštinsku kancelariju i podsmešljivo upitao čime on garantuje da će sve to što je započeo i da završi, kad je vlasnik imanja njegov otac. “Preneću sve imanje na svoje ime, a dovoljno sam bogat i pametan da znam šta hoću i šta mogu” odgovorio je Đeka. No, kad je načelnik nastavio sa svojim zajedanjem, Đeka je ustao, otvorio vrata i oštro mu naredio da iziđe. Već sutradan otišao je u golubački katastar i zatražio prenos imovine.

Bio je, kažu, izuzetan čovek. Druge je poštovao, a prema sebi je bio veoma strog: smatrao je da poštovanje treba da zasluži delima, zbog čega je mnogo radio i na svom imanju i u selu. Drugima nije nanosio zla, ali se zlu suprotstavljao silovito i odvažno, što će platiti glavom kad naiđe jedno iz niza zlih vremena, kakva na ove prostore često dolaze.

Rat je Đeku omeo da završi svoje delo: školu, koja će služiti đacima i kad njega više ne bude, a posleratne vlasti nisu mu to dozvolile. Ideološki ostrašćeni, politički isključivi a policijski osioni, pripadnici te vlasti svom silom oborili su se na seljake i to na one koji su svojim radom i znanjem služili drugima za ugled. Počeli su da im nameću neuporedivo veće dažbine no što su oni bili u stanju da izmire, a onda su krenuli da hapse. Na hiljade srpskih seljaka oterano je u zatvore iz kojih su već sutradan izvođeni na sud i osuđivani na robiju.

Na udaru tog stampeda našao se i Đeka, godine 1948. Vlast je zahtevala da isporuči znatno više pšenice no što je bio ovr’o. A onda su, kako se seća njegov sin Milan, došli da mu isteraju svinje iz obora. Suprotstavio se. Odmah je uhapšen i u sudu u V. Gradištu osuđen na 3 godine robije i na konfiskovanje celokupne imovine. Koji dan kasnije došli su i oterali mu krave iz štale. Dve godine je podnosio neza- služenu presudu i onda – pobegao iz zatvora. Došao je kući i skrivao se pred čestim poterama. U oktobru 1950. godine neko je obavestio Udbu da je on u kući svoje kćeri udate za Nacu Nastasijevića iz Dušmanića. Kuća [Str. 241] je brzo opkoljena i kada je Đeka izišao na prag, gonioci su pripucali. Imao je 42 godine. Vreme je pokazalo da je bio žrtva jedne od mnogih tragičnih zabluda srpskih komunista.

Đeka je imao sina Milana (1927), a Milan ima Vojislava i Savu.

Vojislav je ove, 1998. godine, potpuno obnovio zgradu škole koju je njegov deda započeo i to onako kako je on činio: svojim novcem. Završio je ekonomski fakultet i danas je jedan od veoma uspešnih privrednika, vlasnik nekoliko benzinskih pumpi. Izdavaču ove knjige pružio je izuzetnu finansijsku pomoć. Ima Marka, studenta i Aleksandru i Aleksandra, učenike. Sava ima Nedeljka, Vesnu i Jasnu.

Potomci Stoke Kirilovića prezivali su se Jovići, po zetu mu Jovi, koji je došao u kuću Stokinoj kćeri Jovani. Oni su imali Stojimira i Vujicu. Stojimirova kći Stojna dovela je Nikolu s kojim je imala sina Dragutina. Njihov sin, međutim, umro je mlad pa se kuća zatrla. Vujičin je bio Vojislav, a Vojislavljeva Ljubica koja je uzela u kuću Ljubisava Milenkovića. Oni imaju Ljubišu i Staku. Ljubiša je u kući u Gergićima (o njemu tamo). Staka ima Novicu i Natašu.

PAUNOVIĆI (ĐOLANI)

Najstariji nama poznati predak ove familije Pajka rođen je oko 1740. godine. Njegovi potomci ne znaju o njemu ništa. Sin mu Đola, međutim, ostao je upamćen po dramatičnim doživljajima, koji su ušli i u legendu. Nešto o tome saznali smo od njegovog potomka Andre Paunovića. Kako nam je Andra ispričao ovde je u vreme Turaka bio aga, koji je držao Senu, Lješnicu i Vuković. U svakom selu je imao po devojku, pa i u Vukoviću gde je često navraćao. Ta devojka rodi sina Đolu, po kojem su se kasnije dugo prezivali njegovi potomci, a i danas su poznati kao Đolani.

Legenda dalje kaže da je aga došao da uzme dete kad je pošao u Tursku, ali da ga majka nije dala. Posvađali su se, a Turčin je potegao sablju i njome udario po kolevci. Potekne krv, te on, misleći da je ubio dete, ode. [Str. 242] Sablja je, međutim, samo zasekla butinu, te dete ostane živo.

