Едиција “Корени” – непроцењива сведочанства о српском пореклу

20. октобар 2012.

коментара: 1

ИНТЕРВЈУ Борисав Челиковић, приређивач едиције “Корени”

Издвачка кућа „Службени гласник” прихватила се капиталног посла – да у едицији „Корени” сабере све значајне студије о пореклу српског становништва. Едиција „Корени“ објављује се у оквиру Библиотеке „Сведоци епохе“. До сад су објављене 23 књиге, које обухватају „срце” Србије, а шта ће све бити обрађено у преосталим књигама (њих укупно 80) за Порекло открива приређивач едиције „Корени” Борисав Челиковић. 

Borisav-Čeliković

Захваљујући Јовану Цвијићу и његовим ученицима, који су деценијама неуморно прикупљали вредну грађу за Српски етнографски зборник, остављен је неизбрисив траг о постојању наших предака. Да тај траг не избледи, побринули су се у Службеном гласнику, прихватајући се заједничког подухвата са Српском академијом наука и уметности, да дело Цвијића и његових следбеника ставе и пред савременог читаоца.

Основу Гласникове капиталне едиције „Корени“, која постоји и расте већ две и по године, чини управо Српски етнографски зборник у оквиру којег су, по јединственој методологији Јована Цвијића, вршена антропогеографска истраживања насеља, порекла становништва и народних обичаја. Међутим, уз студије објављене у Српском етнографском зборнику, у књигама из едиције „Корени” објављују се и студије из других извора, пре свега из периодике, док се у поговору сваке књиге, указује се не релеватне студије и расправе објављење у последњих пола века.

Са приређивачем Гласникове едиције „Корени” Борисавом Челиковићем сусрели смо се у прошли петак (12. октобра 2012.), рекло би се симболично, управо на дан Цвијићевог рођења. Иза њега и тима људи са којима ради на овом великом националном пројекту већ је објављених 23 књига. У плану је, наводи Челиковић, да их до краја 2012. године буде укупно 25, а у целој едицији укупно 80 књига.

ШТА ЈЕ ОБЈАВЉЕНО ДО ДАНАС 

Прве три књиге су општег типа. У првој, „Насеља српских земаља“, основу чине Цвијићеве антропогеографске студије и оне су важне да би се разумео простор и методологија истраживања, а на другој страни њихова вредност по питању закључака нимало није изгубила на значају. Основа друге књиге „Насељавање Србије“ су студије Тихомира Ђорђевића, али и других истраживача, о насељавању Србије до краја 19. века. Овде као посебно вредну издвајам студију „Исељени Никшићи“ Радивоја Ускоковића која је иначе била тешко доступна пошто је објављена у Цвијићевом зборнику 1924. године. Трећа књига „Србија“ је ауторска и у њој је објављена студија академика Петра Влаховића о Србији, која је настала на основу свеобухватног истраживања, у чијој основи су радови објављени у Српском етнографском зборнику, али и другим публикацијама, и која је од свог објављивања, 1994. године, имала четири издања, по два на српском и енглеском језику.

Након тога следе предеоне целине: 4. Гружа; 5. Лепеница; 6. Таково; 7. Ужички крај (Ужичка Црна гора и Златибор); 8. Драгачево; 9. Качер; 10. Јасеница; 11. Околина Београда и Смедерева (Околина Београда, Космај и Смедеревско Подунавље); 12. Руднички округ. Рудничка Морава (Љубићска села); 13. Шумадија. Шумадијска Колубара; 14. Ваљевска Тамнава; 15. Колубара и Подгорина; 16. Средње Подриње, Јадар и Рађевина (ту је и Соколска нахија); 17. Јагодински округ. Белица; 18. Левач и Темнић; 19. Поморавље Велике Мораве, Ресава, Кучај; 20. Млава, Хомоље, Звижд; 21. Пореч, Крајина и Кључ; 22. Црна Река и 25. Галипољски Срби.

Ово што смо досад објавили, а мислим на првих 18 књига едиције, представља етничко срце Србије. Јер, ту је најчистија српска територија, где српски народ живи сам са собом. То је простор који је омеђен Дрином на западу, Савом на северу, Великом Моравом на истоку и Западном Моравом на југу. Нигде на том простору нема нико други до Срба, тек понеки Ром или досељеник. То је на неки начин био и остао „сабирни центар“, а ако је и било неких сеоба даље селило се углавном у правцу севера, на простор Војводине, или у последњих пола века у градске центре и иностранство.

