Порекло презимена, село Вуковић (Кучево, Браничевски округ) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Вуковић, општина Кучево. Стање од 15. века до данас, према књизи Предрага Мирковића "Клење са околним селима: Душманић, Зеленик, Вуков Порекло становништва села Вуковић, општина Кучево. Стање од 15. века до данас, према књизи Предрага Мирковића "Клење са околним селима: Душманић, Зеленик, Вуков Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Вуковић (Кучево, Браничевски округ)

Порекло презимена, село Вуковић (Кучево, Браничевски округ)

Порекло становништва села Вуковић, општина Кучево. Стање од 15. века до данас, према књизи Предрага Мирковића „Клење са околним селима: Душманић, Зеленик, Вуковић, Житковица, Мрчковац, Миљевић“

 

Географски положај

Вуковић се налази на путу Велико Градиште – Кучево, који се код Љешнице одваја од пута Кучево – Пожаревац и води десном страном Пека. Село је повезано с Голупцем асфалтним путем, што се одваја од суседног Зеленика. Смештено је у уској удолини дуж потока Вуковић, увученој између брда, а удаљено је око 1 километар од Пека. У другој половини XX века поједине породице су сишле уз главни друм и ту се настаниле.

Вуковић се граничи Зелеником, Снеготином, Српцем, Мустапићем и Мишљеновцем. У сеоском атару је Блатни поток, чији је извор на падинама Црног врха. У средини села је извор у чијој близини су се настанили први досељеници, обновитељи села, крајем XVIII века.

Кроз вуковићки атар протиче Пек на којем је још 1467. године била воденица.

Доста људи из Вуковића живи и ради у иностранству, највише у Аустрији, одакле доносе новац и улажу га углавном у подизање кућа и других зграда. За уређење самог села, а пре свега изградњу путева, тротоара, депонија, мање су заинтересовани.

 

Средњевековни Влковац 

Село је настало у средњем веку као Влковац, како га залазимо у турском попису из 1467. године.

1 Названо је тако највероватније по човеку са именом Влк, односно Вук, доста раширеним међу средњевековним Србима. На сличан начин добила су имена и оближња села Раброво и Мишљеновац: прво, према мушком имену Храбар, а друго, по воденичару Мишљену, чија је воденица била на Пеку, до српачког атара, у време кнеза Лазара.

2. Влковац је 1467. године, када се први пут помиње, имао 9 кућа: Његови домаћини су: Влкашин, Радетин син, Владислав, његов брат, Радислав, његов брат, Радислав, Влкашинов син, Видач, Влкашинов син, Вишан, Вранислављев син, Богдан, Борислављев син, Браја, Вуков син, Брајко, [стр. 229] његов брат и Радоје, Рајанов син.3 Имена нам казују да су село настањивали Срби, који су га и основали.

Тадашње село било је уз сам Пек, као и остала села поред ове реке и налазило се на њеној десној обали, на месту које се данас зове Белило. У његовој непосредној близини била је воденица са два витла, што значи да је село већ давно постојало и да је некада имало више кућа. Зашто би, иначе, градило тако велику воденицу, какву су имала неупоредиво већа села од њега, као Раброво, Клење и Триброде.

Само село се половином 15. века бавило ратарством, али у њему у време наведеног пописа налазимо и хас-виноград, власништво неког од високих турских чиновника, настањеног највероватније у Голупцу. Виноград је морао бити на данашњем Виноградарском брду, најпогоднијем месту за винову лозу.

Историјски извори после 1467. године веома дуго ћуте о Вуковићу. Ни он се, као ни оближња Житковица, не помиње у извештајима српске цркве, као ни у пописима аустријских власти, између 1718. и 1739. године, када се сва тада постојећа села из овог краја бележе. Нема га ни 1783. у извештајима аустријских шпијуна, који пролазе кроз Клење, Душманић, Зеленик, Српце, Љешницу, заправо путем на којем је и Вуковић.

По свему судећи, село је обновљено у последњој деценији XVIII века. А да је протекао дуг период од његовог потпуног расељавања до обнављања, говори чињеница да се о ранијем становништву не зна ништа.

 

Потеси у атару:

Јеленски гај. До Пека. Некад била шума у којој су боравили јелени. Сад су ту њиве с најплоднијом земљом.

Баре. Као свуда у печкој долини и овде је било доста бара. Данас их готово нигде нема. На њих подсећају само називи потеса.

Преко Пека. Предео на левој обали реке. Сада су тамо пашњаци, ливаде, топољари и врбаци.

Преко јаруге. Простор између Пека и јаруге за воденицу. Ту су њиве, пашњаци, баште и ливаде.

Пландиште, Планшће. Место где су некад чуване овце. Сад су ту плодне њиве.

Воденичко поље, Друму мори (пуд ка воденици).

Склад. На простору између два пута: ка воденици и ка Пеку. У раније време је ту била нека међа.

Арицар. Испод села, ка Пландишту. Нема објашњења за тај назив. [Стр. 230]

Виноградарско брдо, Ђула вињилор. Раније су ту били велики и лепи виногради.

Поењ. Значи пољане. Сада је ту обрадиво земљиште.

Ђукин поток, Огашу Ђуки. Назван по мушкарцу по имену Ђука, највероватније крајем XVIII и почетком XIX века.

Блож. Не зна се шта значи. Налази се између Ђукиног потока и снеготинског атара. Обрадиво земљиште.

Бунар. Пружа се од Бложа ка Снеготину. У неко раније време ту је морао да постоји бунар. Данас га нема.

Блатни поток. Огашу куј имала. Поток који тече од Туманског Црног врха и улива се у Туманску реку.

Фјаца. На влашком, значи присоје. Налази се на узвишењу са ког се пружа леп поглед на околину.То је шумски предео.

Збег. Сеоска утрина од вајкада. Назив из турског времена када се народ ту склањао од зулума.

Преко Српца. На међи са селом Српцима. Тамо су углавном шуме и пашњаци. Међу чини Српачки поток.

Ограда. Некад било ограђено земљиште, а значи исто што и заграда. Служило за испашу стоке у време пољских радова, кад су сви укућани у пољу.

Полошће. Вероватно потиче од речи полог. Раније су ту биле ливаде, а сада је шума.

Црни врх. На тромеђи између Вуковића, Снеготина и Љешнице. Некад се тамо вадио камен и довлачио за градњу кућа (кречњак). Шумски предео.

Широка падина, Пађина ларга. Налази се испод Црног врха. Тамо су углавном шуме.

Преко Љешнице. Предео поред Љешничке реке, која представља међу између Вуковића и Љешнице.

Кулме. Значи Диван.

Развој. Место где се раздвајају атари.

 

Мешавина Влаха и Срба 

Досељенике су сачињавали Власи и Срби, с тим што је Влаха, судећи по именима људи у тефтеру арачком из 1831. године, било више. Највише је, пак, било библијских имена, која су узимали и једни и други, као Петар, Јова, Адам, Илија, Михаило, Ђорђе, Тома Лазар, Никола, Марко, Митар. [Стр. 231] Затим долазе: Марјан, Паун, Траило, Новак, Јон, Пау, Страин, имена из влашке номенклатуре. Иза њих, по броју су српска имена: Живан, Станоје, Милан, Милош, Богица, Нешко, Спасоје, Благоје, Недељко.

У којем су бројчаном односу били овде Срби и Власи тешко је данас поуздано рећи. Да су Власи били у већини говори и чињеница да су Срби временом прихватили њихов језик и обичаје, што се догађало у свим селима са већинским влашким живљем. Чак и у Турији, Раковој Бари, Српцима, Мустапићу, Раденки и Љешници, где су постојали јаки српски родови, готово изједначени по броју с Власима, дошло је до потпуног повлашћивања. Заправо, тај принцип већине деловао је на целом простору североисточне Србије, па су истовремено Власи посрбљавани гдегод су Срби били у већини. Разлика је само у томе што су Власи, тежећи ка груписању, стварали јаче заједнице, па су се ређе издвајали у мање групе и насељавали у селима са чисто српским становништвом. Но, гдегод је до таквог насељавања дошло они су србизовани, као у Мишљеновцу, Миљевићу, Зеленику, Средњеву, Макцима, М. Бресници…

Чињеница да је добар део данашњих Влаха у североисточној Србији познатог српског порекла, о чему постоји и обимна научна грађа (истражено је порекло становништва највећег броја села још после Првог светског рата, а међу неистраженим крајевима је, на жалост, долина Пека) недвосмислено говори да Власи у Србији не могу бити Румуни. Тим пре што је влашко становништво, досељено овде са простора данашње Румуније, било такође добрим делом српског порекла, о чему постоје многи подаци. Типичан пример наводи Тихомир Р. Ђорђевић у својој књизи „Кроз наше Румуне“. Он каже да су житељи влашког села Подгорца у Источној Србији српског порекла. Бежећи из Србије од Турака, вели он, стигли су Малу Влашку, а онда су отишли чак у Ердељске планине, па се опет враћали и поново бежали. У том лутању мешали су се с Румунима и примили од њих језик и обичаје, па се као Власи најзад вратили у Србију.

