На данашњи дан: Рођен Михајло Пупин

9. октобар 2012.

коментара: 14

9. октобра 1854. – Рођен је српски физичар и проналазач Михајло Пупин, професор математике и физике (1901) на Колумбија универзитету. Његов најзначајнији проналазак, самоиндукциони калемови (“Пупинови калемови”) (1890), омогућио је телефонски и телеграфски пренос на велике даљине помоћу кабла.

Михајло Идворски Пупин (Идвор, 27. септембар/9. октобар 1854 — Њујорк, 12. март 1935) био је српски научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија, носилац југословенског одликовања “Бели орао” Првог реда и почасни конзул Србије у САД. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Такође је добио и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело „Од пашњака до научењака“ (енгл.From immigrant to inventor).

Михајло Пупин је током свог научног и експериметалног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Такође је заслужан и за проналазак Пупинових калемова.

Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета.

Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. године, по грегоријанском календару, или 27. септембра 1854. године по јулијанском календару, у селу Идвор (данас у општини Ковачица) у Банату (тада Аустријско царство, данас Србија). Отац му се звао Константин, а мајка Олимпијада.

Основно образовање Михајло је стицао најпре у свом родном месту, у Српској вероисповедној основној школи, а потом у Немачкој основној школи у Перлезу. Средњу школу уписао је 1871. године у Панчеву прво у Грађанској школи, а потом у Реалки. Већ тада се истицао као талентован и даровит ученик, и био одличног успеха, због чега му је додељена стипендија. Стипендију је добио и захваљујући залагању проте Живковића који је у њему препознао таленат вредан улагања.

Због његове активности у покрету Омладине српске која је у то време имала сукобе са немачком полицијом морао је да напусти Панчево. Године 1872. одлази у иностранство, у Праг, где је, захваљујући стипендији коју је примао из Панчева, наставио шести разред и први семестар седмог разреда.

Након очеве изненадне смрти, у марту 1874, у својој двадесетој години живота донео је одлуку да прекине школовање у Прагу због финансијских тешкоћа и да оде уАмерику.

По одласку у Америку, променио је своје име у Михајло Идворски Пупин (енгл. Michael Idvorsky Pupin), чиме је нагласио своје порекло. Имао је четворицу браће и пет сестара.

У САД је следећих пет година радио као физички радник и паралелно учио енглески, грчки и латински језик. Након три године похађања вечерњих курсева, у јесен 1879. године положио је пријемни испит и уписао студије на Колумбија колеџу у Њујорку.

На студијама је био ослобођен плаћања школарине зато што је био примеран студент, а на крају прве године добио је две новчане награде за успех из грчког језика и математике. Током школовања углавном се издржавао држањем приватних часова и радећи физички тешке послове.

Студије је завршио 1883. године са изузетним успехом из математике и физике, при чему је примио диплому првог академског степена. Потом се вратио у Европу, и то најпре у Велику Британију (1883 — 1885) где је наставио школовање на Универзитету Кембриџ захваљујући добијеној стипендији за студије математике и физике.

Након школовања у Кембриџу, Пупин је студије експерименталне физике започео на Универзитету у Берлину 1885. године код чувеног професора Хермана фон Хелмхолца, након чега је 1889. године одбранио докторску дисертацију из области физичке хемије, на тему: “Осмотски притисак и његов однос према слободној енергији“.

Пупин се 1888. године оженио Американком Саром Катарином Џексон из Њујорка са којом је имао ћерку Барбару. У браку су били само 8 година када је она преминула након тешке упале плућа.

Целога живота памтио је речи своје мајке које наводи у свом аутобиографском делу:

Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију — очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе.

Умро је 12. марта 1935. године у Њујорку и сахрањен је на гробљу Вудлон (енгл. Woodlawn) у Бронксу.