ЦВИЈИЋЕВИМ ТРАГОМ

У књигама едиције „Корени“ је сабрано углавном оно што је рађено по упутствима Јована Цвијића. Мора да се има на уму да је Јован Цвијић започео један јединствени интердисциплинарни пројекат, како се то данас модерно каже, у једном времену када тога није било, и када је по томе био (и остао) јединствен у свету.

Његов Српски етнографски зборник, односно 102 књиге које су објављене, може да има само мали пандан код неких суседних народа, али ни близу његовом значају. На пример, Зборник ЈАЗУ за народни живот и обичаје је, малтене, часопис, без јединствене концепције. Ту је било студија које имају по 300 до 400 страна, а има и прилога од пет страна. Сличну врсту етнографског зборника имају и Бугари, али и они су то доста широко поставили, а нису осмислили јединствену методологију. Што се тиче западноевропских народа, нико то нема. Тако да смо ми захваљујући Цвијићу и његовим сарадницима, Тихомиру Ђорђевићу, Јовану Ердељановићу и Веселину Чајкановићу, јединствени по томе у свету.

СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК

Српски етнографски зборник има четири одељења. Прво одељење, које чини основу нашег издања, а које се првобитно звало „Насеља српских земаља“, а после 1922. „Насеља и порекло становништва“, има објављених 47 књига, од укупно 102 колико има Српски етнографски зборник. Интензиван рад по Цвијићевим упутствима био је за Цвијићева живота, а потом је постепено јењавао до шездесетих, седамдесетих година 20. века, док су били живи Цвијићеви ученици. Пре свих Боривоје Дробњаковић, Миленко С. Филиповић, Војислав Радовановић, Јован Трифуноски, Атанасије Урошевић и још неки истраживачи. Елементе Цвијића у својим истраживањима, али не потпуно, имали су и етнолози као што су Мирко Барјактаровић, Видосава Николић Стојанчевић, Петар Влаховић, Миљана Радовановић и други. Све су то Цвијићеви наследници, који су уз то Цвијићево придодали и нека нова знања. Међутим, рад на Српском етнографском зборнику замро је од осамдесетих. Последње две књиге у Српском етнографском зборнику је објавио Неђељко Паовица и односе се на две мале области у Херцеговини, Љубомир и Завође.

ОСТАЛИ ИЗВОРИ ЗА ЕДИЦИЈУ “КОРЕНИ”

Српски етнографски зборник је нешто до чега се, мада тешко, може доћи, али оно што је важно за едицију “Корени” је што ми објављујемо студије које су штампане у периодици, а које су такође антропогеографског карактера. Имамо, рецимо, у књизи 22. обрађену област Црне Реке (Црни Тимок), за коју нисмо имали није објављена антропогеографска студија. Црну Реку је, иначе, радио Маринко Станојевић. Али, шта се десило – дошао је Други светски рат, Немци су боравили преко зиме у његовој кући и ложили ватру са његовим рукописима, тако да је врло мало сачувано од тог његовог рукописа. Тако да смо, уз сачуване фрагменте његове, објавили друге студије које говоре о Црној Реци, између осталог један преглед објављен у „Споменици тимочке епархије“, поводом стогодишњице, 1934. године. У њој су описане све парохије и у тој споменици је дато порекло становништва, за свако село, било влашко, било српско. Иначе област Црне Реке, највећим делом обухвата територију града Зајечара, комплетну општину Бољевац и већи део општине Бор.

Ево, сад иде у штампу књига 23. Тимок, Заглаваг, Буџак и Сврљиг, где објављујемо три студије из средине друге половине19. века, из „Гласника Српског ученог друштва“, које су урадили Стеван Мачај, Јован Мишковић и Драгољуб К. Јовановић. То су били људи који су стигли до једног значајног степена образовања за своје време и то своје знање употребили за проучавање народа. Генерал Јован Мишковић, не само што је био једини војник на челу Српске краљевске академије, него је израдио и јединствени топографски речник Јагодинског округа (објављен у 17 књизи едције „Корени“), где је описао сваки поток, сваки потез, објаснио где је и шта то значи. Тако нешто после њега није урадио нико, а то је урађено у 19. веку! Стеван Мачај је потицао из мађарске племићке породице, говорио је више језика, поседовао је велику библиотеку о којој са одушевљењем пише Феликс Каниц и био је лекар у Србији, а по сопственој жељи сахрањен је у Београду по православном обреду.

