Сви владари Србије

1. август 2012.

коментара: 39

Портал Порекло објављује кратак приказ књиге “Сви владари Србије“ Дејана Николића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

По Порфирогениту, Срби су на Балканско полуострво дошли из своје постојбине Бојке, у време кад је Византијским царством владао цар Ираклије (610-641). У њиховој постојбини, каже он, Србима су управљала два брата, пошто су од оца наследили власт. Један од браће одлучи са половином народа да напусти своју постојбину, па је тако дошао у Византију. Населили су се у Сервији (Србица), југозападно од Солуна. Срби су на Балкан дошли као организована војска и били су незадовољни овом територијом, па им је цар дозволио да се населе на територији која је била опустошена од Авара. Врло брзо, Срби су се раширили од реке Бојане, до реке Цетине и на планинском подручју између река Ибра, Западне Мораве, Пиве, Таре, горњег тока реке Босне и области Соли. Србија је касније названа Рашка. Порфирогенит набраја и друге српске земље, Дукљу, Травунију, Захумље и Паганију на западу. Готово два века касније, писац Барског родослова (Летопис попа Дукљанина), каже да се Србија делила на две области, Рас и Босну. Срби су и у то најстарије доба имали своје владаре и пре

ВИШЕСЛАВА, за којег се поуздано зна (око средине 7. века). Од њега се роди

РАДОСЛАВ, па ПРОСЕГОЈ, па ВЛАСТИМИР, Вишеславов праунук, и та династија се називала ВИШЕСЛАВИЋИ.

Кнез Властимир је владао око 835-850. године. Своју ћерку је удао за Крајину, сина требињског жупана БЕЛЕ. После смрти Властимирове, рашки престо су наследила три његова сина

МУТИМИР, СТОЈИМИР и ГОЈНИК. Кнез Мутимир је владао око 850-891/2. године. На основу имена Мутимировог сина Стефана, као и најстаријег Гојниковог сина Петра, може се закључити да су Срби у то време примили хришћанску веру из Цариграда, јер се од тада деци дају хришћанска имена.

Кнез ПЕТАР ГОЈНИКОВИЋ је владао од 891/92-917/18. Њега је из Хрватске напао брат од стрица (Мутимиров син) Бран око 894. године, а 896. из правца Бугарске, Клонимир (Стојимиров син). Хумом је владао МИХАИЛО ВИШЕВИЋ (910-930).

Кнез ПАВЛЕ БРАНОВИЋ је владао од 917/18-920. године (син Мутимировог сина Брана). Војска кнеза Павла Брановића је потучена и на српски престо долази кнез

ЗАХАРИЈА ПРИБИСЛАВЉЕВИЋ (Првослављевић) од 920-924.Он је био син Прибислава (Првослава), кога је са власти збацио Петар Гојниковић. Бежећи од Бугара, кнез Захарија, је са једним делом народа из западних крајева Србије, побегао у Хрватску.

Кнез ЧАСЛАВ КЛОНИМИРОВИЋ је владао од 927/28-око 950. године, а дошао је из Бугарске (из Преслава). Жупан Часлав Клонимировић је први извршио стварно уједињење српских племена под окриље Србије (Рашке). За његове владавине, Србија је обухватала Босну (до Цетине, Ливна и Пливе на западу), Дукљу, Требиње и Конавле (Никшић, Гацко и Невесиње), а на северу све до Рудника, а можда и до Саве. У то време, велику опасност по Србију, Бугарску и Византију, представљао је нов народ, Угри (Мађари), који су заробили и Часлава и везаног га бацили у Саву. После његове смрти јединствена држава је почела да се распада и то је трајало све до 1070. године. Убрзо је Србијом завладала нова српска династија ВУКАНОВИЋИ.

Велики жупан ВУКАН, владао је око 1090-1116. Дукљански краљ БОДИН (1081-1101) је искористио рат Нормана против Византије и Дукљи прикључио Рашку (Србију) и Босну. Бодин је Рашку дао на управу двојици својих жупана Марку и Вукану. ВУКАН је био пореклом из Зете. После Бодинове смрти, он је постао прва личност српске историје и веома је угрожавао византинску територију – Косово. За време Вуканове владавине, уместо имена Рашка, све чешће се користи појам СРБИЈА. Вукан није имао мушке деце и после његове смрти, наследио га је синовац УРОШ, а ВУКАНОВИЋИ су само припремили терен НЕМАЊИЋИМА.

Велики жупан УРОШ I је владао око 1116-1146). Готово цели 12. век на Балкану био је испуњен византијско-мађарским ратовима. Мађарски краљ Стефан II (1114-1131), већ тешко оболео, пред крај живота се измирио са својим синовцем Белом и одредио га за свога наследника. Пошто је са Србијом био у тесним везама, Стефан је 1129. оженио Белу Јеленом, ћерком великог жупана Уроша I. Поред краљице Јелене, убрзо се уз Белу II Слепог (1131-1141) нашао као врло утицајна личност на мађарском двору, Урошев син БЕЛОШ. У мађарским хроникама се може наћи да је жупан Урош I заједно са својим сином Белошем помагао Мађаре у борби против Немаца.

Велики жупан УРОШ II је владао око 1146-1156. године. Преко Мађара, и Србија је постала део антивизантијског савеза. Мађарском је у то време владао Геза II.(Белин и Јеленин син), а Србијом је владао Урош II (рођени ујак мађарског краља). Окрећући леђа Мађарима (због страха од Византије), многи српски великаши су покушали да збаце са власти Уроша II. За новог великог жупана уздигли су Урошевог брата ДЕСУ. У томе спору, арбитрирао је византијски цар Манојло и престо је остао Урошу II, а Деса је добио Дендру (Шумадију). Око 1156. године, Уроша II смењује

ПРИМИСЛАВ, а њега

БЕЛОШ, други брат Уроша II. Овај је добровољно напустио престо и поново се вратио у Мађарску, а наследио га је брат

ДЕСА, који је по други пут 1162. постао српски велики жупан. Владао је од 1162-1165. године.Он је женидбеним везама хтео да ступи у везу са Немцима и удаје, ради тога, своју ћерку за Леонарда Осорског. Слабост дукљанских владара, омогућила је Деси да изађе на Јадранско море, а поново је завладао и Дендром (коју је била повратила Византија). Тим својим поступцима, жупан Деса је трасирао пут Стефану Немањи. А Деса је највероватније 1165. одведен у византијско заробљеништво.