Сличан пример наводи Миливоје Башић, школски надзорник с краја XIX века, који каже да су му Власи у многим селима говорили, и то и Царани и Унгурјани, да су пореклом са Косова, да су у старо доба били Срби, да су отишли у Угарску где су се порумунили и отуда као Румуни вратили.[др Јован Ђокић, Кроз насеља североисточне Србије, Баната и суседних области, Београд, 1934] На велико повлашивање Срба у Румунији указивале су и Банатске новине 1842. године. Оне су упозоравале на случај 39 црногорских села између Лугоша и Карансебеша, која су се тада већ сва била повлашила, тако да нико више у њима српски није говорио осим неких стараца, а и они сасвим слабо.

Ако те повлашене Србе у Румунији, од којих су се многи вратили у земљу својих дедова, придодамо Србима повлашеним на тлу Србије, онда приче о Власима као Румунима, протуране све чешће и агресивније, немају никаквог смисла. Уосталом, да је међу Власима било Румуна у иоле већем броју, онда би данашњи влашки живаљ бар нешто знао о румунским јунацима и бојевима. А он, нити је о томе знао нешто у прошлом веку, нити сада зна. Његови јунаци су били и остали: Марко Краљевић, Милош Обилић, кнез Лазар, цар Душан, Карађорђе, односно јунаци из српске традиције. Усто, сви Власи имају крсне славе, које Румуни немају.

Што се Вуковића тиче, ми нажалост нисмо у стању да се позовемо ни на каква ранија истраживања, јер их није било. Старији људи, који су памтили своје дедове, рођене почетком XIX века и од њих слушали одакле су им преци дошли и шта су били, помрли су између 1920. и 1940. године, а да нико није забележио њихова казивања. У међувремену су њихове приче ишчилеле из сећања наследника, па данас у селу има мало људи који нешто знају о пореклу и месту из којег су им преци стигли.

 

Два века на садашњем месту

Ту где је данас, Вуковић је настао већ при обнављању, које пада у време великих немира у Србији, после Кочине буне 1788. године. Људи су се насељавали према брду да би лакше могли да се склоне кад оближњим друмом наиђу Турци. Уосталом, и сада постоји потес Збег, што значи место где се бежало и скривало од турског зулума, који је уочи Првог устанка био већи но икад.

Тек крајем XIX века Вуковићани су почели да силазе на друм и да крај њега праве куће. Први је сишао Паун Младеновић, који се преселио у близину свог салаша, како казује његов потомак Воја Пауновић.

Село је, иначе, спадало у сиромашнија по квалитету земљишта, што се види из пописа имовине, обављеног 1863. године. Земљом најбогатији Пера Маринковић имао је имање вредно 130 дуката, што је знатно мање у односу на најимућније људе у Душманићу, Клењу, Раброву и В. Бресници. Због тога су се људи овде више бавили сточарством и спадали у веома добре сточаре. Посебно су гајене у великом броју овце и козе и чуване на бачијама на Црном врху.

Са 90 кућа, колико је тада имао, Вуковић је био раван Клењу по броју домова. Свако домаћинство имало је браник (велике шуме још нису биле сасвим посечене), а многа од њих гајила су лепе винограде. Најбољи виноград имао је Мартин Илић (9 мотика, односно 72 ара). Гајио је отелу, тамњанику, липарку. Површина осталих винограда кретала се од 1 до 4 мотике.

Шљивари су, такође били нека врста обавезе као и виногради. Имало их је свако домаћинство. Шљиваре засађене на по једном дану орања (29 ари) имали су: Пера Маринковић, Босиок Траиловић, Петар Новаковић. Само је Јанко Тошић имао шљивар од 2 дана.

Село је имало те 1863. године „кућу за примиритељни суд и 2 коша обштинска.“

 

Страдали у ратовима 1912-1918. године

Миладин Адамовић, умро код куће од шпанске грознице 1918.

Петко Адамовић, умро у болници у Сомбору од шп. грознице 1918.

Стеван Адамовић, умро у болници у Сомбору од шп. грознице 1918.

Паун Р. Богић, умро код куће од шп.грознице 1918.

Траило Богић

Новак Благојевић, умро код куће од тифуса 1916.

Петар Божић, умро код куће од шпанске грознице 1918.

Трајко Ј. Божић, погинуо код Ваљева 1915.

Видоје Ванковић

Рајко Ванковић

Траило Ванковић

Милован Војиновић, умро од тифуса код куће 1915.

Траило Војиновић, умро од тифуса у Пожаревцу 1915.

Вујица И. Гајић, погинуо код Божевца 1915.

Живојин И. Гајић, умро код куће од тифуса 1918.

Илија П. Гергић, умро у Крагујевцу 1915.

Јеврем Гергић-Ђорђевић, умро у ропству у Бугарској 1916.

Коста П. Гергић, умро код куће од шпанске грознице 1918.

Милан Гергић, умро у Ваљеву од рана 1915.

Петар Гергић

Петко Грујић, умро од тифуса у Пожаревцу 1915.

Груја Ђорђевић, умро од рана код куће 1913.

Петар И. Ђорђевић, умро у Ваљеву од тифуса 1915.

Павле Ђорђевић, погинуо од Бугара код Ристовца 1915.

Ђорђе Ј. Илић, погинуо на Мачковом камену 1914.

Јанко Илић

Бошко М. Јанковић, умро у ропству у Аустрији 1916.

Станоје Ћ. Јаношевић, умро у ропству у Бугарској 1916.

Алекса Јовановић, погинуо код Шапца 1915.

Веселин Јовановић, погинуо код Јагодине 1915.

Јанош Јовановић

Милорад Јовановић, умро од рана 1914.

Стеван Јовановић, умро од тифуса 1916.

Паун Јовановић, умро од тифуса код куће 1915.

Петко Јовановић, умро у ропству у Бугарској 1915.

Трајко Јовановић, погинуо на Црној реци 1916.

Петко Јовић, умро код куће од шпанске грознице 1916.

Стојиљко Јовић

Станисав Јовић, умро у ропству у Бугарској 1917.

Јанош Калиновић, умро од тифуса у Пожаревцу 1915.

Алекса Констадиновић

Ђорђе Костић, умро код куће 1917.

Илија Костић, погинуо код Рашанца 1915.

Јован П. Костић, умро у Пожаревцу 1915.

Миладин Костић, умро у ропству у Бугарској 1916.

Настас Лекић, умро у ропству у Бугарској 1916.

Мата Макуљевић, погинуо код Ристовца 1915.

Милета Макуљевић, умро код куће 1918.

Ђорђе Маринковић, умро у Ваљеву од тифуса 1915.

Радосав Маринковић, умро код куће 1916.

Стојимир Маринковић, умро код куће 1916.

Драгутин Марјановић, умро од тифуса код куће 1918.

Живко Марјановић, умро у ропству у Бугарској 1916.

Јевта Марјановић, умро у ропству у Аустрији 1917.

Јован Ј. Марјановић, погинуо на Куманову 1912.

Недељко Марјановић

Миладин Марковић, погинуо на Бубњу код Куле 1915.

Петар Мартиновић, умро у Аустрији 1915.

Симеон Митровић, умро у Аустрији 1917.

Илија Младеновић, погинуо код Ристовца 1915.

Здравко И. Младеновић, погинуо на Мачковом камену 1914.

Голуб Настић, умро у ропству у Аустрији 1915.

Стојан П. Николић, погинуо код Краљева 1915.

Марјан Новаковић, умро у ропству у Аустрији 1915.

Иван А. Павловић, погинуо код Шапца 1914.

Сима Павловић, умро од тифуса у Ваљеву 1915.

Стојан Павловић

Мирко Пајкић, умро у Аустрији 1916.