 ШТА ЈЕ СВЕ У ПЛАНУ ЗА ОБЈАВЉИВАЊЕ

Koreni-knjigeДо краја године имаћемо 25 књига и биће зокружен простор од Дрине до Тимока, од Саве до Нишаве односно Западне Мораве. По плану у децембру ће бити објављена књига 24. Алексиначко Поморавље, Бања.

После идемо да се спустимо уз бугарску границу, објавићемо простор Нишаве и Лужнице (општине Пирот, Димитровград, Бабушница), а после, што нам је посебно битно, Крајиште и Власину (Босилеград, Власотинце, Црна Трава…). То је околина Ћустендила, где је и са једне и са друге стране границе исто становништво, али данас у крају око Трна у Бугарској, где је Цвијић утврдио да су живели Срби, испада да су сви Бугари. Та истраживања су рађена још пре Првог светског рата. За наш крај је радио Риста Николић, а Јордан Захаријев за бугарски. Тако да ћемо превести делове из његове студије који се односе на насеља која данас припадају Србији. Иначе Јордан Захаријев, који је био бугарски академик, организовао 1918. демонстрације против припајања Босилеграда Краљевини СХС.

Следећа књига ће бити Пчиња, дакле околина Врања. Затим објављујемо „Јужну Стару Србију“ Јована Хаџи-Васиљевића, који је обрадио Прешевску, Кумановску и Скопску област. Студије нису рађене по Цвијићевим Упутствима, али су врло важне и ово ће бити прво њихово поновно издање. Потом ћемо објавити студије са простора Прешевске долине и Скопске Црне горе, које су радили Јован Трифуноски и Јован Томић. Затим следе студије које су настале пре Српског етнографског зборника, али су важне за овај простор. Објавићемо Симеона Гопчевића, његову студију о Старој Србији и Македонији са краја 19. века, а затим ћемо објавити и Стару Србију и Арбанију Ивана С. Јастребова, први пут на српском језику. Објавићемо и дело Милоша Милојевића, његов путопис о Старој Србији, интегрално у три књиге, фототипски. Сматрамо да је он неправедно ниподаштаван и запостављен, а дао је много значајних података и запажања. Приредићемо и на једном месту објавити Цвијићева антропогеографска проматрања Македоније и Старе Србије.

Након тога идемо на простор Косова и Метохије и објавићемо у једној књизи Косовско Поморавље, а то су области Новобрдске Црне Реке, Горње Мораве и Изморника. Потом следи простор Шар планине и са српске и са македонске стране. Са ове стране имамо и необјављену студију Милована Радовановића, који је докторирао на Природно-математичком факултету 1960. године са дисертацијом која се односи на Призренски Подгор. После тога имаћемо Косово у две књиге, где ћемо у једној имати студије Атанасија Урошевића, а у другој ће бити остали аутори, међу којима и дело Бранислава Нушића. И, објавићемо и књигу о Метохији. У Метохији ћемо поред радова Атанасија Урошевића, Митра Влаховића, Миленка Филиповића и Мирка Барјактаровића, објавити студију Милисава Лутовца, коју ћемо превести са француског, која је његов докторат на Сорбони, а није досада преведена на наш језик.

То је план за следећу 2013. годину, коју завршавамо са Косовом и Метохијом.

Косово и Метохија ће имати шест или седам књига, а ово друго ће обухватати гранични простор Србије и Македоније.

