Saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić u svom prilogu piše o naseljavanju Srba na prostore Like i Krbave pre i posle turske provale na ove teritorije
Obe stare hrvatske županije, Lika i Krbava, opustošene su od Turaka posle 1463. godine, kada su Turci zauzeli Bosnu pod svoju vlast. A ima traga, da su Turci još i pre ove godine prodirali do krbavskih međa.
Još od godine 1185. postojala je za Krbavu i za jedan deo Like, krbavska biskupija. Stolica ovih biskupa bila je najpre na gradu Mrsinju, više Korenice, a posle na Udbini, u vrh Krbavskog Polja. Zbog turskih upada u Bosansku Krajinu i u susedne zemlje krbavsko-ličke, ukloni se krbavski biskup na Modrušu, kod Ogulina, još 1460. godine. A kada Turci i Modrušu razore i spale 1493. godine, pobegne biskup na more u Novi, a posle u Senj. Tako se obe biskupije: krbavsko-modruška i senjska, spoje 1567. godine u jednu biskupiju. [Mane Sladović, Povjest Senjske i Modruške biskupije, str. 133-142.]
Sultan Muhamed 2. je osvojio celu Bosnu 1463. i posekao poslednjeg bosanskog kralja, Stevana Tomaševića. Ovu je pogibiju sasvim mirno gledao i dopustio da se izvrši, ugarski kralj Matija, mada je bio suveren i zaštitnik nesrećnoga kralja Stevana. Ali čim je ovaj posečen, udari kralj Matija još iste godine u jesen prema gradu Jajcu u Bosni, gde je bila glavna turska sila. Osvoji od Turaka sve donje bosanske krajeve i oblast Usoru koja se prostirala s obe strane donje reke Bosne, od rečice Lješnice, pa sve do uliva Bosne u Savu. Oblast je i prozvana po reci Usori. Od ovih oslobođenih bosanskih oblasti sastavi kralj Matija dve banovine: jajačku i srebreničku, koje su ostale pod upravom ugarsko-hrvatskih kraljeva 64 godine [V. Klajić, Povjest Bosne, str. 342. Smičiklas, Povjest hrvatska, I str. 633-637].
Odbrana ovih banovina u Bosni je bila preslaba, jer već posle šest godina (1469) provale Turci preko Une, u zemlje krbavskih pa i modruških knezova, gde sve popale i opustoše. Silni narod iz ovih krajeva odvedu u ropstvo, a ono, što uteče ispod sindžira i ispod noža, razbeža se i raseli na sve strane. U isto doba provale Turci i u Dalmaciju, te opustoše zemlje, i rasteraju hrvatski narod, ne malo do Zadra. “Ostali su sami gradovi i naroda toliko, kojiko ga je moglo pobeći u gradove, veli Smičiklas “. Isto tako, stradala je i posavska Hrvatska iste 1469. godine. Juna meseca “razli se nova turska vojska preko u Posavinu, da prodre u austrijske zemlje. Nizak vodostaj reka omogući im prelaze preko naših voda. Narod je bez oružja bežao, a srećan je bio onaj, ko je mogao Savu preplivati da beži, ostavljajući iza sebe sela u plamenu. Jauk i dim od zapaljenih sela dizali su se u nebeske visine. Ali, porastu vode, te je prelaz preko Save bio nemoguć gonećim Turcima.
Zato poleteše s one strane Save, provališe u Kranjsku, da nose i tamo palež, da kolju i robe, kako veli kranjski letopisac. Sela uništiše vatrom, stanovnike sabljom, odvedoše veliko mnoštvo naroda, sramotiše žene na oči njihovih muževa, a onda im odsecahu glave. Takva nesreća sustiže i neke plemiće, jer ove beštije paze na plemstvo toliko, koliko svinja na biser. Grad Zagreb je ovog puta zadrhtao… Samo se veći deo naroda između Kupe i Save u gradovima i na vrhovima gora spasao. Na ravnom polju niko drugi nije vladao nego Turci. A kakva je jadna obrana bila ovih zemalja, evo kako bolno ovde dodaje Smičiklas:“Prava je sramota bila, da je neprijatelj ovako lagano mogao preko naše zemlje juriti, kao da nikoga kod kuće nema”.
I godine 1470. provale Turci u Hrvatsku po tri puta, a 1471. prodru i popale sve do Ljubljane. Tada su odveli u sužanjstvo, što kranjskog a što hrvatskog naroda preko osamdeset hiljada duša. ”Više puta su gorela sela u Hrvatskoj, da se sva zemlja pričinjala kao jedno strašno plameno more”. [Smičiklas, Povjest hrv. I 650.-654.]
Od zlosrećne dakle 1469. godine pa do Mohačke bitke, upadali su Turci u ove zemlje skoro svake godine, kad jačom a kad slabijom silom. Kada su ovuda sve pretvorili u pustoš, onda su palili i klali: po Kranjskoj, po Štajerskoj, po Koruškoj, po Gorici i po Istri, a nikoga ne bejaše, da im to prepreči ozbiljno i stalno. Nakon Mohačke bitke (1526) nastane u Ugarskoj i u Hrvatskoj još veća nevolja jer se narod pocepa u stranke oko izbora kraljeva. U Ugarskoj velika narodna stranka izabere erdeljskog vojvodu Jovana Zapolju za kralja, kojega izabere i velika stranka u Hrvatskoj za svoga kralja. Vođa te stranke je bio knez Krsta Frankopan. Druga pak stranka, i ugarska i hrvatska, izabere za kralja, austrijskog nadvojvodu Ferdinanda 1. Turci upotrebe ovaj razdor na svoju korist, i s toga udare jačom silom na one dve bosanske banovine, štono ih je kralj Matija osvojio, pa ih sasvim osvoje i sebi potčine.
