Фељтон: Ко су Шумадинци (36)

18. јул 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Насељавање Дивостина

Крајем 19. века људи стижу појединачно

Ови последњи ће се прозвати по мајци Јеки, а не по оцу Обраду, јер је у попису 1863. године у кући удова Јека са малолетним синовима Милошем, Милованом и Радованом, који ће на овај начин сачувати спомен на мајку.

Од Сјенице са Ракитовићима долазе и Крсмановићи, који ће се касније поделити на родове Радомировића, Вучићевића, Лазовића, Диловића и Мандића. Од Крсманових синова Радомира (р. 1826) и Вучића (р. 1829) одвојиће се гране Радомировића и Вучићевића. Попут Јекића, и Мандићи ће сачувати спомен на мајку Манду, по којој ће се прозвати њени синови Јован (р. 1825) и Павле (р. 1833).

Корићани ће се прозвати по пределу Корита, одакле је дошао њихов предак Вукић. По породичном предању, Вукић је дошао са синовима Мирком, Деспотом, Стеваном, Миљком и Нинком, од којих ће настати родови Мирковићи, Деспотовићи, Стевановићи, Миљковићи и Нинковићи. Међутим, у попису 1831. године Вукић је уписан као Вулић (р. 1767), а презиме му је Димитријевић, и у кући је са сином Анђелком, који је жењен (р. 1809). По Вулићу су остали синови, који живе у три засебна домаћинства, уписани као Вулићевићи – у једној је сам Миљко (р. 1787) са синовима Луком, Лазом и Вељком, а у остале две су по двојица браће: у првој Мина (р. 1797) и Нинко (р. 1806), а у другој Марко (р. 1809) и Деспот (р. 1815).

Сјеничанима и Корићанима су се, успут, 1809. године прикључили Иванковићи од Ивањице и Гвозденовићи од Пожеге, дошавши скупа у Гривац. Нови талас усељавања у Гривац био је после Другог српског устанка, кад долазе Ћировићи, Боторићи и Жујовићи.

Ћировићи, чији надимак Старовлашани чува спомен на завичај, тачно су запамтили претке, браћу Аксентија и Ђорђа, који су се доселили и 1831. године били једна кућа. Старији Аксентије (р. 1797) је домаћин, а млађи Ђорђе (р. 1809) је био писмен и био је ћата у селу. Од ових Ћировића, који славе Св. Јована, потичу Ћировићи у Опланићу.

Старовлашани су и Боторићи, који су дошли из села Миланџе (заселак Опаљеника код Ивањице). Доселили су се Боторини синови Стеван (р. 1802) и Степан (р. 1803), а уписани су са старим презименом Јоксимовићи. Жујовићи, чије је старо презиме Неговановићи, насељени су силом прилика, када је књаз Милош раселио Жујовиће са Јешевца, од којих неки оду на Космај, а ови дођу овде.

Каснији досељеници, крајем прошлог века, долазе појединачно, као трговци и занатлије – Маринковићи из Нишеваца код Сврљига, Митровићи из Бачине, Марковићи из Дупца у Драгачеву, а Андрићи су заправо Биорци из Борча, које је усинио тетак од рода Мићаковића, док су Петровићи од Велемуга из Белог Поља дошли као домазети у Иванковиће.

Данашње село Дивостин је настало од прњавора манастира Дивостина, где је Карађорђе, враћајући се 1809. године са похода на Сјеницу и Суводол, разместио становништво које је отуда, војујући уз њега, пошло са њим, јер није смело да чека турску одмазду. Узмичући узводно од Полимља и Сјеничке висоравни, долином Увца и Вапе, побуњено становништво од Прибоја, Нове Вароши и Сјенице се преко Јавора, Чемернице и Драгачева запутило, са Вождом, ка „равној Шумадији”.

Ако се изузму појединачна усељења у другој половини прошлог века, која су без већег значаја и утицаја, становништво Дивостина је компактно досељеничко, јер је, у заснивању, тачније обнављању живота у њему, ово село, у целини и одједном, насељено дошљацима у Првом српском устанку.

Но, Дивостин није настао на ледини, нити је ово село никло „између кочића”, како настају колонистичка села. Новопридошло становништво, које је ту хрупило за време Карађорђа, затекло је старине, примило предања о селу и његовим светињама из времена деспота Стевана Лазаревића и – дало свој печат даљем уређењу овог села као своје друштвене, привредне и култне заједнице. На пређашње становништво и живот у селу подсећају топоними Старо село, Црквина и Старо гробље, као и, у овом веку заборављени, тако да се не могу лоцирати, Елбеске куће и Манастириште.

Почетком овог века Дивостин се одликовао са девет извора живе, крепке воде – више но иједно шумадијско село, а међу њима је гласовит извор Светиња, за који Тоша Радивојевић каже да спада у најјаче и најбоље воде у свој Лепеници и да народ у околини верује у његову исцелитељску моћ од разних болести.

На такво, благодатно, тле се за време Карађорђа досељава пет оснивачких породица села, у чији су се горњи крај сместили Радетићи и Шуковићи (који се пишу и као Шуловићи), а у доњи Вујадиновићи, Нектаријевићи и Тодоровићи. Историја насеља није безимена, њу стварају врло конкретни појединци. Шуковићи (или Шуловићи) долазе од Сјенице.

 ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 17. април 2001. године

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.