На данашњи дан: Рођен кнез Михаило Обреновић

16. септембар 2012.

коментара: 4

16. септембар 1823. – Рођен је српски кнез Михаило Обреновић, који је Србију учинио најјачом војном силом на Балкану. Владао је од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868, кад је убијен у Кошутњаку.

Српски кнез Михаило Обреновић рођен је 16. септембра 1823. године, у Шареном конаку у Крагујевцу, као други син кнеза Милоша и кнегиње Љубице. Одрастао је уз мајку, далеко од оца, кога је виђао само о празницима. Основно образовање стицао је углавном уз приватне учитеље, који су га подучавали у Крагујевцу, Пожаревцу и Београду, где је повремено боравио. Француз Рамос подучавао је младог Михаила страним језицима. Када је кнез Милош абдицирао 1839. године у корист првог сина Милана, напустио је Србију и са собом повео Михаила. Кнез Милан, његов брат, умро је после само три недеље владавине. Након тога, Прво намесништво и Савет прихватили су Михаила као братовљевог наследника, замоливши султана да му изда берат, што је султан и урадио, признавши Михаилу звање главног књаза. У пратњи мајке, Михаило одлази у Цариград да би се поклонио султану, који му том приликом додељује титулу светост и чин мушира – маршала. Вратио се у Београд 1840. године, да би непосредно после тога био устоличен и миропомазан у време заседања Народне скупштине.

Владавина кнеза Михаила протекла је у жестокој страначкој борби између карађорђевићеваца и обреновићеваца. Једни су имали упориште у Уставу из 1838, а други у самом кнезу и постојећој влади. У ову борбу умешале су се чак Русија и Турска, којима није пошло за руком да смире међустраначку мржњу.

Турска је подржала побуну против кнеза Михаила и његове владе, па је био приморан да 1842. године, са деветнаест година, напусти Србију.

Изгнани кнез живео је у Земуну и Банату до смрти мајке 1843. године и учвршћивања уставобранитељског режима, односно поновног избора Александра Карађорђевића за кнеза. Тада је, уверен да је повратак на престо немогућ, отишао да живи у Беч код оца, где је провео већи део емигрантског живота. Пуно је путовао Европом, стекавши бројна познанства са владарима и истакнутим личностима из јавног живота Европе. Та дружења и контакти битно су утицали на употпуњавање његовог образовања, као и на обликовање политичких, националних и културних погледа. Тако је изгнани кнез од 1844. године па све до 1848. године путовао по Европи, обишавши немачке државе, Холандију, Белгију, Швајцарску, италијанске државе, Грчку и Пољску, да би на крају стигао у Русију, где је боравио као гост руског цара. Револуција 1848. године му је пробудила наду да ће можда успети да се домогне престола, па му је пошло за руком да се пробије све до Срема. Кад је схватио да су наде изгубљене, враћа се у Беч, одакле наставља своја путовања и обилази Француску и Енглеску.

Кнез Михаило је био врло романтичне и осетљиве природе, што се делом приписује његовом детињству проведеном уз мајку. Иако веома заљубљен у једну Немицу племићког порекла, оженио се Јулијом Хуњади, из угледне угарске породице Зичи. На Св. Илију, 1853. године, одржано је „торжествено бракосочитаније”.

Младенци су живели у Бечу до 1856. године, да би уз очеву помоћ купили имање у Иванки у Мађарској и тамо се преселили. Иако је све време прогнаничког живота млади кнез гајио наду да ће се вратити на престо, није га желео по сваку цену. То потврђује и његово писмо упућено саветницима 14. јула 1853. године: „Нећу ја преко лешева браће своје да се пењем на престо српски, већ кад би то било суђено, рад би био да због доласка мога тамо нико не заплаче, него свако да ми се обрадује.”

Кнез Михаило се често виђао и дружио са најумнијим људима тог времена: Вуком Караџићем, Ђуром Даничићем и Бранком Радичевићем. У материјалној помоћи и подршци коју је пружао српској интелектуалној елити, кнез Михаило је надмашио чак и свог оца кнеза Милоша. У Србију се вратио са оцем 1858. године, вољом Светоандрејске скупштине, која је кнеза Милоша други пут поставила на српски престо. Отац му је поверио војне послове, у којима се кнез Михаило показао као веома добар сарадник. У време борби за уједињење Италије, 1859. године, поверена му је мисија код европских сила. Тада је са кнегињом Јулијом посетио Беч, Париз, Лондон и Берлин. Са Наполеоном III срео се два пута, док се у Енглеској нашао са мађарским револуционаром Кошутом. На престо је кнез Михаило дошао други пут са тридесет седам година, 1860. године.