Odatle provale u proleće 1527. god. u Krbavu i u Liku, gde bez krvi osvoje i one krajeve, koje još nisu bili pritisli. Tada osvoje Turci gradove: Udbinu, Mrsinj, Bunić, Pišać, Komić, onda u Lici: Raduč, Lovinjac, Mogoric, Gračac, Kanižu, Ribnik, Novi, Jablanac do mora u Podgorju, Perušić, Kosinj i sve do Prozora kod Otočca. Od Otočca, išla je međa turske carevine negde na Plitvice pa na Korenicu. Ibrahim-paša utvrdi svoju stolicu na Udbini 1528. godine, te zavlada u ime sultanovo i Krbavom i Likom, gde je turska vlast ostala sto i šezdeset godina.
Poznato je, da Turci nisu hteli sami da obrađuju zemlju. Stoga su svuda po osvojenim zemljama naseljavali što više Raje, da im obrađuje zemlje i da hrani Turke, kao svoje gospodare. A pošto se hrvatski narod skoro sav raselio i pobegao ispred Turaka, to oni dovodiše srpski narod iz nekadašnjih srpskih oblasti, pa ga naseljavahu kao svoju Raju po osvojenim zemljama ovuda po Hrvatskoj. Tako naseliše Turci sijaset srpsko-pravoslavnog naroda po Bosanskoj Krajini, po Krbavi i po Lici, i dadoše tome narodu sve zemlje i sva polja oko gradova. A iz gradova zapovedahu Turci kao age i begovi onako kako su zapovedali i gospodarili po Bosni i po Hercegovini. Prve dakle srpsko-pravoslavne naseobine u Liku i u Krbavu došle su skupa sa Turcima. A što istoričar Engel [Allgemeine, 49. Theil, 2. Band, S. 298.] navodi da je kralj Matija (1457-1490) naselio pravoslavne Srblje po Lici i po Krbavi, pa da su bili potčinjeni neposredno ugarskome palatinu – o tome nema nikakvih pouzdanih dokaza. A zna se inače, da je spomenuti pisac mnoge krupne pogreške strpao u svoje debele knjige.
Nema nikakvijeh bližih podataka o tome, koliko se naselilo našega naroda i kuda sve po Krbavi i po Lici. Samo se toliko zna, da ga je bilo dosta i da se češće dizao na svoje gospodare, pa se raseljavao ispod Turaka na ove strane, koje ne bejahu pod Turcima, samo da ih bije i da im se sveti. Srbi se od Kosova nikada ne mogaše sasvim pokoriti Turcima. To nam svedoče toliki i toliki srpski ustanci na Turke. Žarka ljubav za svoju slobodu i viteški ponos, ne dadoše mu ni kao Raji zaboraviti da je nekada carevao! Možda je još tada postala poslovica: »Lika sav svet naseli, a sebe ne raseli!« Znači, najstarije stalne srpsko-pravoslavne naseobine, na prostoru današnjeg Karlovačkog Vladičanstva, došle su zajedno sa Turcima. Čim su Turci osvojili hrvatske oblasti Liku, Krbavu i donje Pounje, naselili su oni po tim oblastima, gde više a gde manje, i srpsko-pravoslavnog naroda, iz nekadašnje srpske carevine, kao svoju Raju. Da im služi i da im osvojene zemlje obrađuje. Jer su Turci, kad su osvojili spomenute, hrvatske oblasti, i dalje plenili i pustošili susedne, i hrvatske i kranjsko-štajerske zemlje. Tako su nemački carevi, kao zakoniti gospodari ovih zemalja, a preko svojih, pokrajinskih vlasti, pozivali i mamili na svake ruke pravoslavnu, tursku Raju. Da beži ispod Turaka, pa da se seli u susedne oblasti, koje Turci, iako opleniše i opustošiše, ne osvojiše sasvim. Naš je narod poslušao te carske pozive pa je naselio sve susedne zemlje prema Turskoj, od Žumberka pa do mora i do Kosinja u Lici, odakle je počinjala međa turske carevine. Kad su Turci progonjeni iz Hrvatske, onda je i pravoslavna Raja listom ustala na njih, te ih pomogla prognati. Stoga je, “otevši na sablji” zemlje od Turaka, dobila ih od zakonitih gospodara kao svoju svojinu. Isto tako je i onaj deo našeg naroda, što se naselio po međama do Turske, pomogavši da se odbiju Turci i da dalje ne prodiru, pomogao i da se otmu od Turaka osvojene zemlje po Hrvatskoj. Ostao je takođe po naseljenim zemljama, dobivši iste za svoje junačke zasluge. Kod svih naseobina malo se gde spominje, koliko je naroda na broj doselilo. Ali se zato svuda spominje koliko je u kojoj naseobini bilo naoružanih ljudi. (Iz “Karlovačkog Vladičanstva”, Manojla Grbića, štampanog 1891. godine)
PRIREDIO: Vojislav Ananić, Senta
Komentari (0)