ИЗВОР: Википедија

Коментари (14)

Одговорите

14 коментара

  1. Војислав Ананић

    Милутин Миланковић—знанственик свјетскога гласа

    Милутин Миланковић рође је 28. свибња 1879. године у Даљу код Осијека. Његови су преци дошли у Даљ након велике сеобе Срба 1689. године под патријархом Арсенијем Чарнојевићем.
    Међутим, у попису житеља котара Осијек из 1697. године, родоначелника будуће обитељи Миланковић, Миланка, још увијек нема, па сам Милутин Миланковић претпоставља да су Миланковићи дошли почетком 18. стољећа. Миланковићи су се у 19. стољећу повезали с једном другом српском обитељи, породицом Муачевић из Осијека. Миланковићева мајка Јелисавета била је рођена Муачевић. Миланковићев отац Милан је умро релативно рано, 1886. године, када је Милутину било тек седам година. Бавио се трговином и држао је продаваоницу колонијалне робе која је дунавским лађама пристизала из Беча, Пожуна и Пеште. Милутин је имао четири брата, од којих су тројица умрли млађи од туберкулозе, а брат Богдан је надживио и самог Миланковића. Уз четири брата имао је двије сестре — Милену, која је била његова близанка, и Виду.
    Основну школу завршио је код куће у Даљу, у року од године дана, а онда је уписао реалну гимназију у Осијеку. Волио је свој родни дом, о чему свједочи и запис у његовој аутобиографији “Успомене, доживљаји и сазнања”: “Када је пала ноћ, а на небу се појавиле звезде у оном безброју који се виђа само у слободној природи, Дунав је изгледао лепши, тајанственији и величанственији но преко дана. А када га обли месечина, био је чаробан. Било је уживање седети у нашој башти, посматрати његове сребрне талашчиће и слушати њихов шум. С оне стране његове мешала се са тим шумом песма хора безбројних певача. То су биле жабе. (…) Радо смо слушали ту музику. Она је била химна животу, природи и вечном звезданом небу над нашим главама.”
    Постојала је жеља да се Милутин као насљедник великог пољопривредног имања пошаље на студије пољопривреде, али су његове склоности према знаностима попут физике и математике биле знатно веће. Стога је био врло сретан што је ђак осјечке гимназије и томе раздобљу својега живота посветио је доста пажње у својим “Успоменама”. Тако пише о својем професору Варићаку, познатом математичару, члану ЈАЗУ и САНУ. “Већ ми је Варићак говорио да у царству наука има негде ненасељених и необрађених крајева изван или између густих научничких насеља. Стадох да размишљам где се налазе ти сасвим или недовољно обрађени крајеви да бих онде могао стећи свој скромни научнички посед, а можда и цело властелинство.”
    Испит зрелости Миланковић је положио с одличним успјехом и 1896. године је уписао Техничку високу школу у Бечу. Институција је била врло угледна школа, на којој је, изузетно заједно тадашње техничко високо училиште, била изразито његована математика.
    Миланковић је дипломски испит за грађевинског инжињера положио у липњу 1902. године 5 пројектом бетонског моста. Одслужио је војску одмах послије дипломског испита, а тад се први пута нашао пред материјалним потешкоћама, јер су породичне обавезе постале веће, будући да су и друга браћа била пошла на студије. Међутим, ујак Василије Муачевић је тада нашао начина да осигура средства како би Милутин могао наставити студије и отићи поновно у Беч да спреми полагање докторског испита из техничких знаности. Докторски испит Миланковић је положио 1904. године обраном дисертације “Теорија линија притиска”. Теорија линија притиска није била нова сама по себи, али је Миланковићев приступ проблему био сасвим оригиналан. Докторску дисертацију објавио је у угледном њемачком часопису “Зеитсцхрифт фуер матхематик унд Пхyсик” 1907. године. Године 1905. Миланковић се запослио у знаменитом бечком грађевинарском подузећу “Адолф Барон Питтел, Бетонбау-Унтернехмунг”.
    Од тада Миланковић гради мостове, бране, вијадукте од армираног бетона широм тадашње Аустро-Угарске Монархије. Њему је 1906. године повјерена реконструкција крила Техничке високе школе у Бечу према Карловој улици, што је доказ повјерења његових професора у његову стручност. У овој грађевинарској фирми Миланковић је проборавио до јесени 1909. године, када је по позиву који су потписали Јован Цвијић, Богдан Гавриловић и Михаило Петровић дошао у Београд заузети катедру примијењене математике послије Косте Стојановића. За изванредног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду постављен је 3. листопада 1909. године. Од 1909. тече његова знанствена каријера успоредно с наставном, а био је и узоран учитељ. За све течајеве и сва предавања Миланковић је оставио руком писана предавања, а написао је и неколико факултетских уџбеника. Послије Првог свјетског рата, доласком руских знанственика — емиграната проширена је кадровска основа Филозофског факултета. Миланковић је тако између два рата предавао небеску механику и повремено теорију релативности, а послије Другог свјетског рата до 1955. године, кад је пензиониран, предавао је небеску механику и повијест астрономије. Објавио је око 100 радова, знанстевних прилога, монографија и синтетичких излагања. Био је заинтересиран за сувремене знанствене методе и први који је у Југославији користио векторијалну анализу у својим предавањима. Одмах послије Првог свјетског рата предавао је у Југославији Ајнштајнову теорију релативности. Његов знанствени интерес био је врло широк: кретао се од проблема наставе математике у средњој школи, преко грађевинских конструкција, реформе календара па све до значајних геофизичких теорија.