Петар Т. Пајкић, умро од рана у Вуковићу 1914.

Јефта Н. Пауновић, умро у ропству у Бугарској 1917.

Душко И. Петровић, погинуо на Мачковом камену 1914.

Живојин Петровић, умро у ропству у Аустрији 1917.

Јован Т. Петровић, погинуо код Краљева 1915.

Милија Петровић, погинуо код Речице на Дунаву 1915.

Никола Петровић, умро у Пожаревцу од тифуса 1915.

Јанко Петровић, погинуо на Мачковом камену 1914.

Паун Петровић, погинуо код Ристовца 1915.

Петар М. Петровић, погинуо код Божевца 1915.

Петар Петровић, умро код куће од шпанске грознице 1918.

Симеон Петровић, умро код куће од тифуса 1914.

Стојимир Петровић, умро код куће 1916.

Тома Петровић, умро у Бугарској 1916.

Кика Прибојевић, погинуо код Загреба 1918.

Јена Прибојевић, погинуо код Рановца 1915.

Нестор Прибојевић, умро код куће од шпанске грознице 1916.

Светомир Прибојевић, умро у ропству у Аустрији 1918.

Стојадин Прибојевић, умро на острву Виду 1916.

Димитрије Радуљевић, погинуо на Бубњу код Куле 1915.

Милојко Радуљевић, умро у ропству у Бугарској 1916.

Стојан Д. Радуљевић, умро у ропству у Бугарској 1916.

Паун Редић

Никола Ружановић, погинуо код Рашанца 1915.

Славко Стевић, умро као регрут у Кичеву 1914.

У Балканским ратовима и I св. рату страдала су 93. војника из Вуковића. Они су изгинули на бојиштима, помрли од рана или болести у болницама или код својих кућа, или страдали по заробљеничким логорима у Аустрији и Бугарској.8

 

Страдали у Другом светском рату 

У кратком априлском рату 1941. годиие погинуо је као војник Југословенске војске Тодор Петровић.

У бомбардовању Раброва 8. октобра 1941. погинули су Милан Ружановић, Ружа Павловић, Илија и Милица Марковић.

Четници су убили Вићентија П. Максића у борби у Гложани код Нереснице кад и Вељка Дугошевића, затим Катицу Ј. Петровић због сарадње с партизанима и Петка П. Ђорђевића, који је умро после премлаћивања због сарадње с комунистима.

Партизани су стрељали Ристу Јовића у септембру 1944. године. Пољска стража је убила Владимира В. Петровића из заседе у којој је чекала, како се савременици сећају, Велимира Дамњановића-Ћату. Владимир се враћао те ноћи из воденице и погинуо. Као талац стрељан је Анђелко Н. Јовић-Ђека. У борбама у западној Србији и Босни 1944/45. године изгинули су: Љубомир М. Гергић, Драги М. Јовановић, Вићентије Јовић, Драгољуб Јовић, Јанко А. Костадиновић, Душан Р. Марјановић, Милан М. Мартиновић, Милутин Ђ. Мартиновић, Воја Г. Младеновић, Воја В. Петровић, Милутин Маринковић, Тодор С. Петровић и Крста Н. Стојадиновић.

 

Школа 

Основна школа у Вуковићу отворена је у септембру 1936. године. Дотле су ђаци из нашег села учили у зеленичкој школи. Пошто овде није било школске зграде настава је одржавана у кући Милана Траиловића. А онда је пред II св. рат Вуковчанин Недељко Пауновић-Ђека, један од најугледнијих људи у догађа. Потпуно посвећен селу и његовом напредовању Ђека је цео посао добро организовао, па су радови брзо напредовали.

Но, дошао је рат и све зауставио. Сазидана до прозора зграда је тако остала негде до 1946. године када је потпуно завршена. То је учинила нова власт, не допуштајући Ђеки да доврши своје дело.

Догодило се, међутим, да после 58 година од Ђекиног зидања школе његов унук Војислав Пауновић, дипломирани економиста, обнови школску зграду (у лето 1998.) на исти начин као што је чинио његов деда: о свом трошку. Сада је то веома лепо уређена школа, на радост и срећу њених ђака.

Учитељи вуковачке школе били су:

Дарка Павловић, 1936/37. Била је први учитељ. Остала је само годину дана, али је се њени ђаци и данас радо сећају. Живела је у селу и, попут многих учитеља оног времена, умела да лако успостави контакт с људима око себе, па су је сви брзо заволели. Не зна се ништа више о њој.

Славко Недељковић, 1937/38. Стигао је из Македоније, где је учитељевао по казни због ширења комунистичких идеја. Своју политичку делатност наставио је и овде. Био је један од најактивнијих присталица опозиције пред изборе 1938. године, због чега га је власт преместила у Добру. Тамо је радио са супругом Даницом. Рат је провео у немачком заробљеништву, а после рата радио је у Министарству просвете.

Радмила Мирчић, 1938/39. Рођена је 1918. године у Неготину. Припадала је комунистичком покрету и налазила се у кругу учитеља окупљених око Вељка и Нате Дугошевић, тада учитеља у Турији. У августу 1941. године постала је борац Пожаревачког партизанског одреда под псеудонимом Мала. Заробили су је четници Воје Триброђанина одмах после Вељкове погибије. Највећи део рата провела је у логору у Смедеревској Паланци. После рата била је на разним дужностима у Звишком срезу, а потом је отишла у Београд и радила у Државном архиву Србије.

Борка Орловић, 1941-1944.

Софија Дулић, 1944/45.

Рајна Војиновић, 1945-1950. Зна се да је била родом из Београда. Овде је дошла из Ковачевца код Младеновца. Вуковчани је и данас памте као добру учитељицу. Одавде је, кажу, отишла у Кривачу, а онда у Пожаревац, где је радила у Основној школи „Његош“.

Јованка Јаковљевић, 1959-1975. Била је родом из Београда. Становала је у школској згради и веома лепо радила с децом. Преместила се у Кучево и тамо учитељевала до пензионисања.

Драгољуб Милошевић, 1975-1978. Рођен је у Клењу. Сада је учитељ у рабровској школи.

Чед..? Стокић 1971-1978. Одавде прешла у Клење, где је и сада.

Мирко Стокић 1990-1994. Сада учитељ у Мустапићу.

Градимир Милојковић (без података).

Властимир Станојевић, 1978 – . Рођен је у Александровцу пожаревачком. Завршио је учитељску школу у Пожаревцу и једно време радио у божевачкој школи одакле је дошао овде где је и данас. Занимљиво је да учитељ Властимир већ 20 година путује свакодневно из Пожаревца, јер тамо станује.

 

Родови у селу Вуковић

 

ПАУНОВИЋИ (МОЗГОВЕЊИ)

Пореклом су Срби, досељени из села Мозгова код Алексинца, одакле су кренули највероватније за време Шакабентине сеобе 1737. године. Отуда су пошла, како налазимо у историјским изворима, три брата.  Зауставили су се у Жабарима, иедалеко од данашње Велике Плане и тамо једно време заједно живели. Но, пошто су били сточари, а тамо је земљиште добрим делом обрађивано, имали су да бирају: или да се ману сточарења или да се одселе у неки други крај. Један брат је одлучио да остане а друга двојица су после распитивања код својих пријатеља и познаника, већ раније досељених у долину Пека, одлучили да се доселе овде.

Судећи по чињеници да Вуковић тада још није био обновљен, можемо закључити да су прво стигли у Српце и ту заједно живели можда 50-так година. Тада је већ била стасала трећа генерација Мозговења. Знамо да су два рођена брата, Недељко и Дмитар Мозгов, остали у Српцима, да су браћа Кирило и Траило Мозгов прешли у Вуковић, а да су два брата отишла у Љешницу и од њих су тамо Благојањи.

Сви Мозговењи славе Св. Николу.

Кирила и Траила налазимо у архивским документима о Вуковићу 1824. године. Живели су у посебним домаћинствима. Кирило је тада имао 55, а Траило 31 овцу и козу. По имовини, коју су заузели спадали су међу неколико најимућнијих породица у селу, што значи да су међу првима стигли у Вуковић и обновили га.

Траило је умро 1826. а Кирило 1829. године.

Кирило је имао само сина Стоку (1805), а Стока кћер Јовану (1830), која је довела у кућу Јову о чијем пореклу се ништа не зна. Њихови потомци познати су данас као Стокоњи.

