Сремски Карловци

11. јун 2012.

коментара: 5

Општина Сремски Карловци:

Сремски Карловци.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. vojislav ananić

    СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ
    (СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ / SREMSKI KARLOVCI)

    Барокни градић, на обронцима Фрушке горе и обали Дунава, богате историјске прошлости, први пут се помиње као тврђава Каром или Карон (1308). Словенско име Карловци први пут је забележено 1533. године. У средњем веку насеље је припадало угарским племичким породицама, од којих је најпознатија породица Батори. Тврђаву Каром срушили су Турци (1521). Од тада, па све до краја XVII века, Карловци су под турском влашћу. Према најстаријем попису из 1702. године, већину становништва чинили су Срби, али било је Хрвата и Немаца. Већ у XVIII веку овде је радило 60 трговаца и занатлија, а њихов број је у наредном веку знатно порастао. Једна од основних делатности Карловчана било је виноградарство и по производњи вина били су познати у Хабзбуршкој монархији. Статус слободног граничарског комунитета стекли су 1753. године.
    Назив овог места везан је за значајне историјске догађаје који су се одвијали у овом делу Европе. Тако ће Велики бечки рат (1683-1699), вођен између Аустрије и Турске, бити окончан миром 26. јануара 1699. године, који је потписан управо у Карловцима. На месту склапања мировног уговора саграђена је 1817. године Капела мира.
    Од почетка XVIII века, па све до 1918. године, Сремски Карловци били су верски и културни центар Срба у Војводини, а од 1713. године седиште српске митрополије. У овој вароши основана је Прва српска гимназија (1791), а потом и Богословија (1794, друга у православном свету). Име Карловаца везује се за још један историјски догађај, а то је Мајска скупштина 1848. године, када је проглашена Српска Војводина, Јосиф Рајачић изабран за патријарха, а Карловачка митрополија подигнута на ниво патријаршије. У Сремским Карловцима одржан је и Благовештенски сабор (1861).
    Барокни изглед, стечен крајем XIX века, Сремски Карловци сачували су до данас. Главне знаменитости ове вароши су: Саборна православна црква (1762) са иконостасом Јакова Орфелина и Теодора Крачуна (1780) и зидним сликама Паје Јовановића, барокна чесма од црвеног камена (позната као Четири лава, 1799), Магистрат (1811) и Гимназија (1891). Најмонументалнија грађевина у Сремским Карловцима је Патријаршијски двор са капелом, чији је иконостас осликао Урош Предић. Двор је изграђен 1894. године, према пројекту Владимира Николића. Исти архитекта пројектовао је у Карловцима Богословски семинар (1901), Црквено-народне фондове (1902), Стефанеум (1903).
    Иако мала варош, Карловци су имали богат културни и друштвени живот већ у XVIII веку. Учитељ Емануел Козачински је ту, са ученицима латинске школе, одржао прву позоришну представу на српском језику, Смрт цара Уроша V (1736).

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

  2. vojislav ananić

    СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ

    Општина Сремски Карловци је просторно једна од најмањих у Србији и Војводини са 8.722 становника, али по свом значају за историју српског народа представља једно од најважнијих места у Србији.
    Лоцирана на самој обали Дунава, на обронцима Фрушке Горе са излетиштем “Стражилово” у непосредној близини, на главном друмском и железничком путу и са богатом културно-историјском баштином, општина Сремски Карловци има све предиспозиције за успешан туристички развој. Уз производњу вина и грожђа, туризам је највећи дугорочни потенцијал Сремских Карловаца.
    Сремски Карловци су најлепши у јуну када хиљаде липа процвета и у октобру када стотине хектара винограда донесу своје надалеко чувено грожђе, од којег се настала вина пију све до Америке.