Годину 2014. планирамо да започнемо са областима у сливу Јужне Мораве: Врањско Поморавље, Јабланица, Лесковачка Морава, Пуста Река, Заплање, Топлица па Расина и Жупа. После тога ћемо ићи на простор слива реке Ибар, где ћемо објавити студију Радослава Павловића “Копаоник”, која је у рукопису и већ дуго чека да буде објављена, затим његову студију о Гочу и Радомира Илића о Ибру. Следе затим углавном фототипска издања Српског етнографског зборника – студија Милисава Лутовца “Бихор и Корита”, “Штавица и Рожаје” и “Ибарски Колашин”, па “Рашку” Петра Ж. Петровића, чији је други део пре три године постхумно објављен у Новом Пазару, студија Петра Влаховића о Бродареву и Атанасија Пејатовића „Средње Полимље и Потарје“. Затим ћемо објавити студије Ејупа Мушовића, које су по мени урађене на један врло коректан начин, које говоре о пореклу исламског становништва на простору Тутина, Сјенице и Новог Пазара, где је он истражио од кога потичу данас исламске породице овог простора. Потом прелазимо на Стари Влах, после тога имамо Шабачку Посавину, Мачву и Поцерину, после чега прелазимо у Срем, па посебно Бачку, Банат, Србе у Румунији, Србе у Украјини, Србе у Мађарској. Барања ће бити посебна књига, а онда прелазимо на Хрватску – биће посебна књига Славонија, посебна књига централна Хрватска, а после тога идемо на Лику, Кордун, Банију, и Горски Котар. Далмација ће вероватно бити у два тома.

После тога прелазимо на простор БиХ, па на простор Црне Горе, одакле би требало да се спустимо на простор северне Албаније, па у Македонију и да завршимо са јужном Македонијом Боривоја Ж. Милојевића.

То значи, биће око 80 књига, с тим што ће бити једна студија о српском становништву у јужној Италији и Трсту.

Планирамо да урадимо фототипско издање “Карловачког владичанства” Манојла Грбића, а такође ћемо да објавимо и дела Никодима Милаша.

Да не заборавим и књига посвећену Белој Крајини, која је већ припремљена и која ће можда бити објављена и током наредне године. Недавно сам био у Словенији и добио вредну студију о музичкој традицији Срба у Белој Крајини, словеначког етномузиколога Марка Терсеглава, коју ћемо превести. Такође, ту ћемо објавити и студију Тање Петровић о замени језика код Срба у Белој Крајини. Наравно, основ књиге о Белој крајини чиниће студије Ника Жупанића, Јосипа Мала и Миленка Филиповића. Та књига о Белој Крајини ће имати од 700 до 800 страна.

УСКОРО КЊИГА О ГАЛИПОЉСКИМ СРБИМА

Књига „Галипољски Срби” ће се појавити на предстојећем Сајму књига у Београду, као 25. књига едиције „Корени”. Они су, по свим историографским подацима до којих смо дошли, пореклом негде са ширег простора Јагодине, одакле су пресељени у Галипоље средином 16. века. Ти Галипољски Срби су били готово 400 година изоловани од матице, у потпуном окружењу већинских Турака, Бугара и Грка и успели да сачувају свој језик, своју традицију, веру. А онда 1941. уместо српских презимена на -ић, од 1941. добијају наставке на -ов, -ев или на -ски, и данас се изјашњавају као Македонци и говоре македонски језик, а свој српски језик су потпуно заборавили.

Ми ћемо објавили све о њима што је написано. Студију Миленка Филиповића који их је истраживао 1937-1938. на антропогеографски начин и студију Павла Ивића о њиховом језику, који их је истраживао од 1951. до 1953. године. После тога се њима више нико није бавио, али је неколко истраживача посветило своје радове истраживању њиховог порекла.

Вероватно ћемо сад у новембру да идемо тамо да снимамо документарни филм. Од њих око 700, колико их је било кад су насељени у Пехчево, 1922. године, данас се само 12 изјашњава као Срби, а сви остали као Македонци. Говоре македонски језик, али знају за своје порекло.

ЗБОГ ЧЕГА СУ КЊИГЕ У ФОТОТИПСКОМ ИЗДАЊУ

Постоје два разлога. Први разлог је да те студије су много кориштене и цитиране, као та и та издања са тим и тим странама, и да смо сад то прекуцали, ми би нове истраживаче довели у проблем када користе наша издања. Наша пагинација иде у доњем делу стране, а увек је горњем оригинални број стране.

Други разлог је технички. Нама ово даје могућност да без коректуре, на један бржи начин те књиге презентујемо. Тако да постоје две димезије, једна је техничка, а друга због очувања аутентичности.

ДИГИТАЛНА ИЗДАЊА КЊИГА

Постоји план да ове књиге које смо досад урадили ставимо пред читаоца и у дигиталном облику. Међутим, став је да се са тим сачека до даљег.

