Апатин и околна села

11. јун 2012.

коментара: 5

Општина Апатин:

Апатин, Купусина, Пригревица (до 1947. године Пригревица-Свети Иван), Свилојево и Сонта (обухвата и Велики Салаш који је до 1978. био самостално насеље).

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. vojislav ananić

    АПАТИН

    Општина Апатин се налази у северозападном делу Војводине (Западна Бачка), уз леву обалу Дунава. Заузима простор од 349 км2, на којем живи 28.654 становника (по последњем попису) у једном градском и четири сеоска насеља (Пригревица, Купусина, Свилојево и Сонта).
    Регионалним путем Р 101, Апатин је повезан са Сомбором (16 км) и граничним прелазом према Републици Хрватској код Богојева (35 км). Апатин је удаљен 100 км од Новог Сада, преко Оџака, а 120 км преко Врбаса. У рељефу Општине Апатин заступљене су две геоморфолошке средине: алувијална раван Дунава и лесна тераса,а просечна надморска висина је 85 м.
    Дунав је,протичући западном границом територије Општине Апатин (од свог 1367. до 1409. км), створио читав низ лимана, рукаваца, бара, ада и мртваја. Ово подручје, у којем се налази и Специјални резерват природе Горње Подунавље, богато је биљним и животињским светом.
    Термо-минералне воде на територији Општине Апатин, покрај Споменика природе “Шума Јунаковић”, спадају у ред алкално-муријатичних јодних хипертерми (слично онима у Карловим Варима и Харкању).

  2. vojislav ananić

    АПАТИН

    Ово место је једно од насеља на самој граници са Републиком Хрватском. Апатин се први пут помиње у писаним документима 1011. године, а име је добио по опатији Калочке бискупије. Важи за једно од најстаријих насеља на овим просторима чија историја датира још из праисторијског периода када су овде живели и Келти и Готи.

  3. Војислав Ананић

    Бокчиновић (Бокчиновац, Бокчиновци, Богчиновић, Букчиновић)

    Први пут је забележен 1543. Налазио се у непосредној близини Апатина. Око 1650. забележен је као насељен и 1692. забележен је као насељен. 1698. није забележен. 1699. имао је 24 кућне старешине, 1715. имао је 27 пореских глава,1722. 72, 1727. 153 дома,1728. 288 пореских плава, а 1743. 232 дома. 1740. имао је два свештеника. Становници су се бавили и гусарењем на Дунаву. Због гусарења на Дунаву преселила је комора 1747—8 становнике Бокчиновића у Стапар и Кулу, а на њихово место населила Немце. На ово насеље као српско сећа презиме Букчиновчанин. Са овим презименом сретамо 1725/6. по породицу у Букину и Каћу, а 1743. у Силбашу.
    Литература: Једна бачка ошптина која je ишчезла. Јавор
    1891,400,479.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

  4. Војислав Ананић

    А п а т и н

    Налазио се у Бодрошкој жупанији. Забележен је 1407. 1417. држао га је у поседу деспот Стеван Лазаревић. За турске владавине налазио се у сомборској нахији. Његов чиновник звао се Иван Перетнић. 1554. имао је 5 домова, од којих је 1 плаћао порезу, а 4 нису. Око 1570. имао је 3, а, 1590. 10 домова. 1699. не помиње се као насељен. Тада су у оном крају били Букчиновић и Врањешево најзнатније насеље. 1720. забележена је пустара Апатин. 1752—3. почели су се у Апатин насељавати Немци, и већ 1763. било
    иx је више од 500 домова.
    Потеси: Бокчиновић (Бокшеновац), Врањешево, Грабовац, Дарваш, Кандлија, Кучка, Римски шанчеви, Турска хумка, Хајдучка шума, Хапса, Циганска мала.
    Пит.: Јутрг Ј., Апатин на једној мапи из 1778. год. Ист. др. У Сомбору 1936––7, 293–4.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

  5. Војислав Ананић

    А шта ако се Швабе врате?

    Први планови насељавања предвиђали су да се колонисти из Хрватске распореде у сомборском, апатинском и оџачком котару. На подручју Сомбора то су била села: Крњаја (касније преименовано у Кљајићево) за 700 породица, Чонопља за 600, Бајмок за 350, Станишић за 1.200, Риђица за 650, Крушевље за 130, Гаково за 370, Колут за 500, Бездан за 300, Бачки Брег за 200 и сам град Сомбор за 700 породица. У апатинском котару: Свилојево (50), Стапар (350), Сонта (600) и Дорослово (150 породица). Села Брестовац и Филипово (односно касније Бачки Грачац) одређена су за насељавање у оџачком котару. У Брестовцу је било мјеста за 400, а у Бачком Грачацу за 250 колонистичких породица. Временом ће те бројке бити измијењене, не само због већег прилива колониста, већ и због других непланираних околности.
    Тако колонисти нису населили: Крушевље, Гаково, Бездан, Бачки Брег, Стапар и Свилојево, али су зато населили Апатин и Пригревицу, којих није било у првобитним плановима. Исто тако, било је мање од планираног насељавање у Сонти и самом Сомбору. До измјена је такође дошло и у Чонопљи, коју су требали населити Личани, а населили су је Кордунаши. Село Колут било је намијењено колонистима из Горског Котара, а насељено је колонистима из Лике. У Пригревицу су пак требали доћи Личани и Кордунаши, а населили су је на крају Личани и Банијци. У Сонту, која је била одређена за колонисте из Лике, смјестили су се они из Горског Котара.