Траилови су били Пава (1797) и Василије (1809), којем се касније губи траг. Пава је имао Траила (1819) и Пауна (1821). Презивали су се Павићи. Траило није имао деце па је посинио Љубомира, који се после 1863. године не помиње. Паунови потомци презивају се и данас Пауновићи.

Паун је био, уз Марка Ђолића и Стоку Кириловића, најимућнији човек у селу. Имао је удео у воденици, винограде, забране, шљиваре и пашњаке. Паунови синови били су Јанко (1845), о којем после 1863. године нема података и Тодор (1853). Тодор је имао сина Петка, а Петко Недељка-Ђеку (1908-1950).

Ђека је остао упамћен по многим лепим људским особинама, али ће његова одлука да сагради школу у Вуковићу својим новцем остати у трајном сећању људи овог села. Одлучио је то кажу после једног неспо- разума са Зеленичанима за време прославе Светог Саве у тамошњој школи, где су заједно славили. Сматрајући да имају некакво првенство Зеленичани су хтели први да ручају и захтевали су да Вуковчани изиђу из села. Ђеку је то погодило и позвао је своје људе да се врате кућама рекавши притом: „Идућег Светог Саву славићемо у нашој школи“.

Већ следећег лета дао је да се испече цигла за школу о његовом трошку. Говорио је да човек вреди онолико колико учини добро за народ, а не вреди ништа ако за собом не остави бар неко дело по којем ће га потомци помињати. Довучени су и камен за темељ, песак, креч, које је он платио а село довезло. Окупио је и мајсторе зидаре, па је зидање школе започето у најбољем расположењу.

Онда се у селу појавио срески начелник из Голупца и, незадовољан ваљда толиким ангажовањем једног обичног сељака, позвао га у општинску канцеларију и подсмешљиво упитао чиме он гарантује да ће све то што је започео и да заврши, кад је власник имања његов отац. „Пренећу све имање на своје име, а довољно сам богат и паметан да знам шта хоћу и шта могу“ одговорио је Ђека. Но, кад је начелник наставио са својим заједањем, Ђека је устао, отворио врата и оштро му наредио да изиђе. Већ сутрадан отишао је у голубачки катастар и затражио пренос имовине.

Био је, кажу, изузетан човек. Друге је поштовао, а према себи је био веома строг: сматрао је да поштовање треба да заслужи делима, због чега је много радио и на свом имању и у селу. Другима није наносио зла, али се злу супротстављао силовито и одважно, што ће платити главом кад наиђе једно из низа злих времена, каква на ове просторе често долазе.

Рат је Ђеку омео да заврши своје дело: школу, која ће служити ђацима и кад њега више не буде, а послератне власти нису му то дозволиле. Идеолошки острашћени, политички искључиви а полицијски осиони, припадници те власти свом силом оборили су се на сељаке и то на оне који су својим радом и знањем служили другима за углед. Почели су да им намећу неупоредиво веће дажбине но што су они били у стању да измире, а онда су кренули да хапсе. На хиљаде српских сељака отерано је у затворе из којих су већ сутрадан извођени на суд и осуђивани на робију.

На удару тог стампеда нашао се и Ђека, године 1948. Власт је захтевала да испоручи знатно више пшенице но што је био овр’о. А онда су, како се сећа његов син Милан, дошли да му истерају свиње из обора. Супротставио се. Одмах је ухапшен и у суду у В. Градишту осуђен на 3 године робије и на конфисковање целокупне имовине. Који дан касније дошли су и отерали му краве из штале. Две године је подносио неза- служену пресуду и онда – побегао из затвора. Дошао је кући и скривао се пред честим потерама. У октобру 1950. године неко је обавестио Удбу да је он у кући своје кћери удате за Нацу Настасијевића из Душманића. Кућа [Стр. 241] је брзо опкољена и када је Ђека изишао на праг, гониоци су припуцали. Имао је 42 године. Време је показало да је био жртва једне од многих трагичних заблуда српских комуниста.

Ђека је имао сина Милана (1927), а Милан има Војислава и Саву.

Војислав је ове, 1998. године, потпуно обновио зграду школе коју је његов деда започео и то онако како је он чинио: својим новцем. Завршио је економски факултет и данас је један од веома успешних привредника, власник неколико бензинских пумпи. Издавачу ове књиге пружио је изузетну финансијску помоћ. Има Марка, студента и Александру и Александра, ученике. Сава има Недељка, Весну и Јасну.

Потомци Стоке Кириловића презивали су се Јовићи, по зету му Јови, који је дошао у кућу Стокиној кћери Јовани. Они су имали Стојимира и Вујицу. Стојимирова кћи Стојна довела је Николу с којим је имала сина Драгутина. Њихов син, међутим, умро је млад па се кућа затрла. Вујичин је био Војислав, а Војислављева Љубица која је узела у кућу Љубисава Миленковића. Они имају Љубишу и Стаку. Љубиша је у кући у Гергићима (о њему тамо). Стака има Новицу и Наташу.

 

ПАУНОВИЋИ (ЂОЛАНИ)

Најстарији нама познати предак ове фамилије Пајка рођен је око 1740. године. Његови потомци не знају о њему ништа. Син му Ђола, међутим, остао је упамћен по драматичним доживљајима, који су ушли и у легенду. Нешто о томе сазнали смо од његовог потомка Андре Пауновића. Како нам је Андра испричао овде је у време Турака био ага, који је држао Сену, Љешницу и Вуковић. У сваком селу је имао по девојку, па и у Вуковићу где је често навраћао. Та девојка роди сина Ђолу, по којем су се касније дуго презивали његови потомци, а и данас су познати као Ђолани.

Легенда даље каже да је ага дошао да узме дете кад је пошао у Турску, али да га мајка није дала. Посвађали су се, а Турчин је потегао сабљу и њоме ударио по колевци. Потекне крв, те он, мислећи да је убио дете, оде. [Стр. 242] Сабља је, међутим, само засекла бутину, те дете остане живо.

Српски хајдуци забране Ђоли да се жени зато што је био Турчинов син. Пошто је био нежењен, а имао је већ 40 година, дође тада чувени хајдук Гига код њега и доведе своју љубавницу Петру из Рајкове Реке. Исприча му да је убио њеног мужа Крачуна, да је дете, које је на рукама носила Петра његово, Гигино, да Ђола треба кобајаги да се ожени Петром и да усини њено дете, а да на пролеће, на Цвети Петра донесе дете у манастир Туман, одакле ће поћи с Гигом. Ђола то прихвати. Његов деда, који о свему томе ништа није знао, упита га једнога дана зашто је узео жену с дететом кад је, као богат момак, могао да узме и најлепшу девојку. Ђола му исприча шта је било. Деда на то одговори да ће га хајдук сигурно убити, а да ће њихово имање наследити то хајдуково дете. Ђола се уплаши и кад Петра оде по воду, он покуша да дете задави, али се она брзо појави те он одустане.

Кад дођу Цвети, Петра понесе дете у Туман. Било је хладно време па га она добро покрије. Код туманске чесме застане и види да се дете у колевци угушило под дебелим покривачем. Она га покрије, стави за уво цвет и дође у Туман. Тамо, међутим, сазна од јатака да су Гигу ухватили Турци и убили. Врати се у Вуковић и постане Ђолина жена. Тако им се роди син Марко.

Данас је веома тешко утврдити шта је у овој легенди истинито, а шта додавано касније. Ђола је заиста постојао, али према историјским изворима био је Пајкин син, а не Турчинов. Први пут га налазимо 1824. године као Ђорђа Пајкиног, када је имао 55 оваца, а други као Ђолу Пајкиног 1827. године, са 40 оваца и коза. Он се јавља и 1831. Имао је тада 66 година и није видео на једно око.

Треба рећи да је постојао и хајдук Гига и да су и он и Ђола део живота провели под Турцима, о чему и легенда казује.

Ђола је имао сина Марка (1795), а Марко Јову (1831) и Страјина, чији потомци живе у Житковици.

Ђолин унук, а Марков син Јова, имао је Пауна, по којем се данас чланови ове фамилије презивају. Паунови су били Вујица и Петко.

Вујица је после II св. рата био прогањан као имућан човек, па чак осуђен и на затвор због неиспоручивања тражених количина производа.