  3. vojislav ananić

    СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ

    Верски, политички, образовни… центар

    Градић на десној обали Дунава у живописном подножју Фрушке горе. Будући да лежи на једној од најважнијих речних саобраћајница, Дунаву, који повезује југоисточну и централну Европу, овим путем су се селили разни народи са истока и запада. На карловачком подручју утврђено је више локалитета из неолита, бакарног доба, бронзаног и гвозденог доба. Гвозденом добу припада и праисторијско налазиште Калакача, на десној обали Дунава. У самом граду откривена је култна остава керамике из касног бакарног доба. Насеља су тада подизана на речним терасама.
    Почетком наше ере Римљани су коначно заузели Срем и утврдили га. Туда је ишла линија римске утврђене границе – Лимес – на подручју провинције Паноније. На неко знатније римско насеље на месту Сремских Карловаца не упућују, међутим, ни релевантни извори ни археолошки налази. У суседној Бешки, у подножју Фрушке горе, откривена је касноантичка некропола. Зидови једне од истражених гробница били су превучени малтером и осликани фрескама, на којима су живим бојама биле приказане Парке, покојник и покојница, као и приношење дарова.
    У оквиру административне организације Паноније подручје Карловаца редовно је било везивано за један од суседних већих градских центара, а то су били Сирмиум (односно Сремска Митровица) и Бассиана (код данашњих Доњих Петроваца).
    У време сеобе народа овде су се задржавала, дуже или краће, разна германска и друга племена (Готи, Хуни, Гепиди), бранећи царство. Средином 7. века насељавају се Авари и Словени. Но, ускоро ће Франци уништити аварску државу. А, после Франака смењују се Бугари, Византинци и Угри, који ће у 12.веку коначно завладати Сремом.
    Године 1284, српски краљ Драгутин добио је, по предању, од свог шурака, угарског краља Владислава на управу Срем, Мачву с Београдом, Соли и Усору, којима је управљао (до 1316), под именом “сремског краља”.
    Године 1308, помиње се на подручју Сремских Карловаца, угарска тврђава Цаструм Каром (односно Карон, Карум, Каран и слично). Име потиче од најстаријих власника утврђења, породице Цхаба де Карон.
    Овај средњовековни угарски град Турци су освојили и разорили 1521. године, заједно с осталим тврђавама у Срему (његови незнатни остаци данас се назиру на брду изнад Магистрата).
    Од имена Каром, Карум, наводно је, преинаком настало име Карловци. Под новим, словенским именом први пут се спомиње у једном запису из 1533. године, а затим га бележи званични турски попис (дефтер) Срема из 1546. Село – варош Карлофча, има пет махала односно 456 обичних и 86 удовичких домаћинстава, као и пет циганских домаћинстава (по обичају, у посебном џемату односно скупини). Судећи по висини феудалних прихода од ушура и дажбина – 80 180 акчи – далеко најразвијеније било је виноградарство; ушур од шире (мошта) износио је, наиме, 60.000 акчи, односно 12.000 пинти (стара угарска мера за вино, износила је 1,5 1). Значајни приходи убирани су и на карловачком недељном тргу, као и на скели. Ту су, такође, приходи од житарица, свиња, кошница, рибе. У близини Карловаца налазила су се још два рибњака, а на Дунаву се окретало чак 20 воденица.
    Двадесетак година касније Карловци имају званично статус вароши, и то је даље искључиво хришћанско насеље. Уз српско становништво уписан је и известан број Мађара, има и Хрвата, па Шокаца (Иваниш – Шокац). Уз нечитљива имена понегде је национална припадност, ипак, нејасна (на пример, Цветко Гал). А, иза личног имена уписују се, понекад и етноними: Мађар, Угрин, Бугарин, Србин. Овог пута забележени су и следећи занати: ракиџија, златар, кожухар, чизмар, ковач, воденичар, винар, терзија, месар, веслач, дрвар. Било је 16 попова и 4 калуђера. И даље најзначајније место у привредном животу насеља заузима виноградарство.
    Аустријски посланик Вратислав Митровица спомиње (1591), у Карловцима три цркве; једну римокатоличку и две православне (биле су посвећене Св. Николи и Ваведењу).