    Миланковић је у Првом балканском рату судјеловао као помоћни официр, а Први свјетски рат га је затекао на свадбеном путовању, код његове куће у Даљу, па је био прво интерниран у логор у Нежидеру, а послије у Будимпешти, гдје је имао право радити у библиотеци Мађарске академије знаности. Миланковић се већ 1912. године почео интересирати за тзв. соларне климе планета и температуре које владају на планетима, па је о томе објавио и низ радова. Овом је проблему посветио и читаво вријеме своје интернације у Будимпешти и до половице 1917. године саставио је своју књигу “О примени математичке теорије спровођења топлоте на проблеме космичке физике”. Ово је дјело изашло на француском језику и објављено је 1920. године у издању ЈАЗУ у Паризу. Овом публикацијом Миланковић приступа засивању своје теорије о глацијалним периодима леденог доба. Након ових је открића постао познат у знанственом свијету, а посебну му популарност доноси теорија о тзв. “кривуља осунчавања” Земљине површине. Постављање питања о температури на Марсовој површини и о могућности живота на њему такођер Миланковићу доноси велику популарност. Послије тих успјеха Миланковићу се пружа низ понуда за сурадњу. Једна понуда је пристигла од климатолога Vladimira Koeppena који тада пише “Handbuch der Klimatologie”. За тај приручник Миланковић пише уводни дио под називом “Математичка климатологија и астрономска теорија варијација климе” који је објављен 1930. године. Књига је била изузетно добро примљена од стручњака те је 1939. године преведена на руски језик. Друга књига на којој је сурађивао била је дјело геофизичара Алфреда Wегенера, за које пише три прилога. У тим прилозима је Миланковић дефинитивно развио и уобличио теорију помицања Земљиних полова и ледених доба. У скромним увјетима Миланковић је, располажући само папиром и оловком, математички објаснио узроке, настанак трајање ледених доба на Земљи, доказао везе између небеске механике и климе на Земљи и теорију помицања Земљиног
    сјеверног пола.
    Најзначајнија Миланковићева знанствена дјела су: “О примени математичке теорије спровођења топлоте на проблеме космичке физике” и “Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем леденог доба”. Због великих заслуга које је Миланковић имао за знаност његово је име дано једном кратеру на Мјесецу (с оне стране која се не види са Земље) и једном кратеру на Марсу. Амерички знанственици су године 1976., дакле након Миланковићеве смрти, на темељу мјерења трагова ледених доба на дну Индијског оцеана, потврдили Миланковићеву теорију и открили невјеројатно слагање, “у неколико децимала”, између резултата својих истраживања и Миланковићеве теорије, и то, како каже један од знанстевника, Јохн Имбрие, “не може бити случај”. Миланковић је уз знанстевна истраживања, написао и два дјела из повијести астрономије: “Кроз васиону и векове”, гдје је, у књижевном облику писама замишљеној пријатељици, изложио развој астрономије, и “Кроз царство науке” гдје је фрагментарно изнио преглед егзактних знаности уопће. Треба свакако истакнути и његову публикацију “Техника у току давних векова”, гдје је на популаран начин изложена повијест развоја технике од најранијих доба до краја средњег вијека. Миланковић је и о својем особном животу објавио мноштво података. Између осталог, и његова књига “Кроз васиону и векове” садржава доста аутобиографских података. У својим “Успоменама, доживљајима и сазнањима” Миланковић говори о себи од дјетињства до пред крај живота. Своје знанствено напредовање описује од средњошколских дана до стварања знанствених теорија. Треба споменути да је Милутин Миланковић и творац до сада најпрецизнијег календара, у којем је календарска година свега двије секунде дужа од садашње тропске године. Миланковићев календар захтијевао би корекцију тек за 28.000 година те је он прихваћен на Васељенском сабору у Цариграду 1923. године, али никада није примијењен у пракси. Још је за живота Миланковић
    добио низ признања, а био је члан многих знанствених друштава те је учествовао на многобројним међународним скуповима.
    Миланковић је умро 12. просинца 1958. године у својем дому у Београду. Према његовој жељи, израженој у “Успоменама”, његове су кости пренесене из Београда у гробницу породице Миланковић на православном гробљу у Даљу 13. свибња 1966.
    Своју библиотеку, особни архив и дијелове намјештаја оставио је Српској академији наука.

    Извор: Др. сц. Филип Шкиљан, Знаменити Срби у Хрватској, И дио, Загреб, 2009.

  2. Војислав Ананић

    Никола Тесла — изумитељ свјетског гласа

    Никола Тесла рођен је у личком селу Смиљан код Госпића 1856. године. Отац му је био свештеник Српске православне цркве. Са извјесним прекидима у школовању због својег крхког здравља Тесла је основну школу завршио 1866. године у Госпићу, а гимназију с матуром у Раковцу код Карловца 1875. године. Године 1877. отпутовао је у Грац и ондје се уписао у Техничку високу школу. Никола је био марљив ђак који се с великим ентузијазмом бацао на студирање и на вишесатни рад у лабораторијима факултета. Међутим, здравствене тешкоће и материјални проблеми који су наступили након очеве смрти, присилили су Теслу да се једно вријеме запосли у Марибору. Студије је наставио у Прагу 1879. године, али их дефинитивно напушта и запошљава се у 1881. године у једном телефонском подузећу у Будимпешти. Ондје је Тесла већ 1882. године дошао до замисли како да створи покретно магнетско поље и како да га примјени у индукцијском мотору.
    Потом одлази у Париз и Страсбоург гдје радећи на усавршавању електричних стројева једносмјерне струје стјече извјесну праксу, тако да је могао подузети конструирање прототипа својег индукцијског мотора. Најзад одлази у Неw Yорк и ради код Едисона, тада већ знаменитог проналазача. Недуго затим долази до разилажења између Едисона и Тесле због разлике у гледањима на развој електротехнике и посебно на улогу измјеничне струје у њој. Тесла 1885. године оснива “Теслино друштво за лучно освјетљење”, а затим 1887. “Теслину електротехничку компанију”. Тесла 1887.године пријављује своје најзначајније патенте који представљају фундаменталне проналаске полифазног система пријеноса електричне енергије, индукцијског мотора и одговарајућих трансформатора и генератора. Све те патенте откупљује Wестингхоусе на Свјетској изложби у Чикагу 1893. године. Убрзо долази и до прве велике примјене Теслиног система: 1896. године овај је систем, путем свјетског натјечаја, изабран за кориштење снаге Нијагариних слапова. У посљедњем десетљећу 19. стољећа Теслина истраживања доводе до нових открића на пољу струја високе фреквенције и високих напона. Тесла најприје конструира високофреквентне алтернаторе, који дуги низ година представљају темељ емисионих радио-станица, а онда прелази на произвођење непригушених електромагнетских валова. Тесла је још 1897. године у својем сталном лабораторију у Неw Yорку открио и патентирао за радио-везе фундаментални принцип резонанције по два електрична кола на емисионом и на пријемном плану; он је исто тако први примијенио уземљену четверовалну антену. За пријем удаљених радио-сигнала Тесла конструира читав низ врло осјетљивих детектора. Тесла је у Цолорадо Спрингсу, гдје је боравио 1899. године, открио и по њему касније прозвани, трансформатор, и помоћу њега стварао снажна електрична пражњења у облику муња, реализирао електрично освјетљење без жица и открио многе друге физичке и физиолошке особине струја високе фреквенције. Ове струје примјењују се и данас у медицинској терапији, електротермици и другим областима, а према принципима које је поставио Тесла. Године 1898. Тесла је конструирао модел брода без посаде, којим се управљало с обале помоћу радио-валова. У међувремену, Тесла је путовао у Еуропу и ондје је стручњацима из Француске и Велике Британије одржао низ предавања. Године 1892. Тесла је дошао у домовину и том приликом посјећује послије Госпића Загреб и Београд. Након повратка у Америку Тесла наставља рад у својем лабораторију у Неw Yорку којег је 1895. године захватио пожар уништивши притом многе прототипове, моделе, апарате, списе и цртеже. Међутим, Тесла је својим радом брзо надокнадио уништено и убрзо приступа изградњи лабораторија-радио-станице у Цолораду од 200 кW. Све је то изискивало велика средства.
    Још је више новаца било потребно за изградњу велике радио-станице на Лонг Исланду код Неw Yорка. Ово здање големе површине и с торњем високим преко 50 метара, требало је опремити многим постројењима да би се остварио Теслин свјетски систем радио-веза, за емитирање информација као и сигнала точног времена. Тесла није могао сам поднијети такве трошкове, а за овако револуционарно дјело још није било слуха у свјетској јавности, тако да до завршетка радова није ни дошло. Стално смањивање прихода тијеком Првог свјетског рата и константни спорови које је Тесла водио с другим знанственицима зато да би заштитио своје патенте утјецали су на интензитет и ефикасност Теслиних радова.
    Ипак, из тога периода проистичу, између осталих, његови патенти из стројне технике (парне турбине) и индустријске кемије (поступак за добивање озона).
    Тесла се у годинама након Првог свјетског рата бави писањем стручних чланака, аутобиографских података и критичких осврта на поједина актуална питања од опћег значења. Теслина имагинација ни у то вријеме не мирује. Његови цртежи-планови рагинација ни у то вријеме не мирује. Његови цртежи-планови ракетног аутомобила и авиона-ракете за вертикално узлијетање нису ни данас изгубили на актуалности и интересу. Један од Теслиних интервјуа, објављен још 1917. године у часопису “Тхе Елецтрицал Еxпериментер”, показује да је он већ тада имао комплетну замисао радарског система са емисијом и рефлексијом тренутних снажних импулса. Своју идеју о интерпланетарним телекомуникацијама помоћу ултракратких радио-валова изложио је Тесла још 1921. у чланку који је објавио часопис “Елецтрицал Wорлд”. Послије 1930. Тесла се постепено повлачи у усамљеност, коју једино прекидају посјете најближих пријатеља или рођака. Свој велики углед Тесла је у првим годинама Другог свјетског рата активно заложио да би подржао и охрабрио борбу својег народа у домовини за опстанак. Тесла, човјек који је својим дјелом обогатио човјечанство, умро је у материјалној оскудици, у собиј едног њујоршког хотела у сијечњу 1943. године, гдје је провео и посљедње године својега живота.
    За своја открића Тесла је добио највећа признања. Многи факултети, академије и знанствене институције промовирали су га као почасног доктора знаности или му додијелили повељу и медаљу за високе доприносе и заслуге у техници и знаности. У вријеме када се навршило 100 година од Теслина рођења, Међународна електротехничка комисија усвојила је његово име за назив јединице магнетске индукције (ознака Т), па је на тај начин и Тесла ступио у ред најзаслужнијих људи за развој знаности о електрицитету, као штоје то случај с Фарадаyем, Маxwеллом, Волтом, Ампéреом, Херцом и другим заслужним великанима. Теслина оставштина: књижница, дневник из Колорада у рукопису, преписка и други документи, лабораторијски инструменти који су се сачували, као и неке особне ствари, налазе се у Музеју Николе Тесле у Београду. У овом музеју чува се и урна с његовим пепелом. У Смиљану је на 150. годишњицу Теслина рођења, 10. српња 2006. године, отворен у његовој родној кући меморијални музеј.

    Извор: Др. сц. Филип Шкиљан, Знаменити Срби у Хрватској, I дио, Загреб, 2009.