Вујица је био један од бољих домаћина у селу, али га је пратила трагична судбина. За недељу дана умру му од богиња три мале кћери и рођена сестра. Кад наиђе II св. рат, њега неко оптужи да сарађује с партизанима, иако, како његови потомци тврде, то није била истина. Буде [Стр. 243] отеран у логор на Бањици са још неколико људи из села одакле једва извуче живу главу. После рата, у време комунистичког прогањања кулака Вујица падне под удар њихове власти. Како казује његов унук Андра, деда је био задужен да испоручи држави знатно више пшенице но што је овро. Да не би отишао у затвор купио је недостајуће количине у намери да већ сутрадан све испоручи. Нажалост, исте вечери стигли су удбаши и одвели га у затвор у Великом Градишту, а сутрадан суд га осуди на шест месеци затвора. Отеран је са многим другим домаћинима из долине Пека у логор за сељаке у Дечанима. Кажу да се отуда вратио као сенка, имао је само 36 килограма. Но, идуће године власт га поново задужи да испоручи много више пшенице но што је могао. И поново буде ухапшен заједно са више људи у селу, међу којима су били Ђека Пауновић, Кирилуца и други.

Вујица је имао сина Љубисава, а Љубисав Андреју и Павла. Андреја је познати мајстор, зидар. Како сам каже почео је да зида још 1947. године. Саградио је много кућа у Пожаревцу, Голупцу и селима у Пеку. Овом аутору доста је помогао у прикупљању података за писање ове књиге. Има сина Милију и унука Виктора. Павле има кћери Сојку и Љубину, од којих је Љубина довела у кућу Славишу Ђорђевића из Српаца. Имају Топлицу, студента туризма и Томицу, ученика средње школе.

Петко је као војник заробљен од Бугара и отеран у логор где је и умро. Иза њега остану две кћери. Оне поделе имовину са стрицем Вујицом. Јана је узела у кућу Траила Марјановића (отац му је Вељко). Они имају Светислава-Тому, Тома Милета а Миле Данијела. Друга кћи Божана удала се за Петра Петровића.

 

КОСТИЋИ

Потичу од Маринка, рођеног око 1765. године, пореклом са Косова. Маринко је имао сина Перу (1788-1865), с којим се доселио у Вуковић крајем XVIII века, па се сврставају међу најстарије досељенике, односно обновитеље села.

Пера је био други по богатству у селу. Имовина му је вредела 130 дуката (први је био Марко Ђолан, а трећи Пава Мозгов). Имао је Ђорђа (1812), Јову (1815), Анђела (1817) и Ану (1811). Догоди се међутим велика несрећа у њиховој кући. За само неколико година, од 1835. до 1838. болест покоси сва три његова сина, тада већ одрасле момке. Ана онда доведе у кућу Косту, роћеног 1816. године, из фамилије данашњих Мартиновића. Он донесе и своју славу Св. Алимпија, коју Костићи и данас славе.

Коста, по којем је ово презиме, и Ана имали су Ђорђа (1845), Павла (1849). Николу (1854) и Јанка (1857).

Ђорђеви су били Владимир (у жениној кући у Мустапићу, без потомака) и Милан, чија је кћи Миља довела Љупчета Јовића. Они имају Момчила, Момчило Миму, а Мима три кћери.

Павле је имао Јанка (1870), Јанко Петра, а Петар Милутина и Мијаила. Милутинови су Мића и Коста. Мића има Момчила, а Момчило Мишка и Микија. Коста има Љубицу, која је довела Ацу из Дворишта. Имају Зорана, а он двоје деце, сина и кћерку. Мијаило је имао Љубисава и Светомира (у кући у Мустапићу, има три сина – Костићи). Љубисављеви су Миле и Жића (у кући у Српцима – Костићи).

Никола је имао Ђорђа, а Ђорђе Бору, који је био у жениној кући у Пауновићима-Младеновићима (о његовим потомцима тамо).

Јанкови синови су били: Ивко, Петар, Милутин-Митика, Јеврем и Ђорђе.

Ивко је био у жениној кући у Гергићима (о њему тамо).

Петар је имао Душана, Душан Душу, а Душа Дејана и Живана, који има мушко дете.

Милутин је имао кћер Драгу, која је довела у кућу Милана Петровића. Њихов је Витомир, Витомиров Селимир, Селимиров Срђан, који има једног сина, дете.

Јеврем је био у кући у Дворишту. Имао је синове Драгу и Љубисава (Костићи), а Ђорђе у кући у Српцима, где је имао синове Тикомира и Милана (Костићи).

Славе Св. Алимпија.

 

МАРТИНОВИЋИ

Најстарији познати предак ове фамилије је Новак, рођен око 1765. године. Он је имао синове Пауна (1785) и Јову (1789). Спадају међу прве досељенике, а јављају се у историјским документима већ 1824. године. Паунова кућа била је 1831. права задруга, са 10 мушких глава.

Паун је имао Мартина (1819), по којем је ово презиме. Мартиновићи су, иначе, познати као Бргљеци, односно Брдари, што значи да су се некада бавили прављењем брда за ткање на разбојима.

Јова је имао Траила (1811) и Косту (1813). Траило је имао неколико синова, али им се губи траг, а Коста је отишао у кућу жени Ани, кћери Пере Маринковића и по њему се презивају данашњи Костићи.

Синови Мартина Пауновог били су Сима (1846) и Спасоје (1857). Сима је имао Станоја и Милорада. Станојеви су били Момир, Ратко и Станисав. Момир има Драгослава и Љубисава, а обојица су отишли у Макце, у куће својих жена. Љубисав се вратио и сада живи у Вуковићу. Ратко има Вујицу и Драгомира. Вујица има једну кћер, а Драгомир сина Радишу, који има две кћери. Станисављеве кћери су отишле у куће својих мужева. Милорад је имао Милана (погинуо у Босни као војник НОВ 1944.). Иза Милана је остао син Веља, који има сина Момчила, а Момчило Дејана.

Спасоје је имао Петра и Пајку, који нема потомке. Петар је умро у заробљеништву у Аустрији 1915. Његови су Петко и Никодије. Петков син Власта је у кући у Српцима. Никодије има Ристу, који је такође у кући у Српцима, а Драгослав није имао деце, па је посинио Душана. Душан има Иву и Ивану, ученике.

Славе Св. Алимпија.

 

ПЕТРОВИЋИ И СТОЈАДИНОВИЋИ (НОВОЊИ)

Потичу од Томе, рођеног око 1745. године. Тома је имао Пауна (1765), а Паун Нову (1810), по којем су чланови ове фамилије и данас познати као Новоњи. Новини су били Петар (1833) и Стојадин. По њима су презимена Петровић и Стојадиновић.

Петрови су били Паун (1857) и Кирило (1865).

Паун је имао Јанка и Петра. Јанкови су били Здравко и Милентије (није имао деце). Здравкова млађа кћи Драгица довела је у кућу Ивицу Скоробаћа, милиционера, сада у пензији, с којим нема деце. Петар је имао Вићентија (1910) и Косту. Иза Вићентија су остали Воја (погинуо као војник НОВ у Босни) и Чеда. Чеда има Витомира, а Витомир Војчета и Бобана. Костин је Богољуб, а Богољубов Веља, који има Данијелу и Ивану.

Кирило (по њему су Кирилањи) је имао Кирилуцу (1885), а овај Петра. Петрови синови су Божа и Томислав (у кући у Браничеву, има сина). Божа има Богољуба и Радишу (у Српцима у кући). Богољуб је са женом Драганом трагично завршио живот. Почетком децембра 1998. године убили су их на свиреп начин румунски разбојници. Иза њих су остали Дејан, Слађан и Мирјана, ученици.

Стојадин је имао Трајка, Николу и Игњата.

Трајков је био Светислав, чија је кћи Мира довела у кућу Миодрага из Вуковића. Њихов је Драган, а његови Владан и Горан.

Никола је имао Крстивоја, а овај Добривоја. Добривоје има Мому, а Мома Игора и Ивана.

Игњат је имао Пауна, Паун Драгослава, а Драгослав има Милисава, Милисав Сашу а Саша Николу.

Славе Св. Алимпија.

 

ЈАНОШЕВИЋИ

Најстарији предак ове фамилије, о којем нешто знамо, је Јон, рођен око 1765. године. Он је имао сина Пауна (1788) кога налазимо као кмета у Вуковићу 1837. Био је, бесумње, један од најугледнијих људи у селу. Паунов је био Јанош, запамћен као Јена. Он је такође био један од сеоских првака, па чак и један од најзначајнијих људи у Голубачком срезу.