Велики жупан ТИХОМИР је владао око 1165-1166. године. Он је имао три брата: Страцимира (управљао крајевима око Западне Мораве), Мирослава (Хум) и Стефана Немању (области око Ибра, Расине, Топлице и Дубочице-око Лесковца). Стефана Немању је затворио брат Тихомир, а када се овај ослободио из заточеништва, преотео је престо своме брату Тихомиру, који се удавио за време битке у реци Ситници. Нови српски владар постао је

СТЕФАН НЕМАЊА, а његова браћа Страцимир и Мирослав, су му се потчинили. Велики жупан СТЕФАН НЕМАЊА је владао око 1166-1196. године. Рођен је у месту Рибници, код данашње Подгорице, као најмлађи Завидин син. Најпре је крштен по католичком обреду, али је крштен у Расу поново, у Цркви Св. Петра и Павла, по православном обреду. Тихомир је владао Србијом под покровитељством византинског цара, а Стефан Немања се одмах замерио Византији, јер му је савезник постала Мађарска, а преко ње и Млетачка Република и Немачка. Немања је одмах почео са освајањем византинске територије. Главни правци Немањиног деловања били су учвршћивање православља и протеривање богумила (бабуна). Највише их је пребегло у Босну, код бана КУЛИНА (1180-1204). Стефан Немања је Србији припојио Тимочку крајину, Ниш, Призрен, готово сву Зету, Котор, јужну Далмацију, метохијску, косовску и моравску котлину, Перник, Земун, Велбужд, Скопље, Врање, Подриње Требиње, Хум… 25. марта 1196, Стефан Немања се одрекао престола у корист средњег сина Стефана, зета византинског цара Алексија III Анђела и у манастир Ватопед стигао 2. новембра 1197. Стефан Немања је био родоначелник најзначајније српске средњевековне династије.

Краљ СТЕФАН НЕМАЊИЋ ПРВОВЕНЧАНИ је владао од 1196-1228. године. Његов старији брат Вукан је управљао у Зети, Требињу, Хвосну, Топлици. Стефан Немањић је био мудар и даровит, васпитан у византинском духу. Око 1201. је отерао своју жену Евдокију, а са њом је имао сина Радослава и ћерку Комнину и полако се окретао западу. Од папе Иноћентија III је затражио краљевску круну, а добио је 1199. од папе Хонорија III. Но, убрзо се вратио сарадњи са Византијом и православном црквом. То је било време 4. крсташког рата (1202-1204) и крсташи су 1204. освојили Цариград и тада је створено Латинско царство, а у Никеји је успостављено Никејско царство. Стефан Немањић се поново оженио 1204. и имао два сина: Владислава и Предислава. Око 1207. се поново жени, овога пута са Аном, унуком млетачког дужда Дандола. Са Аном је имао сина Уроша. Кажу да се женио и четврти пут, ћерком «незаконитог стрица» латинског цара Роберта Куртнејског. На самрти се закалуђерио и умро је септембра 1228. године.

Краљ СТЕФАН РАДОСЛАВ је владао од 1228-1233. године. Био је ожењен Аном, ћерком епирског деспота Теодора I. Анђела. Пошто му је и мајка Евдокија била Гркиња, и нови српски владар се почео понашати као Грк. Уз помоћ бугарског цара Асена 2. (чији је био зет), Владислав је збацио са власти брата Радослава, који се, разочаран, замонашио.

Краљ СТЕФАН ВЛАДИСЛАВ је владао од 1233-1243. године. Био је ожењен Белославом, ћерком бугарског цара Асена II. 1233. Сава крунише Владислава за краља и повлачи се са чела српске цркве. Сава је умро 27. јануара 1236. у Трнову, а краљ Владислав му је пренео мошти у манастир Милешеву, маја 1237. године. Краљ Владислав је у пролеће 1243. морао да уступи престо свом млађем брату УРОШУ I, а он је отишао у Зету. Поред Срефана, краљ Владислав је имао и сина Десу, а ћерку је удао за омишког кнеза Ђуру Качића.

Краљ СТЕФАН УРОШ I је владао од 1243-1276. године. Био је трећи син Стефана Првовенчаног, првог српског краља. За разлику од своје браће Радослава и Владислава, Урош је био окренут западу, јер му је мајка пореклом од млетачког дужда Дандоло, а био је и ожењен Францускињом Јеленом (око 1245). Краљ Урош је морао да призна врховну власт мађарског краља, а и његов најстарији син Драгутин, био је ожењен Кателином, ћерком будућег краља Стефана V. Да би се обезбедио и са југа, краљ Урош се жени по други пут и то ћерком господара Тесалије Јована I Анђела. Краљ Урош је почео са искоришћавањем српског рудног богатства, а први рудник је био Брсково на Тари. 1276. године, са престола га је свргнуо син Стефан Драгутин, а он се замонашио.

Краљ СТЕФАН ДРАГУТИН је владао од 1276-1282. године. Био је старији син краља Уроша, а оца је свргао уз помоћ Мађара. Своју територију, краљ Драгутин је повећао 1284. године, пошто му је шурак, мађарски краљ Ладислав IV уступио Срем и Мачву са Београдом. Тако нова престоница постаје Београд, поред старе, која се налазила у Дебрецу. У борби око престола, српска властела је била на Драгутиновој страни, а Милутин је имао подршку српског свештенства. 1313. године, и поред свега, заједнички учествују у рату против новог хрватског бана Младена Шубића, који је напао Хум. Драгутин умире 12. марта 1316. године, пошто се уочи смрти замонашио.

Краљ СТЕФАН УРОШ II МИЛУТИН је владао поприлично, од 1282-1321. год. На сабору у Дежеву (код Раса) 1282. краљ Драгутин се одрекао престола у корист 27- годишњег брата Милутина. Милутин је освојио Скопље, Полог, Овче Поље, Злетово, а српска граница је на југу ишла до Охрида, Прилепа и Струмице, а на истоку је заузео и Видин. Отварао је нове руднике Трепчу, Рудник, Беласицу, Рогозно, а из Копаоника је вадио сребро. Краљ Милутин је често мењао жене, од Јелене (која му је родила сина Стефана и ћерку Ану – Неду), па ћерку тесалског севастократора Јована I Анђела, па Драгутинову сватику, калуђерицу Јелисавету, сестру мађарског краља Ладислава IV (са којом је имао ћерку Царицу – Зорицу), па Ану, ћерку бугарског краља Ђорђа I Тертерије (са којом је имао сина Стефана Константина), па до Симониде, ћерке византинског цара Андроника II. Милутин је имао већ око 40 година, а Симонида само 5. Са њом Милутин није имао деце и после његове смрти, она се вратила у Цариград, где се замонашила. Њен лик, остао је заувек у Србији, у Грачаници. 1313. српска, Милутинова војска се први пут сукобила са Турцима и однела победу. Милутин је ратовао и са сином Стефаном, којег је дао да ослепе и послао га заједно са женом Теодором и синовима Душаном и Душицом у Цариград. Али, Стефан није био потпуно ослепљен, већ се само претварао и после седам година се са породицом враћа у Србију, а отац му на управу даје Будимље. Драгутин умире марта 1316. и сада Мађари траже од Милутина назад Мачву и Београд. Ратове у којима је учествовао краљ Милутин, искористио је босански бан Стјепан II Котроманић (1314-1353) и Босни припојио Усору, Сол и горње Захумље. Милутин умире октобра 1321., а за његове владавине, јавља се и велики полет у књижевности (епископ Данило и Теодосије).