    На Италијана Кјароманија Карловци остављају утисак великог села, а становници су, каже, већим делом католици, има неколико шизматика (православаца) и мало Турака.
    Нешто касније, у време проласка турског светског путника Евлије Челебије, Карловци имају утврђење типа паланка (значи од слабог материјала, опасано ровом и плотом од брвана) са диздаром (кастеланом) и 50 посадника. Осим три хришћанске махале, ту је постојало и муслиманско насеље (изостао је број махала) са одговарајућим пратећим објектима (џамије, медресе, текије, хамами, ханови, дућани). Куће су биле приземне и на спрат “дивне, одличне, чврсте и простране куће и све су покривене даском. Најлепше куће окренуте су према Дунаву”. Евлија још казује да су сви становници Бошњаци и да има особито много хаџија и трговаца. Па би се могло закључити да су се током прве половине 17. века овде населили трговци – муслимани из Босне.
    Карловци су стекли светску славу кад је у њима, након дуготрајних преговора чланица Свете лиге, са Турцима склопљен мир, у јануару 1699. године. Кућа (ранија турска текија) у којој су преговарале дипломате претво- рена је након тога у католичку капелу посвећену Марији – Госпи од мира.
    “Село Карловци је насељено православним Рашанима и римокатолицима”, каже у свом извештају из 1702, опат Ђовани Бонини. „Ту се налази једна ри- мокатоличка црква, напуштена и откривена; православна рашанска црква посвећена Светом Николи; мали женски манастир и два рибњака (Тенгер и Ковалово). Све карловачке куће биле су саграђене на рашански начин, тј. под земљом и покривене као колибе”. За време Турака овде је био велики прелаз преко Дунава. А налазили су се под управом турског емина (или порезника) Петроварадину коме су давали годишње од вина и жита, док је султански порез износио једну форинту по глави и исплаћивао се у Будиму. Уз то, Карловчани су имали дужност да се брину о мосту код Петроварадина, као и за дрвене поставе под осам топова који су се налазили на зидинама тога града. Убрзо су Карловци постали важно трговачко место, сад на турској граници.
    Године 1713, изборни сабор преместио је из Крушедола, због бољих комуникација, седиште митрополије у Карловце, па ће се она убудуће звати Карловачка. А заснивала се на Привилегијама цара Леополда 1. (из 1690), којима је Србима била загарантована слобода вере, употреба старог календара и право избора архиепископа.
    Знамо да, око 1715, у Карловцима постоји митрополитов двор (ранији пашин конак) са катедралном црквом. Због заслуга за царски дом Карловчани добијају на уживање – повељом цара Карла (1721) – три пустаре на којима напасају своја стада, па поново почињу да се материјално подижу.
    Економском напретку Карловаца допринела су митрополијска добра као и виногорје, по коме је ово подручје врло познато. Захваљујући повољној економској бази и друштвено-политичким приликама долази до интензивне градитељске активности; обнављају се Горња и Доња црква. Карловчани су врло рано добили и школе; основну 1726, а класичну, 1731. године.
    Одмах после ослобођења од Турака овде почињу да се насељавају, осим Срба, и Немци (и данас постоји насеље Свапска), а потом и Хрвати. Ново становништво доводи и Арсеније 4. Шакабента. А током 18, 19. и 20. века (па и у најновије време) трају појединачна насељавања.
    Године 1745, Дворски ратни савет основао је Славонско-сремску војну границу, седиште компаније било је у Карловцима, који су потом (1753), проглашени за слободну војничку варош (комунитет), а која се, опет, налазила под управом слободно изабраног Магистрата.
    По свом социјалном положају карловачко становништво делило се на грађане (трговци и занатлије с поседом), контрибуенте (пореске главе) и привилегована лица (чиновници, свештеници, војници и племићи).
