Алибунар и околна села

11. јун 2012.

коментара: 13

Општина Алибунар:

Алибунар, Банатски Карловац (1947-1949. године Ранковићево, 1949-1955. године Банатско Ранковићево; обухвата и укинуто насеље Мали Луг-Векерле), Владимировац (обухвата и Нови Владимировац који је до 1978. био самостално насеље), Добрица, Иланџа, Јаношик (до 1947. године Словачки Александровац), Локве (стари назив Свети Михајло), Николинци, Нови Козјак (до 1947. године Фердин) и Селеуш.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (13)

Одговорите

13 коментара

  1. vojislav ananić

    СЕЛЕУШ

    Селеуш (румунски: Seleuş) jе насеље у општини Алибунар. Према попису из 2002. било је 1.340 становника, а просечна старост становништва износи 41,4. У насељу има 412 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,25. Становништво у овом насељу веома је нехомогено, уз релативну румунску већину.
    Извор: Интернет

    • Seleusanin

      Seleus je do kraja Drugog Svetskog rata bilo rumunsko mesto nakon kojeg su krajem 40-ih, 50-ih i 90-ih kolonizovali zivljem iz Srbije, Hercegovine i Like i na kraju zivljem iz Krajine.

  2. Војислав Ананић

    ВЛАДИМИРОВАЦ

    У близини румунског насеља Владимировац (од 1922. године, до тада Петрово Село) које је 1931. године бројало 5.387 становника настала је колонија Владимировац, насељена колонистима из Лике и Босне, и у мањој мјери Црне Горе и Херцеговине, која је 1938. године имала 130 кућа, а 1939. године 754 становника. Колонија је настала на земљишту владимировачке општине којој је од 2.908 к. ј. одузето 1.415 к. ј. земљишта за потребе аграрне реформе. Румунско становништво Баната, као несловенско, упркос добрим односима двије државе, било је изузето из процеса југословенске аграрне реформе; само у 8 насеља алибунарског среза насељених румунским становништвом било је 889 породица без земље и 779 домаћинстава имало је мање од 5 к. ј. земљишта. Зато се дио румунског становништва селио у Румунију, углавном у румунски дио Баната, али и у далеку Добруџу, гдје је постајао корисник румунске аграрне реформе. Међу Румунима који су отишли из Владимировца, у Румунији 20-тих година 20. вијека била је и сва сеоска интелигенција, сви учитељи, свештеник, љекар, књиговођа.

    НАЈВЕЋА КОЛОНИЈА У ЈУЖНОМ БАНАТУ

    Највећи дио српских ратних ветерана – добровољаца насељен је у колонију Владимировац 1922–1923. године. У колонији је брзо по досељавању настала Аграрна заједница. 13. септембра 1924. године Аграрна заједница добила је вагон грађе што значи да је у колонији тада интензивно трајала градња кућа. На 2,5 км. од старог насеља, уз жељезничку станицу основана је колонија. „Овдје је највећа колонија у Јужном Банату” написао је 1925. године новинар Тоша Искруљев о колонији Владимировац. 17. маја 1925. године извршено је свечано освећење добровољачких домова у Владимировцу. Према Банатском гласнику од 24. маја 1925. године обред освећења су извршили старјешина Манастира Војловица, Кратовац и иланџански парох Милорад Игњатовић. На свечаности је свирала војна музика панчевачког гарнизона, на мјесту храма, на брежуљку преко пута жељезничке станице налазио се шатор од летава прекривен личким ћилимима и чаршавом државних застава и грбова земаља из којих су добровољци дошли у српску војску. Званичници су посјетили новосаграђену кућу у којој су собе биле окречене у бијело, са таваницама од балвана и дасака гдје су кревети и столови били застрти српским бијелим платном. Свечаности је присуствовао и посланик Лазар Шуваковић, као и заступници Жупанијског аграрног уреда у Вршцу. До јесени 1931. године изграђено је у колонији 110 кућа од 150 колониста који су надjељени земљом у овој колонији. Нови досељеници у колонију градили су куће током 30-тих година 20. вијека, а први досељеници поправљали су куће које су биле склоне паду. Тако је колониста Стево Пражић досељен 1923. године 14. новембра 1937. године тражио кредит за довршење куће и градњу помоћних зграда, а исти колониста који је живио са седмочланом породицом 1938. године тражио је зајам за поправку куће од набоја, изграђену 1923. године која је „попустила”. Године 1938. у колонији Владимировац било је саграђено 130 кућа и 100 помоћних зграда што значи да у четвртој деценији 20. вијека градња кућа у новом насељу је била спорадична, али да су колонисти који су изградили куће током прве деценије насељавања спорије градили неопходне економске зграде.

    ТЈЕСКОБНЕ КУЋЕ

    „Велики дио кућа зидан је одмах иза жељезничке станице” описао је куће у колонији Владимировац Тоша Искруљев у Југословенском дневнику 24. децембра 1930. године. „Куће су већином неокречене, неолијепљене, ниске и тјескобне. На многим су прозори разбијени, тамо је дашчица или папир. Многе су неограђене, а многе су заграђене, али тако да је кућа остала за два-три корака унутра, а двориште се завукло на улицу два-три корака и да се притом заградила стаза. То се свидjело другом, па је то урадио, па трећем и редом… ” Услови живота у колонистичким породицама услијед сиромаштва и нехумане колонизације били су веома тешки. „Обишао сам врло много колонистичких кућа у Владимировцу” описао је начин живота и сиромаштво колониста у овој јужнобанатској колонији Тоша Искруљев у Југословенском дневнику 24. децембра 1930. године. „Гледао сам како једна мајка са својом дјечицом живи у кујни гдје нема врата према тавану, а на таван се иде из кујне. У соби не живи, јер нема пећи. Гледали смо како породице 6-8 чланова спавају свега у два кревета у којима се налази по једна сламњача, са по једним јастуком. У креветима има још по једно лако ћебе. Видјели смо кућу гдје има само једна чаша, два ножа, три виљушке, осам кашика, а њих осам у кући. Врло много кућа има гдје уопште не знају шта је шифоњер. А шта ће им кад немају ни хаљина, ни кошуља. Шта имају то је на њима. И то старо, изношено, похабано… У кућама су собе све непатосане. Ту су двије-три старе столице, једна или двије клупе, један сто који се њиха, два кревета, једна или двије шерпање, сандук за брашно у којем нема ништа, канта, чаша, метла…”

    ОД ДРЖАВЕ ДОБИЛИ САМО ЗЕМЉУ

    Тешке услове колонизације описао је добровољац из Црне Горе Мирко Вукановић листу Банатски гласник 17. маја 1925. године: „Подигли смо из ништа наше домове, а што дајемо на пола господине посланиче, приморани смо, пошто од државе ништа такорећи нисмо добили сем ове земље. А када се поткријепимо и купимо мало алата и којег коњичка, ми ћемо је сами обрађивати”. За бројне породице надјељено земљиште није било довољно да би се обезбиједила егзистенција и осјећала се међу насељеницима велика потреба за земљишним додатком на основну колонистичке компетенције. Тако се у извјештају Комисије за ликвидацију аграрне реформе од 4. децембра 1933. године каже да „добровољачке парцеле ненасељених и непризнатих добровољаца самовласно обрађују и засијавају колонисти са колоније Владимировац који ће бити оптужени за самовлашће.” Колонија Владимировац поднијела је молбу Министарству пољопривреде да се 29 ненасељених добровољаца премјести на друге површине, а да се њихово земљиште раздијели као повишица добровољцима 3 к. ј, а колонистима и аутоколонистима по 1 к. ј, уз претходну замјену лошијих парцела насељених добровољаца за боље парцеле. По одлуци Комисије за ликвидацију аграрне реформе из Вршца од 1. октобра 1934. године са расположивих парцела премјештено је 15 ненасељених добровољаца и 9 колониста, а земљиште је надјељено за 85 добровољаца и 37 колониста. 85 добровољаца из Владимировца надјељено је са 253 к. ј. и 1 180 кв. хв. земљишта или у просјеку свака породица је добила 3 к. ј. земљишта, док су колонисти и аутоколонисти надjељени са по 1 к. ј. земљишта.

    НЕДОСТАТАК ВОДЕ НАЈВЕЋИ ПРОБЛЕМ

    Кључни проблеми насељених колониста у колонији Владимировац била су питања пијаће воде, школе, цркве и гробља. „Воде! Воде нам треба господо!”, жалили су се насељени колонисти 17. маја 1925. године приликом свечаног освећења домова у колонији Владимировац својим гостима. „Без воде нема колоније”. Колонисти из колоније Владимировац доносили су воду са удаљености од 2,5 км и користили цистерне које им је допремио шеф жељезничке станице у Вршцу, а у њиховој колонији артешки бунар се бушио од 1929. године. Колонија Владимировац ни 1930. године није имала добру воду за пиће. Овој колонији одобрена је 10. септембра 1935. године сума од 50.000 динара за оспособљавање артешког бунара, а општини Владимировац враћена су 62 к. ј. земљишта да би изградила бунар у колонији што је и учињено. Међутим, бунар је често био у квару, па је 13. септембра 1939. године у Савез аграрних заједница за Банат стигао извјештај из Аграрне заједнице Владимировац да се „бунар у Владимировцима стално поправља, па се вода жељезницом и цистернама довози из Вршца”, што значи да пред крај колонизације снабдијевање водом колоније Владимировац није било ријешено. Године 1940. Дунавска бановина одобрила је кредит „од близу 100.000 динара да се у колонији са најмодернијим и потпуно новим машинама сондира сасвим нов извор потребне воде”.

    НА МОЛИТВЕ У РУМУНСКУ ЦРКВУ

    У колонију Владимировац свештеник српске православне цркве није долазио у периоду када се формирало насеље. „Кад хоће да се помоле Богу, онда одлазе у румунску цркву, сахране и крштења врше румунски свештеници на румунском језику”, 23. децембра 1930. године написао је Тоша Искруљев у Југословенском дневнику о колонији Владимировац. „За свечарство, водоосвећење, овдје се не зна. Тако исто и за православне празнике… Српска православна конзисторија у Вршцу за све ово зна, али ћути… Колонисти су 1927. од Министарства унутрашњих дјела добили дозволу да купе прилог за зидање цркве.” Колонисти су ишли у румунску цркву, сахране и крштења обављали су се на румунском језику, сахрањивани су на румунском гробљу, а колонија је гробље добила тек 1939. године. Инспектори Министарства пољопривреде 5. новембра 1934. године констатовали су да „дјеца колониста одлазе у националне школе, као што је то случај у румунским селима Селеушу и Владимировцима и у њима науче румунски језик и тако се постепено претапају у Румуне”. Колонисти у Владимировцу у 30-тим годинама 20. вијека формирали су у колонији Соколско друштво, као и друге организације. Када је угледни члан Савеза ратних добровољаца Краљевине Југославије из Владимировца Стеван Стојаковић настрадао несретним случајем у Банатском Карловцу, на његовој сахрани јануара 1938. године вијенце су положили Мјесна организација Савеза ратних добровољаца, Аграрна заједница, Српска православна црквена општина, Пододбор Народне одбране и Мјесна организација Савеза ратних добровољаца из Банатског Новог Села. На свечаном освећењу нових домова у колонији Владимировац 17. маја 1925. године колонисти су Њ. В. Краљу Александру Карађорђевићу упутили сљедећи телеграм: „На сјеверним границама Отаџбине у селу Владимировац у Јужном Банату поболи смо наше побједоносне заставе и освештали смо наше нове домове. Том приликом благоизволите примити изражај нашег вјерног поданства и увјерења да ћемо се тако исто борити за ову груду, као што смо се борили на Ветернику и Кајмакчалану.”

    КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941), Пише: др Милан Мицић

    Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 43/2019.