Досељени саски рудари донели слављење Светог Мрате

21. октобар 2012.

коментара: 14

Наши преци увек обележавали значајне празнике, а неке, попут Мратиндана, донели дођоши. Етнолози претпостављају да је међу српске славе стигао и помен на св. Мартина, који је на ове просторе стигао са рударима из Саксоније. Светац рођен у Штајерској

РАЗЛИЧИТИ историјски ветрови вековима су дували простором данашње Србије и на њих “наносили” различите људе и нације. Свако је са собом доносио своје обичаје и традиције, па се све то потом мешало са оним што се затекло на овом поднебљу. Дођоши би се укрштали са домаћим становништвом, а по закону већих бројева, односно доминантнијег народа, постепено би се утапали међу домаће житеље и обичаје, мењајући своје навике.

Међутим, и данас у Србији постоје етничке и друге групе које чувају обичаје вековима старе, које су донели из далеких првобитних постојбина. Многи ни сами не знају одакле им такве навике, јер су одавно заборавили претке од којих потичу.

На једне од њих, рударе Сасе, подсећа етнолог Радомир Ракић, доводећи их у везу са Мратинданом, славом која се обележава 24. новембра.

Св. Стефан Дечански

– У “Житијима светих”, свети Николај Жички за овај дан спомиње светог Мину, Мину Виктора и Викентија ђакона, светог мученика Виктора и Стефаницу, преподобног Теодора Студита, светог Урошицу кнеза српског и светог мученика Стефана Дечанског, али не и светог Мартина! – каже Ракић. – У народу је уобичајено да се помиње свети Мрата, иако ће већина рећи да им је слава “Свети Стефан Дечански”.

Православни црквени календар помиње светог Мартина, али не овог датума, већ месец дана раније – 25. октобра. Историјски гледано, он је био рођен у Штајерској у четвртом веку и био је готског или словенског порекла. Служећи у римској војсци доспео је у Француску. Касније је постао бискуп у граду Туру.

Свети Мартин
Свети Мартин

Зато Ракић повезује ову необичну славу, толико снажно запаћену у Срба, баш са овим свецем, који је живео много пре располућивања хришћанске цркве на католичку и православну.

– У средњем веку у Србију долазе Саси, који су из Саксоније дошли преко Ердеља. Довео их је краљ Урош – подсећа на причу из давнина наш саговорник. – Они су били најбољи рудари оног доба, и краљ их је населио у Ново Брдо. Тај град је у то доба био један од највећих и најнасељенијих рудника у Европи. У науци постоје и претпоставке да је међу њима било и Лужичких Срба, па је то можда био разлог што су се брзо уклопили међу ондашње житеље тих крајева.

Тако Ракић претпоставља да је Мратиндан, у ствари, посвећен бискупу из Тура, али се ова слава усталила у народу, иако није аутентично српска. Вековима је одржавана у фамилијама, које нису биле типично српске.

– Потомке рудара Саса су звали и Кулизе, вероватно због куле која је доминирала рударским насељем – додаје Ракић. – Тако не може бити случајно да Богдановићи и Милетићи из Дежеве, места које су звали овако “због неке куле” у Старом Влаху, одакле су се доселили, не само да славе Светог Мрату, него и потичу из села које се зове Сасе! А, помиње се и да су Кулизе увек били, ако баш не рудари, а оно вешти мајстори.

Кулизе, који воде порекло од Саса, често су били вештији и прилагодљивији од осталих.

– Међутим, установљавање неких несрпских етничких елемената међу њима, нипошто не негира њихово српско национално осећање – додаје познати етнолог.

Тако је данас извесно да међу свечарима и поштоваоцима славе Светог Мрате, има потомака старих саских рудара, који су после много векова сачували макар део средњовековне традиције предака донесене међу Србе “из далека”.

 

МОШТИ И СВЕЦИ

НЕУПУЋЕНИЈИ ће данас посмртне остатке предака често називати “мошти”, иако се овај појам односи искључиво на свеце. Тако, на пример, цар Душан никада није био проглашен свецем, односно канонизован, а његови посмртни остаци, који се данас чувају у цркви светог Марка у Београду не називају се “моштима”.

– Стефан Урош Четврти Душан, како му је било пуно име, никад није постао светац – подсећа Ракић. – Православна црква то правда чињеницом да је својевремено цар довео своју жену Јелену у Хиландар, што је сматрано великим грехом, јер женама тамо приступ није дозвољен. Они који га правдају, овај гест владара објашњавају великом епидемијом куге која је тада владала Србијом, па је монарх на овај начин желео да је заштити.