Srpski hajduci zabrane Đoli da se ženi zato što je bio Turčinov sin. Pošto je bio neženjen, a imao je već 40 godina, dođe tada čuveni hajduk Giga kod njega i dovede svoju ljubavnicu Petru iz Rajkove Reke. Ispriča mu da je ubio njenog muža Kračuna, da je dete, koje je na rukama nosila Petra njegovo, Gigino, da Đola treba kobajagi da se oženi Petrom i da usini njeno dete, a da na proleće, na Cveti Petra donese dete u manastir Tuman, odakle će poći s Gigom. Đola to prihvati. Njegov deda, koji o svemu tome ništa nije znao, upita ga jednoga dana zašto je uzeo ženu s detetom kad je, kao bogat momak, mogao da uzme i najlepšu devojku. Đola mu ispriča šta je bilo. Deda na to odgovori da će ga hajduk sigurno ubiti, a da će njihovo imanje naslediti to hajdukovo dete. Đola se uplaši i kad Petra ode po vodu, on pokuša da dete zadavi, ali se ona brzo pojavi te on odustane.

Kad dođu Cveti, Petra ponese dete u Tuman. Bilo je hladno vreme pa ga ona dobro pokrije. Kod tumanske česme zastane i vidi da se dete u kolevci ugušilo pod debelim pokrivačem. Ona ga pokrije, stavi za uvo cvet i dođe u Tuman. Tamo, međutim, sazna od jataka da su Gigu uhvatili Turci i ubili. Vrati se u Vuković i postane Đolina žena. Tako im se rodi sin Marko.

Danas je veoma teško utvrditi šta je u ovoj legendi istinito, a šta dodavano kasnije. Đola je zaista postojao, ali prema istorijskim izvorima bio je Pajkin sin, a ne Turčinov. Prvi put ga nalazimo 1824. godine kao Đorđa Pajkinog, kada je imao 55 ovaca, a drugi kao Đolu Pajkinog 1827. godine, sa 40 ovaca i koza. On se javlja i 1831. Imao je tada 66 godina i nije video na jedno oko.

Treba reći da je postojao i hajduk Giga i da su i on i Đola deo života proveli pod Turcima, o čemu i legenda kazuje.

Đola je imao sina Marka (1795), a Marko Jovu (1831) i Strajina, čiji potomci žive u Žitkovici.

Đolin unuk, a Markov sin Jova, imao je Pauna, po kojem se danas članovi ove familije prezivaju. Paunovi su bili Vujica i Petko.

Vujica je posle II sv. rata bio proganjan kao imućan čovek, pa čak osuđen i na zatvor zbog neisporučivanja traženih količina proizvoda.

Vujica je bio jedan od boljih domaćina u selu, ali ga je pratila tragična sudbina. Za nedelju dana umru mu od boginja tri male kćeri i rođena sestra. Kad naiđe II sv. rat, njega neko optuži da sarađuje s partizanima, iako, kako njegovi potomci tvrde, to nije bila istina. Bude [Str. 243] oteran u logor na Banjici sa još nekoliko ljudi iz sela odakle jedva izvuče živu glavu. Posle rata, u vreme komunističkog proganjanja kulaka Vujica padne pod udar njihove vlasti. Kako kazuje njegov unuk Andra, deda je bio zadužen da isporuči državi znatno više pšenice no što je ovro. Da ne bi otišao u zatvor kupio je nedostajuće količine u nameri da već sutradan sve isporuči. Nažalost, iste večeri stigli su udbaši i odveli ga u zatvor u Velikom Gradištu, a sutradan sud ga osudi na šest meseci zatvora. Oteran je sa mnogim drugim domaćinima iz doline Peka u logor za seljake u Dečanima. Kažu da se otuda vratio kao senka, imao je samo 36 kilograma. No, iduće godine vlast ga ponovo zaduži da isporuči mnogo više pšenice no što je mogao. I ponovo bude uhapšen zajedno sa više ljudi u selu, među kojima su bili Đeka Paunović, Kiriluca i drugi.

Vujica je imao sina Ljubisava, a Ljubisav Andreju i Pavla. Andreja je poznati majstor, zidar. Kako sam kaže počeo je da zida još 1947. godine. Sagradio je mnogo kuća u Požarevcu, Golupcu i selima u Peku. Ovom autoru dosta je pomogao u prikupljanju podataka za pisanje ove knjige. Ima sina Miliju i unuka Viktora. Pavle ima kćeri Sojku i Ljubinu, od kojih je Ljubina dovela u kuću Slavišu Đorđevića iz Srpaca. Imaju Toplicu, studenta turizma i Tomicu, učenika srednje škole.

Petko je kao vojnik zarobljen od Bugara i oteran u logor gde je i umro. Iza njega ostanu dve kćeri. One podele imovinu sa stricem Vujicom. Jana je uzela u kuću Traila Marjanovića (otac mu je Veljko). Oni imaju Svetislava-Tomu, Toma Mileta a Mile Danijela. Druga kći Božana udala se za Petra Petrovića.

KOSTIĆI

Potiču od Marinka, rođenog oko 1765. godine, poreklom sa Kosova. Marinko je imao sina Peru (1788-1865), s kojim se doselio u Vuković krajem XVIII veka, pa se svrstavaju među najstarije doseljenike, odnosno obnovitelje sela.

Pera je bio drugi po bogatstvu u selu. Imovina mu je vredela 130 dukata (prvi je bio Marko Đolan, a treći Pava Mozgov). Imao je Đorđa (1812), Jovu (1815), Anđela (1817) i Anu (1811). Dogodi se međutim velika nesreća u njihovoj kući. Za samo nekoliko godina, od 1835. do 1838. bolest pokosi sva tri njegova sina, tada već odrasle momke. Ana onda dovede u kuću Kostu, roćenog 1816. godine, iz familije današnjih Martinovića. On donese i svoju slavu Sv. Alimpija, koju Kostići i danas slave.

