Српски именослов

6. октобар 2012.

коментара: 1

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је текст о књизи “Српски именослов” Велибора Лазаревића у којој су на свеобухватан начин обрађени разни видови имена 

„Српски народ, где год да је живео или живи, именовао је своје потомство, пределе, насеља, биљке, животиње, бубе, ветрове и звезде желећи, пре свега, да именима улепша живот, да речима постави духовне белеге којима ће сведочити о себи…

Овај именослов је подељен на неколико области: антропоними (мушка и женска лична имена и имена од миља, невестињска имена од миља, лични, фамилијарни и породични надимци и презимена /породична, фамилијарна, братственичка, племенска/); фотоними, зооними, ојконими, хидроними, ароними, агроними, космоними, анемоними, имена месеци; народна имена празника, имена кола (ора) и имена јела и пића.

У динарским пределима, који су познати као приповедачки, епски и гусларски, дубље је и богатије памћење имена, презимена, надимака и милоштица предака (чак и по пет-шест векова уназад) за разлику од других српских крајева где је то памћење краће и сиромашније. У неким крајевима имена су се приљежније записивала, а у некима оскудније или никако.

Народ је имена својих насеља, богомоља, брда, планина, доља, река и извора, након смрти славних људи, махом смишљено приписивао њима у заслугу (на пример, светом Сави, цару Лазару, Високом Стевану, царици Милици, Милошу Обилићу, Марку Краљевићу…). Тако се именима и касније домишљеним народним етимологијама (легендама и предањима) продужавало њихово посмртно присуство у духовном животу народа.

Ова, може се рећи, спомен књига, исказује лепоту духа житеља српских завичаја. Она је трајни сведок векова, јер људи умиру, али записи имена остају. Оваква књига има сврху памћеника и због тога што многа стара српска имена изумиру а поља нових именовања се сужавају.

Име, презиме, милоштица и лични или породични надимак, то је човекова лична карта, државна и народна. Званична и незванична. Име представља и оличава личност; презиме – традицију, порекло, корене и претке; милоштица – љубав, наклоност и пажњу ближњих; надимак – најчешће ружно наличје, жиг.

Име се даје, дарује, надева. Именом се именује, зове и прозива.

Лична имена могу бити крштена (добијена крштењем) и некрштена (добијена изван обреда крштења).

Од примања хришћанства код Срба је постојао двојни фонд имена, народних (од словенских основа) и страних махом календарских – хришћанских. Савремени српски именослов темељи се више на традицији и наслеђу, но на новоствореним именима насталим под новим утицајима.

У динарском крају, вели Цвијић, ‘са оца на сина се предају имена предака’. ‘Често имају старе ‘читуље’ у којима је забележена њихова генеалогија’. И у 20. веку у неким крајевима су се чувале и у празничним приликама читале читуље са именима предака.

Често је неко име цењено и због друштвеног положаја његовог носиоца (владари, властела, научници, политичари, уметници…). Народ је настојао да име потомку буде лепо, прослављено (честито, поштено, угледно, јуначко, светло, славно, племенито), ретко (јединствено), из породичне или националне прошлости, па су тако популарна имена: Душан, Милош, Немања, Милан, Милица, Марко, Лазар, Урош…

У српском народу човек и његов карактер поистовећују се са именом. Тако су рђава и укаљана имена на злу гласу (кукавица, издајника, зликоваца, злотвора, лопова, робијаша) дакле људи без части, поштења, јунаштва, у држави, народу, крају, не множе се нарочито, јер су непопуларна у народу. Избегавају се због лоших асоцијација. Због епитета проклета Јерина, куја Видосава… За разлику од њих име Вук се и поред лошег гласа Вука Бранковића ипак одржало због свог магијског значења. Тако је име надјачало и надживело лош глас свог носиоца.

За добру традицију имена као и презимена било је значајно да је што чувеније по изгледу, звању или неком добром делу његових носилаца. Обичај је у Срба да се у потомству понови име неког претка. И кумови и родитељи често су се опредељивали за имена својих предака који су били чувени, добри домаћини, ратници, дуговечници…верујући да ће деца носећи њихова имена попримити и њихове особине.

За време ропства под Турцима Срби су чували своја народна имена словенског порекла, али хришћанска имена су их лагано потискивала. У српским областима преко Саве и Дунава у 18. веку преовладавала су календарска имена.

Иста особа може имати неколико различитих врста имена од истих основа: нпр. Милан (кумовско), Миле (од миља родитељско-породично), Миланче (надимак).

Код нас је Митрополит Карловачки Павле Ненадовић издао 26. 6. 1753. окружницу о увођењу и вођењу матица рођених, венчаних и умрлих.

Каже се ‘Бог на небу, кум нав земљи’. Кумство у Срба било је светиња и чувало се и неговало ‘као очи у глави’ .

И код православних и код католика првом мушком детету надене се дедово име, па био дед жив или не, а првом женском детету надене се бабино име. Кум мора да зна имена предака да би их дао њиховом потомку и да пази да се име не понови у истом пасу међу братанцима, сестричинама и другим сродницима у роду како не би долазило до забуна у свакодневном општењу међу рођацима. У неким крајевима пак избегава се давање унучету дединог имена ‘док је овај жив због веровања да се два иста имена у једној кући не трпе’.

Има и имена која се ретко појављују и за која се веома мало зна. Тако, по предању, са Косова косовка девојка је носила име Санвила. Или, Бодислава, да буде славна.

Судећи према збирци у књизи “Лична имена код Срба” Милице Грковић, Срби располажу са преко 11.500 различитих имена (7.899 мушких и 3.612 женских). Од мушких имена 4.785 је словенског порекла, а 3.114 календарских и уопште страних. Од женских 2.142 су словенског порекла, а 1.470 календарског односно страног. Као што се види код оба пола преовлађују словенска односно изворно српска имена чији је корен у српском језику. Осим тога мушка имена су разноврснија (имају више варијанти) а сами тим бројнија за 4.287 имена (2.643 српска – народна и 1. 644 календарска, односно страна)“.

ИЗВОР: На основу података из књиге СРПСКИ ИМЕНОСЛОВ Велибора Лазаревића, издавача ИП „BOOK“ Земун и МАРСО Нови Београд, штампа ДШИП „Бакар“ Бор, тираж 1.000 примерака, Београд, 2001. Цитати су узимани од 1 – 81. странице. Приредио: ВОЈИСЛАВ АНАНИЋ, Сента

 

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Maki

    Poštovani,

    Da li postoji link za ovu knjigu?

    Srdačan pozdrav!