Краљ СТЕФАН УРОШ III ДЕЧАНСКИ је владао од 1321-1331. Син је краља Милутина и његове прве жене Јелене. За краља је крунисан јануара 1322. и узео службено име Урош III. По смрти своје жене, краљице Теодоре, поново се жени 1324. Гркињом Маријом Палеолог, братаницом бивше српске краљице Симониде. Босаски бан Стјепан II Котроманић 1328.заувек заузима Захумље. По имену манастира Дечани, Стефан Урош III добија надимак «Дечански». До одлучујућег сукоба између оца и сина Душана је дошло августа 1331, када је Стефан Душан са својом војском дошао до Неродимља, очевог дворца. Тада је син Душан наредио да му се отац затвори у град Звечан, где је после два месеца и преминуо. Још за очевог живота, архиепископ Данило II је крунисао Стефана Душана за краља, септембра 1331. године.

ЦАР СТЕФАН УРОШ IV ДУШАН је владао од 1331-1355. Био је ожењен Јеленом, сестром бугарског цара Ивана Александра, од 1332, чиме се обезбедио са истока. Византију је напао 1334. и дошао до Солуна. Византинац Јован Кантакузен ПОЗИВА Турке у помоћ и код Стефанијане долази 1344. до сукоба између Срба и Турака, када је српска војса била потучена, а Турци увучени у Европу. 16. априла 1346. први српски патријарх Јоаникије је крунисао краља Душана за цара. У време кад је Балканским полуострвом харала куга, цар Душан је са својом женом царицом Јеленом боравио на Светој Гори и то је била прва и последња жена која је боравила на Атосу, и то 1348. године. И поред куге, српска војска је освојила Епир и Тесалију и целу Албанију (осим Драча). Душаново царство се простирало од Дубровника, горњег тока Неретве и Дрине, па све до реке Месте, а октобра 1350.освојио је ушће Неретве и кренуо ка Цетини. Али, Душанов крајњи циљ је био Цариград, где га је 20. децембра 1355. задесила смрт, у 47-ој години живота. Предање каже да су га отровали Грци. Српско царство се тада простирало од Саве и Дунава на северу, па све до Пелопонеза на југу. Душан Велики је Србији подарио и Законик 1349. у Скопљу, а допуњен у Серу 1354.

Цар СТЕФАН УРОШ V је владао од 1355-1371. године. Душанов син и наследник је рођен 1337. и кад му је отац умро, њему је било тек 19 година. Цар Урош V се 1360. оженио Аном, ћерком влашког кнеза Александра Басарабе, са којом није имао деце, па је за свога наследника прогласио Вукашина Мрњавчевића, коме је 1365. дао титулу краља. Најмоћнији Урошев великаш Војислав Војиновић, умире 23. септембра 1363. и положај цара Уроша се врло погоршао. Северне области су припале Војислављевом синовцу Николи Алтомановићу. Смрћу Војислава Војиновића, браћа Мрњавчевићи постају водећи српски великаши. Вукашин је био доста мудар и лукав човек па се постепено почео одвајати од цара. Уз њега су стали и Балшићи из Зете, али убрзо долази до љиховог дефинитивног разлаза. Никола Алтомановић, господар области од Рудника до мора, одметнуо се од цара 1367. године. На левој обали Вардара су доста самостално владали браћа Дејановићи. Косовом је управљао Вук Бранковић, а области око реке Мораве држао је кнез Лазар Хребељановић. Кнез Лазар је 1370. проширио своју територију на рачун Николе Алтомановића, освојивши Рудник. Деспот Угљеша Мрњавчевић је узео на себе задатак да са Балкана протера Турке. Уз Мрњавчевиће није стао ни један српски великаш, иако су Турци претили целом Балкану. На реци Марици, 26. септембра 1371. српска војска је доживела катастрофалан пораз од Турака а погинули су и Угљеша и Вукашин. Вукашинов син Марко (Краљевић Марко), постао је турски вазал у Македонији. Цар Урош V потпуно потиснут из свих политичких збивања, умире 2. или 4. децембра 1371, у 35-ој години живота. Са њим је угашена мушка линија династије Немањића и српско царство је престало и формално да постоји.

Кнез ЛАЗАР ХРЕБЕЉАНОВИЋ је владао неким српским територијама од 1371-1389. године. Био је син Прибца Хребељановића, великаша, логотета и пехарника цара Душана. Лазар је рођен око 1329. у Прилепцу крај Новог Брда. Одрастао је и васпитаван на двору Цара Душана, који га је касније оженио Милицом, ћерком кнеза Вратка и потомка Немањиног сина Вукана. Са Милицом је имао пет ћерки: Мару, Драгану, Теодору, Јелену (Јелу) и Оливеру и два сина: Стефана и Вука. Удајама својих ћерки, учврстио је власт.Милица је умрла 11. новембра 1405. Пред налетом моћних савезника жупан Никола Алтомановић бива поражен и ухваћен у Ужицу, а ослепљен 1373. Његове области деле Кнез Лазар и његови сестрићи, као и његов зет Вук Бранковић, а босанском бану Твртку припала је територија око горњег тока Дрине и средњег и доњег Полимља. Балшићи Зети припајају Требиње, Конавле и Драчевицу. Најмоћнији српски великаш постаје кнез Лазар. Он се почео окруживати пријатељима и једну ћерку је удао за Вука Бранковића, другу за Ђурђа Страцимировића Балшића (у Зету), трећу за бугарског цара Шишмана, а четврту за мачванског бана Николу Горјанског Млађег. Твртко I се 1377. крунисао за «краља Рашке и Босне» у манастиру Милешеви, али подршку српске цркве није имао. Она је гледала на кнеза Лазара, који би обновио српску државу. Лазарева престоница је био Крушевац. Српска и турска војска су се сукобиле на Видовдан, у уторак, 28.јуна 1389. на Косову Пољу. У борби су погинули и Мурат и Лазар. Издаје Вука Бранковића није било, јер је он и после битке остао непријатељ Турака. Прва српска песникиња Јелена (Јефимија), жена деспота Угљеше, саставила је «Похвалу кнезу Лазару».

Деспот СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ је владао од 1389-1427. После Косовске битке, кнегиња Милица и њен син кнез Стефан Лазаревић, признали су врховну власт турског султана Бајазита (1389-1402), а своју најмлађу ћерку Оливеру му је дала за жену. Против њене попустљиве политике према Турцима био је њен зет Вук Бранковић, господар Косова, који је наставио да даје отпор Турцима и њима се покорио тек јануара 1392. Кнез Стефан Лазаревић је око 1393. постао пунолетан и преузима власт у Србији. Владао је као турски вазал и 1395. на позив султана, учествовао у рату против Влашког војводе Мирче. У томе рату су исто као вазали учествовали и краљ Марко (Краљевић) и Константин Дејановић, и обојица су погинула. На турској страни је учествовао Стефан Лазаревић и 1396. код Никопоља, када су потучени Крсташи, и против Монголског освајача Тимур-Ленке код Ангоре 28. јула 1402. године. Да би га придобио за савез хришћанских држава, византински цар Јован је кнезу Стефану дао титулу деспота, а дошло је и до веридбе Деспота Стефана са царевом свастиком. Против нове политике деспота Стефана, иступио је његов сестрић Ђурађ Бранковић, син Вука Бранковића., који је настојао да у Србији преузме власт. Касније је деспот Стефан признао врховну власт мађарског краља. Тако је од Жигмунда добио Мачву са Београдом и Голупцем, а своју престоницу пренео из Крушевца у Београд. Како деспот Стефан Лазаревић са Јеленом није имао деце, признаје за свог наследника сестрића Ђурђа Бранковића., који се 1414. жени Ирином (Јерином) из породице Кантакузен. Деспот Стефан је био велики љубитељ књижевности и у његово време је радила «Ресавска школа». Подизање и озиђивање Београда и његово претварање у српску престоницу, заслуга је деспота Стефана. Од сестрића Балше III који је умро 1421. деспот Стефан је у наслеђе добио Зету. Његова деспотовина се простирала од Саве и Дунава до зетског приморја и планинских гребена Шар планине и на истоку до Тимока. Умире од срчаног удара 19. јула 1427. у близини Крагујевца.