Рођен 1820. Јена је имао синове Ћирка (1855) и Станоја (1863).

Ћиркови су били познати као Ћиркани. Данас немају потомке по мушкој линији.

Станојеви су били Славко, Стојан (1903) и Марчин.

Славков је Никола, Николин Божа, а Божин Саша, који има два женска детета.

Стојан има Драгољуба (1923), Драгољуб Душана (погинуо кад му се преврнуо трактор 1968.), а Душан Славишу, чија је старија кћи Благица довела у кућу Мирослава Костића, а млађа Слађана удата је у Српце.

Марчин је био у жениној кући у Дворишту, где има потомке.

Славе Св. Николу.

 

ПАВЛОВИ ПОТОМЦИ

Павле, рођен 1785. године, имао је сина Богицу (1804), а Богица Марка (1831) и Раденка (1841), запамћеног као Реда. Кућа им је била крај самог кладенца у центру села. Спадали су у ред имућнијих домаћина. Сам Реда био је више година председник села.

Маркови потомци се данас презивају Николићи, по његовом унуку Николи, а Редини Редићи.

Славе Св. Николу.

 

НИКОЛИЋИ

Никола, рођен 1851. имао је Пауна (1885), а Паун Светомира, Петка и Ђуру.

Светомиров је био Станимир који има сина Љубисава, а Љубисав Милета. Миле је као дете погинуо у саобраћајној несрећи у Аустрији где му је отац радио.

Петко је био у кући у Јовићима, али није имао деце. Његова пасторка Милка узела је у кућу Светомира Павловића. Имају сина Драгишу, а овај Славишу који ради у Аустрији, где има сина и кћерку.

Ђура је у кући у Гергићима. Има потомке.

 

РЕДИЋИ

Реда је имао Пауна, Јована и Јанка.

Паунов син Јован имао је Пауна, Миодрага (1919) и Вујицу. Паун је, опет, имао Јову (у кући код Булутана), а Јова, опет, Пауна. Паунов је Момчило, а Момчилов Милутин, који има децу Ивицу и Аниту. Миодраг је умро 1997. Неколико месеци пред смрт испричао је овом аутору о својим прецима. Његов син Воја власник је стругаре у селу. Има Вељу, а Веља кћер Тању, која је довела у кућу Дејана Мирковића из Раброва (Шајкати). Вујица је умро као момак.

Јован је имао Перу (нема потомке) и Милију. Милијини су Велимир (1920) и Божа (1923). Велимирова кћи Љубинка довела је у кућу Душана Костића и с њим има сина Живу, а овај дете Слађана. С другим мужем Драгишом из Сене Љубинка има Небојшу, који је у кући у Снеготину и тамо има сина и кћерку. Божина млађа кћи Драгица довела је Благоја Кнежицу из Дебелог Луга. Имају Жељка, а он дете Стефана.

Јанкови су били Радојица и Милутин. Радојичин син Бора има Саву, а Сава Новицу. Милутин је био у жениној кући у Житковици, где има сина Илију Редића.

 

ГЕРГИЋИ

То је фамилија која најдуже чува своје старо презиме у Вуковићу. Њени чланови презивају се Гергићи још од 1830. године, за разлику од многих других који су олако мењали презимена и тако затирали трагове својих рођачких веза и сећање на претке.

Герга Радулов (1788-1830), по којем је ово презиме, доселио се у време српских устанака, али није запамћено одакле. Већ 1824. године налазимо га у тефтеру чибучком када је имао 26 оваца, а две године касније 36 оваца и коза.

Герга је имао четири сина: Анђела (1808), Стојана (1812), Јову (1815) и Илију-Љику (1817). Само Стојан нема потомке.

Анђелови су били Ђорђе (1833) и Макуљ (1849).

Ђорђе је имао Илију (1861), Стојимира и Пауна. Једино Илија данас има потомке. Његови су били Петар, Јеврем и Наталија. Петар је страдао у српско-турском рату 1912. године, а Јеврем умро у ропству у Бугарској 1916. Кад се они не врате из рата, а деце нису имали, њихова сестра Наталија дође с мужем Ивком Костићем у своју родну кућу. Имали су три сина: Бошка, Радована и Вујицу. Бошко је погинуо између два рата у каменолому у Кучеву, где је био запослен. Иза њега су остали Павле и Бора. Павлов је Љубиша, Љубишин Дејан, а Дејанов Александар. Бора има Драгета, а Драги Владана и Владанку. С другом женом Бора, који живи у Кучеву, има Сању, професора психологије и директора Центра за културу у Кучеву. Радован није имао деце. Вујица је био ваздухопловни официр (у ратном ваздухопловству је почео још пред II св. рат), а сада је у пензији и живи у Београду. Има сина Драгутина, дипломираног елек- троинжењера, а Драгутин кћер Драгану, студенткињу завршне године архитектуре. Илијин најмлађи син Паун, према неким изворима, имао је Илију, који је умро од рана у крагујевачкој болници 1915. године и Косту. који је умро од шпанске грознице, смртоносног грипа, 1918. Нису били жењени.

Макуљ је имао Петра (1870), а Петар кћер Романицу, која је довела у кућу Вељка Павловића. Имају сина Исаила. Његова кћи Нада довела је ЈБубишу Миленковића (Мозговењи),. Њихови су Љупко и Горан. Први има мушко а други женско дете.

Јова је имао Босиока (1854) и Илију (1859). Босиоков син Живота бис је касапин у В. Градишту. Имао је три кћери. Илијин је био Живан, а Живанов Јевта који има Велизара и Рељу. Велизар има Марка, а Маркс дете Николу. Рељина кћи Борка узела је у кућу Бају, каменоресца.

Илија, најмлађи Гергин син, запамћен као ЈБика, имао је Јову (1845) V Богдана (1858).

Јовин је био Милан, који је умро од тифуса у ваљевској болници 1915 године. Иза њега су остали Вујица и Војислав. Вујичина кћи Лалицг довела је у кућу Тому Марјановића. Они имају сина Крстивоја, Крстивоје [Стр. 249] Љубишу, а Љубиша Бобана и Александра.

Богданов је био Боца, а Боцина Лепосава, која је узела у кућу Ђуру Николића. Њихова кћи Љубинка довела је Милована Костића и они имају Момчила. Момчилови су Миломир и Мирослав. Миломир има дете Ивицу.

 

ЈАНКОВА ЛОЗА

Најстарији предак ове фамилије за кога знамо, Јанко, рођен око 1770. године, имао је сина Пауна (1789). Паун се први пут појављује 1827. године, када је уписан у тефтер чибучки као власник 17 оваца. Тек се био однекуд доселио. Имао је синове Петра (1815), Јанка (1821) и Јову (1831). Петрови се презивају Марјановићи, по унуку му Марјану, Јанкови су се презивали Богићи, али их више нема по мушкој линији, док се Јовини презивају Јовићи, али су познати и као Мандашкани, названи тако по Јовиној жени Манди.

Славе Св. Алимпија.

 

МАРЈАНОВИЋИ

Марјан је био Петров унук, а Илијин син. Илија, рођен 1841. имао је и брата близанца Ђорђа, којем се касније губи траг.

Марјанов је био Вељко, који је имао четири сина: Петка, Рајка, Вујицу и Траила.

Петков је био Цветко, чија је кћи Бранка довела у кућу Ратибора Аврамовића с којим има сина Александра, а Александар има једно мушко дете. С другим мужем Виктором Транцићем из Волује Бранка има Мирка.

Рајко је имао сина Душана (погинуо у Босни 1945. као војник НОВ) иза кога је остао син Ратибор. Његова кћи Драгана довела је у кућу Мићу из Зеленика. Они имају две кћери.

Вујица има Лепосаву, која је довела у кућу Бору Костића. Њихов је Драгиша, а Драгишин Владан.

Траило је имао Томислава, а он с првом женом Крсту, а с другом Милета. Крстин је Љубиша, а Љубишин Бобан. Миле има сина Данијела.

 

ЈОВИЋИ

Јова Паунов је имао Траила (1857) и Марка, који није имао деце.

Траилов син Јова (1876) умро је као војник за време I св. рата у болници у Београду. Иза њега је остао син Милан (1894-1958). Миланов син Риста (1917-1944) био је потиредседник села под четничком контролом, због чега су га партизани извели из куће почетком септембра 1944. и стрељали под брестом-записом у рабровском потесу Прокидан. Иза њега је остао тада деветогодишњи син Јован. Јован има Душана, а Душан Дејана и Далибора.