    Након стицања комунитета Карловци постају једно од најзначајнијих места у Славонско-сремској војној граници. Они су, међутим, и центар духовног и културног живота, нарочито после избора за митрополита (1749) Павла Ненадовића, који је настојао да свуда по Карловачкој митрополији подигне што више лепих и угледних цркава и школа. У Латинској школи ће касније радити и Карловачка гимназија (све до 1891), ту су и зачеци Богословије (Клерикална школа). Митрополит Ненадовић зида на месту старе цркве Светог Николе, нову Саборну цркву (1762), својим ктиторством и прилозима манастира и народа.
    Карловци, у то доба, имају четири махале: Горња махала, Чаршија, Кнежевачка махала, Ловачка махала и заселак Швабендорф.
    Насеље има око 300 кућа од камена, стотинак имају више од једног спрата, а остало су већином биле колибе од земље покривене трском. Трговачке радње – више од 30 – нудиле су мешовиту, бакалску, сечену и жељезну робу, као и посуђе. Немци сељаци снабдевали су град млеком, сиром и маслацем. Трговци храном, воћем, стоком, сеном, дрветом, вином и ракијом нису имали своје дућане, већ су робу продавали по пијацама, вашарима или су торбарили. Већи трговци закупљеним бродовима, тргују са Бечом, Пештом, Србијом и Турском, док су велики трговци имали своје шајке. Карловачких 144 занатлија били су организовани у еснафе (у којима је верска подвојеност укинута 1768). У попису 1769/70, евидентирано је 7465 мотика винограда. Карловачко црно вино и бермет су на веома до- бром гласу и извозе се у Аустрију, Швајцарску и Пољску.
    У Карловцима је током 18-19. века одржан знатан број народно-црквених сабора ради расправљања многих питања из области политичког, привредног, културног, просветног и црквеног живота Срба у Угарској и Хрватској. На тим саборима јача, од друге половине 19. века утицај новооснованих политичких странака.
    Упркос пожарима, куги и временским непогодама крај 18. века био је за Карловце период економског успона. Митрополит Стефан Стратимировић оснива (1791, односно 1792), чувену Карловачку гимназију, 1794, и Богословију, а четури године касније и интернат – Благодејаније (Алумнеум) уз њу, у коме су сиромашни и добри ученици имали бесплатну храну. Са подножја Чератског брда доведена је и изворска вода (цевима од печене глине) до чесме на тргу, а чесма – Четири лава (постоји још увек) – требало је да крунише завршетак радова на водоводу.
    Револуционарне 1848. године на Мајској скупштини (овековечена на слици Павла Симића) у Сремским Карловцима проглашена је аутономија Српске Војводине у коју су ушли Срем, Бачка, Барања и Банат, укључујући одговарајуће делове Војне границе; митрополит Јосиф Рајачић био је проглашен за патријарха, Стефан Шупљикац за војводу, а седиште Српске Војводине постали су Карловци. Међутим, године 1860, укинута је Српска Војводина, а царским рескриптом из 1871, и Војна граница, која је потом (1881), припојена цивилној Хрватској, а Карловци проглашени градом са утврђеним Магистратом и стављени под управу Жупаније у Вуковару.
    Иако је у 19. веку трговина била у опадању, карловачко вино, све до појаве филоксере (1882) стизало је не само на тржишта Европе него и Америке.
    Након потпуног уништења винограда, Карловчани су, уз огромне трошкове, приступили њиховој регенерацији на америчкој подлози, па су већ крајем 19. века виногради били обновљени безмало у истом опсегу; добијене су нове врсте грожђа (пре филоксере било их је више од 30) и сремска вина постала су разноврснија.
    Почетком 20. века изграђено је још неколико монументалних зграда: Богословски семинар, зграда Народних фондова и Семениште манастирских питомаца.
    Град је имао велике људске жртве током Првог и, нарочито, Другог светског рата.
    Сремски Карловци (а тако се зову од 1947. године) су сада најважнији фрушкогорски виноградарски центар са великом производњом грожђа и квалитетног вина (карловачки ризлинг, фрушкогорски бисер). У њима је и седиште Института за виноградарство и воћарство. Са прелепом архитектуром Карловци су и туристички центар и исходиште за излете у Фрушку гору (римски Монс Алмус – благородна планина).
    У овом граду је концентрисано неколико значајних просветних и културних установа, пре свега Архив САНУ, као и богати Градски музеј.