Његова стратегија је имала два правца – први, борбу против Турака и други, владавину закона. У његовој прокламацији објављеној приликом ступања на престо налази се реченица која наликује Душановом законику: „Докле је књаз Михаил на влади, нека сваки зна, да је закон највиша воља у Србији, којој се сваки покоравати мора.”

То је био период веома стабилне владавине. Иначе, кнез Михаило је био први нововековни српски владар, не само по вољи народној, већ и по „милости Божјој”. Михаило је од Пашиног конака створио прави европски двор са строгим правилима која су сви поштовали. Једна од највећих заслуга јесте та што му је пошло за руком да 1867. године издејствује Ферман о градовима, један од најважнијих државноправних аката у осамостаљивању Србије од Турске.

Кнез Михаило је пао као жртва завере коју су организовали карађорђевићевци са Павлом Радовановићем на челу. Завереници су били у вези са босанским везиром, на основу чега се претпоставља да је Порта дала охрабрење за ликвидацију њеног најокорелијег противника на Балкану. Убијен је у београдском парку Кошутњаку, 10. јуна 1868. године. Убиство је изазвало велику народну жалост.

Личност овог српског владара, чији споменик краси центар Београда, била је у много чему посебна. Кнез је читавог живота био „обузет идеализмом”, било у државничким пословима, било у приватном животу.

Неретко, уз самопожртвовање, успевао је да подигне бројне културне установе и да помаже појединце који су доприносили културном развоју Србије. Био је спреман да заложи и своје имање зарад припрема ослободилачког рата против Турске. Захваљујући њему, устројена је и српска војска, која је за време његове владавине почела да добија значај и улогу у политичком животу. Његова највећа жеља била је ослобођење и уједињење српског народа. После устанака под Карађорђем и Милошем, управо је кнезу Михаилу пошло за руком да охрабри свој народ да „оживи српску мисао и да поврати народни понос”.

Његова романтична природа није му донела много среће у приватном животу. После неостварене романсе са Немицом у коју је био заљубљен и неуспелог брака са кнегињом Јулијом, несрећно се заљубио у своју младу рођаку Катарину Константиновић, унуку по женској линији његовог стрица Јеврема Обреновића. Иако се готово читаво његово окружење оштро противило овој женидби, кнез се верио са својом несуђеном изабраницом неколико дана пре самог атентата.

Тако је, осим заслуга записаних у српској историји, кнез Михаило остао упамћен и по својим песничким остварењима о несрећној и тајној љубави. И данас се у београдским боемским кафанама може чути сетна композиција настала на његове стихове “Што се боре мисли моје”.

 

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. 2M

    МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ

    Кнез Србије 1839-1842. и 1860-1868. Син кнеза Милоша, рођен 16. септембра 1823. године у Крагујевцу. Са оцем Милошем креће у емиграцију јуна 1839. године. О том одласку кнез Милош је причао касније: “Пун жалости за сином, којега већ полумртва остављам, скрбан и печалан, седнем у лађу са млађим сином мојим Мијаилом и отпловим у Влашку, на моја добра, и до границе Влашке будем под стражом испраћен.”

    Из Влашке Милош пажљиво прати политичку ситуацију првенствено у Србији и у Турској. Живи у страху да уставобранитељске вође не лише кнежевског достојанства породицу Обреновића и не изаберу Карађорђевог сина или унука за кнеза Србије. После смрти старијег Милошевог сина Милана, Михаило постаје 1839. кнез Србије и у Цариграду прима кнежевску инвеституру. Његов отац се иза тога носио мишљу да Михаила збаци са кнежевског престола и да се врати у Србију, у чему му помаже и његова супруга кнегиња Љубица, Михаилова мајка, која је остала у Србији. Изговор за то налазио је Милош у заштити премладог сина, као и у очувању аутономних права Србије, угрожених унутрашњим размирицама. Порта именује Михаила за изабраног, а не за наследног кнеза Србије. За саветнике су наименовани Тома Вучић и Аврам Петронијевић, што уставобранитељима даје предност над кнезом.

    Од почетка владавине Михаилове избија сукоб између њега и Савета. У суштини је сукоб обреновићеваца и уставобранитеља. Под вођством Вучића дигнута је буна. Кнез Михаило је покушао да угуши буну, чинећи разне окрутности. Чак је лично из свог пиштоља убио грочанског капетана Јанка Михајловића. Ипак, Вучић је потукао кнежеву војску, па је кнез Михаило 1842. абдицирао. До 1858. је у емиграцији са кнезом Милошем. После смрти кнеза Милоша ступа на престо 1860. У својој другој владавини поставља два основна циља: у унутрашњој политици хтео је да учврсти своју личну владавину, а у спољној политици је хтео да еманципује Србију од Порте и развио жив рад на националној пропаганди у јужнословенским земљама.