 

ПАВЛОВИЋИ

Потомци су старца Нешка, Србина, рођеног око 1775. године, који је имао сина Ђорђа (1798). Ђорђе се доселио са браћом Јовом и Јосом око 1818. године, али не знамо одакле. Само Ђорђе има потомке.

Ђорђе је имао децу тек после своје 40 године. Од његова четири сина, међутим, потомке је имао само најстарији Никола, рођен 1841. Његов је био Павле, а Павлов Стеван, чија је видовитост била надалеко позната. Кажу да је, док је био у војсци крајем прошлог века, тачно рекао свом командиру колико је рана добио у претходном рату, а орасположио га је кад је прорекао да ће ускоро добити сина, што се и обистинило. Овде је још почетком овог века говорио како ће овим пољем једног дана прећи гвоздени бик, а по небу ће летети птице с гвозденим кљуном. Причао је, кажу, о много чему, али то људи нису разумели, па су заборављали његова пророчанства. Долазили су код њега у Вуковић из удаљених крајева, најчешће да би чули шта их чека у животу. Његово двориште било је увек пуно света. Често су долазили и одвозили га у удаљена места где је прорицао или лечио. Умро је 1957. године. Његов син Радојица имао је Вељу, који је умро као момак, Наталију (1926) и Загорку. Наталија је довела у кућу Петра Јовића. Имају сина Виктора, а он Дејана, Ивана и Драгана.

 

НОВАКОВИЋИ

Потичу од Недељка, чије синове Марјана, кога су звали Флора и Тому, затичемо у селу 1831. године. Тада још готово ништа нису имали од имовине, што значи да су се нешто пре тога доселили. Не знамо одакле су дошли. С обзиром на то да им се отац звао Недељко можемо претпоставити да су били Срби.

Мада је Тома имао четири сина: Јанка, Ђорђа, Јову и Крају, нико од њих нема потомке.

Марјан-Флора је рођен 1770. године. И он је имао четири сина: Петра [Стр. 251] (1800), Филипа (1820), Новака (1822) и Јована (1825). Потомке има само Новак и они се презивају Новаковићи.

Новак је имао Марјана и Драгутина.

Марјанов је Станојло (1906), Станојлов Радојица (1926), Радојичин Андра, а Андрин Веља, који има Виктора и Весну.

Драгутин је имао Живојина, а Живојин Љубицу, која је довела у кућу Миладина Рајића из Љешнице. Њихов син Милорад-Дика је у жениној кући у Мустапићу, где има потомке (Рајићи), Љубисав има кћерку Северину, удату у Кучеву (има два сина).

Славе Св. Аранђела.

 

АДАМОВИЋИ

Адам, по којем је ово презиме, запамћен као Д’ма, дошао је из Кудреша у Вуковић да ради код имућнијих људи. Овде се ожени удовицом од Мозговења (Пауновићи), али с њом није имао деце, па посини Вујицу Јовановића. Вујица је имао Павла и Стеву. Павлов је био Пајка, Пајкин Андра, Андрин Веља, а Вељин Виктор, који има дете Марка.

Стева је умро у Сомбору, после ослобођења Србије у јесен 1918. године, као војник, солунац. Његов син Милија имао је кћерку Љубицу, која је довела у кућу Косту Петровића. Њихов син Богољуб је мајстор – кројач и један од домаћина у селу који је доста помогао овом аутору при прикупљању података за писање ове књиге. Богољуб има сина Вељу, а Веља две кћери, девојке, Данијелу и Ивану. Они сада носе презиме Петровић. По мушкој линији потичу од Нове, рођеног око 1855.Нова је имао сина Пауна (1875), а Паун Петра, по којем је ово презиме.

 

ПРИБОЈЕВИЋИ

Доселили су се око 1825. године, јер их претходне године нема, а 1826. су већ у Вуковићу. Одакле су дошли не знају.

Највероватније је стигао Јанко са сином Нестором, рођеним 1790. године, и унуцима Томом (1800) и Прибојем (1810). Томи се губи траг, а по Прибоју је ово презиме.

Прибоје је имао Јанка (1838) и Јована (1840).

Јанков је био Нестор (умро као војник од шпанске грознице 1916. године), а Несторов Владимир, који има Светомира (у кући Мустапићу, где има сина с презименом Прибојевић) и Божидара (ради у Шведској). Божидарев је Андреја (1948), а Андрејин Новица. Новица има две кћери.

Јован је имао Јену (погинуо као српски војник код Ристовца 1915), а Јена Стојадина (умро на острву Виду 1916. године). Стојадин је учио абаџијски занат у Пожаревцу. Има сина Добросава, који је такође изучио овај занат. Добросављев син Љубисав (1935) трећи је кројач у овој породици. Радио је са женом 14 година у Паризу. Кројач је и његов син Мирко (1956), који са својим синовима Војиславом (1977) и Александром (1978), кројачима, сада ради у Паризу.

Познати су као Гаоцани. По Љубисављевом казивању неки њихов далеки предак скривио је нешто неком Турчину. Турчин му каже да га неће гонити ако сам поједе печеног овна од три године, што овај прихвати. Кад је појео, подигао је главу и упитао: има ли још? Турчина то силно зачуди па рече: „Нека ти је просто, али си прави гаоца“. Тако настане надимак Гаоцани, мада су исто тако познати и као Несторани, по претку Нестору.

Славе Св. Алимпија.

 

МЛАДЕНОВИЋИ И ПАУНОВИЋИ

Потичу од Младена Павловог, рођеног 1840. године. Име Павловог оца није запамћено, а пошто у Вуковићу 1831. године има више људи с именом Павле не може се поуздано рећи ко је од њих предак ове фамилије. То би се могло утврдити увидом у књигу рођених с краја четврте и почетка пете деценије XIX века, али је та књига као и остале матичне књиге из прошлог века, однесена после II св. рата у Пожаревачки архив, а тамо јој се губи траг. Младен је, иначе, старо јужнословенско име, доста распрострањено код Срба, али никако код Румуна. Ако се томе дода и име Младеновог оца Павла, које се у том облику јавља код Срба (код Румуна је Паул или Пауљ), онда је овде реч о српској породици која се, као и многе друге, у влашком окружењу повлашила.

Павле је имао сина Младена. Младенови потомци познати као Ћошоњи, данас носе презимена Младеновић и Пауновић. Младеновићи су потомци Младенових синова Јеврема и Грује, а Пауновићи његовог најстаријег сина Пауна (1864).

Јевремов је био Стојиљко, а Стојиљков Милија, познати послератни [Стр. 253] судија Окружног суда у Пожаревцу. Милијини су Драган и Мики, који има сина и кћерку.

Груја је имао Грујицу и Душана. Грујичини су Исаило и Војислав (погинуо 1944. као војник НОВ у Босни). Исаилов је Велизар, а Велизарови Саша и Тамара, ученици гимназије. Душан је имао Ратка који је отишао жени у кућу у Мустапић, где има сина Драгутина, а овај Дејана и Јованку.

Паун, по којем је презиме Пауновић, имао је синове Саву (1902) и Милана. Сава је имао Воју, вишегодишњег председника Скупштине општине у Кучеву и Раденка. Воја има кћер Милку, удату за др Радишу Живојиновића из Клења (о њима у одељку о клењским Живојиновићима).

Воја Пауновић је, по општем уверењу, био један од најуспешнијих председника Скупштине општине у Кучеву, на чијем је челу био од 1960-1967. године. У то време урађена је електрификација свих села у општини, подигнуте су фабрике шпер плоча, фурнира и иверастих плоча уз реконструкцију стругаре у Кучеву, обједињени су шумарство и дрвна индустрија и направљен шумско-индустријски комбинат који је запошљавао више од 1.000 радника. Саграђена је и нова фабрика хидратизованог креча, међу првим у Србији; дограђен је Дом здравља који и данас спада међу најбоље у пожаревачком крају, отворена је економска школа, а касније и гимназија, направљено је летовалиште у Кучајни за децу, постављен је водовод у Кучеву. Касније, као директор Фабрике креча у Кучеву, Пауновић је битно допринео да се уместо старе и дотрајале подигне нова фабрика, данас највећа у земљи.