    Извор: ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, Панонска урбана култура, Београд, 2015.

  4. Војислав Ананић

    Анастасијевић, Димитрије Сабов, трговац, занатлија, добротвор (Негоши, Македонија, 1726 — Сремски Карловци, 12. XI 1803)

    Као шестогодишњак дошао је са неким трговцима из Негоша у Земун (1732/33). Када је стасао, тутор га је послао на кројачки (сабовски) занат у Нови Сад. Поставши калфа, три године странствовао је по Мађарској и Славонији да би усавршио занат, што је морао по тадашњем еснафском пропису. Потом се као мајстор настанио око 1753. у Сремским Карловцима. Удружио се са једним својим земљаком, који је имао нешто новца, и заједно су успешно радили кројачки, абаџијски и капамаџијски занат. Трговали су и готовом робом по вашарима у Футогу, Пешти, Кечкемету и Сегедину. Када му је ортак умро (1765), наставио је врло успешно да ради сам. Послове је проширио на трговину вином, печење и продају цигле, закупљивање земље, гајење и продају рибе тако да је 1770. један од 17 највећих пореских обвезника у Сремским Карловцима. Закупивши у Шајкашком батаљону све крчме, у којима је точио само карловачка вина, подигао им је значај и цену. Занат је сасвим напустио 1775. а при крају живота бавио се банкарским пословима и позајмљивањем новца.
    Поставши један од најбогатијих и најугледнијих грађана Карловаца, а у жељи да допринесе граду и свом народу, на подстицај лекара Јована Живковића и митрополита Стефана Стратимировића 1791. прилаже 20.000 форинти и постаје оснивач прве српске гимназије. Са сестром Јаном (Аном) често је кумовао и учествовао у раду карловачке Православне црквене општине. На митрополитову препоруку цар Леополд II подарио му је угарско племство (от Сабов).
    Из брака са Саром из Крушедола сва деца су умрла, па је усвојио жениног рођака Мату који га је надживео само годину дана. Након Матине смрти гимназији је, према тестаменту који је сачинио Сабов, припало још 20.000 форинти.

    ЛИТЕРАТУРА: С. В. П., Народни добротвори. Дмитар Анастасијевић-Сабов, Јавор, 1878, бр. 18, 533; А., Стогодишњи помен Димитрију Анастасијевићу Сабову, СС, 1903, бр. 21, 655; А., Културно-просветна и хумана акција Срба трговаца, у: Споменица Београдске трговачке омладине (1880—1930), Београд 1931, 58; Коста Петровић, Историја Српске православне велике гимназије карловачке, Нови Сад 1951, 29—46.

    Зоран Максимовић

  5. Војислав Ананић

    Карловци

    У средњем веку имали су утврђење и варош. Карловци су знаменити још – написао је Илија Округић Сремац – што је на једном карловачком брду, Матеј званом, Драгутин српски краљ, одрекавши се пријестоља, као пустињак живио, а његова се спиља и данас видити може. Забележени су 1308. Турци су их заузели 1521. 1533. забележени су као Карловци. 1571—2. имали су око 600 домова, а били су „понајвише насељени од Срба. Као „место“ забележени су у фалсификованој повељи Ман. Крушедола. 1702. имали су 215 православних, и 13 католичких домова, у којима су се осим породичних старешина, налазили 13 слободне браће, 64 синова и 105
    кћери. Од католичких породица две су биле немачке, четири шокачке, пет мађарских, и две неодређене народности. Године 1736. имали су 328 породичних старешина, са 28 ожењених и 41 неожењеним братом или сином, и 15 удовица са поседом. Међу овима налазило се и 12 немачких породица. По паду Београда под Турке, 1739, прешао је један део Срба из Београда y Карловце и ту се настанио. Том приликом, још знатнo више, населило се из Београда Немаца, који су се тада населили одвојено у крај назван по њима ,,Schwabendorf“, oдноснo данашњу Швапску. 1753. имали су Карловци 3843 душе, од којих 3110 Срба. 1766. имали су Карловци 574, a 1774. 642 дома. По Таубеу 1777. имали су 854 дома са 5600 душа. По њему доста је домова припадало свештеним лицима. По Таубеу је тада петина становништва била католичке вере. 1791. имали су Карловци само 591 дом са 2236 српских душа. 1790–4. населиле су се у Карловце још 34 немачке породице. 1810. имали су 762 српска дома, а 1808. 2900 душа.

    Потеси: Горњи и Доњи Караш, Краљев брег, Матеј, Сикирица, Кувалово, Табачиште, Ремепша, Криви Банстол, Дикина гудура, Окоп, Кривац. Ћушилово, Лармин чот, Липовац, Крстушевина, Добриловац, Врхови, Липље, Курјаковац, Добошевац, Бељешево, Димшин до, Ешиковац, Боцка, Попишано брдо, Черат, Дока, Манастириште, Авала, Загуљанац, Раша, Селиште, Занош, Димшина гудура, Везирац, Славина бара, Ровине. Стражилово.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд