Ваљево и околна села Reviewed by Momizat on . Град Ваљево: Бабина Лука, Балиновић, Бачевци, Белић, Белошевац, Беомужевић, Близоње, Бобова, Богатић, Бранговић, Бранковина, Брезовице (од 2007. године Брезовиц Град Ваљево: Бабина Лука, Балиновић, Бачевци, Белић, Белошевац, Беомужевић, Близоње, Бобова, Богатић, Бранговић, Бранковина, Брезовице (од 2007. године Брезовиц Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Ваљево и околна села

Ваљево и околна села

Град Ваљево:

Бабина Лука, Балиновић, Бачевци, Белић, Белошевац, Беомужевић, Близоње, Бобова, Богатић, Бранговић, Бранковина, Брезовице (од 2007. године Брезовица), Бујачић, Ваљево (обухвата и укинута насеља Бело Поље, Доња Грабовица, Градац, Кличевац и Попаре која су укинута 1971. године, као и урбане делове насеља Бујачић и Горић од 1991. године), Веселиновац, Влашчић, Врагочаница, Вујиновача, Гола Глава, Горић, Горња Буковица, Горња Грабовица, Горње Лесковице, Дегурић, Дивци, Дивчибаре (насеље настало 1970. године од делова насеља Бачевци и Крчмар), Доња Буковица, Доње Лесковице, Драчић, Дупљај, ЖабариЗабрдица, Зарубе, Златарић, Јазовик, Јасеница, Јовања, Јошева, Каменица, Кланица, Клинци, Ковачица, Козличић, Котешица, Кунице, Лелић, Лозница, Лукавац, Мајиновић, Мијачи, Миличиница, Мрчић, Оглађеновац, Осладић, Пакље, Пауне, Петница, Попучке, Пријездић, Причевић, Рабас, Равње, Рађево Село, Ребељ, Ровни, Сандаљ, Седлари, Ситарице, Совач, Станина Река, Стапар, Стрмна Гора, Стубо, Суводање, Сушица (до 1977. године Сушице), Таор (настало спајањем насеља Горњи Таор и Доњи Таор 1959. године), Тубравић и Тупанци.


Коментари (74)

  • Милодан

    Порекло становништва села Горње и Доње Лесковице, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Лесковице су на јужном крају простране Лесковичке Висоравни. Село улази дубоко у пограничне планине ове обалсти, те је отуда и право планиснко село и највише насеље у овој области. Село је на висоравни или по плећима појединих планинских узвишења или у увалама између појединих брда. Кроз средину села у правцу источном пружа се Маглеш планина и онда дели село на два готово једнака дела, која носе називе: „Пред Маглешом“ и „За Маглешом“. Пред Маглешом, са северне стране од планине је право село, а за Маглешом са јужне стране су новије раселице.
    Северни део села је део висоравни, испуњене силним вртачама, поређане у правилне низове, који се зову долине. Почеци ових долона су у планинским увалама, испод којих се јављају многи јаки извори, који отичу до извесног растојања, па пониру у вртаче, испод којих настају низови вртача до краја села. Лепи примери оваквих долина су: Ковановски Поток, Корита, Хајдучица (Пивљански Поток), Бунарски Поток и Ђуров Поток. Почетак ових долина је међу маглешким висовима и све су правца северног, паралелне између себе, осим Ђуровог Потока, који се пружа на исток.
    На западном делу села отпочиње други низ оваквих долина. Са висова: Виловци, Окрајка и Јагодњака на северну страну спуштају се три долине и спајају у велику Мишковића Долину, која у источном правцу пада Грацу. Са источне стране спушта се најшира долина у селу Слибан. Са јужне и западне стране брда спуштају се две широке и кратке долине: Црвена Вода и Дуго Поље.
    Вртаче ових долина, као и оне по плећима сеоских брда су каменитог дна, које је истребљено; многе су отворене биле па су временом човечјом снагом затворене. Са сталним понорима су све вртаче, у које утичу или пониру поједини потоци и извори. У источној пдини Јагодњака је једна вртача под именом Леденац, дубока 12 а у пречнику 1 метар. Дно је ове вртаче од црвенице, неравно, испуњено снегом, а преко лета ледом и отопљеном хладном водом, коју сељаци извлаче преко лета и употребљавају за пиће. Вртача је скорашња, нема левкаст изглед него само отвор, који личи на содом.
    Кроз средину села провлачи се испод кречњака прфирит, који је огољен на много места и у коме се јављају сви извори овог села. И на порфириту, ако није огољен, опет су вртаче. Главнија узвишења на висоравни су: Лице у Божићима; Граховиште до Ћебића, Окрајак, Јагодњак и Виловац, кршеви до села Сушице, Главица (од порфирита) до Бунара, Кулина, Ђурова Стијена и Орашје кршеви над Сувајом.
    Други део села је ненасељена планина Маглеш. Маглеш је наставак повленских висова и пружа се у источном правцу. Маглеш је кроз средину подељен двема долинама на два подједнака дела. Ове долине се зову Задушнице и деле се на Горње и Доње Задушнице. Између ових долина диже се Мијатова Превија и она спаја оба дела Маглеша. Горње Задушнице почињу извором Горња Каменица, која после тока од 10 метара понире у једну вртачу, испод које се продужава читав низ вртача на запад до повленских висова. Доње Задушнице почињу са врло јаком врелом Доња Каменица, која после тока од једног километра понире и на другој страни се јавља као извор Јасен, који отиче такозваним Стајчиним Потоком и понире опет после тока од 2 километра у једну вртачу, испод које постаје низ вртача, познат под именом Стајчин До.
    И северни и јужни део Маглеша изнад ових долина сав је под вртачама каменитог дна а при томе и плитким. У оваквим вртачама снег се задржава подуже и није редак случај наћи у њима неотопљеног снега крајем маја. У северном делу Маглеша, испод Мијатове Превије, ово су знатнија узвишења: Краљево Брдо, Брезик, Дрињак, Равна Гора, Мокра Раван, Вис, Дуго Поље и Грабик. У јужном делу Маглеша, изнад Мијатове Превије ова су узвишења: Вис, Тодорово Брдо, Губави Рт, Гусарица, Милашиновица, Букова Глава, Градац, Павлова Коса, Буково Брдо и Кукаљ. Сви ови висови су пошумљени, ређе са једне стране огољени.

