Умро Милутин Бојић, српски песник, драмски писац, књижевни критичар, ратни извештач. Аутор чувене песме “Плава гробница”.
Рођен је у Београду 19. маја 1892. године. Похађао је основну школу „Вук Караџић“ (тада се звала „Палилулска школа“, друга по старости у Београду).
Милутин Бојић је био учесник балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог светског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.
Иако је живео само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековечио је језиву визију “плаве гробнице” код острва Видо – острва смрти. Али није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона.
По објави рата Милутин Бојић одлази у Ниш где при Врховној команди обавља дужност цензора. Приликом одступања преко Албаније налази се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован за Солун.
Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом “Песме бола и поноса” , у овој збирци се налазе 34 песме које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављјући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917. године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.
8. новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо у Солуну у болници. Сахрањен је на Српском војном гробљу на Зејтинлику. Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико.
Крајем лета 1922. године пренешени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробница 39, трећег реда). Његово петогодишње посмртно присуство на српском војном гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео, остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини.
ИЗВОР: Википедија
Плава гробница
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.
Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.
Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна питомина?
То велика душа покојника лута
Стојте, галије царске! На гробу браће моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, к’о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.
Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.
Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.
Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.
Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!
7. новембар 2016. у 11:01
vojislav ananić
https://www.youtube.com/watch?v=TGHruSMCROw
Милутин Бојић: “Краљева јесен” – радио игра
3. јануар 2018. у 06:51
Војислав Ананић
Бојић, Милутин, књижевник, преводилац (Београд, 19. V 1892 — Солун, 8. XI 1917)
Отац Јован, родом из Срема, регрутован у аустријску војску у доба босанско- херцеговачког устанка, пребегао је у Београд, ту се настанио и радио као занатлија. Мајка Софија, рођена Богојевић, била је домаћица. Имали су још два сина и две ћерке. У Београду је Милутин похађао прво теразијску основну школу, потом Другу београдску гимназију (1902—1905) где је матурирао са одличним успехом и био ослобођен полагања завршног испита. Затим се уписао на студије метафизичко-педагошке групе предмета на Филозофском факултету, на којем ће апсолвирати 1914.
Прве литерарне радове почео је да пише још као гимназиста. Драмска трилогија Деспотова круна, која је сачувана у рукопису, датира из 1907, када ј е био ученик шестог разреда гимназије. Сам се образовао учећи стране језике и читајући дела светске књижевности — како класике тако и савремену продукцију — Библију, Игоа, Ничеа, Бодлера, Ростана, Толстоја, Мерешковског, Чехова, Ибзена, Вајлда, Фројда и друге. Одушевљавао се позоришном уметношћу, па је као редовни сарадник различитих листова и часописа написао многе књижевне и позоришне рецензије (Дневни лист, 1910—1912; Нова искра, 1911; Пијемонт, 1911—1914). За време балканских ратова путовао је у ослобођене јужне крајеве, писао путописне белешке, епиграме, књижевне и позоришне рецензије и историјску драму Краљева јесен (Српски књижевни гласник, 1912), која је 1913. изведена у Народном позоришту у Београду. Скерлић је поздравио његово појављивање у српској књижевности, а кад му је 1914. изашла прва збирка песама Песме, представио је (непосредно пред своју смрт) похвалном критиком у Српском књижевном гласнику. Као глава породице (отац му је умро 1911) по аустријској објави рата 1914. сели породицу у Аранђеловац, па затим у Ниш, где обавља дужност цензора војне поште, уређује дневни лист Гласник у којем објављује велики број својих чланака. У Нишу је настао и еп Каин. У фебруару 1915. умире му и мајка, а у октобру и новембру са млађим братом повлачи се преко Црне Горе и Албаније на Крф. Овај „ход по мукама” српске војске и избеглица, који је и сам једва преживео, описао је у потресном чланку Србија у избеглиштву. На Крфу, исцрпљен болешћу, свестан да неће још дуго живети, наставља да пише песме, преводи, завршава Урошеву женидбу и започиње Вечну стражу, широко замишљену епопеју, чије делове објављује у Српским новинама које су почеле да излазе на Крфу. Почетком јесени 1916. проводи једномесечно одсуство у Француској, где је последњи пут видео вереницу у Ници и брата у Тулону. Путује и до Лозане и Женеве да би се видео са пријатељима. У јануару 1917. премештен је са Крфа у Солун као чиновник Министарства унутрашњих дела, у јулу излазе Песме бола и поноса а у новембру умире од туберкулозе у двадесет и шестој години. Сахрањен је на гробљу Зејтинлику у Солуну, а његови посмртни остаци пренесени су 1922. на Ново гробље у Београду.
Песникову заоставштину у рукопису и прилоге расуте по многим часописима (велик број оригиналних и преведених песама са француског, енглеског, бугарског, италијанског и руског, књижевне и позоришне рецензије, пародије, епиграми, разни новинарски чланци у кој има се песник осврће на многе друштвене пој аве, унутрашње и спољне догађаје, у миру и за време рата) приредио је и објавио у Сабраним делима Гаврило Ковијанић, 1978, омогућивши тек тада српској књижевној критици и историографији да о Бојићу стекне глобалан увид и да реалан суд. Познат и слављен првенствено као аутор Плаве гробнице, песничког опела за српске војнике које је, болесне и измрцварене, смрт однела после искрцавања на Крф 1916, а чија су тела бацана у море поред малог острва Вида, као песник остао је у сенци великих претходника Дучића и Ракића, па је уз пренаглашавања недостатака, његова поезија неретко оцењивана као епигонска и патетична. Чулност његове љубавне лирике, интелектуалност и драматика родољубивих стихова утемељених на националним, библијским и класичним митовима и легендама посвећеним општим питањима смисла човековог бивствовања на земљи, сврстава га ипак међу најбоље српске песнике.
Горана Раичевић