Фељтон: Ко су Шумадинци (61)

19. јул 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Насељавање Добраче

По памћењу, у Добрачу су најпре дошли Маркељићи

Марковићи потичу од Николе Марковића (р. 1777), који је имао синове Јована (р. 1809), Милан (р. 1813), Ивана (р. 1815) и Стевана (р. 1824). За Јована, који је био жењен, пише да се 1831. године одселио у Цветојевац, где је од њега настао род Николића, јер се Јован презивао Николић по оцу Николи. Батавељићи, у ужем породичном смислу, имали су 1831. године два домаћинства – Ђурђа Батавељића (р. 1795), који је те године био кмет, а у кући је са ожењеном браћом Василијем (р. 1801) и Луком (р. 1807) и неожењеном браћом Милојем (р. 1817), Теодором (р. 1823), Миланом (р. 1824) и Милашем (р. 1825), а друго домаћинство је Николе Батавељића (1772-1831), у којем су му потомци Ђорђије (р. 1809), Павле (р. 1815) и Пантелија (р. 1819). Од њих су Батавељићи у Дивостину. Родоначелник Јаковљевића је Јаков Гавриловић (р. 1767).

Како је ломна породична историја показује пример Матића и Јевтића, два огранка Батавељића. У попису 1831. године су, као једине две мушке главе седмогодишњи Матеја и млађи му брат четворогодишњи Јевта. Малишани су по оцу уписани као Станковићи, а од њих су потекла два данашња рода – Матићи и Јевтићи. Остали Огранци Батавељића су углавном касније одвојени. Од Батавељића је разгранатији род Гвозденовића, који је почетком овог века имао 70 кућа, а чинили су га Максимовићи (6 кућа), Миленковићи (5), Николићи (5), Обрадовићи (5), Грујичићи (4), Милановићи (4), Митровићи (4), Јаћимовићи (3), Миливојевићи (3), Пајићи (3), Радовановићи (3), Рафаиловићи (3), Танасијевићи/Танасковићи (3), Тодоровићи (3), Гајовићи (2), Гвозденовићи (2), Милојковићи (2), Милосављевићи (2), Стевановићи (2), Благојевићи (1), Вујичићи (1), Вукићевићи (1), Гавриловићи (1), Јелесијевићи/Смиљановићи (1), Маринковићи (1), Њихов род су Павловићи у Барама (Гружа), који потичу од свештеника из рода Смиљанића (Јелесијевића), који је тамо службовао. Од њих су Радисављевићи (Милићевићи и Гвозденовићи) у Жабару и Срећковићи, друго презиме Гвозденовићи (1), у Прекопечи.

Старо презиме Максимовића, Николића, Рафаиловића и Танасијевића (Тасковића) је Радојевићи, па су ова четири рода међусобно ближа него са осталим Гвизденовићима. Родоначелник Максимовића је Максим Радојевић (р. 1801), који је имао синове Милована (р. 1823) и Радована (р. 1828). Родоначелник Николића је Никола Радојевић (р. 1792), који је имао синове Уроша (р. 1817), Јанка (р. 1819) и Василија (р. 1830). Рафаиловићи потичу од Рафаила Радојевића (р. 1807), који је 1831. године био у задрузи са старијим братом Танасијем (р. 1797), од кога су Танасијевићи, звани Танасковићи. Попут ових родова су међусобно за колено ближи Миленковићи и Милојковићи, чије је старо презиме Стојановићи, а потичу од два брата – Милојка (р. 1797) и Миленка (р. 1807).

У грозду Гвозденовића су такође међусобно за колено ближи Милосављевићи, Благојевићи, Стевановићи, Вујичићи и Грујичићи, чије је старо заједничко презиме Степановићи. Родоначелник Милосављевића је Милосав Степановић (р. 1799), који је имао синове Срећка (р. 1815), Уроша (р. 1822) и Благоја (р. 1817), од кога су Благојевићи. Родоначелник Стевановића је Стеван Степановић (р. 1797), а од његових синова Вујице (р. 1819) и Грујице (р. 1821) су Вујичићи и Грујичићи. Јелесијевићи – друго презиме Смиљанићи, потичу од Јелисија, који имао два сина – Гаврила (р. 1809) и Павла (р. 1815), од кога су Павловићи у Барама (Гружа).

