Фељтон: Ко су Шумадинци (49)

19. јул 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Вукићевићи оснивачи села Светлића

Историја сељака као страшни летопис ратова, смрти и сеоба

Срећни народи немају историју, а њихови сељаци идилично уживају у земаљским плодовима свога рада. Наш народ је, међутим, народ врло несрећан, као и наш сељак, јер имамо врло богату историју, која је страшни летопис ратова, смрти и сеоба, а наш сељак, вечито с главом у торби, живи разапет између суше и пушке, гладних птица и свакојаких немилица. У том погледу су Вукићевићи у селу Светлићу типичан српски род, јер су огледало судбине нашег народа. Да је среће, живели би скупа у идиличном обиљу родног Светлића, питомог села које су они засновали на заталасаној шумадијској површи, али они, развејани на више страна, дадоше не само вредне ратаре и угледне домаћине, него и хајдуке и устанике, ратнике и генерале, народне предводнике и окружне старешине, трговце и посланике, кнезове и историчаре, судије и професоре, лекаре и географе, угледнике и конзуле, економисте и уметнике.

Као стари и угледни род Вукићевићи имају свој родослов, предање и рукописну хронику, чији је први састављач др Пера Вукићевић (1861-1945). Његов рад, који је обухватио Вукићевиће до 1931. године, а на подстицај Зарије Вукићевића (умро 1984. у Опатији), високог чиновника Двора и књижевника, наставио је новинар Драгутин Вукићевић (1909-1990), давши до шездесетих година преглед лозе Вукићевића, чију је шему урадио инжењер Михаило Вукићевић. Уз поменуте изворе, за овај напис су коришћени и материјали којима располаже Драгић-Вања Вукићевић (р. 1948 у Београду), а посебно драгоцену помоћ, како за нове тако и старе податке, пружио нам је Будислав Вукићевић, економиста у Крагујевцу (р. 1939. у Светлићу), који је предани настављач хронике свог рода.

Вукићевићи су пореклом од племена Васојевића, што значи да се њихов родослов изводи од Васе (Васоја), који је, по племенској традицији, син Костадина, чукунунука Вукана Немањића. Дуг је и вишестолетни пут Васојевића из Старе Србије (Косова и Старе Рашке) преко Херцеговине, Зете и Кчева до Лијеве Ријеке, која се сматра њиховом племенском матицом, одакле настаје њихово ширење по Полимљу и даље, као и израстање у највеће племе на Балкану.

У Васојевићима постоје двоји Вукићевићи, једни су из братства Лопаћана (Рајовића), а други из братства Мијомановића, чија ја матица село Забрђе код Андријевице. Шумадијски Вукићевићи су из братства Лопаћана и њихова матица је село Виницка код Берана, где их у знатном броју још има, и одакле су се временом расељавали, тако да су им огранци у Трешњеву код Андријевице, затим у селу Пожегиња (општина Бијело Поље) у пределу Корита, где их је 1957. године било две куће („дошли из Брда”), а на њих подсећа и топоним Вукићевац у селу Јаворова (општина Беране) у Бихору, у којем сада живе само Шкријељи (Шиптари), досељени из Малесије.

У безакона времена, после Велике сеобе 1690. године, почело је и јаче покретање Вукићевића из Виницке, јамачно условљено и отпором према осионим феудалцима, гусињским беговима Шемовићима (или Шеовићима), по свему судећи угледног српског рода пре преласка на ислам крајем XVII века, због којих су се исељавали сељаци-чифчије не само православни него и муслимани.

Тако се почетком XVIII века део Вукићевића исељава и редом настањује у четири подручја – једни у околину Чачка (Драгачево), други у село Опариће у Левчу, доспевши ту у широком луку преко Косова, трећи у околину Сомбора (Бачка), а четврти, које предводи родоначелник Вука Вукићевић, долазе у Светлић, тада ненасељен, и постају оснивачи овог села, тачније обнављачи живота у њему. Да су сви ови Вукићевићи род, сведочи и одржавање заједничке васојевићке славе, Св. арх. Михаила.

Први писани помен Светлића је у аустријском окупационом попису 1718. године, села означеног као ненасељеног у тадашњем Крагујевачком дистрикту, што одговара времену доласка Вукићевића, а подудара се и са првим писаним поменом Вукићевића у Сомбору, где је 1720. године у попису војника Потиске војне границе уписан Радивоје Вукићевић, што се све поклапа са упамћеним временом сеобе Вукићевића из Виницке. На молби бечком ћесару 1747. године, коју су потписали сви граничари шанца Сомбора, налазе се и потписи тројице Вукићевића (Вука, Марка и Данила), а у ноћној градској стражи, држаној од 3. децембра 1795. до 28. марта 1796. године, такође су нам видљиви десеторица Вукићевића – Мијо, Ђурађ, Васо, Аћим, Сима, Филип, Мишо, Андрија, Ђука и Мијаило, док ће се крајем тог века (1798) Вукићевићи настанити и у Доњем Ковиљу у Шајкашкој.

Вукићевића, за које је етнолог Тоша Радивојевић погрешно записао да су дошли из Белопавлића у Црној Гори, било је 1831. године у Светлићу десет кућа, чији су домаћини син лепеничког кнеза Јована Михаило (р. 1789), Илијин син Стеван, звани Стека (р. 1757), затим Стекин одељени син Сава (р. 1797), па одељени Милићеви синови Панта (р. 1782), Димитрије (р. 1790) и Јевта (р. 1799), Милијин син Танасије (р. 1791), који је тада кмет, Павле Милосављевић (р.1794), Радомиров син Стеван Ћирић (р. 1797), који живи у задрузи са браћом Степаном, Василијем и Јованом, и Марко Николић (р. 1807), потомак Миливоја, сина Вуке Вукићевића из првог брака.

Почетком овог века је у Светлићу било 45 кућа, подељених на више родова – Вукићевићи у ужем смислу (7 кућа), Јевтићи (7), Лазаревићи (3), Максимовићи (3), Милосављевићи (3), Пантићи (3), Петрићевићи (3), Радојковићи (3), Тодоровићи (3), Ћирићи (3), Илићи (2), Лазићи (2), Матејићи (1), Миловановићи (1) и Радојкићи(1), а огранци светлићких Вукићевића су Вукићевићи у Ђурђеву (Лукању) и Доњим Јарушицама и Петровићи у Губеревцу (данас село Борци) у Лепеници. Данас су, пак, најбројнији Сарићи (12), Стекићи (8), прозвани по Илијином сину Стевану-Стеки (р. 1757) и Вукићи (6).

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 3. мај 2001. године

 

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.