    Већ 1861. године на Преображенској скупштини доноси четири закона: о државном савету; о народној скупштини; о порезу и уређењу народне војске. Аристократа по схватањима, европски образован кнез Михаило предузима читав низ мера на сређивању прилика у Србији. Ствара јак, али веома послушан чиновнички апарат. У томе му нарочито помажу Закони о судовима и општинама. Апсолутизам је заведен у својој пуној снази. На међународном плану долази до сукоба са Турском. Устав из 1838. није формално одбачен, али је био ван снаге. Инцидент са Турском почиње убиством српског дечака Саве Петковића од стране турског војника на Чукур чесми 1862. године. Сукоб се наставља, мешају се велике силе и под њиховим притиском 1867. турска војска напушта градове Србије (Кладово, Шабац, Београд, Смедерево). Као једини знак врховне султанове власти над Србијом остала је застава на Калемегданској тврђави.

    Михаило врло активно сарађује са суседним земљама настојећи да их укључи у заједничку борбу за ослобођење.

    Друга влада Михаила Обреновића траје кратко. Даје високе резултате, нарочито у војном погледу. Углед Србије је нагло порастао, нарочито после добијања градова.

    Михаило се 1853. године оженио мађарском грофицом Јулијом Хуњади. Нису имали деце, а она је три године после свадбе почела да га вара са једним аустријским грофом. Развели су се после дванаест година брака. Недуго потом, Михаило је обзнанио намеру да се ожени Катарином, ћерком Анке Обреновић (удате Константиновић), Михаилове сестре од стрица (Анка је била ћерка Јеврема Обреновића). Михаило је за време своје прве владе флертовао са две године старијом Анком. Кнежева чврста намера да се ожени сестричином изазвала је државну кризу: Михаило и Катарина били су сродници у петом колену и такав брак црква није одобравала. Све то пресекао је атентат који су либерали, незадовољни аутократском владавином Михаила, организовали на њега у Кошутњаку 10. јуна 1868. године.

        • Воја

          МИСТЕРИЈА НОВОГ ГРОБЉА:

