Етнички састав становништва БиХ

31. август 2012.

коментара: 1

У овом тексту ће бити речи углавном о конфесионалном и националном саставу становништва Босне и Херцеговине у периоду од 1910-1991. године. Но, ако се вратимо и мало уназад, видећемо да су се на овом простору снажно сучељавали, прожимали и спајали различити друштвено-историјски и културно-цивилизацијски утицаји Истока и Запада. Босна и Херцеговина је у авнојевској Југославији била трећа република по величини и заузимала 19,9% њене територије.

Најстарији трагови људске насељености на тлу Босне и Херцеговине потичу из палеолита, а трагови културе и цивилизације бронзаног и гвозденог доба сусрећу се у разним њеним деловима. У рано и касно античко доба формирају се културно-цивилизацијски слојеви Илира, Келта, Острогота и других, који су римским освајањима махом романизовани. У раном средњем веку на овај простор продиру Источни Готи, а од средине VI века Авари и Словени. Досељавањем Словена и постепеном асимилацијом староседелачког илирско-романског становништва, омогућава се формирање словенског културно-цивилизацијског слоја. Појавом средњовековне државе словенских племена на овом тлу од IX века, почиње процес етногенезе јужнословенских народа Босне и Херцеговине, која се у том периоду темељила на хришћанској традицији и црквеној организацији православне, католичке и Цркве босанске.

Крајем XV века Турци освајају територију Босне (1463) и Херцеговине (1482) и од тада се на овом простору зачињу утицаји муслиманске културе и цивилизације. Она настаје процесом исламизације словенског и словенизираног илирског и влашког становништва. Најпре турски дефтер из 1468/1469. године на овом простору региструје 37.125 хришћанских и свега 332 муслиманске куће. Према турском историчару Омер Лутфи Баркану, у Босанском Санџаку је у периоду 1520. до 1530. године било 334.325 становника, од чега муслимана 38,7%. Турски и аустријски извори наводе да је Босански Пашалук крајем XVI и почетком XVII века имао око 75% муслиманског становништва. Од тада настаје знатније страдање муслиманске популације у многобројним ратовима на страни Турске, а у XVIII веку је сво становништво десетковано епидемијом куге.

Популациони развој српског, хрватског и муслиманског становништва у периоду турске владавине од XV до XIX века у Босни и Херцеговини су пратиле веома неповољне економске, социјалне и политичке прилике. Чести ратни походи, верска гоњења, буне и устанци, данак у крви, тешки намети и порези, неродне године, епидемије, зулуми и насиља изазивали су високу смртност и страдања целокупног становништва. Најјача исељавања су била из крашких динарских предела Херцеговине и западне Босне. Православци су кретали ка Србији, Далмацији, Славонији, Лици и суседним деловима Хрватске, а делимично и Словеније, Италије, а и према Срему, Банату, Бачкој и Барањи. По Цвијићу је, босанско-херцеговачког порекла готово све становништво Макарске, Омиша, Сплита, Шибеника и Буковице, Дубровника, док је оно из Бококоторског залива пореклом из црногорских и херцеговачких динарских простора.

Честе ратне походе и промене граница између Отоманског Царства, хабзбуршке и млетачке државе, пратиле су миграције. Свеукупним страдањима и исељавањима, посебно су умањивани укупни популациони потенцијали српског православног становништва у Босни и Херцеговини. Оно је највише било захваћено исламизацијом, док је његово пресељавање ка Далмацији, праћено процесом преобраћања у католичанство. Муслиманско становништво је било знатно мање захваћено емиграцијом. Напротив, досељавали су из смедеревског и новопазарског санџака, а посебно из појединих крајева Црне Горе, Сјенице и Пештера, а и из Мале Азије. На основу турских пописа из 1875. и почетком 1876. године, у Босни и Херцеговини је било око 1.050.000 становника. По индивидуалним пописима становништва, православаца је било од 43% до 52,90%, муслимана од 32,25% до 48,50“, а католика од 11,20% до 21,50%. Православно становништво је и поред веома неповољних услова доминирало и чинило већинску насељеност на више од 53% површине Босне и Херцеговине. Други по бројности су били припадници муслиманске религије на приближно 27% данашње територије. На око 20% територије су били представници католичке религије, чијем очувању је знатно допринело установљење фрањевачког реда из 1463. године. До средине XIX века у Босну и Херцеговину досељавају и сефардски Јевреји из Шпаније, као и Роми, Цинцари, Черкези.

Окупацијом Босне и Херцеговине 1878. године, започиње четрдесетогодишњи период аустроугарске владавине, када је дошло до даље трансформације етничке композиције становништва. У исељавањима је најчешће учествовало православно, католичко па и муслиманско становништво у земље Европе, Северне Америке, Јужне Америке, Аустралије… Поједини истраживачи, међу њима и Ђ. Пејановић, бележе да је у том периоду аустроугарске владавине у Босну и Херцеговину доселило између 180.000 и 200.000 лица, а да је из ње исељено око 260.000 особа. По попису становништва из 1910. године, у Босни и Херцеговини је било 1.898.044 лица, од чега је православаца било 43,49%, а муслимана 32,25%. У то време аустроугарске владавине, католичко становништво бележи знатно бржи популациони раст, достижући те 1910. године 22,87% у укупној популацији.