Kosta, po kojem je ovo prezime, i Ana imali su Đorđa (1845), Pavla (1849). Nikolu (1854) i Janka (1857).

Đorđevi su bili Vladimir (u ženinoj kući u Mustapiću, bez potomaka) i Milan, čija je kći Milja dovela Ljupčeta Jovića. Oni imaju Momčila, Momčilo Mimu, a Mima tri kćeri.

Pavle je imao Janka (1870), Janko Petra, a Petar Milutina i Mijaila. Milutinovi su Mića i Kosta. Mića ima Momčila, a Momčilo Miška i Mikija. Kosta ima Ljubicu, koja je dovela Acu iz Dvorišta. Imaju Zorana, a on dvoje dece, sina i kćerku. Mijailo je imao Ljubisava i Svetomira (u kući u Mustapiću, ima tri sina – Kostići). Ljubisavljevi su Mile i Žića (u kući u Srpcima – Kostići).

Nikola je imao Đorđa, a Đorđe Boru, koji je bio u ženinoj kući u Paunovićima-Mladenovićima (o njegovim potomcima tamo).

Jankovi sinovi su bili: Ivko, Petar, Milutin-Mitika, Jevrem i Đorđe.

Ivko je bio u ženinoj kući u Gergićima (o njemu tamo).

Petar je imao Dušana, Dušan Dušu, a Duša Dejana i Živana, koji ima muško dete.

Milutin je imao kćer Dragu, koja je dovela u kuću Milana Petrovića. Njihov je Vitomir, Vitomirov Selimir, Selimirov Srđan, koji ima jednog sina, dete.

Jevrem je bio u kući u Dvorištu. Imao je sinove Dragu i Ljubisava (Kostići), a Đorđe u kući u Srpcima, gde je imao sinove Tikomira i Milana (Kostići).

Slave Sv. Alimpija.

MARTINOVIĆI

Najstariji poznati predak ove familije je Novak, rođen oko 1765. godine. On je imao sinove Pauna (1785) i Jovu (1789). Spadaju među prve doseljenike, a javljaju se u istorijskim dokumentima već 1824. godine. Paunova kuća bila je 1831. prava zadruga, sa 10 muških glava.

Paun je imao Martina (1819), po kojem je ovo prezime. Martinovići su, inače, poznati kao Brgljeci, odnosno Brdari, što znači da su se nekada bavili pravljenjem brda za tkanje na razbojima.

Jova je imao Traila (1811) i Kostu (1813). Trailo je imao nekoliko sinova, ali im se gubi trag, a Kosta je otišao u kuću ženi Ani, kćeri Pere Marinkovića i po njemu se prezivaju današnji Kostići.

Sinovi Martina Paunovog bili su Sima (1846) i Spasoje (1857). Sima je imao Stanoja i Milorada. Stanojevi su bili Momir, Ratko i Stanisav. Momir ima Dragoslava i Ljubisava, a obojica su otišli u Makce, u kuće svojih žena. Ljubisav se vratio i sada živi u Vukoviću. Ratko ima Vujicu i Dragomira. Vujica ima jednu kćer, a Dragomir sina Radišu, koji ima dve kćeri. Stanisavljeve kćeri su otišle u kuće svojih muževa. Milorad je imao Milana (poginuo u Bosni kao vojnik NOV 1944.). Iza Milana je ostao sin Velja, koji ima sina Momčila, a Momčilo Dejana.

Spasoje je imao Petra i Pajku, koji nema potomke. Petar je umro u zarobljeništvu u Austriji 1915. Njegovi su Petko i Nikodije. Petkov sin Vlasta je u kući u Srpcima. Nikodije ima Ristu, koji je takođe u kući u Srpcima, a Dragoslav nije imao dece, pa je posinio Dušana. Dušan ima Ivu i Ivanu, učenike.

Slave Sv. Alimpija.

PETROVIĆI I STOJADINOVIĆI (NOVONJI)

Potiču od Tome, rođenog oko 1745. godine. Toma je imao Pauna (1765), a Paun Novu (1810), po kojem su članovi ove familije i danas poznati kao Novonji. Novini su bili Petar (1833) i Stojadin. Po njima su prezimena Petrović i Stojadinović.

Petrovi su bili Paun (1857) i Kirilo (1865).

Paun je imao Janka i Petra. Jankovi su bili Zdravko i Milentije (nije imao dece). Zdravkova mlađa kći Dragica dovela je u kuću Ivicu Skorobaća, milicionera, sada u penziji, s kojim nema dece. Petar je imao Vićentija (1910) i Kostu. Iza Vićentija su ostali Voja (poginuo kao vojnik NOV u Bosni) i Čeda. Čeda ima Vitomira, a Vitomir Vojčeta i Bobana. Kostin je Bogoljub, a Bogoljubov Velja, koji ima Danijelu i Ivanu.

Kirilo (po njemu su Kirilanji) je imao Kirilucu (1885), a ovaj Petra. Petrovi sinovi su Boža i Tomislav (u kući u Braničevu, ima sina). Boža ima Bogoljuba i Radišu (u Srpcima u kući). Bogoljub je sa ženom Draganom tragično završio život. Početkom decembra 1998. godine ubili su ih na svirep način rumunski razbojnici. Iza njih su ostali Dejan, Slađan i Mirjana, učenici.