    У Стајчином Потоку и Долу јављају се по површини силикатне стене, које су највећма огољене по Брезику и Краљевом Брду. Између Краљевог Брда, Брезика и Мијатове Превије са једне стране, Виса и Тодорова Брда са друге стране, налази се 3 километра дугачко а 300-500 метара широко планинско пољице, познато под именом Стајчин До, један од најлепших крајева овог села. Пољице није равно, већ је таласастог изгледа и нагнуто ка истоку.

    Присојна страна јужних маглешких висова спушта се доста благо на јужну страну речици Забавици и од запада ограђена је као зидом Буковом Гором и Градачком Стијеном. Цела ова просторија је силикатне природе, без шума и обделана, пуна извораца и безимених потока, који утичу у Забавицу и Забаву. Најлепши и најцењенији део овог краја зове се Пали, на ушћу Забавице у Забаву.

    Доње су Лесковице са малим изузетком безводан крај, оне су готово без икаквог сталног извора или бунара, без иједног потока или речице. У овом крају села су извори: Хајдучица у Пивљанима, Црна Вода и Каменица, извори који нису јаки и пресушују, због чега се сељаци овог краја помажу барама, цистернама или водом са извора у Горњим Лесковицама. У овом крају је и Ћебско Језеро, испод Грахова, којим се целе Доње Лесковице служе за појење стоке и већу домаћи потрошњу.

    Горње су Лесковице пуне јаких извора, којих има у сваком крају, тако да сваки џемат има по један или два извора. Од извора овог краја су: Арсов Бунари поред њега још 4 у Ковановском Потоку, Корита у Коритима, Школски Бунар у Дрндерини, Ђурова Чесма у Остојићима, Орашац и још 4 у Орашју, Доња Каменица, Јасен и Стублина у Стајчином Долу, Габела под Тодоровим Брдом, Врело испод Дебелог Осоја, Савинац и Сланац у Забави, Градачко врело и Хајдучка чесма под Градачком Стијеном и Горња Каменица у Маглешу.
    Село Лесковице нема својих река. Пограничне су реке: Забавица, Забава, Суваја и Сушица. Забавица је мала речица, која постаје од Градачког Врела и која испод Пали пада у Забаву. Забава долази од Средњег Повелна и кад прими Забавицу тече клисуром и посве стешњеном долином источним крајем овог села до састава са Буковском Реком, одакле тече за мало опет као Забава и понире у многим понорима, који су у самом кориту испд Ђурове Стијене и Кулине. Суваја је суво корито Забавино, опет са источне стране овог села све до Богатића, одакле настаје река Градац. Сушица је за мало река овог села. Избија на западном делу овог села, испод Павлове Косе и Кукља, испод повленских висова и одмах, чим изађе из планине, престаје бити река овог села.
    Са источне стране села испод Орашја и Дрињака падају у Забаву два потока: Ђуров и Орашачки Поток.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Г. и Д. Лесковице, наставак…

    Земље и шуме.

