Нови Бечеј и околна села

11. јун 2012.

коментара: 13

Општина Нови Бечеј:

Бочар, Кумане, Нови Бечеј (до 1952. године Волошиново; обухвата и укинуто насеље Врањево) и Ново Милошево (настало спајањем села Драгутиново и Беодра).

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (13)

Одговорите

13 коментара

  1. Војислав Ананић

    Нови Бечеј

    Нови Бечеј је градско насеље у Србији у општини Нови Бечеј у Средњобанатском округу.
    Према археолошким истраживањима извршеним на Матејском броду и Борђошу, који се налазе неколико километара од Новог Бечеја, утврђено је да прва људска насеља на овим просторима датирају из млађег каменог и бронзаног доба.
    Први писани документи помињу Нови Бечеј као град тврђаву (Castelum de Beche) 1091. године, а остаци ове, некада импозантне грађевине, на самој обали Тисе, сведоче о прохујалом времену и освајачким походима Кумана, татарских коњаника Бату-кана, витезова Ђурда Бранковића, Хуњади Јаноша и Мехмед паше Соколовића. Утврђење је, до темеља уништено одредбама Карловачког мира 1701. године.
    Недалеко од Новог Бечеја налазе се и остаци бенедиктанског манастира Араче, једног од најстаријих споменика средњовековне архитектуре овог краја из тринаестог века.
    Данашњи Нови Бечеј настао је спајањем два насеља Врањева и Новог Бечеја. Током своје историје звао се Турски Бечеј, Францисдорф, Врањево и Волошиново, а од 1952.године добија име које носи и данас.
    Назив места вероватно потиче од имена велепоседничке породице Бечеи, која је овде имала поседе.

    Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

  2. Војислав Ананић

    Ново Милошево

    Ново Милошево је друго по величини место у општини. Има богату историју и веома је старо, а формирано је од два насеља, Беодре и Карлова (Драгутинова).
    Беодра је старије насеље од Карлова, а за порекло имена има више тумачења. По једном је назив Беодра добила по топониму бео-дер, што би значило да је то место на речном рукавцу или мртваји.
    По другом, насеље је добило назив по власнику феудалног поседа сличног имена. У средњовековним документима је пронађен назив Белдра.
    Карлово је много млађе насеље, јавља се у XVIII веку. Занимљив је податак да је за време турске најезде село остало потпуно ненастањено, пусто. Међутим, половином XVIII века насељавају га граничари Срби, који у част краља Карла дају име селу Карлово. Касније, после Првог светског рата, насеље мења назив у Драгутиново, по пуковнику српске војске, касније бригадном ђенералу Драгутину Ристићу.
    У периоду 1855-1870. године село је више пута поплављено, а забележена је и епидемија колере која је преполовила становништво.
    У једином музеју старих трактора и парних машина на Балкану, власника Чедомира Жеравице из Новог Милошева, смештено је шездесетак раритетних експоната. Права атракција музеја је амерички трактор “харт-пар” произведен 1914. године, најстарији очувани трактор у земљи и окружењу. Конструисала су га и „крстила“ два америчка студента.
    Музеј “Котарка”, завичајни музеј Новог Милошева, а може се слободно рећи и читавог Баната. Иза 14 дорских капитела, лежи некадашњи житни магацин породице Карачоњи, чији се велелепни дворац налази тачно преко пута садашњег музеја, а сам житни магацин данас сија посебним сјајем, јер се у њему налази огромна збирка експоната, старог намештаја, посуђа, алата и других занимљивих предмета, који откривају историју овог Банатског села.
    Дворац Карачоњи
    Дворац је изградио Лајош Карачоњи између 1842. и 1846. године на свом имању у Беодри (данас Ново Милошево). После Другог Светског Рата у дворцу је био дом за незбринуту децу, поправни дом и основна школа.
    Постојао је и други дворац у Беодри који је порушен, а изградио га је Лајошев брат, Ласло Карачоњи између 1838. – 1842. године. Лајош и Ласло су изградили и цркву са два торња, у Беодри (два брата, два дворца, два торња). Данас се у дворацу налази хемиска индустрија Хином.
    Арача
    Рушевине бенедиктинске опатије на Тиси, покрај Новог Милошева, представљају културно историјски споменик првог реда – једини те важности из средњег века са овог подручја. Романичка базилика подигнута је око 1230. године, а након страдања обновљена је залагањем краљице Јелисавете Анжујске 1370. године када је уз апсиду дозидан готички торањ.

    Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

  3. Војислав Ананић

    АРАЧА – ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ ИШЧЕЗЛОГ НАСЕЉА

    На северу катастарске општине Нови Бечеј, у приобаљу некадашњег водотока Црне баре, нала¬зи се усамљени сведок прошлих векова – црква у Арачи. Арачка базилика, како се најчешће и наводи у историјској литератури, спада међу ретке очува¬не архитектонске споменике војвођанске равнице из предтурских времена.
    Рушевине древне цркве у пољу Девесиље уз¬дижу се на месту где је пре пет векова бујао живот. Арача је пре турских освајања била културно-ре¬лигијски и економски центар овог подручја са ве¬лелепном црквом, манастиром и богатим тргом. Ње¬на најранија историја је, међутим, у недостатку извора готово сасвим непозната. И како то и бива код већине оваквих древних места, о постанку Ара-че имамо више легенди него поузданих историјских података. Ко је и када подигао арачку базилику? Који су црквени редови насељавали ово место пре турских времена? Када је престао живот у овој цр¬кви и оближњем насељу? Само су нека од питања на која још увек нисмо добили потпуне одговоре.
    Насеље Арача је имало више етапа у свом ра¬звоју – од малог сеоског насеља из XI–XII века до кра¬ја средњег века развило се у трговиште са мана¬ст謬ром и резиденцијалним објектима овдашње вла¬сте¬ле. О њеном економском успону у неку руку сведоче и цркве овог насеља – некадашњу једнобродну цркву од набоја у XIII веку заменила је велелепна тробро¬дна базилика налик онима из највећих угарских градо¬ва. Овај рад махом прати ове етапе у развоју насеља, па је сам текст подељен на одељке са посебним освр¬том на насеље, на његове цркве, на овдашњи мана¬стир, а у последњем сегменту и на овдашњи касте¬лум, који се заправо може поистоветити са ранијим манастирским комплексом. На тај начин добијена је заокружена слика о овом древном месту, коју ће у наредним деценијама својим новим открићима допуњавати будуће генерације историчара.

    др Золтан Чемере