Stojadin je imao Trajka, Nikolu i Ignjata.

Trajkov je bio Svetislav, čija je kći Mira dovela u kuću Miodraga iz Vukovića. Njihov je Dragan, a njegovi Vladan i Goran.

Nikola je imao Krstivoja, a ovaj Dobrivoja. Dobrivoje ima Momu, a Moma Igora i Ivana.

Ignjat je imao Pauna, Paun Dragoslava, a Dragoslav ima Milisava, Milisav Sašu a Saša Nikolu.

Slave Sv. Alimpija.

JANOŠEVIĆI

Najstariji predak ove familije, o kojem nešto znamo, je Jon, rođen oko 1765. godine. On je imao sina Pauna (1788) koga nalazimo kao kmeta u Vukoviću 1837. Bio je, besumnje, jedan od najuglednijih ljudi u selu. Paunov je bio Janoš, zapamćen kao Jena. On je takođe bio jedan od seoskih prvaka, pa čak i jedan od najznačajnijih ljudi u Golubačkom srezu.

Rođen 1820. Jena je imao sinove Ćirka (1855) i Stanoja (1863).

Ćirkovi su bili poznati kao Ćirkani. Danas nemaju potomke po muškoj liniji.

Stanojevi su bili Slavko, Stojan (1903) i Marčin.

Slavkov je Nikola, Nikolin Boža, a Božin Saša, koji ima dva ženska deteta.

Stojan ima Dragoljuba (1923), Dragoljub Dušana (poginuo kad mu se prevrnuo traktor 1968.), a Dušan Slavišu, čija je starija kći Blagica dovela u kuću Miroslava Kostića, a mlađa Slađana udata je u Srpce.

Marčin je bio u ženinoj kući u Dvorištu, gde ima potomke.

Slave Sv. Nikolu.

PAVLOVI POTOMCI

Pavle, rođen 1785. godine, imao je sina Bogicu (1804), a Bogica Marka (1831) i Radenka (1841), zapamćenog kao Reda. Kuća im je bila kraj samog kladenca u centru sela. Spadali su u red imućnijih domaćina. Sam Reda bio je više godina predsednik sela.

Markovi potomci se danas prezivaju Nikolići, po njegovom unuku Nikoli, a Redini Redići.

Slave Sv. Nikolu.

NIKOLIĆI

Nikola, rođen 1851. imao je Pauna (1885), a Paun Svetomira, Petka i Đuru.

Svetomirov je bio Stanimir koji ima sina Ljubisava, a Ljubisav Mileta. Mile je kao dete poginuo u saobraćajnoj nesreći u Austriji gde mu je otac radio.

Petko je bio u kući u Jovićima, ali nije imao dece. Njegova pastorka Milka uzela je u kuću Svetomira Pavlovića. Imaju sina Dragišu, a ovaj Slavišu koji radi u Austriji, gde ima sina i kćerku.

Đura je u kući u Gergićima. Ima potomke.

REDIĆI

Reda je imao Pauna, Jovana i Janka.

Paunov sin Jovan imao je Pauna, Miodraga (1919) i Vujicu. Paun je, opet, imao Jovu (u kući kod Bulutana), a Jova, opet, Pauna. Paunov je Momčilo, a Momčilov Milutin, koji ima decu Ivicu i Anitu. Miodrag je umro 1997. Nekoliko meseci pred smrt ispričao je ovom autoru o svojim precima. Njegov sin Voja vlasnik je strugare u selu. Ima Velju, a Velja kćer Tanju, koja je dovela u kuću Dejana Mirkovića iz Rabrova (Šajkati). Vujica je umro kao momak.

Jovan je imao Peru (nema potomke) i Miliju. Milijini su Velimir (1920) i Boža (1923). Velimirova kći Ljubinka dovela je u kuću Dušana Kostića i s njim ima sina Živu, a ovaj dete Slađana. S drugim mužem Dragišom iz Sene Ljubinka ima Nebojšu, koji je u kući u Snegotinu i tamo ima sina i kćerku. Božina mlađa kći Dragica dovela je Blagoja Knežicu iz Debelog Luga. Imaju Željka, a on dete Stefana.

Jankovi su bili Radojica i Milutin. Radojičin sin Bora ima Savu, a Sava Novicu. Milutin je bio u ženinoj kući u Žitkovici, gde ima sina Iliju Redića.

GERGIĆI

To je familija koja najduže čuva svoje staro prezime u Vukoviću. Njeni članovi prezivaju se Gergići još od 1830. godine, za razliku od mnogih drugih koji su olako menjali prezimena i tako zatirali tragove svojih rođačkih veza i sećanje na pretke.

Gerga Radulov (1788-1830), po kojem je ovo prezime, doselio se u vreme srpskih ustanaka, ali nije zapamćeno odakle. Već 1824. godine nalazimo ga u tefteru čibučkom kada je imao 26 ovaca, a dve godine kasnije 36 ovaca i koza.

Gerga je imao četiri sina: Anđela (1808), Stojana (1812), Jovu (1815) i Iliju-Ljiku (1817). Samo Stojan nema potomke.

Anđelovi su bili Đorđe (1833) i Makulj (1849).

Đorđe je imao Iliju (1861), Stojimira i Pauna. Jedino Ilija danas ima potomke. Njegovi su bili Petar, Jevrem i Natalija. Petar je stradao u srpsko-turskom ratu 1912. godine, a Jevrem umro u ropstvu u Bugarskoj 1916. Kad se oni ne vrate iz rata, a dece nisu imali, njihova sestra Natalija dođe s mužem Ivkom Kostićem u svoju rodnu kuću. Imali su tri sina: Boška, Radovana i Vujicu. Boško je poginuo između dva rata u kamenolomu u Kučevu, gde je bio zaposlen. Iza njega su ostali Pavle i Bora. Pavlov je Ljubiša, Ljubišin Dejan, a Dejanov Aleksandar. Bora ima Drageta, a Dragi Vladana i Vladanku. S drugom ženom Bora, koji živi u Kučevu, ima Sanju, profesora psihologije i direktora Centra za kulturu u Kučevu. Radovan nije imao dece. Vujica je bio vazduhoplovni oficir (u ratnom vazduhoplovstvu je počeo još pred II sv. rat), a sada je u penziji i živi u Beogradu. Ima sina Dragutina, diplomiranog elek- troinženjera, a Dragutin kćer Draganu, studentkinju završne godine arhitekture. Ilijin najmlađi sin Paun, prema nekim izvorima, imao je Iliju, koji je umro od rana u kragujevačkoj bolnici 1915. godine i Kostu. koji je umro od španske groznice, smrtonosnog gripa, 1918. Nisu bili ženjeni.

Makulj je imao Petra (1870), a Petar kćer Romanicu, koja je dovela u kuću Veljka Pavlovića. Imaju sina Isaila. Njegova kći Nada dovela je JBubišu Milenkovića (Mozgovenji),. Njihovi su Ljupko i Goran. Prvi ima muško a drugi žensko dete.

Jova je imao Bosioka (1854) i Iliju (1859). Bosiokov sin Života bis je kasapin u V. Gradištu. Imao je tri kćeri. Ilijin je bio Živan, a Živanov Jevta koji ima Velizara i Relju. Velizar ima Marka, a Marks dete Nikolu. Reljina kći Borka uzela je u kuću Baju, kamenoresca.

Ilija, najmlađi Gergin sin, zapamćen kao JBika, imao je Jovu (1845) V Bogdana (1858).

Jovin je bio Milan, koji je umro od tifusa u valjevskoj bolnici 1915 godine. Iza njega su ostali Vujica i Vojislav. Vujičina kći Lalicg dovela je u kuću Tomu Marjanovića. Oni imaju sina Krstivoja, Krstivoje [Str. 249] Ljubišu, a Ljubiša Bobana i Aleksandra.

Bogdanov je bio Boca, a Bocina Leposava, koja je uzela u kuću Đuru Nikolića. Njihova kći Ljubinka dovela je Milovana Kostića i oni imaju Momčila. Momčilovi su Milomir i Miroslav. Milomir ima dete Ivicu.

JANKOVA LOZA

Najstariji predak ove familije za koga znamo, Janko, rođen oko 1770. godine, imao je sina Pauna (1789). Paun se prvi put pojavljuje 1827. godine, kada je upisan u tefter čibučki kao vlasnik 17 ovaca. Tek se bio odnekud doselio. Imao je sinove Petra (1815), Janka (1821) i Jovu (1831). Petrovi se prezivaju Marjanovići, po unuku mu Marjanu, Jankovi su se prezivali Bogići, ali ih više nema po muškoj liniji, dok se Jovini prezivaju Jovići, ali su poznati i kao Mandaškani, nazvani tako po Jovinoj ženi Mandi.

Slave Sv. Alimpija.

MARJANOVIĆI

Marjan je bio Petrov unuk, a Ilijin sin. Ilija, rođen 1841. imao je i brata blizanca Đorđa, kojem se kasnije gubi trag.

Marjanov je bio Veljko, koji je imao četiri sina: Petka, Rajka, Vujicu i Traila.

Petkov je bio Cvetko, čija je kći Branka dovela u kuću Ratibora Avramovića s kojim ima sina Aleksandra, a Aleksandar ima jedno muško dete. S drugim mužem Viktorom Trancićem iz Voluje Branka ima Mirka.

Rajko je imao sina Dušana (poginuo u Bosni 1945. kao vojnik NOV) iza koga je ostao sin Ratibor. Njegova kći Dragana dovela je u kuću Miću iz Zelenika. Oni imaju dve kćeri.

Vujica ima Leposavu, koja je dovela u kuću Boru Kostića. Njihov je Dragiša, a Dragišin Vladan.

Trailo je imao Tomislava, a on s prvom ženom Krstu, a s drugom Mileta. Krstin je Ljubiša, a Ljubišin Boban. Mile ima sina Danijela.

JOVIĆI

Jova Paunov je imao Traila (1857) i Marka, koji nije imao dece.

Trailov sin Jova (1876) umro je kao vojnik za vreme I sv. rata u bolnici u Beogradu. Iza njega je ostao sin Milan (1894-1958). Milanov sin Rista (1917-1944) bio je potiredsednik sela pod četničkom kontrolom, zbog čega su ga partizani izveli iz kuće početkom septembra 1944. i streljali pod brestom-zapisom u rabrovskom potesu Prokidan. Iza njega je ostao tada devetogodišnji sin Jovan. Jovan ima Dušana, a Dušan Dejana i Dalibora.

PAVLOVIĆI

Potomci su starca Neška, Srbina, rođenog oko 1775. godine, koji je imao sina Đorđa (1798). Đorđe se doselio sa braćom Jovom i Josom oko 1818. godine, ali ne znamo odakle. Samo Đorđe ima potomke.

Đorđe je imao decu tek posle svoje 40 godine. Od njegova četiri sina, međutim, potomke je imao samo najstariji Nikola, rođen 1841. Njegov je bio Pavle, a Pavlov Stevan, čija je vidovitost bila nadaleko poznata. Kažu da je, dok je bio u vojsci krajem prošlog veka, tačno rekao svom komandiru koliko je rana dobio u prethodnom ratu, a oraspoložio ga je kad je prorekao da će uskoro dobiti sina, što se i obistinilo. Ovde je još početkom ovog veka govorio kako će ovim poljem jednog dana preći gvozdeni bik, a po nebu će leteti ptice s gvozdenim kljunom. Pričao je, kažu, o mnogo čemu, ali to ljudi nisu razumeli, pa su zaboravljali njegova proročanstva. Dolazili su kod njega u Vuković iz udaljenih krajeva, najčešće da bi čuli šta ih čeka u životu. Njegovo dvorište bilo je uvek puno sveta. Često su dolazili i odvozili ga u udaljena mesta gde je proricao ili lečio. Umro je 1957. godine. Njegov sin Radojica imao je Velju, koji je umro kao momak, Nataliju (1926) i Zagorku. Natalija je dovela u kuću Petra Jovića. Imaju sina Viktora, a on Dejana, Ivana i Dragana.

NOVAKOVIĆI

Potiču od Nedeljka, čije sinove Marjana, koga su zvali Flora i Tomu, zatičemo u selu 1831. godine. Tada još gotovo ništa nisu imali od imovine, što znači da su se nešto pre toga doselili. Ne znamo odakle su došli. S obzirom na to da im se otac zvao Nedeljko možemo pretpostaviti da su bili Srbi.

Mada je Toma imao četiri sina: Janka, Đorđa, Jovu i Kraju, niko od njih nema potomke.

Marjan-Flora je rođen 1770. godine. I on je imao četiri sina: Petra [Str. 251] (1800), Filipa (1820), Novaka (1822) i Jovana (1825). Potomke ima samo Novak i oni se prezivaju Novakovići.

Novak je imao Marjana i Dragutina.

Marjanov je Stanojlo (1906), Stanojlov Radojica (1926), Radojičin Andra, a Andrin Velja, koji ima Viktora i Vesnu.

Dragutin je imao Živojina, a Živojin Ljubicu, koja je dovela u kuću Miladina Rajića iz Lješnice. Njihov sin Milorad-Dika je u ženinoj kući u Mustapiću, gde ima potomke (Rajići), Ljubisav ima kćerku Severinu, udatu u Kučevu (ima dva sina).

Slave Sv. Aranđela.

ADAMOVIĆI

Adam, po kojem je ovo prezime, zapamćen kao D’ma, došao je iz Kudreša u Vuković da radi kod imućnijih ljudi. Ovde se oženi udovicom od Mozgovenja (Paunovići), ali s njom nije imao dece, pa posini Vujicu Jovanovića. Vujica je imao Pavla i Stevu. Pavlov je bio Pajka, Pajkin Andra, Andrin Velja, a Veljin Viktor, koji ima dete Marka.

Steva je umro u Somboru, posle oslobođenja Srbije u jesen 1918. godine, kao vojnik, solunac. Njegov sin Milija imao je kćerku Ljubicu, koja je dovela u kuću Kostu Petrovića. Njihov sin Bogoljub je majstor – krojač i jedan od domaćina u selu koji je dosta pomogao ovom autoru pri prikupljanju podataka za pisanje ove knjige. Bogoljub ima sina Velju, a Velja dve kćeri, devojke, Danijelu i Ivanu. Oni sada nose prezime Petrović. Po muškoj liniji potiču od Nove, rođenog oko 1855.Nova je imao sina Pauna (1875), a Paun Petra, po kojem je ovo prezime.

PRIBOJEVIĆI

Doselili su se oko 1825. godine, jer ih prethodne godine nema, a 1826. su već u Vukoviću. Odakle su došli ne znaju.

Najverovatnije je stigao Janko sa sinom Nestorom, rođenim 1790. godine, i unucima Tomom (1800) i Pribojem (1810). Tomi se gubi trag, a po Priboju je ovo prezime.

Priboje je imao Janka (1838) i Jovana (1840).

Jankov je bio Nestor (umro kao vojnik od španske groznice 1916. godine), a Nestorov Vladimir, koji ima Svetomira (u kući Mustapiću, gde ima sina s prezimenom Pribojević) i Božidara (radi u Švedskoj). Božidarev je Andreja (1948), a Andrejin Novica. Novica ima dve kćeri.

Jovan je imao Jenu (poginuo kao srpski vojnik kod Ristovca 1915), a Jena Stojadina (umro na ostrvu Vidu 1916. godine). Stojadin je učio abadžijski zanat u Požarevcu. Ima sina Dobrosava, koji je takođe izučio ovaj zanat. Dobrosavljev sin Ljubisav (1935) treći je krojač u ovoj porodici. Radio je sa ženom 14 godina u Parizu. Krojač je i njegov sin Mirko (1956), koji sa svojim sinovima Vojislavom (1977) i Aleksandrom (1978), krojačima, sada radi u Parizu.

Poznati su kao Gaocani. Po Ljubisavljevom kazivanju neki njihov daleki predak skrivio je nešto nekom Turčinu. Turčin mu kaže da ga neće goniti ako sam pojede pečenog ovna od tri godine, što ovaj prihvati. Kad je pojeo, podigao je glavu i upitao: ima li još? Turčina to silno začudi pa reče: “Neka ti je prosto, ali si pravi gaoca”. Tako nastane nadimak Gaocani, mada su isto tako poznati i kao Nestorani, po pretku Nestoru.

Slave Sv. Alimpija.

MLADENOVIĆI I PAUNOVIĆI

Potiču od Mladena Pavlovog, rođenog 1840. godine. Ime Pavlovog oca nije zapamćeno, a pošto u Vukoviću 1831. godine ima više ljudi s imenom Pavle ne može se pouzdano reći ko je od njih predak ove familije. To bi se moglo utvrditi uvidom u knjigu rođenih s kraja četvrte i početka pete decenije XIX veka, ali je ta knjiga kao i ostale matične knjige iz prošlog veka, odnesena posle II sv. rata u Požarevački arhiv, a tamo joj se gubi trag. Mladen je, inače, staro južnoslovensko ime, dosta rasprostranjeno kod Srba, ali nikako kod Rumuna. Ako se tome doda i ime Mladenovog oca Pavla, koje se u tom obliku javlja kod Srba (kod Rumuna je Paul ili Paulj), onda je ovde reč o srpskoj porodici koja se, kao i mnoge druge, u vlaškom okruženju povlašila.

Pavle je imao sina Mladena. Mladenovi potomci poznati kao Ćošonji, danas nose prezimena Mladenović i Paunović. Mladenovići su potomci Mladenovih sinova Jevrema i Gruje, a Paunovići njegovog najstarijeg sina Pauna (1864).

Jevremov je bio Stojiljko, a Stojiljkov Milija, poznati posleratni [Str. 253] sudija Okružnog suda u Požarevcu. Milijini su Dragan i Miki, koji ima sina i kćerku.

Gruja je imao Grujicu i Dušana. Grujičini su Isailo i Vojislav (poginuo 1944. kao vojnik NOV u Bosni). Isailov je Velizar, a Velizarovi Saša i Tamara, učenici gimnazije. Dušan je imao Ratka koji je otišao ženi u kuću u Mustapić, gde ima sina Dragutina, a ovaj Dejana i Jovanku.

Paun, po kojem je prezime Paunović, imao je sinove Savu (1902) i Milana. Sava je imao Voju, višegodišnjeg predsednika Skupštine opštine u Kučevu i Radenka. Voja ima kćer Milku, udatu za dr Radišu Živojinovića iz Klenja (o njima u odeljku o klenjskim Živojinovićima).

Voja Paunović je, po opštem uverenju, bio jedan od najuspešnijih predsednika Skupštine opštine u Kučevu, na čijem je čelu bio od 1960-1967. godine. U to vreme urađena je elektrifikacija svih sela u opštini, podignute su fabrike šper ploča, furnira i iverastih ploča uz rekonstrukciju strugare u Kučevu, objedinjeni su šumarstvo i drvna industrija i napravljen šumsko-industrijski kombinat koji je zapošljavao više od 1.000 radnika. Sagrađena je i nova fabrika hidratizovanog kreča, među prvim u Srbiji; dograđen je Dom zdravlja koji i danas spada među najbolje u požarevačkom kraju, otvorena je ekonomska škola, a kasnije i gimnazija, napravljeno je letovalište u Kučajni za decu, postavljen je vodovod u Kučevu. Kasnije, kao direktor Fabrike kreča u Kučevu, Paunović je bitno doprineo da se umesto stare i dotrajale podigne nova fabrika, danas najveća u zemlji.

Bio je sekretar opštine u Rabrovu od 1955-1957. godine. U tom periodu završen je Dom, napravljen prvi seoski bioskop sa velikim platnom u požarevačkom kraju, podignuta je klanica i sagrađen Dom zdravlja. U svemu tome imao je svoj udeo i Paunović.

Savin drugi sin Radenko ima Ninoslava, veoma dobrog stočara i domaćina. Njegova kći Dušica uzela je u kuću Isaila Jovića. Njihov je Sava, oženjen Volicom iz Ceremošnje. Imaju dete Ivanku.

Milan, Paunov mlađi sin, imao je kćer Zorinku, koja je dovela u kuću Boru Kostića. Njihova kći Mira uzela je u kuću Žiku Đorđevića iz Srpca. Oni imaju sina Caneta, a Cane Gorana.

Slave Sv. Nikolu.

JOVANOVIĆI I NIKOLIĆI

Najstariji nama poznati predak ove familije, Jovan, rođen je oko 1790. godine. On je imao sina Nikolu (1813), a ovaj Marjana (1833), Traila (1835), Pavla (1841) i Jovana (1845). Samo najmlađi Jovan ima potomke. Prezivaju se Jovanovići i Nikolići, po sinu mu Nikoli.

Prezime Jovanović nose potomci Jovanovih sinova Boška i Traje.