Први светски рат је са ових простора однео око 320.000 људи, од чега око 200.000 православаца. Према попису из 1921. године, у Босни и Херцеговини је било 1.820.440 лица, од чега православних 820.290 лица или 43,87%, муслимана 588.244 или 31,07%, католика 444.308 или 23,48%. У сарајевском срезу су 1921. у већини од 56,3% били православци а муслимана је било 33,9%. По попису из 1931. године у Босни и Херцеговини је забележено 2.233.555 лица, а од тога православних 44,25%, муслимана 30,90%, католика 23,58%. Те године су православци били у већини у 28 срезова, муслимани у 13 срезова, а католици у 12 срезова. У самом Сарајеву је било 55.477 Срба или 38,6%, муслимана 50.270 или 34,9%, католика 29.395 или 20,4%.

После Другог светског рата, по попису из 1961. године, Муслимани имају третман етничке групе и конституиван су народ Југославије. Позната је чињеница да је у току Другог светског рата највеће губитке у Босни и Херцеговини у људству и у материјалним добрима имало српско становништво. Део плана фашистичких снага Немачке и НДХ је био да у Србију преселе 260.000 Срба да би исто толико Словенаца настанили у НДХ. Из Босне и Херцеговине је по неким проценама било протерано 137.000 Срба, а усташка власт организује досељавање Хрвата, а делом и муслимана из Македоније, Косова, Војводине и Србије ради јачања свог етничког елемента на простору Босне и Херцеговине. Ако се томе додају и планска исељавања од 1945. до 1948. године, којима је из Босне и Херцеговине највише било обухваћено српско становништво (по неким проценама за око 70.000), јасно је колико је у овом периоду осиромашен укупан демографски потенцијал Срба на овим просторима.

Муслимани су се напротив, све више сливали у градове (посебно у Сарајево), где су чак досељавали из Србије, Црне Горе, Косова и Метохије. Укупан је пораст становништва у периоду од 1948. до 1981. године и у Босни и Херцеговини је 1.559.948 лица. Истовремено је број исељених три до четири пута већи од броја досељених лица у Босну и Херцеговину. Према попису из 1981. у Босни и Херцеговини је било 141.330 лица досељених из других република, док је истовремено исељених у друге републике Југославије било 583.602 лица. Тако је међу Србима и Хрватима било пет пута више одсељених у односу на досељена лица у ову републику. Међу исељеним Србима из Босне и Херцеговине 77,1% је досељено у Србију, од чега у Војводину 45,7%, централну Србију 31,0%, а у Словенију 4,3%. Правци исељавања Муслимана из Босне и Херцеговине у новије време воде ка Хрватској (45, 5%), Словенији (27,9%) и Србији (21,1%). Од укупног броја исељених Хрвата из Босне и Херцеговине у Хрватску је одсељено 89,1%. Све то указује на то да трендови миграционих кретања и данас воде Србе из Босне и Херцеговине према Србији, а Хрвате према Хрватској, а муслимане из свих делова Балкана према Босни. Тако је од седамдесетих година прошлога века, муслиманска популација први пут добила бројчано преимућство над српском популацијом.

Распад и крах авнојевске Југославије и тоталитарног титоистичког поретка одвија се данас у веома сложеним геополитичким, економским, међунационалним и међуцивилизацијским односима у свету. Они су настали распадом совјетске империје, крахом тоталитарног социјализма, нарушавањем равнотеже међу великим силама, уједињењем Немачке, јачањем разних облика сепаратизама и национализама, тежњом бројних народа у вишенационалним заједницама за сопственим државама и стварањем истих. Ови процеси на југословенском простору праћени су, на несрећу њених народа, стравичним међунационалним, верским и грађанским ратом у Босни и Херцеговини и Хрватској.

Признавањем Босне и Херцеговине као самосталне државе од стране међународне заједнице, дошло је до раздвајања српског и хрватског етничког простора од њихових етничких матица Србије и Хрватске, што је убрзало распламсавање међунационалног и верског рата.

ИЗВОР: На основу издања Универзитета у Београду – Географског факултета „ЕТНИЧКИ САСТАВ СТАНОВНИШТВА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ“ др Милене Спасовски, др Драгице Живковић, мр Миломира Степића, Београд, „Стручна књига“, 1992-ге, избор текста из књиге

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло из Сенте Војислав Ананић

 

 

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Nedjo

    Текст ми се допада, садржи много података. Похвала за добар текст!Само наставите.Поздрав уз набоље жеље.