ИЗВОР: Вечерње новости, аутор Зоран НИКОЛИЋ, 21. новембар 2007. године

 

Коментари (14)

Одговорите

14 коментара

  1. niša petronijević

    Мрата тј слављење Мрате вуче корене још из неолита. Посвећен је Вуку и Медведу тим тзв Тотемским Прецима. У Сврлигу се ноћу оставља клип кукуруза испред куће ” за Мечку ” а она треба да га нагризе. То је својеврсна жртва прецима. И зато ове славе под тим именом и нема у Црквеном Календару као што ни Видовдан тј. Вид Свети нису из Хришћанског Вокабулара.

  2. Erin Navan

    Jedna mala ispravka…

    28. (15) јун – Видовдан

    Свети Вид је ранохришћански светитељ, и мученик, родом са Сицилије, потомак угледне и богате породице.
    Под утицајем свог учитеља и тутора у раној младости је упознао хришћанство.
    Било је то почетком IV в. када су Диоклецијанови прогони хришћана достигли пун замах и када је било опасно и поменути хришћанство у позитивном контексту
    Међутим, његова вјера је била постојана и сва убеђивања и мучења која је истрпео и од сопственог оца, га нису могла натјерати да је одбаци. Као опомену, његовом оцу је анђео одузео вид, и када се отац покајао, свети Вид га је излијечио. Међутим, то кајање није дуго трајало, и свети Вид је био принуђен да побјегне.
    Са својим туторима је стигао у Рим, гдје је учинио многа чуда, а између осталог и излијечио Диоклецијановог сина од запоседнутости. Ни то није увјерило цара у истинитост хришћанске вјере и он је наредио да дјечак буде бачен у казан са кључалим уљем. Одатле га је извукао анђео Господњи и пренео га у Луканију, гдје се свети и упокојио.

  3. Одличан текст као и цео сајт.
    Браво.

  4. Srdjan Jovanovic

    kralj uros prvi je sase doselio u brskovo jer je ono tada (1243-1276) bilo nas glavni rudnik. novo brdo se razcija tek u doba vuka brankovica, a zamah stice pod knezom i despotom stefanom koni ga je od turaka dobio nakon sto je vuk ubijen, vek i po od seobe sasa.

    otuda i ima smisla uticaj svetog martina kojo se mogao lako prosiriti na istocnu hercegovinu i tamosnje plemena od kojih poreklo vode preci moje babe po ocu, koji slave martina.

    no, nemojmo zaboraviti da su planine bile utociste romanizovanog elementa koji je bezao od slovena iz dolina i da je taj raznoliki etnikum bio dobrano hristijanizovan pa je sveti martin mogao doci iz primorja, kao sto je sveti srdj dosao odatle.

    nisam nasao da je bio drug sa vucima, ali jesam da jeste sa guskama koje su mu pokazale skroviste kad je bezao od sluzbe u vojsci.

    takodje je zastitnik prosjaka, vunovlacara, mehandzija, vinogradara, konja (posto je od oca, rimsmog oficira u carskoj konjickoj gardi dobio preporuku za sluzbu?)

    zanimljivo, deo kosorica iz drobnjaka su davno zvali guske, a iz tog predela su preci moje bake koji slave mratindan.

  5. Kosoriće je u Drobnjak iz okolinine Travnika doveo Simeon Kosorić,sveštenik i vojvoda i i u Drobnjaku u selu Kosorići ,nedalleko od Šavnika,podili su crkvu Sv.Nikole koga su i slavili.Ta crkva je nešto mlađa od Manastira Morača i danas postoji na istom mestu,a u njoj je i stari ikonostas iz vremena nastanka crkve, ispred nje kamen binjaš na koga su se vojvode pele na konja,jar Kosorići su davali najduže vojvodstvo u Drobnjaku,sve do pogibije poslednjeg vojvode Ilije,koga je pogubio Omer Selmanović,kod Pašine vode..U Kosorićima više nema tog prezimena,tamo su Srdanovići,potomci Srdana Kosorića a jedan krak bratstva iselio se ka Han Pijesku i zadržao staro prezime,a Moji i Srđanovi preci koje je pominjao došli su iz Drobnjaka iz Kosorića u Strmnu goru kod Valjeva,,pa kočinom krajinom duž Kolubare.Oni su menjali prezime u Lekići,Jovanović,Dobrivojević,Ranković-Kulače …ali i slavu,te su uzeli Mratindan.Da li zato što su došli na zemlju gde se ta slava slavila ili su bili u rodu sa Perovićima Kurepima,starincima u Drobnjaku,koji su oduvek slavili Mratin dan,kao i Dajovići i Mastilovići,ali kao vučjeg sveca i za taj dan išli u krug i govrili kuj rep?Dakle bili su sloveni ,odnosno Srbi.Osim što prezimena u Srbiji nisu bila stalna,jedan od razloga je bio i da se ne otkrije da su u rodu sa glavosekovićima,Redžep paše,Hajduk Hodžže.ta da se u kosoričkoj crkvi zaveovali atentastorio na Smail agu čengića.Celo pleme drobnjaka posle jedne pobede nad turcima na Đurđevdan,uzelo je Sv.Đorđa kao plemensku slavu.Guske su potomci ćerke vojvode Kosovćića i Kričkog vojvode(ne slovenskog plemena koje je izumrlo ili se delom asimilovalo)

    • Младен Михајловић

      Поштовани г. Милутине
      Да ли ми можете рећи неки податак више него што знам о свом поријеклу. Живимо у Бијељини Р.С. село Велика Обарска, засеок Буџак, славимо Славу Светог Стефана Дечанског. Деда ми је Станислав, прадјед је Ристо, џукундјед је Перо, следеће кољено не знам, а пре тога је предање да су дошла два брата из Херцеговине Михајло и Јован и тад узимају себи презиме Михајловић код нас. Интересује ме презиме пре тога које је било?Радио сам и ДНК испитивање у Београду и рекли су ми да потичемо од племена Кричи. Припадам по мушкој линији хаплогрупи Ј2б М205.
      Унапријед хвала..

  6. Saša Niš

    Poštovani g-dine Milutine da li znate nešto više o Srbima iz zapadne Srbije (Trajkovići)koji su naseljeni u Skopskoj Crnoj Gori koji takodje slave sv.Mratu,ja sam njihov potomak živim u Nišu i slavim istu slavu

  7. ZU

    Moja supruga
    koja je od KOvačevića
    iz Modrinog sela kod Kistanje
    slavi ovu slavu.
    I samo njeno prezime tj. njenih predaka
    upućuje da su se bavili i bili kovači
    što je nešto blisko i ide sa rudarstvom
    jer tu rudu treba istopiti i oblikovati.
    Hvala na tekstu.

  8. Ja sam rodjena u porodici Mazalica, koji slave 24. Novembar .. Mratindan, tj. Svetog Stefana Dečanskog.
    Čitala sam da porodica Mazalica postoji pretežno u područjima Like, Bosne i da oni slave Sv. Jovana.
    Moja familija Mazalica je smještena u selu Rudnica, okolina Pljevalja.
    Nismo baš upoznati mnogo sa porijeklom, na žalost. Pojedini članovi porodice znaju neke starije podatke, ali ni u to nisu sigurni.
    Porodica Mazalica na području Pljevalja su potomci tri brata, a mi govori otac Marinko.
    Smatra se da su u krvnom srodstvu sa porodicom Dajovic i da potiču iz područja oko Žabljaka.
    Voljela bih saznati nešto više o našem porijeklu. Da li imamo veze sa plemenom Bogunović od kojih takođe potiču Mazalice, ali sa drugom krsnom slavom.

    • Срђан Мазалица

      Поштована,

      презивам се Мазалица, а отац ми је рођен у подгрмечком селу Суваја код Босанске Крупе. Све Мазалице из Поуња славе Јовањдан, и потврђено је да смо повезани међусобно ми Мазалице из Босанске Крупе, Новог Града и Козарске Дубице. Ми припадамо хаплогрупи I2-PH908, која је најчешћа код Срба, и прилично незгодна за откривање поријекла. Испоставило се да НЕ ВОДИМО поријекло од Богуновића, који припадају хаплогрупи J2a M92 i цуцко-пјешивачком роду, који такође славе Јовањдан. И не само ми, већ многе друге породице, које се убрајају у “Богуновиће” су испале нешто друго. Тачније, ниједна од наведених породица није испала повезана с Богуновићима.

      Оно што вам поуздано могу рећи је и да ми Мазалице из Босанске Крајине са славом Јовањдан дефинитивно нисмо повезани са Мазалицама из Пљеваља које славе Мратиндан. Постоји више аргумената за ово:

      1. Наше презиме је старије од вашег. Ви потичете наводно од човјека који се презивао Дајовић, а рођен је 1820. године, а његове синове су прозвали Мазалице. Наше презиме је постојало 1788. године, у списку пребјега са турске на аустријску страну током Лаудоновог рата. Спомиње се Никола Мазалица из села Клековци код Дубице. Мазалице из Црквеног бока, код Суње на Банији такође славе Јовањдан, и имају предање да су из Кнешпоља. Остаје ми да и њих тестирам, али по свему судећи смо повезани, и по свему судећи је наше презиме настало у првој половини 18. вијека, дакле старије је бар 100 година од вашег, јер је више рођака тог Николе Мазалице остало на десној страни Уне.

      2. Дајовићи и Мазалице са славом Мратиндан припадају братству Дробњака Курепа, који сви славе Мратиндан. Курепе се убрајају у Дробњаке старинце. Тестиран је неко од Курепа, у једном истраживању које још није објављено, али ја вам не могу саопштити тај резултат, али он није повезан с нама Мазалицама из Поуња, који славимо Јовањдан.

      3. Нама најближи тестирани рођаци на Српском ДНК пројекту славе такође Јовањдан (нпр. Кујавић из Подравске Слатине), те стога закључујем да је слава Јовањдан дуго у нашој мушкој лози, те да она није мијењана не само у посљедњих 250-300 година, већ и много раније. Дакле, она дефинитивно није била Мратиндан.

      За крај, одговор на питање вашег поријекла, који вам не могу саопштити, је врло једноставан и логичан. Нисте дошли са рударима Сасима, нити сте повезани са неким другим породицама изван Курепа, који славе Мратиндан. Повезани сте са неким од родова из вашег окружења, само сте промијенили славу.

      С поштовањем,

      Срђан

      • Postovani Srdjane,

        Hvala Vam mnogo na brzom i iscrpnom odgovoru. Na pravu adresu sam se, ocigledno, obratila.

        Ono sto mi je jasno, da mi Mazalice iz Pljevalja nemamo veze sa ostalim.
        Nadam se da ćemo na neki nacin pronaci trag naseg porijekla prije Marinka i njegova tri sina, za koje za sad znamo.

        Hvala i srdačan pozdrav
        Snezana

  9. Goran

    Кулизе су потомци рудара Саса и Фламанаца који су дошли у Србију,у Брсково у 13веку.Пре Брскова су боравили и радили у околини Мајданпека,Рудна Глава.Из Брскова су се ширили према Копаонику,Копорић,Јелакци,Рашка,Ливаде,Бело Брдо,Ново Брдо,Осогово,Кратово,Средња Босна и Подриње,Зворник,Сребреница.У многим рударским регијама чинили су и 80посто становништва.Њихов Светац заштитник је био Св.Мартин,ал како њега није било у православном календару,а датумски се поклапа са Св.Стефаном Дечанским,онда су посрбљени Саси и Фламанци узели да славе Св.Краља Стефана као Мартиндан,што је прешло у Мратиндан.Њима су се придружили и досељеници из Дукађина,од Скадра са славом Св Мина исти датум као и Св.Стефан Дечански.Они су даљим пореклом из Жупе Грбаљ.Временом су многи потомци рудара Саса узели и друге славе,а надимак Кулизе највише је остао онима који славе Св Мрату/Мину,иако многи нису пореклом од рудара Саса,правих Кулиза.

  10. Горан

    Надимак Кулизе највише је остао родовима пореклом из Старе Рашке,са Копаоника,Старог Влаха и Санџака,који славе Мратиндан.Они су потомци рудара Саса,који су живели у селима у којима су имали високе куле стражаре,по тим кулама су околни Власи ова рударска насеља на Копаонику прозвали Кулино село,а житеље Сасе прозваше Кулосељани,или Кулизе.Они су славили католичког Св.Мартина,а кад су постали православни преузели су Св.Краља Стефана Дечанског,те славу прозваше Мратиндан.Али су само они родом из Рашке Кулизе,нису сви Св.Мратинци из многих других крајева Српства Кулизе,као што ни сви Кулизе неславе Мратиндан(Ђурђиц,Аранђеловдан,Ђурђевдан,Стевањдан,СвНиколу).