Деспот ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ је владао од 1427-1456. Рођен је око 1375. и био син Вука Бранковића и Маре Лазаревић, ћерке кнеза Лазара. Када је ступио на српски престо, Ђурађ Бранковић је имао око 52 године. Од краља Жигмунда је добио на подручју Мађарске многе вароши, градове и друга добра. Деспот Ђурађ Бранковић је 1428. остао без престонице. Београд је морао да врати Мађарима, а Крушевац су држали Турци. Зато је одлучио да подигне нови град. Мурату је вероватно, морао да да своју ћерку Мару за жену и нова српска престоница Смедерево је подигнута већ 1430. Другу ћерку Катарину, дао је за жену грофу Урлиху Цељском још 1433. Ђурађ и Јерина су имали четири сина: Гргура, Стефана, Лазара и Теодора и две ћерке, Мару и Катарину. После тромесечне опсаде, браниоци Смедерева су 1439. морали да предају Турцима град. То је био и први пад српске деспотовине. Падом Србије, Турцима су били отворени сви путеви за освајање Босне и Мађарске, коју је сада штитио једино Београд. Турци су почели опсаду Београда априла 1440. У току 1441. јавила се идеја да се против Турака организује један велики хришћански савез. На челу ове војске, налазили су се Јанош Хуњади (Сибињанин Јанко) и Ђурађ Бранковић. Јула 1444. је у Сегедину склопљен мир између Турске и Мађарске. Одлучна битка између Мађара и Турака се водила од 17-19. октобра 1448. Мађари су на Косову претрпели катастрофалан пораз, а Хуњади бива ухваћен од стране деспота, при бекству из Србије. Мађарски краљ је 7. августа 1451. са деспотом склопио нови мир и тада је обављена веридба Јелисавете Цељске, млађе Ђурђеве унуке, са Матијом, млађим сином Јанка Хуњадија. Цариград је пао 29. маја 1453. а турски султан Мехмед II Освајач, претворио је Цркву Аја Софија у џамију. Разједињени хришћански свет Европе, доживео је тиме, тежак ударац. Турски султан, кренуо је против Србије. Када су Турци у лето 1456. пошли на Београд, деспот Ђурађ је са Јаношем Хуњадијем бранио ранију српску престоницу. Од куге, која се тада појавила, умро је и Јанош Хуњади. Деспот Ђурађ није успео да склопи мир са султаном и умро је 24. децембра 1456. Наследио га је млађи син Лазар Бранковић.

Деспот ЛАЗАР БРАНКОВИЋ је владао од 1456-1458. Деспотови старији синови Гргур и Стефан били су ослепљени 1441, а после пада Смедерева, 18. августа 1439. Ђурађ се са породицом склонио у Мађарску. Протурски оријентисани били су деспот Лазар, његов брат Гргур, бивша султанија Мара, Тома Кантакузен и Јерина, која је умрла 3. маја 1457. Деспот Лазар Бранковић је умро 20. јануара 1458. године. За собом није оставио мушке потомке, већ само ћерке Јелачу (Јелену), Ирину и Милицу. Деспот Лазар Бранковић је био последњи српски владар који је носио деспотску титулу добијену од Цариграда.

Деспот СТЕФАН БРАНКОВИЋ је владао од 1458-1459. године. Одмах после смрти деспота Лазара, босански краљ Томаш, је настојао да се докопа српског престола. Свог сина, кнеза Стефана Томашевића, оженио је Лазаревом ћерком Јелачом (циљ је био спајање Србије и Босне). Нови српски владар, требао је да постане краљевић Стефан Томашевић. Он је 21. марта 1459. преузео власт над деспотовином. Слепи Стефан Бранковић је на крају отишао у Албанију, код своје сестре, где се 1460. оженио Ангелином, ћерком Аријанита Комнина и са њом имао синове Ђорђа и Јована и ћерку Марију. Овај брак је бившем српском владару донео сродничку везу са Скендербегом. Умро је 9. октобра 1476. После његовог протеривања у Венецију и Фурланију, у Србији је прекинута владавина мушких потомака Бранковића. Смедерево је 1459. пало у турске руке без борбе. Тиме је пала и цела Деспотовина под турску власт. Ипак, српски отпор Турцима, трајао је дуже него отпор других балканских држава. Али, скоро 500 година Србија ће се налазити под турском влашћу. Једино захваљујући српској Цркви, српски народ је успео да сачува национални идентитет. Српска Црква је спречила да процес исламизације успе у Србији као што се то догодило у Босни. Због тога, а и зато што је она подизала народ на буне и устанке против Турака, 1766. је укинута Пећка патријаршија.

ВОЖД КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ је владао од 1804-1813.

КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ је владао од 1815-1839.

КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ од 1839-1842.

КНЕЗ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ од 1842- 1858.

КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ (друга владавина) од 1858-1860.

КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ (друга владавина) од 1860-1868.

КРАЉ МИЛАН ОБРЕНОВИЋ од 1868-1889.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР ОБРЕНОВИЋ од 1889-1903.

КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ од 1903-1921.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ од 1921- 1934.

КРАЉ ПЕТАР II КАРАЂОРЂЕВИЋ од 1934 – 1945 (уз владавину кнеза Павла и Милана Стојадиновића – јер није одмах био пунолетан, да би наследио оца).

 

ИЗВОР: Приказ дела књиге „Сви владари Србије“ Дејана Николића (Народна библиотека ’Ресавска школа’, Деспотовац, јануар 2001, треће издање). Приредио сарадник портала Порекло ВОЈИСЛАВ АНАНИЋ из Сенте

 

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (39)