Boškovi su bili Stanisav, Vlajko i Milan. Prvi je imao dve kćeri a drugi tri. Sve su otišle u kućeg svojih muževa. Treći, Milan, ima sina Voju, a Voja Branislava, čija kći Ljiljana živi i radi u Italiji s mužem i sinom.

Traja je imao Avrama, a on Jelenka. Jelenko ima sina Ratibora, a ovaj kćer Miru koja je dovela u kuću Zorana iz Debelog Luga. Imaju dve kćeri.

Prezime Nikolić nose potomci najstarijeg Jovanovog sina Nikole, koji je imao Tomu, a Toma Desimira. Desimirova kći Milada dovela je u kuću Božu Jovanovića iz Kaone. Njihov sin Mile ima dva ženska deteta.

Slave Sv. Petku.

PRIBOJEVIĆI I MIHAILOVIĆI

Daleki predak ove familije Filip, rođen oko 1767. godine, imao je sina Iliju (1787). Taj Ilija Filipov prvi put se javlja u Vukoviću 1827. godine, kada ga nalazimo u tefteru čibučkom. Imao je tada 36 ovaca i spadao u dobre domaćine. Njegovi sinovi bili su: Pavle (1811), Janko (1819), Makulj (1807) i Mijailo (1825). Potomke ima samo Mijailo. Njegovi sinovi bili su Priboj (1853) i Steva (1856). Pribojevi potomci prezivaju se Pribojevići, a Stevini su zadržali staro prezime Mihailović.

Priboj je imao sina Dujku, a Dujka ima Đuru. Đurini su Miodrag i [Str. 255] Branislav. Miodrag ima sina Dragana, vlasnika modernog auto servisa, a Dragan Vladana i Gorana. Branislav radi u Švajcarskoj, gde ima sina Zorana.

Stevin je bio Petko, Petkov je Desimir, a Desimirova Dragica, koja je uzela u kuću Radisava Markovića. Imaju kćer Jasminu, udatu u Kučevu.

Slave Sv. Nikolu.

DEMIĆI

Ovo je jedna od retkih familija u Vukoviću u kojoj se čuva u sećanju poreklo i kraj odakle su preci došli. Stigli su iz Šumadije. Tamo gde su živeli bili su bogati. No, dogodi se da im jedne noći iziđe stoka iz obora i napravi veliku štetu u polju. Plašeći se bruke i globe oni odu kod kmeta i zamole ga da ne šalje potere za njima u roku od tri dana. Pobegnu otuda i stignu u Vuković. Najverovatnije da su u ovom kraju negde imali nekog iz svog zavičaja.

Najstariji predak ove familije za koga znamo bio je Janko, rođen oko 1775. Janko je imao Maksu (1795) i Gruju (1809). Maksini potomci prezivaju se Maksići, a Grujini Jovići, po sinu mu Jovi.

Slave Sv. Alimpija.

MAKSIĆI

Maksa je imao Adama, zapamćenog kao Dema (1836). Njegovi su bili: Radoslav (1860), Milovan, Vlajko i Jova. Potomke imaju Milovan i Jova.

Milovanov je bio Petko, koji ima sina Savu, a Sava Ljiljanu. Ona je dovela Ljubišu iz Srpca. Žive u Švedskoj. Imaju sina i kćerku.

Jova je imao Petra, Đuru i Goluba. Niko od njih nema potomke.

Vićentija su ubili Nemci u kafani Dit u Majdanpeku za vreme II sv. rata. Bio je Golubov sin.

JOVIĆI

Jova Grujin (1841) imao je Petka i Dražila (1860).

Petkov je bio Todor, čiji sin Milija živi u Požarevcu gde ima Zvonka i Miću. Obojica imaju po jednog sina.

Dražilo je imao Nedeljka, zapamćenog kao Draganjel. Draganjel je bio poznati vračar. Ljudi su verovali u njegove sposobnosti i [Str. 256] posećivali ga, dolazeći i iz udaljenih mesta. Njegova kći Varadinka dovela je u kuću Ljubomira Stevića. Imaju sina Isaila koji je otišao u kuću ženi Dušici iz familije Mladenović-Paunović (o njemu tamo).

MARKOVIĆI

Potiču od braće Janka i Pavla, rođenih krajem XIX veka. Ime njihovog oca nije nam poznato, zbog čega je nemoguće istraživati dublju prošlost ove familije.

Janko je imao Bogicu a Bogica Radisava (u kući u Pribojevićima) i Selju. Selja ima šestoro dece i to sinove Miloša, Milana i Marka i kćeri Srbu, Silviju i Marinu.

Pavle je imao kćer Jelenu koja je dovela u kuću Jovana Adamovića. Njihov je Mirko, a Mirkovi su Dalibor i Danijela.

U ovu familiju došao je u kuću ženi Ruži Pavle Đolan, jer njen otac Janko Grujan nije imao sinove. Ko je bio Janko ne može se utvrditi jer je u to vreme bilo u Vukoviću više ljudi s tim imenom, a ime njegovog oca nije zapamćeno. Poreklo Đolana, pak, dato je posebno.

IZVOR: Predrag Mirković, Klenje sa okolnim selima : Dušmanić, Zelenik, Vuković, Žitkovica, Mrčkovac, Miljević : (hronika) / Predrag Mirković. – Klenje : Srpska pravoslavna crkvena opština, 1999, str. 229-257; Obradio: P. Durlić (paundurlic.com)