Био је секретар општине у Раброву од 1955-1957. године. У том периоду завршен је Дом, направљен први сеоски биоскоп са великим платном у пожаревачком крају, подигнута је кланица и саграђен Дом здравља. У свему томе имао је свој удео и Пауновић.

Савин други син Раденко има Нинослава, веома доброг сточара и домаћина. Његова кћи Душица узела је у кућу Исаила Јовића. Њихов је Сава, ожењен Волицом из Церемошње. Имају дете Иванку.

Милан, Паунов млађи син, имао је кћер Зоринку, која је довела у кућу Бору Костића. Њихова кћи Мира узела је у кућу Жику Ђорђевића из Српца. Они имају сина Цанета, а Цане Горана.

Славе Св. Николу.

 

ЈОВАНОВИЋИ И НИКОЛИЋИ

Најстарији нама познати предак ове фамилије, Јован, рођен је око 1790. године. Он је имао сина Николу (1813), а овај Марјана (1833), Траила (1835), Павла (1841) и Јована (1845). Само најмлађи Јован има потомке. Презивају се Јовановићи и Николићи, по сину му Николи.

Презиме Јовановић носе потомци Јованових синова Бошка и Траје.

Бошкови су били Станисав, Влајко и Милан. Први је имао две кћери а други три. Све су отишле у кућег својих мужева. Трећи, Милан, има сина Воју, а Воја Бранислава, чија кћи Љиљана живи и ради у Италији с мужем и сином.

Траја је имао Аврама, а он Јеленка. Јеленко има сина Ратибора, а овај кћер Миру која је довела у кућу Зорана из Дебелог Луга. Имају две кћери.

Презиме Николић носе потомци најстаријег Јовановог сина Николе, који је имао Тому, а Тома Десимира. Десимирова кћи Милада довела је у кућу Божу Јовановића из Каоне. Њихов син Миле има два женска детета.

Славе Св. Петку.

 

ПРИБОЈЕВИЋИ И МИХАИЛОВИЋИ

Далеки предак ове фамилије Филип, рођен око 1767. године, имао је сина Илију (1787). Тај Илија Филипов први пут се јавља у Вуковићу 1827. године, када га налазимо у тефтеру чибучком. Имао је тада 36 оваца и спадао у добре домаћине. Његови синови били су: Павле (1811), Јанко (1819), Макуљ (1807) и Мијаило (1825). Потомке има само Мијаило. Његови синови били су Прибој (1853) и Стева (1856). Прибојеви потомци презивају се Прибојевићи, а Стевини су задржали старо презиме Михаиловић.

Прибој је имао сина Дујку, а Дујка има Ђуру. Ђурини су Миодраг и [Стр. 255] Бранислав. Миодраг има сина Драгана, власника модерног ауто сервиса, а Драган Владана и Горана. Бранислав ради у Швајцарској, где има сина Зорана.

Стевин је био Петко, Петков је Десимир, а Десимирова Драгица, која је узела у кућу Радисава Марковића. Имају кћер Јасмину, удату у Кучеву.

Славе Св. Николу.

 

ДЕМИЋИ

Ово је једна од ретких фамилија у Вуковићу у којој се чува у сећању порекло и крај одакле су преци дошли. Стигли су из Шумадије. Тамо где су живели били су богати. Но, догоди се да им једне ноћи изиђе стока из обора и направи велику штету у пољу. Плашећи се бруке и глобе они оду код кмета и замоле га да не шаље потере за њима у року од три дана. Побегну отуда и стигну у Вуковић. Највероватније да су у овом крају негде имали неког из свог завичаја.

Најстарији предак ове фамилије за кога знамо био је Јанко, рођен око 1775. Јанко је имао Максу (1795) и Грују (1809). Максини потомци презивају се Максићи, а Грујини Јовићи, по сину му Јови.

Славе Св. Алимпија.

 

МАКСИЋИ

Макса је имао Адама, запамћеног као Дема (1836). Његови су били: Радослав (1860), Милован, Влајко и Јова. Потомке имају Милован и Јова.

Милованов је био Петко, који има сина Саву, а Сава Љиљану. Она је довела Љубишу из Српца. Живе у Шведској. Имају сина и кћерку.

Јова је имао Петра, Ђуру и Голуба. Нико од њих нема потомке.

Вићентија су убили Немци у кафани Дит у Мајданпеку за време II св. рата. Био је Голубов син.

 

ЈОВИЋИ

Јова Грујин (1841) имао је Петка и Дражила (1860).

Петков је био Тодор, чији син Милија живи у Пожаревцу где има Звонка и Мићу. Обојица имају по једног сина.

Дражило је имао Недељка, запамћеног као Драгањел. Драгањел је био познати врачар. Људи су веровали у његове способности и [Стр. 256] посећивали га, долазећи и из удаљених места. Његова кћи Варадинка довела је у кућу Љубомира Стевића. Имају сина Исаила који је отишао у кућу жени Душици из фамилије Младеновић-Пауновић (о њему тамо).

 

МАРКОВИЋИ

Потичу од браће Јанка и Павла, рођених крајем XIX века. Име њиховог оца није нам познато, због чега је немогуће истраживати дубљу прошлост ове фамилије.

Јанко је имао Богицу а Богица Радисава (у кући у Прибојевићима) и Сељу. Сеља има шесторо деце и то синове Милоша, Милана и Марка и кћери Србу, Силвију и Марину.

Павле је имао кћер Јелену која је довела у кућу Јована Адамовића. Њихов је Мирко, а Миркови су Далибор и Данијела.

У ову фамилију дошао је у кућу жени Ружи Павле Ђолан, јер њен отац Јанко Грујан није имао синове. Ко је био Јанко не може се утврдити јер је у то време било у Вуковићу више људи с тим именом, а име његовог оца није запамћено. Порекло Ђолана, пак, дато је посебно.

 

ИЗВОР: Предраг Мирковић, Клење са околним селима : Душманић, Зеленик, Вуковић, Житковица, Мрчковац, Миљевић : (хроника) / Предраг Мирковић. – Клење : Српска православна црквена општина, 1999, стр. 229-257; Обрадио: П. Дурлић (paundurlic.com)


Коментари (2)

  • Miodrag Mladenovic

    Cestitam autoru na dobro uradjenom poslu.Zelim samo da dopunim sa par podataka odrednicu o Mladenovicima.Moj otac Milija je bio predsednik suda u Kucevu, a zatim dugogodisnji sudija i predsednik Okruznog privrednog suda u Pozarevcu.Moj brat Dragan je vojni pilot u penziji sa cinom majora.Moje ime je Miodrag,cerka mi se zove Jasmina inace profesor,sin Milan studira masinstvo,unuka od cerke se zove Ksenija.Deda Stoiljko je osim sina Milije imao i cerku Milku,a ova sinove Nebojsu i Miroslava,jedan je gradjevinski a drugi rudarski inzinjer.

    Одговори
  • zoran nikolić

    Poštovani g. Durliću molio bih vas da mi pomognete ukoliko imate mogućnosti za to radi se naime o mom pokušaju da utvrdim poreklo svoje porodice koja je naseljena u Lajkovačko selo Vračević otprilike oko 1880 godine .Mi se prezivamo Nikolić i slavimo Sv. Dimitrija u arhivi vračevića i lajkovca kao i u knjizi kolubara i podgorina nisam uspeo da dođem do bilokakvih podataka osim o izvesnom Aleksandru Nikoliću umrlom u vračeviću 1920 god. KOJI bi trebalo da bude brat bilo rođeni bilo od strica mog pradede Aranđela jer se u familiji pominje izvesni Aleksa kao pradedin brat a to je verovatno izvvedeno od Aleksandar a osim naše familije u vračeviću nije bilo drugih Nikolića.Podatci o mom pradedi kao ni o njegovom trećem bratu Miailu nisu zabeleženi a u umrlici Aleksandra piše samo da je rođen u Rabrovu bez podataka o godini ili roditeljima ovoj podatak se na neki način poklapa sa porodičnim nadimkom bugari koji je imala moja porodica u vračeviću.Moje pitanje u suštini je sledeće kako da saznam ima li i dali je bilo nikolića u rabrovu budući da u pretrazi ne nalazim podatke o poreklu stanovništva tog sela,ima lineka knjiga slična ovoj iz koje ste vi priredili članak o Vukoviću.Odlučio sam se da vvam se obratik jer ste u članku pominjali rahćbrovo pa se nadam da mi možete pomoći.
    Unapred zahvalan Zoran Nikolić .

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top