Одговорите

39 коментара

  1. Војислав Ананић

    УРОШ I, српски краљ 1243—1276. Био је син краља Стевана Првовенчаног из брака са Аном Дандоловом. И љегова жена, Јелена, била је западног, француског порекла. Док се један У. брат, Радослав, ослањао на епирског цара Теодора, а други, Владислав, на бугарског цара Асена II, У. се није хтео везати ни за једну политику. Опочетка је имао веза са Никејцима, али се тргао, када су они, у свом налету, потисли из Македоннје и Бугаре и Епирце и избили на српске границе. 1253. до 1254. нашао се У. у врло тешком положају. Са севера и запада притискивали су та Мађари, који су у то време посели Босну и разделили је у више бановина и присилили хумског кнеза Радослава, српског вазала, да призна њихову врховну власт, а са југа и истока створио се против У. јак савез. У њему су били Бугари и дубровачка република, са којом је У. имао сукоба ради љихових тежња да притисну српска суседна земљишта и ради тога, што је тражио да врховну власт у католичкој српској цркви има надбискуп барски, а не дубровачки. Бугари су том приликом продрли дубоко у Србију, све до Лима, а можда и до Жиче. Није извесно, на који су начин Бугари потиснути. Вероватно је, да су били угрожени од Византије. Дубровник је после тога попустио, иако је хумски жупан био његов савезник. Барска архиепископпја однела је 1255. коначну победу, са пристанком папске курије.
    У другој фази своје владе У. се ослањао на епироког господара Михаила II и његове франачке савезнике, Вилхелма, кнеза ахајског и Манфреда краља Сицилије, који је са женом добио Крф, Драч, Берат и Валону. У савезу с Епирцима У. је освојио Скопље, Кичево и Прилеп, али је Византија, под водством енергичног Михаила Палеолога, разбила Епирце и њихове савезнике, и васпоставила своју власт. 1261. Палеолог је срушио латинско и обновио византиско царство. У. ипак те византиске победе нису много поколебале. Савезници стекоше пријатеља у мађарском краљу Стевану V, који је, помажући једног свог штићеника у Бугарској против Византије, посредно био од користи Епирцима и њиховим пријатељпма.
    Када је У. ушао у ближе везе са Мађарима не зна се тачно. Његов син Драгутин узео је за жену кћер краља Стевана. 1260, кад су Мађари ратовали са Чесима, у њиховој су војсци биле помоћне чете нз Бугарске, Босне и Србије, очевидно у вазалском односу. Може бити да је са тим у вези и српско добијаље Захумља. Када су у Мађарској 1267. избили грађански ратови, У. је покушао да се отресе њихове врховне власти. Поуздао се у помоћ Палеолога, чију је кћер требао да узме млађи краљев син, Милутин. Рачун је међутим био погрешан. Мађари су у Мачви зауставили У. надирање, и њега сама заробили 1268. У. се после тога колебао, не подузимајући ниједну значајнију акцију, сем против Дубровачке Републике. А и ту није имао среће. 1275. покушао је да освоји Дубровник, али је потиснут једним храбрим испадом грађана.
    Краља У. поразио је 1276. код Гацка његов син Драгутин, коме није хтео да уступи обећану половину државе. Са Драгутином су биле мађарске помоћне чете. Побеђенн краљ напустио је престо, покалуђерио се (добио је име Симон) и умро је 1280. Сахрањен је у својој задужбини, у лепом манастиру Сопоћанима.
    Владавина краља У. значајна је у привредном погледу. За његове владе дошли су у Србију саски рудари и почели су експлоатисати богате сребрне руднике. У. је први почео ковати српски сребрн новац по угледу на млетачке матапане. Значајна је и његова врло широкогруда верска политика према католицима у Србији, која му је стекла много пријатеља.

    В. Ћоровић

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

  2. Војислав Ананић

    КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ

    https://www.youtube.com/watch?v=T-8ZowsNhp4

  3. Војислав Ананић

    ПРИНЦ ЂОРЂЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ

    https://www.youtube.com/watch?v=ztZeSqUjxnk

  4. Војислав Ананић

    ЧЕТОВАЊЕ ВОЈВОДЕ ПЕТРА МРКОЊИЋА ПО БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ

    https://drive.google.com/file/d/1yKFJW5iSojYG9ncub83Kf_YcgYXNaYNq/view?ts=5a1d44b0

  5. Војислав Ананић

    НАСЕЉАВАЊЕ СРБИЈЕ ЗА ВРЕМЕ КНЕЗА МИЛОША

    https://drive.google.com/file/d/0B6AQXTT1HsMaaGRmZ1Q5NVNFN0RZV096VVVOX3YxZ3g1Nk1F/view

  6. Војислав Ананић

    СКАДАР

    На југоисточном крају скадарског језера или Блата, као што га мештани зову, које је веће од охридског, а између Бојане, која из језера истиче, Дримца, отоке Дримове, и Кира, који утиче у Дримац, шири се варош Скадар. У Скадар се рачунају и два предграђа, једно на десној страни Бојане, а друго на левој обали Дримца, а оба су с вароши везана мостовима. Изнад вароши, на крајњем врху планинске косе. Коју пресеца река Кир, и која са северне стране затвара дримску равницу, сазидан је скадарски град Росаф, који се тако звао још у дванаестом веку, и који је висок пад језером 117 метара.
    C града. којем се може доћи само са северне стране, изглед је необичне лепоте. Испод ногу видиш Бојану, с предграђем на десној и Пазаром на левој обали њеној, за тим, од Пазара, одвојено, главни део вароши са више од двадесет мунарета, а још даље пружа се, између јужне падине поменуте косе и Кира, дугачка Табак-махала. Кад се поглед баци у даљину, види се на северозападној страни цело језеро и преко њега црногорске планине; на североисточној страни плаве се арбанашке планине, испред којих се шири, све до језера. равница. пресечена једном планинском косом, која допире до источног, најдужег затона скадарског језера, који се на крају зове Хумско Блато. Југоисточно, преко дримске равнице, губи се поглед међу разним планинским венцима, који се један за другим помаљају. С јужне стране не види се море, јер га брда заклањају.
    Питомину и лепоту скадарског краја дивно је опевао српски гуслар:
    „А какав је Скадар на Бојани!
    Кад погледаш брду изнад града,
    Све порасле смокве и маслине,
    И још они грозни виногради;
    Кад погледаш стрмо испод града,
    Ал, порасла шеница бјелица,
    A око ње зелена ливада,
    Кроз њу тече зелена Бојана,
    По њој плива риба свакојака“.
    Скадар је од памтивека имао велики значај, и с тога је трипут бивао престоница. Пре двадесет и два века ту су столовали владаоци Илираца, предака данашњих Арбанаса. Последњег њиховог владаоца, Генција победише Римљани 168. године пре Христа и његовом државом завладаше. Кад се римска царевина поделила на источну и западну, Скадар припаде првој и остаде у њеној власти и после досељења Срба, који га не могоше освојити, иако су завладали већим делом скадарске области. Српски владалац у Зети, Степан Војислав, покуша, пре 850 година, да овлада Скадром, али му то не испаде за руком. Срећнији је у томе био његов син Михаило, који завлада до Дрима и начини Скадар престоницом, и први од српских владалаца назва се краљем. Скадар је остао зетска престоница преко сто година, докле га не оте грчки цар Манојло Комлен, користећи се српском неслогом и међусобним ратовима. Ну није прошло неколико година, а Стеван Немања прогна Грке из целе Зете, и Од тога доба па све до 1392. године Скадар је био српски, а последњих тридесет година и престоница Балшићима. Поменуте, 1392. године заробише Турци у једном боју зетског господара Ђурђа Страцимировића (Страињиђа Бана по нар. песмама), и он мораде уступити Скадар султану Бајазиту, својем пашеногу, само да се опрости ропства. После три године Ђурађ оте од Турака Скадар, али, увиђајући да га неће моћи одржати, уступи га, 1396. године, са још неким градовима и земљама Млечанима, који се подвезаше, да плаћају њему и његовим наследницима по хиљаду дуката годишње од прихода скадарских. На тај начин Скадар пређе у туђе руке, пошто су њиме Срби владали више од триста година.
    После смрти Балше Балшића (1421.), његов ујак деспот Стеван, син кнеза Лазара, покуша. Да освоји од Млечана Скадар, али му то не испаде за руком; с тога начини с њима мир (1423), којим му Млечани признадоше господство над Горњом Зетом, Дривастом, Баром и Будвом и подвезаше се да му дају годишње хиљаду дуката од скадарских прихода.
    После пола. века, 15. маја 1474. године, падоше под Скадар седам санџака са 60.000 коњаника осим друге војске. 4. јуна стиже и Солиман паша с осталом војском и улогори се на околним брдима. Цела опсадна војска бројаше на сто хиљада. Из два топа, који су бацали зрна, тешка по 40 кила, тукоше Турци Скадар, који је бранио храбри Антоније Лоредан 33 дана (Од 17. јуна до 30. јула). а из два, чија су зрна тежила по 115 кила, бише га 22 дана (од 28. јуна до 30. јула). Из ова четири топа избачено је на Скадар близу деветнаест стотина зрна. Најглавнији је јуриш извршен 18. јула, ноћу, у којем је пало мртвих Турака на седам хиљада, али се Скадар јуначки одбрани. С тога се Турци оставише опсаде и повукоше се ноћу између 8. и 9. августа, после опсаде од три месеца, ка Дриму, и ту узгред срушише ДАЊ, где је царина наплаћивана и за српске и за млетачке владе.
    После четири године (маја 1478.) удари на Скадар главом султан Мохамед II, освојилац Цариграда, Србије, Босне итд. с војском од сто хиљада. Под Скадром би саливено једанаест џин-тоова, од којих је један бацао зрна од камена тешка 315, други – 315, а трећи —– 375 кила. 16. јуна предаде се, глађу приморана, Кроја, а у половини септембра паде Дриваст, али се Скадар, на који је од 22. јуна до 21. јула пало око 2.530 топовских метака, ипак одржа, иако су Турци у оба јуриша (22. и 27. јула.). у њега продрли били. Опсада потраја неколико месеци и сврши се миром, којим Турци добише (почетком 1479.) и Скадар. Његов јуначни бранилац Флорија Jомина с већим делом градске посаде отплови на лађама у Млетке, а Турци заузеше град, којим владају више од четири стотине година.
    За време и прве и друге опсаде много је помагао Млечанима зетски господар Иван Црнојевић; с тога га Мохамед, завладавши Скадром, прогна из земље, и он се склони у Италију, одакле се, на глас да је Мохамед умро (3. маја 1481.), вратио у своју земљу (15. јуна 1481.) и наново њоме завладао.
    Од када Скадар и његова област престадоше бити српски, од тога доба арбанашко племе поче да напредује на штету српскога, које је, за свог господства, далеко боље стајало, о чему и данас сведоче многи српски споменици, који до нас дотрајаше. Тако, на југозападној страни језера, у Крајини, испод планине Торобоша, стоје развалине храма св. Богородице– (,,Пречиста Крајинска“), где је био сахрањен српски кнез у Зети св. Владимир и жена му Косара. У томе храму дуго су столовали православни митрополити зетски. У св. Срђу на Бојани, два часа од Скадра, виде се развалине цркве, коју су, на темељу старије подигли краљица Јелена и њени синови краљеви Милутин и Драгутин пре 600 година. У овој цркви били су сахрањени српски краљеви: Михаило и његов син Бодин. У селу Плавници, на источној страни језера, развалине су цркве св. Јована, која се спомиње још за време св. Саве. На скадарском острву Врањини био је манастир који је основао први православни епископ зетски Иларион, ученик св. Саве, где је такође била, неко време, столица зетској митрополији.
    На острву Бешци имају развалине старе српске цркве и једна мала црква св. Богородице, коју је подигла 1404. године, Јела, жена Ђурћа Страцимировића, а кћи кнеза Лазара. Она је, по предању, подигла и цркве св. Николи у селима Врању, близу Хумског Блата, и Гостиљу, близу Плавнице. На острву Кому има црква св. Богородице, у којој су гробови Љешa Црнојевића, војводе деспота Стевана, и госпође Маре, без сумње жене Љешеве. И у острвима Морачнику и Старчеву виде се развалине старих српских цркава. У селу Бериславцима, на источној страни језера, имађаху Балшићи своје дворове, а испод Скадра, на Дримцу, био је Немањића двор, у којем је Душан живео за живота очева, а и доцније се често бавио у њему он, његов син Урош и Ђураћ Балшић. Тај се двор још спомиње 1416. године.
    Слика коју доносимо, представља Скадар какав је био године 1884. Данас броји око 25.000 становника, већином Арбанаса. Пре седам година у њему је било само 125 православних кућа, мухамеданаца има 15.000. остало су католици.

    Извор: БРАТСТВО бр. 1, Београд, 1887.

  7. Војислав Ананић

    Ко су биле жене српских владара

    Јелене и Ане најбројније
    Највише супруга српских владара носило је име Јелена. То име носиле су супруге краљева Уроша, Милутина и Вукашина, цара Душана, деспота Стефана Лазаревића, Лазара Бранковића и Стефана Томашевића, као и супруга вожда Карађорђа. Следеће најбројније биле су Ане. Тако се звало пет супруга српских владара. Међу њима су жена великог жупана Стефана Немање, жене краљева Стефана Првовенчаног, Радослава и Милутина као и жена цара Уроша.

    Најромантичнији пар српске историје
    О жени Стефана Немање, оснивача династије Немањић, жупаници Ани, а потоњој монахињи Анастасији, зна се веома мало. Била је вероватно грчког порекла. Упамћена је као мајка првог српског архиепископа Светог Саве и првог српског краља Стефана Првовенчаног. Замонашила се кад и њен муж, 1196. године. Њене мошти и данас почивају у манастиру Студеница.
    Јевдокија, прва жена Стефана Првовенчаног, била је кћер византијског цара Алексија III Анђела. Њихов брак вероватно је утицао на то да се Немања одрекне престола у корист млађег сина Стефана, византијског зета, уместо у корист најстаријег сина Вукана. У почетку је брак између Стефана и културне и образоване Јевдокије добро функционисао. Међутим, по Стефановом ступању на престо почињу брачне размирице. Међусобно су се оптуживали за неверство. Јевдокија је одагната са српског двора 1201/02. године, а њеном протеривању претходила је казна јавног свлачења и срамоћења. Она се удавала још два пута. Њен други брак са новим византијским царем Алексијем V Дуком Мурцуфлом, који је збацио њеног оца са власти, био је из љубави. Трећи пут су је удали за Леона Згура, господара Коринта, крволочног грубијана, кога упоште није волела. Исте године кад и Јевдокија и Стефан се оженио, по трећи пут, Аном, унуком млетачког дужда Енрика Дандола.
    Старији син Стефана Првовенчаног и Јевдокије, краљ Радослав, био је ожењен Аном Комнином, својом рођаком по мајци и ћерком византијског цара Теодора I. Њих двоје сматрају се „најромантичнијим паром српске историје“. Брак склопљен из политичких интереса временом је прерастао у љубав. Обоје су били веома осећајни и културни. Радослав је био веома подложан Анином утицају, тражећи у њој изгубљену мајчинску љубав. Ана и Радослав замонашили су се 1234. године, након збацивања с престола. Према једној легенди, Ана се за време њиховог изгнанства заљубила у команданта Драча и побегла са њим.
    Син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, краљ Урош I, био је ожењен Јеленом Анжујском, француском принцезом, чији су рођаци владали у многим европским државама. Историчари Јелену описују као „на речима оштру, по природи благу, животом непорочну и у заповедању кротку жену“. Јелена је била „прва жена у историји Србије која је достигла дивљење савременика“. Ова католкиња била је ктитор и католичких и православних храмова. Организовала је сиротишта и женске школе, сиромашним девојкама припремала мираз и даривала сироте и болесне. Подржавала је сина Драгутина када је рушио оца са власти, због чега је добила на управу многе територије и политичку самосталност. Млађег сина Милутина није подржавала у његовим политичким и брачним несталностима. Пред крај живота се замонашила. Сахрањена је у својој задужбини, манастиру Градац. Српска православна Црква ју је канонизовала 1317. године.
    Краљ Милутин женио се пет пута, чешће из политичких разлога, ређе из љубави. За њега су биле удате: Српкиња Јелена; ћерка господара Тесалије, историји непознатог имена; Мађарица Јелисавета, која му је била свастика и коју је отео из манастира; бугарска принцеза Ана и византијска принцеза Симонида. Након победе у рату над Византијом, цар Андроник II понудио му је склапање мира и брак са византијском принцезом. Удовица Евдокија, Андроникова сестра, одбила је да ступи у брак са Милутином, па му је Андроник за жену дао своју петогодишњу кћер Симониду, која је стасала у „једну од најлепших српских средњовековних краљица“. Њен четрдесет година старији муж мучио ју је својом љубомором, те је она неколико пута покушавала да од њега побегне. Одбијала је да се врати из Цариграда, где је била у посети оцу, али ју је Андроник вратио јер му је Милутин припретио ратом. Једном се у Серу у тајности замонашила, али јој је полубрат поцепао монашку ризу и уплакану је вратио Милутину. Симонида и Милутин нису имали деце. Неоправдано је оптуживана да је узрок сукоба међу Немањићима, који су се заправо борили за власт. Симонида није волела Милутина, али је волела Србију. Нарочито јој је у лепој успомени остало пријатељство са јетрвом Катарином и девером, краљем Драгутином. После Милутинове смрти Симонида се замонашила и живела у Цариграду. Када је Милутин канонизован 1324. године, за његов ћивот у манастиру Бањска стигло је златно кандило, дар његове последње супруге, Симониде.
    Милутинов син и наследник, Стефан Дечански, женио се два пута. Његов први брак и велика љубав са бугарском принцезом Теодором завршили су се њеном прераном смрћу. Потом се оженио скоро четрдесет година млађом византијском принцезом Маријом, због чега су му често пребацивали да је налик оцу. Овај складан брак реметили су једино њени рођаци међусобним политичким размирицама. О томе колико је Стефан волео Марију сведочи и податак да је о победи над Бугарима код Велбужда 1330. године прво обавестио супругу, па тек онда Државни сабор. Марија је оптуживана да је утицала на Стефана да престо остави њиховом сину Симеону Синиши, а не сину из првог Стефановог брака, Душану. Када је Душан, будући цар, побуном преузео престо 1331, Стефан се са Маријом и децом склонио у Неродимље, одакле је касније побегао, оставивши породицу на милост и немилост Душану и побуњеној властели. Убрзо је Стефан убијен у Звечану, али Душан није зло поступио према његовој породици. Марија се замонашила, али није отишла у манастир већ је наставила дотадашњи живот, а њена деца, нарочито Симеон, добила су завидан положај у Душановом царству. Постоји сумња да се око 1337. године двадесетпетогодишња Марија, преудала за високог Душановог велможу, деспота Јована Оливера.

    Најчешће Гркиње, ретко грађанке

    Међу супругама српских владара највише је било оних грчког (византијског) порекла, чак десет. Њих осам биле су Српкиње, четири Бугарке, три Мађарице, две Италијанке и три Румунке. Међу владарским женама била је и једна албанско-грчког порекла и једна Францускиња. За неколико њих историја није забележила националну припадност. Од тридесет и три супруге српских владара само четири из новије историје нису биле племкиње, већ грађанке. То су биле супруге вожда Карађорђа – Јелена и кнеза Александра Карађорђевића – Персида. Супруга кнеза Милоша, кнегиња Љубица, такође је била грађанка. Последњи српски владар који се оженио женом која није плаве крви, био је краљ Александар Обреновић.

    Страсна политичарка
    Цар Душан, син бугарске принцезе, и сам се оженио бугарском принцезом, али из друге династије. Принцеза Јелена стигла је из Бугарске, царевине у опадању, у српско царство у успону. Од почетка је подстицала мужа на снажење државе, јер је Душан умео да буде суздржан, а она је у потпуности осећала потенцијал српске државе. Брак пун љубави у једном моменту запао је у кризу, јер Јелена дуго није могла да роди. Када се Душан већ спремао да пронађе другу жену, Јелена му је подарила сина јединца, будућег цара Уроша. Царица Јелена је била веома утицајна и у спољњој и унутрашњој политци. Њена улога у проглашењу царства и патријаршије 1345/46. године, вероватно је била значајна. У једној повељи цар Душан назива своју супругу „царица мога царства“. Многи су се плашили утицајне царице Јелене, јер је била прилично „нетрпељива“, за разлику од Душана. Ипак, сви су је поштовали и слушали. Храбра и одлучна, пратила је свога мужа и у ратним походима и на дипломатским путовањима. Јелена је једина жена која је боравила на Светој гори. Наиме, епидемија куге 1347/48. године била је један од разлога да Црква одобри тај боравак, али и Душанов и Јеленин несумњиви ауторитет. После напрасне смрти цара Душана 1355. године, Јелена се замонашила и наставила живот у Серу. И даље је била политички утицајна и умешана у многе сплетке, па и ратове. Сукобљавала се са ћесаром Војихном и Угљешом Мрњавчевићем. Своје одличне односе са сином, царем Урошем, на крају је покварила, јер се понашла све више као политичар, а све мање као мајка. Надживела је свога сина, а кнез Лазар, нови владар Србије, често се управо са њом консултовао око политичких потеза и веома поштовао њен ауторитет.
    Кнегиња Милица, жена кнеза Лазара, водила је порекло од царске лозе Немањића. Историја и народна поезија памте је као идеалну супругу, мајку и сестру. Са овлашћењем кнеза Лазара владала је Србијом од Косовске битке до синовљевог пунолетства 1397. године. Потом се замонашила, али је и даље остала утицајна. Помагала је сину, кнезу и деспоту Стефану у руковођењу државом и више пута га мирила са братом Вуком. Остала је „срца јака“ и када је морала после Косовске битке да пошаље ћерку Оливеру у Бајазитов харем. Увек је водила политку компромиса за добробит државе и народа. Њена задужбина, манастир Љубостиња, према легенди сазидан је на месту где је упознала и заљубила се у кнеза Лазара.
    Деспотица Јелена, супруга деспота Стефана, била је сестра византијске царице Јевгеније, родом од Гатилузија, италијанских господара Митилене. Није била богата као што се очекивало, али је била наочита као и сестра. Јелена се помиње само два пута у историји, у вези са веридбом 1402. и венчањем 1045. године. Она и Стефан нису имали деце, па је Деспота наследио његов сестрић, Ђурађ Бранковић.
    Јерина, друга жена деспота Ђурђа Бранковића била је лепа, образована, али „хладна Гркиња“. Имала је велики утицај на мужа који јој је, будући попустљив, допуштао политичку иницијативу. Народ је није волео због политичких амбициија, страног порекла и непотизма. Сматрајући да је мукотрпна изградња Смедерева њен хир, добила је надимак „проклета Јерина“. Тако је народ остао неосетљив на њене несреће: смрт сина Тодора, удају ћерке Маре за султана Мурата II и ослепљивање синова Стефана и Гргура. После Ђурђеве смрти престо је наследио њихов најмлађи син Лазар, који је био веома неправедан према мајци. Деспотица Јерина у муци је провела последње године свог живота. Можда је била и злостављана, а постоји сумња да је на крају и отрована.

    27 владара, а 33 супруге
    Од свих српских владара највише пута се женио краљ Милутин. За четрдесет година владавине подигао је четрдесет задужбина, а женио се пет пута. Краљ Стефан Првовенчани ступио је у брак три пута, док су се остали српски владари женили углавном само једном. Једини српски владар који се никада није женио био је кнез Милан Обреновић, старији брат кнеза Михаила који је умро у двадесетој години, не стигавши да се ожени. Владао је Србијом свега 27 дана, примивши власт већ болестан и на самртничкој постељи.

    Убијале и убијане због љубави
    Јелена, ћерка обор кнеза Николе Јовановића постала је супруга Карађорђа Петровића осамнаест година пре Првог српског устанка. Стицајем историјских околности, она ће бити прва супруга-грађанка једног српског владара. Са породицом и мужем делила је све недаће живота у устаничкој Србији, а потом и у изгнанству. Умрла је 1842. године, девет месеци пре него што ће њен син кнез Александар постати владар Србије.
    Кнегиња Љубица, супруга кнеза Милоша, остала је упамћена као строга и самосвесна жена. Због различитих политичких ставова често се сукобљавала са мужем. Милошева неверства и многобројна ванбрачна деца такође су били узрок њихових свађа. Једну од Милошевих љубавница, Петрију, Љубица је убила 1819. године. Књаз јој је ово убиство опростио због трудноће као и подршке коју је имала у народу. Конак кнегиње Љубице сазидан је 1831. године као њена београдска резиденција у којој је живела одвојено од мужа. Умрла је у изгнанству, у Новом Саду, 1843. године.
    Мађарска грофица Јулија Хуњади постала је супруга кнеза Михаила Обреновића још док је живео у изгнанству у Аустро-Угарској. Михаило и Јулија нису имали деце, што је био основни разлог њиховог раздвајања. Михаило је желео да се разведе и ожени блиском рођаком Катарином у коју је био заљубљен, али Црква тај брак није одобрила. Михаило је имао ванбрачног сина из једне младалачке везе, који није имао право наследства престола. Приликом атентата 1868, када је убијен кнез Михаило, рањена је и Катарина. После Михаилове смрти, кнегиња Јулија преудала се за једног немачког грофа, са којим је изгледа била у вези још док је била у браку са Михаилом.
    Краљица Наталија, супруга краља Милана, руско-молдавског порекла, важи за једну од најлепших жена савремене српске историје. Њихов брак није био срећан. Свађе са Миланом због његовог неверства и коцке, постале су још жешће после Милановог политичког окретања ка Аустрији, будући да је Наталија важила за русофилку. Брак Наталије и Милана разведен је 1888, а она је протерана из Србије 1891. године. Живела је у Бијарицу, у Француској. Брак њеног сина Александра са њеном дворском дамом, Драгом Машин, био је узрок прекида односа мајке и сина. После синовљевог убиства 1903. године прешла је у римокатоличку веру и замонашила се. Била је велики добротвор и део имовине оставила је Београдском универзитету и црквама задужбинама Обреновића. Имовину у Француској завештала је римокатоличкој цркви. Умрла је 1941. године у манастиру Сен Дени, поред Париза. Њени мемоари чувају се у Ватикану и до данас нису објављени.
    Супруга краља Александра Обреновића, Драга Луњевица Машин Обреновић, била је последња Српкиња и последња грађанка на српском престолу. Њен деда, Никола Луњевица, био је чувени трговац који је помагао српске устанике 1804-1815. Рано се удала за инжињера Светозара Машина, али је убрзо остала удовица. Сама је издржавала многобројну породицу бавећи се новинарством и преводилаштвом. Остале су упамћене и њене многобројне љубавне везе са имућном и ожењеном београдском господом. Једно време живела је као дворска дама краљице Наталије у Француској. Тамо се у њу и заљубио Наталијин син, Александар који је, у девет година старијој Драгој, без сумње, тражио мајчинску љубав која му је недостајала. У кратком браку са Александром
    (1900-1903) Драга се показала као веома утицајна супруга, често се непристојно мешала у политику и била склона непотизму. Упркос свом пореклу она није била омиљена у народу. Њена бурна прошлост, обесно понашање у браку, немогућност да роди, скандал са симулираном трудноћом, као и покушај да своју браћу прогласи за престолонаследнике, изазвали су отпор грађана, а нарочито официрског кора. Официрска завера против краљевског пара кулминирала је Мајским превратом 1903. године, када су Александар, Драга и њена браћа убијени, а њена породица протерана из Србије.
    Марија, румунска принцеза, ћерка краља Ферндинанда I Хоенцолерна, пореклом Немца, била је супруга југословенског краља Александра И Карађорђевића. Овим браком Карађорђевићи су се преко Хоенцолерна ородили са средњовековном династијом Немањића. Краљица Марија је као узорна и смерна супруга и мајка била омиљена у српском народу. Показивала је таленат и интересовање за уметност, али и за хуманитарни рад. Била је љубитељ аутомобилизма и прва Југословенка која је поседовла возачку дозволу. После мужевљеве смрти 1934. године обукла је црнину и носила је до краја живота. Умрла је у изгнанству, у Лондону, 1961. године.

    Бројно потомство
    Српски владари од XII до XX века имали су укупно 94 законита потомка – 53 сина и 41 кћер. Ванбрачни потомци српских владара познати су углавном када је реч о новијој српској историји, док се о оним средњовековним мало зна. Краљ Милутин је из пет бракова имао само четворо деце, а кнез Александар Карађорђевић и кнегиња Персида имали су десеторо деце. Деце нису имали краљ Радослав и Ана Комнина, цар Урош и царица Ана, као и краљ Александар Обреновић и краљица Драга.

    Извор: Ревија “Историја”

    Никола Гиљен
    Јелена Мандић

  8. Војислав Ананић

    Допуна код извора података: Ревија “Историја”, Београд, бр, 6, јули, 2010.