Обрадовићи потичу од браће Стевана (р. 1802), Мијаила (р. 1808) и Радоја (р. 1820). Четврти брат Радоје умро као дете (1824-1831). Маринковићи – старо презиме Миљковићи, потичу од Маринка Миљковића (р. 1809), а Јаћимовићи – старо презиме Трифуновићи, од Јаћима (р. 1817), сина Марка Трифуновића (р. 1797). Милановићи, Митровићи, Миливојевићи, Пајићи, Радовановићи, Тодоровићи, Гајовићи, Вукићевићи и Гавриловићи су касније издвојени огранци Гвозденовића. Трећи оснивачки род Доњих Грбица су Ралетићи, којих је почетком овог века било 45 кућа, а чинили су их огранци Петровићи (8 кућа), Антонијевићи/Антоновићи (7), Симеуновићи (7), Јанићијевићи (5), Танасијевићи (5), Николићи (4), Јеремићи (3), Величковићи (2), Стевановићи (2), Радивојевићи (1) и Срећковићи (1). Њихов род су Ралетићи, звани Срећковићи у Кутлову.

Родоначелник Величковића, чије је старо презиме Јанићијевићи, јесте Величко (р. 1767), уписан је као домаћин 1831. године, као најстарији човек у селу. Имао је синове Симеуна (р. 1807), од кога су Симеуновићи, Петра (р. 1809) и Срећка (р. 1817), од кога су Срећковићи. Један огранак је задржао презиме Јанићијевићи. Величковићи, Срећковићи, Симеуновићи и Јанићијевићи су за колено међусобно ближи него са осталим Ралетићима. Родоначелник Јеремића је Јеремија Милојевић (р. 1802), а Антонијевића или Антоновића, чије је старо презиме Гавриловићи, Антоније (р. 1777), који је имао синове Обрада (р. 1817) и Срећка (р. 1823). Танасијевићи – старо презиме Пантелићи, потичу од Танасија Пантелића (р. 1787), који је имао је синове Живана (р. 1815) и Павла, који је умро као дете (1819-1831), а Стевановићи, чије је старо презиме Јевтовићи, потичу од Стевана Јевтовића (р. 1802), који је имао синове Обрада (р. 1817) и Обрена (р. 1824). Николићи, Радивојевићи и Петровићи су касније настали огранци Гвозденовића.

О заједничком пореклу и сродству данас сведочи и то што сви Батавељићи и њихови огранци славе Св. Луку, Гвозденовићи Св. Николу, а Ралетићи Ђурђиц. За време Карађорђа су из Старе Србије, од Новог Пазара, дошли Живковићи, којих је почетком овог века било 10 кућа (Живковићи 3, Радосављевићи 3, Димитријевићи 2, Мијаиловићи 1 и Милојевићи 1 кућа), као и Малишићи и Ракићевићи, док су Жикићи дошли из околине Књажевца (1902. године их је било 10 кућа). По постању је Добрача врло старо село, што потврђују и старине у њему (Црквина, Јеринин град, Метаљка, Бовани, Старо село, Светиња и др.), од којих неке сежу до развијеног бронзаног доба. Данашње становништво је, међутим, овде тек два и по века. Према налазу Тоше Радивојевића, преци данашњих житеља су се населили, по свему судећи, у тада запустелу Добрачу после 1737. године. Тада су се у ово насеље доселиле три породице, које се сматрају оснивачким – Маркељићи, Јованчевићи (или Јованчићи) и Радичевићи.

По сачуваном родословном памћењу, у Добрачу су најпре дошли Маркељићи. Они су се, полазећи из предела Дробњака, неко време задржали у околини Ариља, прво у селу Бјелуши, а потом у селу Добрачама, одакле дођу у Гружу и селу у које се населе дају име Добрача, у спомен на село из кога су се преселили. Нетачна је, међутим, тврдња да је шумадијска Добрача добила име по селу Добрачама у околини Ариља, јер се село Добрача у нахији Рудник помиње под овим именом у турском попису 1476. године, дакле два и по века пре него што су се Маркељићи доселили.

 ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 15. мај 2001. године

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.