ЕДИЦИЈА “КОРЕНИ” У ВИДЕО ФОРМАТУ

Паралелно са објављивањем књига снимамо и документарне филмове на лицу места, из крајева који су обрађени у едицији “Корени”. Реч је о филмовима у трајању око 25 минута. Досад су урађени Таково, Качер, Гружа, Рудничка Морава, Јасеница, Ђердап и Буџак. Као што сам већ рекао осми филм ће бити посвећен Галипољским Србима. Иначе филмове потпуно реализујемо у продукцији Службеног гласника, сценарио, камера, режија и монтажа. У плану је да ускоро филмови буду емитовани на Јавном сервису.

ПОГЛЕДАЈТЕ КАТАЛОГ ДОСАД ОБЈАВЉЕНИХ КЊИГА ЕДИЦИЈЕ “КОРЕНИ”

Едиција “Корени” – каталог
____________________________________________________________________________________________________

КО ЈЕ БОРИСАВ ЧЕЛИКОВИЋ

Borisav-Čeliković 2Рођен 1962. у селу Лозањ код Горњег Милановца, од оца Томислава и мајке Стаменке (девојачко презиме Дамњановић), дипломирани историчар, завршио Филозофски факултет у Београду. Радио 12 година као професор историје у Гимназији у Горњем Милановцу. Од 2000-2004. директор Библиотеке „Браћа Настасијевић“, а потом до 2011. Са прекидом директор Музеја у Горњем Милановцу. Указом епископа Жичког од 1998-2004. обављао дужност вероучитеља при храму Свете Тројице у Горњем Милановцу. За рад и стваралачки допринос у ширењу културе награђен је 2008.године Златном значком Културно-просветне заједнице Србије, а 2012. за приређивачки рад у едицији „Корени“ – Повељом Миле Недељковић. Бави се историјом рудничко-таковског краја, историјом цркве, стрипа и планинарства. Његова библиографија броји преко 350 библиографских јединица, од којих је више 50 чине објављене и приређене књиге, од којих издвајамо „Светилишта рудничког краја“, „50 казивања о Светој Гори и Хиландару“, „Одабрани радови епископа Иринеја Ђорђевића (коаутор др Драган Суботић)… Приређивач едиције “Корени” од њеног установљења.

У браку са супругом Љиљаном (девојачко Савић), професорком историје и директорком Гимназије „Таковски устанак“ у Горњем Милановцу, има сина Марка и кћерку Викторију.

____________________________________________________________________________________________________

ЗАБЕЛЕЖИО: Јовица Кртинић

Корени

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    Ердељановић, Јован, етнолог, универзитетски професор (Панчево, 30. XI 1874 — Београд, 12. II 1944)