    ГЛАВНИ ТАЛАС У БАЧКУ

    На крају, гледано по мјестима, главни колонистички талас из Хрватске стигао је Бачку. У Станишић и Риђицу – колонисти из Далмације. У Крњају, Чонопљу, Бајмок, Сонту и Сомбор – колонисти из Горског Котара, Баније и Кордуна. У Брестовац, Апатин, Филипово, Колут и Дорослово колонисти из Лике, те Пригревицу – колонисти из Лике и с Баније.
    Треба рећи да се мањи број колонистичких породица из Хрватске населио и у другим дијеловима Војводине – у котару Кула 381 породица, Нови Сад 155, Суботица 364, Вршац 108, Земун 282, Стара Пазова 381, Рума 326 породица… Највише колониста из Хрватске био је поријеклом из котара: (Титова) Кореница, Грачац, Доњи Лапац, Оточац, Госпић и Удбина у Лици, из котара Книн, Шибеник, Сињ, Сплит, Задар и Бенковац у Далмацији, те из котара: Огулин, Плашки, Слуњ, Војнић, Вргинмост, Глина и Двор на Уни на Кордуну и Банији, те Горском Котару.
    Како је све то заправо изгледало описује проф. Светозар Ливада у својој књизи Кордунски реквијем: „То је био сусрет са насељем ушореног типа, равницом, камарама сламе, непожњевеном кукурузовином, електрифицираним кућама од набоја ишараним панонском орнаментиком. То је био сусрет с језичном полифонијом ‘војвођанског етноконфесионалног лонца’. Ти горштаци из једнодијелних и дводијелних брвнара с отвореним огњиштима, брђани из планинских простора врлетног крша и закоровљеног околиша пуног бујади и вријеса, као да су ‘с неба пали’ у подунавску питомину на почетку календарске зиме, у ствари, прве праве равничарске хладноће. Наиме, био је то почетак карпатских вјетрова (кошава). Ненавикнути, слабо обучени, а формално зачуђени шубарама и кожунима старосједилаца, напосе дрвеним кломпама, гутурили су се у групираним склоништима…”
    У тим прихватилиштима, а то су углавном биле сеоске школе, складишта и млинови, чекала се диоба кућа, у условима који су били све само не нормални. Неиздржива хладноћа, организација исхране, недостатак обуће и одјеће – све је то стварало велике проблеме не само колонистима, већ и мјесним комисијама које су бринуле о насељеницима. „Колонисти из старог завичаја груписали су се обично у једном дијелу улице или цијелој улици, тако да су поједини дијелови села имали изразито банијско или личко обиљежје”, пише ми професор Саво Владетић. „Моја породица се уселила у кућу која је имала велику окућницу, али је у њој боравила партизанска и руска војска. Пред кућом је била стражарница. Отац је као носилац колонизације добио имовинско решење на девет јутара земље и виноград.
    У новом дому родио сам се и ја на Ивањдан 1946. године, као тринаесто дијете својих родитеља, јер седморо није преживјело болест, рат и збјегове… Мјесна комисија за колонизацију дијелила је пољопривредне алатке, посуђе, намјештај и нешто одјеће. Уведени су бонови или тачкице којима се одређује број сљедовања потрошне робе у систему снабдијевања. До прве жетве 1946. снабдијевани смо храном за становништво из Управе народних добара Војводине (УНДВ) и посебном храном за стоку. Образоване су радне јединице за бербу, јер је на потесима (пољима) остало доста необраног кукуруза, и уједно извршена припрема за прољећну сјетву…”

    ПРВЕ СУМЊЕ И БОЈАЗНИ

    Главну ријеч у подјели кућа, земље и пољопривредног инвентара водиле су мјесне комисије по селима. Оне би најприје сачиниле попис колониста с рјешењима, а затим их размјештале по објектима. Поступак је био прилично мучан, јер се неки колонисти нису слагали с одлукама комисија, говорећи да су дискриминирани у сваком погледу. Људи су махали својим ратним заслугама, оданошћу новом режиму, наводиле су се чак и болести које нису постојале. Укратко, галама, егоизам и лажи некима су донијели оно што ни у сну нису сањали – најбољи смјештај.
    Неправде је пак било тешко исправити, посебно према онима који су били мање борбени и насртљиви. А то су углавном биле самохране мајке, удовице, сирочад и инвалиди. „Док се подиоба није коначно извршила, радили су заједнички казани, дијељено је нешто одјевних предмета, робе, обуће, збрињавани су на брзину остарјели, обољели, старци, дјеца…”, наводи даље проф. Ливада. „Кад су куће подијељене и кад је сватко сагледао свој положај и морао се почети бринути о свему, о себи, о свом породичном животу, организацији исхране, снабдијевању огрјевом и сличном, у новој средини и новим околностима, наступиле су прве кризе адаптације и привикавања.
    Пећи крух у ‘фурунама’ на слами, ложити пећи стабљикама или ‘чоковима од кукуруза’, излагати се продорним вјетровима, ходати по замрзнутом земљишту, пити бунарску или артешку воду са карактеристичним сумпороидним окусом и мирисом, није било лако. Напротив! Све је то будило носталгију, као и многе друге ствари. Јављале су се сумње и бојазан: ‘А ако се они врате?’ мислећи на Швабе, како су колонисти називали њемачке припаднике из мјеста насеља. А Швабе су биле ту, близу…”
    Колонизација је на различите начине оставила трага на животе бројних породица. Неке су се врло брзо привикле на ново поднебље, неке никада! Једни су, понесени новим радним полетом, сасвим заборавили на стари крај, а неки су умрли већ након неколико мјесеци – од туге и носталгије.

    ПИШЕ: ЂОРЂЕ ЛИЧИНА

    Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 8, јул, 2016.