Свети мученици Сергије и Вакхо – Срђевдан Reviewed by Momizat on . Српска православна црква и верници 20. oктобра  (7. октобра по јулијанском календару) прослављају Срђевдан, у славу светих мученика Сергија и Вакха. Портал Поре Српска православна црква и верници 20. oктобра  (7. октобра по јулијанском календару) прослављају Срђевдан, у славу светих мученика Сергија и Вакха. Портал Поре Rating: 0
You Are Here: Home » Крсне Славе » Свети мученици Сергије и Вакхо – Срђевдан

Свети мученици Сергије и Вакхо – Срђевдан

Српска православна црква и верници 20. oктобра  (7. октобра по јулијанском календару) прослављају Срђевдан, у славу светих мученика Сергија и Вакха. Портал Порекло жели срећну славу свима који славе ове свеце.

Сергије (лат. Sergius) и Вакх (лат. Bacchus) били су официри пограничних трупа римске војске у Сирији (провинцији Аугуста Еуфратска, Augusta Euphratensis), на граници према држави Сасанида у Персији. Њихов живот пада у време реорганизације Римског царства од стране цара Диоклецијана (владао од 286. до 305. године), као и великих прогона хришћана на прелазу 3. у 4. век. Сергије и Вакх су били хришћани, чија је вера откривена приликом полагања жртве у храму бога Јупитера, што су они били обавезни да чине као војници. Према сачуваним легендама њих двојица су били официри у војсци цара Галерија Максимијана (Gaius Galerius Valerius Maximianus, 305-311), једног од четири савладара-тетрарха Римског Царства, а можда су улазили и у састав цареве гарде. Сазнавши да су они хришћани цар је наредио да се лише војничких инсигнија, преобуку у женске хаљине и воде кроз град (могуће да је у питању град Арабис – Arabissus у Кападокији, Мала Азија), што је био уобичајен начин осрамоћивања војника. Након тога су упућени намеснику Антиохије, који је наредио да буду мучени и убијени: Вакх је у граду Барбалису (Barbalissus) шибан до смрти, док су Сергију укуцане ексерима дрвене даске на стопала и тако је морао да хода до изнемоглости. На крају му је одрубљена глава у граду Ресафу (Rosaf, Rasafa) у Сирији, 305. године.

Ресаф (на арапском Ar-Rasafeh) је лежао на раскршћу путева за Палмиру на југу, Дура-Еуропос југоисточно и Алепо на западу (око 25 километара јужно од средњег Еуфрата), па је просперирао од трговине и проласка каравана. Ресаф је настао негде у 9. веку пре нове ере, као војни камп Асираца. У римско и византијско доба то је било снажно утврђено упориште према граници са Персијанцима. Честа чуда која су се дешавала у Ресафу око гробнице Св. Сергија и Вакха (и Св. Јустине, хришћанске мученице која је вероватно била сахрањена на истом месту) начинила су од тог града једно од најважнијих ходочашћа раног хришћанства. На Првом Васељенском сабору у Никеји 325. године учествовао је и епископ Еутихијус (Eutichius), чије се име помиње као епископа Св. Сергија у Малули, што је доказ веома раног успостављања култа овог светитеља. Археологија је потврдила да је до 425. године Ресаф већ био центар култа Св. Сергија, који је био веома раширен и поштован на Истоку све до арапских освајања у 7. и 8. веку. Арапско хришћанско племе Таглиб (Taghlib) имало је Св. Сергија и Вакха на својој застави, док је група номадских племена Бану Гасан (Banu Ghassan) поштовала Св. Сергија, односно Саркиса на арапском, као свог заштитника. Један од највећих поштовалаца Св. Сергија био је сасанидски краљ Персије Хозрое II (590-628), који је веровао да му је Св. Сергије неколико пута помогао.

Од 4. века и успостављања административног устројства хришћанске цркве Ресаф и култ Св. Сергија и Вакха имају велики значај у позном Римском Царству, односно раној Византији. Епископ Александар Хијерапољски изградио је 431. величанствену цркву у Ресафу, а 434. године град је претворен у епископско седиште, када му је убрзо и промењено име у Сергиополис. Нова, грандиозна црква у Сергиополису завршена је 559. године, за време цара Јустинијана (527-565), који важи за једног од великих покровитеља овог култа (саградио је и цркве у Истанбулу и Акри посвећене Св. Сергију и Вакху). Св. Сергије и Вакхо постају и једни од заштитника византијске војске, а сам Ресаф и црква са гробницом једно од највећих ходочасничких места читавог Истока. Почетком 7. века долази до избијања новог рата са Персијанцима, у којем ће страдати и црква у Ресафу 616. године, да би након слома византијске власти под налетима Арапа у 8. веку поред цркве биле саграђене две палате калифа Хишама (724-743). Данас је веома мало остало од старе цркве, коју локално становништво зове Мар Саркис. Под притиском ислама хришћанство узмиче на запад, а тиме и слављење култа Св. Сергија и Вакха.

Култ Св. Сергија и Вакха код Јужних Словена

Поштовање култа Св. Сергија и Вакха је преко Дарданије (централног Балкана) и морем доспело у јужно јадранско приморје. Број откривених цркава посвећених овим светитељима говори о значају тог култа у средњем веку. Р. М. Грујић у свом раду Св. Сава и мошти Св. Срђа и Вакха (Гласник Скопског научног друштва, књ. 15-16, Скопље 1936) говори о полагању моштију Св. Сергија и Вакха у манастир Милешеву, када су у Милешеву пренесене и мошти Светог Саве из Трнова у Бугарској где је умро. Грујић у том раду претпоставља да је Свети Сава њихове мошти донео са поклоничког путовања из Сирије или Антиохије, али је могуће да су ту одраније постојале. Чињеница је да у Милешеви постоје фреске Св. Сергија и Св. Вакха из најранијег периода милешевског фрескописа. Такође су сачуване од заборава и речи песме у служби преноса Савиних моштију из Трнова у Милешеву, у којима се помињу и мошти Св. Сергија и Вакха.

* * *

Простор јужног Јадрана (од Дубровника до Скадра на југу) на основу свих показатеља кључан је за проучавање култа ових светитеља, јер је ту концентрисан највећи број цркава, али и становништва које слави Срђевдан као крсну славу. Дубровник је све до 972. године у Св. Сегију и Вакху имао своје светитеље-заштитнике града. Исељавање са тих простора вековима је у нове пределе носило и славу Срђевдан, па се може приметити да на просторима слабо насељених из Приморја или Црне Горе скоро да нема слављења Срђевдана. То је случај са 23 села Врањске Пчиње или 27 села Млаве (пожаревачки крај) (на основу пете књиге Српског етнографског зборника из 1903). Због тога се може одредити неколико мањих регија које представљају просторе (у прошлости или данас) са присуством становништва које слави Срђевдан: Црна Гора са Приморјем, северна Албанија, јужна Далмација, Лика, Босанска крајина, делови западне Србије…

Судећи према броју цркава Св. Сергија и Вакха у приморју и залеђу јужног Јадрана, Срђевдан је у средњем веку био распрострањен празник, са вероватно знатним учешћем становништва у обележавању те крсне славе. Након цветања овог култа у Сирији од 4. до 7. века, простор западног Балкана представљао је регион са снажним упориштем култа Св. Сергија и Вакха током већег дела средњег века.

Поштовање култа Св. Сергија и Вакха остало је и даље заступљено у својој постојбини, међу хришћанима Сирије и Либана. Стари је обичај да се на тај дан за украшавање користе палмине гранчице. На другим просторима Блиског истока, услед вековне доминације ислама, њихов култ је замро како је нестајало хришћанског становништва, па је већина некадашњих цркава претворена у џамије. Превласт друге религије није избрисала прастаре народне обичаје, па Св. Сергија пустињски номади и данас сматрају својим заштитником.

Услед убрзаних и честих миграција становништва у 19. и 20. веку данашње становништво са Срђевданом као својом крсном славом разбацано је широм простора Балкана, и у већини случајева то су појединачне породице, које су се током времена одвојиле од својих родова. Ретки су примери да на мањем географском простору буде већи број породица које славе Срђевдан. Досадашња истраживања показала су као изузетак село Горобиље код Пожеге у Србији, које још од 18. века има више породица са том крсном славом.

Данас је Срђевдан једна од мањих слава на просторима Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, делова Хрватске. Слава се обележава 20. октобра, односно 7. по јулијанском календару, са обавезним паљењем славске свеће и справљањем славског колача. Колач се носи рано изјутра у цркву, где свештеник са домаћином након обреда ломи колач. Срђевдан припада славама за које се припрема мрсна храна, изузев ако среда или петак нису дани славе. Свака кућа која слави Срђевдан морала би да има икону Св. Сергија и Вакха. На иконама се Св. Сергије и Вакхо представљају или у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, знаком мучеништва, или, што је ређи случај, у војничкој опреми са палминим гранчицама у рукама. Остали славски обичаји разликују се од једног до другог географског простора, као и код осталих слава.

Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. Верује се да на тај дан и дивље звери бивају питоме и кротке.

ИЗВОР: srdjevdan.org


Коментари (7)

  • Милорад Богдановић

    Свим Богдановићима као и осталим слављеницима који су данас прославили Срђевдан као и сутрашњу срђевданску покрсницу, желим да многаја љета у здрављу и весељу одржавају традицију својих предака и, да нашу традицију наставе покољења наша.

    Одговори
  • Саша Јанкетић

    Није вам тачно горње житије Светих Сергија и Вакха, ево га тачно на овом линку испод:

    http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih1007.htm

    Поздрав.

    Одговори
  • Милорад Богдановић

    Саша

    Да ли ти је познато гдје се у данашњој Црној Гори и дубровачком приморју спомиње, или спомињало, презиме Богдановић који славе Срђевдан?

    П.С.
    Чини ми се да се „познајемо“ са некадашњег нашег Срђевдан. орг, гдје се спомињало презиме Јанкетић из Горње Мораче, такође слављеници Срђевдана.

    Одговори
  • Саша Јанкетић

    На жалост Милораде, не знам за Богдановиће из Црне Горе да славе Срђевдан. Али нисам ја неки познавалац.

    Пуно братстава која потичу од кнеза Богдана Војиновића слави Срђевдан, а која сва не знам да набројим (знам 10-ак, од неких 40-50). Тако да је врло лако могуће да су Богдановићи наши рођаци.

    Срђевдан су иначе славили и пред Немањићки владари Србије (тако изгледа), па и није баш тако ретка слава, као што се чини. Нпр. у околини Скадарског језера, ка Бару, налази се велика древна Црква Светог Сергија и Вакха (рушевина данас), где су Крунисани стари владари Србије и Зете, још у време Византије о којима се мало зна, рецимо Свети Краљ Владимир. Такође у Подима крај Херцег Новог, се налази једна Црква Светих Сергија и Вакха, итд.

    Гледао сам сајт Срђевдан.орг, али нисам тамо ништа писао.

    Значи Славу спремамо и славимо истог дана…
    Срећна нова година по рачунању времена из доба Господа!
    Поздрав!

    Одговори
    • Милорад Богдановић

      Саша

      Покушај, ако ти није тешко, да се распиташ, има ли у Бијелом Пољу или Смоковцу у Љуботињу још Богдановића који су славили Срђевдан и на које вријеме се то односи.
      О овим Богдановићима писао је Андрија Јовановић- „Зета и Љешкопоље“, Подгорица 1999, стр 148/9, као и у „Ријечка нахија“, СЕЗ, XV

      Презиме Богдановић спомиње се у зетској области и дубровачкој архиви још у 13 вијеку када свети Сергије и Вакхо достижу велику славу код народа Медитерана.

      Свако добро ти желим.
      Милорад Богдановић, Поткозарје, Република Српска.

      Одговори
      • Саша Јанкетић

        Ма какви тешко Милораде (чуј „црногорцу“ тешко), него немам више практично кога да питам. Живим у Београду, а старих нестало, изумрли. И ја једва чекам да сретнем једног рођака, који о томе више зна, да га много шта приупитам. Питаћу и за Богдановиће из Поткозарја, али… када ће бити, не знам…

        Пошто си из Републике Српске, е ту већ по нешто и знам!
        Срђевдан се слави углавном данас око планине Озрен, јер су једном (не)приликом тамо прешли да живе црногорци који славе Срђевдан. Сви они су наши рођаци (потомци кнеза Богдана Војиновића), или (евентуално) од племена Кучи, који су узели ту славу из Кумства (Ровчани и доњоморачани су једном сакрили Куче од потере). Иначе Кучи су вероватно најхрабрије (али и најнапљуваније) племе у црној гори.

        Значи, ако су ти блиски претци из околине Озрена, највероватније ти је порекло од кнеза Богдана Војиновића.

        Али ко ће знати?
        Крвне освете, промене презимена и славе, заветне славе, … обрачуни са турцима, свега је некада било.

        У сваком случају, све најлепше ти од мене!

        Одговори
  • Nemanja

    Srđevdan slave i Vasilići u Gornjoj Čađavici, selo kod Bijeljine, Rep Srpska. Još pokušavamo tačno da utvrdimo nase porijeklo, pa ako neko ima neka saznanja, neka piše na mail. Pozdrav!

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top