    Отац Димитрије био је из Црепаје, од рода Радованчевих старином из Метохије, а мајка Персида из Јарковца чији су преци били из Херцеговине. Његов отац стекао је аустријско војно образовање, али се због тешкоћа којих је имао као Србин определио за грађанску службу. Због неприлика са мађарским властима са родитељима је 1877. прешао у околину Смедерева. У селима Друговцу и Михајловцу започео је основну школу а завршио је у Смедереву, где је пошао у гимназију. Матурирао је у Београду па дипломирао 1897. на Историјско-филолошком одсеку Велике школе. Потом је био асистент Јована Цвијића у Географском заводу Велике школе (1897—1898) а истовремено и професорски приправник у Другој београдској гимназији. После положеног професорског испита од јануара 1901. био је гимназијски суплент и в. д. асистента Географског завода. Фебруара 1902. изабран је за државног питомца и студирао на универзитетима у Бечу, Берлину, Лајпцигу и Прагу, где је 1905. одбранио докторску дисертацију из етнологије са археологијом и словенском филологијом Кучи, племе у Црној Гори. По повратку у Београд 1905. био је професор Треће београдске гимназије а 1906. изабран за доцента на Универзитету. Приступно предавање му је било Етнологија, етнографија и сродне им науке (1906). Као војни обвезник са српском војском учествовао је у опсади Једрена 1912/13. За ванредног професора изабран је 1919. а 1921. за редовног професора етнологије на Филозофском факултету у Београду. У Другом светском рату као талац био је у логору на Бањици, што му је нарушило здравље. Са супругом није имао порода.
    У Цвијићевој антропогеографској школи, усмереној на интензивна проучавања насеља и порекла становништва српских земаља, био је један од најбољих сарадника, па су зато и његове прве значајније студије биле из антропогеографије (монографија Доње Драгачево 1902, Проучавање насеља српских земаља 1904). Најоригиналнији и највећи допринос српској етнологији дао је у проучавању родовско-племенског друштва у Црној Гори (1902—1926). У научноистраживачком раду служио се комбиновањем више метода. Главни начин рада био му је етнолошки, тј. непосредно проматрање и пропитивање друштвене и етничке стварности („на терену, у народу”), потом је систематски проучавао писане историјске, археолошке и лингвистичке изворе. Настојао је да темељно проучи и објасни саму структуру и основне одлике динарског племенског друштва, а потом и да осветли настанак, развој и коначно формирање појединих племена северне и Старе Црне Горе. По њему су постојале две главне фазе у формирању племена код динарских Срба: прву је чинило време од досељавања Словена до стварања јаке државе под Немањићима, а другу ново формирање у време и после турске најезде.
    Резултате тих истраживања објавио је у четири обимне монографске студије: Кучи — племе у Црној Гори (1907), Братоножићи — етнолошка испитивања (1909), Постанак племена Пипера — етнолошка расправа (1911) и Стара Црна Гора — етничка прошлост и формирање црногорских племена (1926). У овим монографијама осветљавао је место и политичку улогу племенских установа (скупштина, суд, главарство). Антиципирање политичке етнологиј е (антропологиј е) у Срба дошло је до изражај а ј ош у два његова рада — За наше духовно јединство (1932) и Коју ћемо културу: само српску, или југословенску? (1938), у којима је разматрао проблеме етничког, државног и културног јединства Југославије између два светска рата. Може се сматрати пиониром политичке етнологије (антропологије) не само у националним, него и у европским оквирима. Етничка историја Срба и других Јужних Словена била је друго подручје његових истраживања. Проблеме етногенезе је разматрао већ у монографијама о настанку племена у Црној Гори. Указао је на процесе симбиозе и стапања старог балканског (поромањеног и арбанашког) становништва и Срба путем сплемењавања, брачних веза и вештачког (духовног) орођавања (кумства и побратимства). У студији Етничко сродство Бокеља и Црногораца (1914—1920) на основу истраживања порекла становништва, говорних особина, народних обичаја, народног одевања и градитељства закључио је да Бокељи и Црногорци чине „исту етничку групу српског народа”. О етногенези и осталим проблемима расправљао је и у другим студијама: Етнички положај Срба Старе Србије и Македоније међу Јужним Словенима (1924), Трагови најстаријег словенског слоја у Банату (1925) и др. Последње дело из ове проблематике му је обимна монографија О пореклу Буњеваца (1930) у којој је анализом језика и традицијске културе указао на заједничко (српско) етничко порекло трију буњевачких група: приморско-личких, далматинских и подунавских. Треће значајно подручје његових истраживања била ј е религиј а. Резултат тога ј е обимна студиј а О почецима вере и о другим етнолошким проблемима (1938). Да би доказао да је анимизам најстарији облик вере код људи, боравио је у Енглеској и тамо проучио важнију релевантну литературу. Сматра се најдоследнијим заступником еволуционе теорије у српској етнологији. Уредио је пет књига Првог одељења („Живот и обичаји народни”) и шест књига другог одељења („Насеља и порекло становништва”) Српског етнографског зборника. Написао ј е неколико упутстава за проучавање народног живота и обичај а, као и порекла становништва (1907, 1910, 1928. и 1938). Његове Основе етнологије (1932) биле су наш први уџбеник из етнологије за гимназије. Од 1922. до 1928. спроводио је комплексна етнолошка истраживања у Банату а грађу је делимично објавила Матица српска као књигу Срби у Банату (1986).
    За дописног члана СКА изабран је 1921. а 1933. за редовног члана. Био је почасни члан Матице српске, редовни члан Научног друштва имена Шевченко у Лавову, члан Чехословачког географског друштва у Прагу и Свесловенског друштва у Прагу. Оданост У ниверзитету и Етнолошком семинару исказао је и завештањем свој е библиотеке (око 2500 књига) и радног кабинета Етнолошком семинару у којем је радио од првих дана његовог оснивања.
    Носилац је Ордена Св. Саве IV реда.

    Никола Ф. Павковић