          Ова гробница чува највећу тајну али и срамоту Обреновића

          Ако би неко неупућен видео масивну гробницу Велимира Михаила Теодоровића на Новом гробљу у Београду на којој једноставно пише “Народни добротвор”, стекао би само делимично тачну информацију о овом човеку, његовом животу и значају који има за наш народ и историју. Јер, Велимир Михаило Теодоровић јесте био велики српски добротвор и ктитор многобројних удружења који је сав свој иметак завештао отаџбини, али и много више од тога!
          Ново гробље у Београду вечно је почивалиште многих знаменитих Срба и представља прави престонички “музеј на отвореном” са много великих и богато украшених гробница. Ипак, ниједна није тако импозантна, али ни мистериозна као гробница једног човека – Велимира Михаила Теодоровића.
          На гробници једноставно пише: “Народни добротвор, Велимир Михаило Теодоровић” и то јесте истина – реч је о великом помагачу српског народа и човеку који је сав свој иметак завештао Србији. Али, он је био и много више од тога!
          Велимир Михаило Теодоровић био је ванбрачни и једини син кнеза Михаила Обреновића! Велимир Теодоровић рођен је као Вилхелм Бергхаус, једино дете кнеза Михаила Обреновића из његове везе са Немицом Маријом Бергхаус док се налазио у изгнанству из Србије у Рогашкој Слатини у данашњој Словенији.
          Марија је била кћи тамошњег ветеринара и из те везе пару се 1849. године родио син, крштен у римокатоличкој вери, и назван Вилхелм. Иако није имао намеру да се жени са Маријом, Михаило је од почетка признао дете и обоје их материјално обезбедио. Она се потом удала, али Маријин муж није поштовао обавезу да паре које је кнез слао оставља за Вилхелмове потребе. Када је Марија умрла, неколико година касније, Михаило је одлучио да 1857. године сина доведе у Београд – почиње причу о овом необичном човеку за Дневно.рс Неда Ковачевић, добар познавалац историје и престоничких догађања.
          Вилхелм у прво време није знао српски, али га је временом научио. Прича каже да је био добро дете и вредан ђак – тих, скроман, добре душе, омиљен и прихваћен од другова. Када је напунио 17 година, кнез Михаило је наложио да Вилхелм пређе у православну веру. Добио је име Велимир Михаило и старо презиме кнеза Милоша – Теодоровић.
          Како је време пролазило, Велимир је постајао слика и прилика оца.
          – Кнез Михаило се свесрдно старао да обезбеди Велимира, али је сина ретко виђао. Примао га је обично увече у билијарској сали у сутерену старог двора. Волео је сина али се, услед датих околности, устручавао да то отвореније покаже. Велимир је остао жељан очеве љубави, што видимо из једне његовог исповести: „Он ми да руку коју ја пољубим, затим пољуби мене у чело, пита ме о учењу, да ми савет о одевању, поклони ми дукат и неку књигу, а затим је аудијенција готова! Мени дође да га загрлим и изљубим, али не смем!” – прича Неда Ковачевић.
          О томе да ли је кнез Михаило Велимира спремао за свог наследника и данас се расправља. Младић је 1867. послат у Швајцарску на даље школовање и тада се последњи пут видео са оцем јер је следеће године кнез Михаило убијен у атентату у Топчидеру. Није оставио тестамент, а ни експлицитну одредбу о наследнику.
          Одлучено је да кнеза Михаила на престолу замени синовац Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема, а Велимир је добио имање “Негоја” у Румунији и 35.000 дуката. По налогу намесника, послат је у Минхен на даље студије.
          – Велимир је био у рђавим односима са краљем Миланом који га није трпео, вероватно га увек доживљавајући као претендента на српски престо иако Велимир уопште није показивао такве амбиције. Та нетрпељивост ишла је дотле да Велимиру није било допуштено да дође у Србију чак ни кад се пријавио као добровољац у српско-турском рату 1876. године – објашњава Неда Ковачевић и додаје да је, без обзира на све, Велимир нашао начина да помогне Србији шаљући новчане прилоге. У Минхену, Велимир је окупљао и свесрдно помагао тамошње српске студенте. Слао је новац и Народном позоришту које је у Београду основао његов отац. Велимир Михаило Теодоровић изненада је умро 1898. у 48. години живота. Сахранили су га дугогодишњи собар Петковић и српски студенти у Минхену. Од Обреновића сахрани није присуствовао нико.
          „Моје цело имање добио сам поклоном, као неограничену својину, и могу њиме неограничено да располажем. Ако бих ја, не оставивши потомка из законитог брака, умро, то ће све моје покретно и непокретно имање, ма где се оно налазило, припасти мојој Отаџбини, то јест Краљевини Србији као мојем једином и искључивом наследнику. Ово ће моје имање бити одвојено од државног имања као задужбина, и ова ће задужбина носити име Велимиријанум…”
          Према тестаменту Велимир Михаило Теодоровић је сву своју имовину завештао Србији и оснивању задужбине ”Велимиријанум” која би помогла развоју образовних институција у земљи и школовању надарених појединаца. Званична историја Велимира Теодоровић не помиње много, па већина Срба данас не зна да кнез Михаило Обреновић заправо није умро без наследника. Обреновићи су настојали да Велимира на сваки начин држе подаље од Србије, а након његове смрти настојали су да затру свако помињање овог човека. ”Велимиријанум” је основан тек у време Карађорђевића, а током владавине ове династије Велимиру је подигнута и гробница на Новом гробљу. Иронично, испало је да му се “супарничка” династија одужила много више него властита – истиче наша саговорница.
          Са друге стране, Велимир Михаило Теодоровић је успео да помогне Србији и након смрти. Његова задужбина неометано је радила све до 1945. године када је национализована. Међутим, чак и после тога средства из ње коришћена су за помагање културе и уметности у Србији и тако је било све до ’70-их година прошлог века.
          Због свега што је учинио, као и због нас самих и историје, Неда Ковачевић наглашава да још увек није касно да се одужимо Велимиру Михаилу Теодоровићу.
          – Велимир Михаило Теодоровић данас почива управо тамо где заслужује – у Алеји великана на Новом гробљу. Унутар гробнице се налази биста овог српског задужбинара, коју је још за његова живота, 1885. урадио немачки вајар Ј. Х. Кран.
          Можда би једино ту још требало учинити нешто – поставити бисту на неко јавније место, на пример у просторије Ректората Београдског универзитета, или неке друге од установа које је “Велимиријанум” помагао деценијама помагао – закључује Неда Ковачевић.
          Задужбина ”Велимиријанум” почела је са радом 1905. године и једна од првих њених одлука је била да се земни остаци Велимира Теодоровића из Минхена пренесу на Ново гробље у Београду. Капела-гробница завршена је 1926. по пројекту архитекте Василија Михаиловича Андросова, и у њу су наредне године пренети остаци Велимира Теодоровића где и данас почивају.