    -Лесковичке земље су испод села и изнад села. Земље за обрађивање има доста; она је по природи посна, сува, трошна и врло подесна за стрмна жита, особито кад се уредно натире. Најбоље су земље по долинама, куда најбоље успевају пољски и баштенски усеви. Ливаде и пашњаци су најбољи у Стајчином Долу, за Маглешом и у Палама. Најродније земље у селу су: Дрндарина (око школе), за Маглешом и долини Слибан. У новије доба истребљене су под Градачкој Стијени и Буковој Глави многе ливаде и сувати, те се тако овај крај везао за таорске Мравињце, велики повленски суват.
    Шумом је село особито богато. Цео Маглеш је под шумом, а сви висови за Маглешом исто тако су пошумљени. Шуме су од лиснатог дрвета и употребљавају се за гориво, грађу и жежење ћумура. У последње доба новопросеченим путем за Ваљево, извози се сваке године знатна количина дрва за продају. Као најбоља шума у селу цене се велики забрани храстовог дрвета у Палима.
    Цео Маглеш у простору од 950 хектара је сеоска заједница. На њему има згодних испуста и пространих долина са малом шумом, које се дају под испашу, али има и таквих шумских крајева, какви су: Павлова Коса и Кукаљ, у која до данас човечја нога није приступила. Џематских и породичних заједница у овом селу нема.

    Тип села.

    -Лесковице су највеће село у овој области, оне су потпуно разбијеног типа. Село је углавном подељено на три велика краја: Малештане, Сојчане и Гајчане. Сваки крај подељен је на џемате, где сваки џемат чини се за једну породицу. Џемате одваја долина или каква незнатна вртача; они су удаљени један од другога од 10 до 300 метара а куће у џематима су тако близу једна другој, да нигде нису даље од 20 метара.
    Главни део села, управо средина села, и најстаријие сеоско насеље је око Бунара, а тако су данас Малештани са овим џематима: Тауре, Ковановина, Красојевац, Кулина, Бунарци, Загорје, Орашје, Дрињак, Стајчин До, Мокра Раван, Тодорово Брдо и Милашиновица.
    Други део села је око извора Хајдучице и Црвене Воде и ту су Сојчани у два џемата: Пивљанима око Хајдучице и Сојчанима око Црвене Воде.
    Трећи део села је око Ћебског Језера, извора Каменице и долине Слибана, а ту су џемати: Ћебићи, Савићи, Божићи и Милетићи.
    У Таурима су: Јаковљевићи, Пантелићи, Марковићи, Савићи, Радовићи-2, Обрадовићи и Илићи.
    У Ковановини су: Митровићи, Радовићи и Арсићи.
    У Красојевцу су: Вилотијевићи и Остојићи.
    На Кулини су: Кулинчевићи и Антонијевићи-Буковци.
    Бунарци су: Илићи, Павловићи, Марковићи, Андрићи, Мирковићи и Кушаци.
    Малештани Планинци су:
    На Тодоровом Брду Марковићи.
    За Маглешом: Пејићи, Радовићи.
    На Грацу: Максимовићи и Божићи.
    На Милашиновици су: Кушаци, Настићи и Ђуровићи.
    У Стајчином Долу су: Ђођевци (Андрићи) Бошњаковићи и Ранковићи.
    У Забави су: Обрадовићи и Мишићи.
    На Мокрој Равни: Гајовићи, Павловићи, Пејићи, Годићи, Илићи, Станићи и Спасићи.
    На Равној Гори су: Мишићи, Миловановићи и Андрићи.
    У дрињаку су: Миловановићи и Зекићи.
    У Орашју су: Годићи, Ђуковићи и Филиповићи.
    Малештани Планинци су раселица доњих око Бунара.
    У Сојчанским џематима су ове породице:
    У Сојчанима: Лазаревићи, Спасојевићи, Петровићи и Максимовићи.
    У Пивљанима су: Јаковљевићи (Џолићи), Павловићи, Грујовићи, Мијаиловићи, Арсенијевићи и Трипковићи.
    У Гајчанским џематима су ове породице:
    У Ћебићима: Ћебићи и Кедовци.
    У Божићима су: Божићи (Јовановићи), Савићи, Панићи, Крсмановићи, Митровићи и Тешићи.
    У Милетићима су: Милетићи, Гавриловићи и Петровићи.

    СОЈЧАНИ И ГАЈЧАНИ ЧИНЕ ДОЊЕ ЛЕСКОВИЦЕ.
    МАЛЕШТАНИ СА СВИМА ПЛАНИНЦИМА ЧИНЕ ГОРЊЕ ЛЕСКОВИЦЕ.

    У Лесковицама је врло добро развијен задружни живот. Знатније и повеће здаруге су: Андрића (3 куће), Мирковића, Божића, Лазаревића, Спасојевића, Џолића, Марковића и Миловановића.

    Подаци о селу.

    -По харачким тефтерима из 1818. године било је 55 домова са 79 породица и 178 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 126 домова и 1104 становника.
    -1874. године – 155 домова и 1254 становника.
    -1884. године – 189 домова и 1392 становника.
    -1890. године – 187 домова и 1582 стновника.
    -1895. године – 216 домова и 1763 становника.
    -1900. године – 256 домова и 1840 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 22,76 а процентни 1,63%.

    Име селу.

    -Неки старији људи причају да је име селу донето. Други опет причају да је име селу дошло отуда, што су се прве породице морале насељавати по лештацима, којих и данас има око Бунара.
    Имена крајева су по местима досељења или месту насељења; Малештани по месту досељења, Сојчани, што су Осоју брда а Гајчани што су у Слибану, где су некада били добри гајеви. Имена џемата су или по именима места, где су насељени или по месту досељења или по именима појединих знатнијих породица.

    Старине у селу.

    1. Са Мравињаца преко Букове Главе, испод Градачке Стијене, на Хајдучку чесму, водио је одвајкада пут из Ужица у ово село, што се распознавало до скора по старим калдрмама. Овај пут је силазио Ћебском Језеру и Слибаном у корито Граца, а у турско доба силазио у Лелић и спушато се Ваљеву. Ово је до скора био главни пут за сва суседна села, али је 1899. године замењен новим, који је углавном прошао истим трагом.
    2. На Мравињцима, а у атару овог села, иза високог Брда Граца, налазе се и данас трагови старих шанчева, које су Аустријанци подизали 1718. године у којима је Јевта Витковић дочекао бега Витезовића и који су у 4. аустријском рату од 1788. године оправљани.

    Наставиће се….

    Одговори
  • Милодан

    Г. и Д. Лесковице, наставак…

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Лесковице се сматрају као старо село, јер га налазимо у списку хајдучких села у округу ваљевском из 1737. године, где се село Leskoviz помиње са 12 кућа и 3 часа хода од Ваљева. Лесковице су несумњиво старо село, али ипак његове породице су досељене, а старије породице, не само да не уме да каже које су, него и не зна ни шта је са њима било.
    -Ковановићи, Радовићи-1, Митровићи и Арсићи: Најстарија породица је Ковановића досељена из Станишеваца са Ковануше у Старом Влаху, у првој половини 17. века, одакле су их Турци довели и овде населили преко сеоског спахије. Потомци су им поменуте фамилије, има их 16 кућа и славе Јовањдан.
    -Таури, Јаковљевићи, Пантелићи, Марковићи, Савићи и Радовићи-2: У исто време са Ковановићима, а по вољи Турака, насељени су поред њих данашњи Таури (Таурци), досељени из Горњег Потарја, из области Доњег Колашина. Они су увек били пријатељи турских великаша, а из њихове породице један се 1813 године потурчио и живео неко време у селу, па се после одселио у Босну, због чега су их сељани дуго звали Турчиновићи и Цигановићи*.
    *Турци и Цигани у овим крајевима били су Мухамеданци и дан данас реч Турчин и Циганин у погледу верских синонима је израз у народу овог краја, с тога се и јављају са 2 презимена.
    Тауре је опште презиме а њега су задржале горе поменуте остале фамилије, има их 24 куће и славе Јовањдан.
    -Кушићи, Кушановићи (или Кушаци) су се у првој половини 17. века спустили из Старог Влаха у ово село са 3 породице од којих се једна насели овде, друга оде у Шабац а трећа у Јадар. Први су насељеници Бунара, има их данас 12 кућа, а и расељавали су се, славе Лучиндан.
    -Малештани, Мандићи, Годићи, Мишићи, Ђуковићи, Филиповићи и Зекићи: Пред крај 17. века, покренути општом сеобом нашег народа, доселили су се Малештани у ово село. Малештани су из села Малинска у Дробњацима. По причању чича Павла Марковића, врло уваженог и трезвеног старца, а члана ове највеће породице у селу, који је и ове податке дао, Малештани су од 4 брата: Саве, Станоја, Радоја и Гала. У старој постојбини били су у задрузи, па су се тако и овде населили у Стајчином Долу, под Брезником. До смрти Галове били су у задрузи; а по смрти његовој удовица Манда изађе са синовима и с Брезника се спусти у Орашје и ту закући. Ово имање је купљено, нешто захваћено али још више прикупљено од Турака. Мандини и Галови потомци су горе поменуте фамилије.
    -Паавловићи, Пејићи, Илићи, Спасићи, Гајовићи, Марковићи, Миловановићи и Обрадовићи, Ђођовци или Андрићи и Мирковићи: После Манде из исте задруге Радоје изађе и сиђе Кушацима у Бунару и његови потомци су: Павловићи, Пејићи, Илићи и Спасићи. Сава и Станије су умрли у задрузи. После смрти њихове Станојев син се одсели и оде на Мокру Раван и од њега су само Гајовићи а од 4 Савина сина један остане на старом огњишту а 3 сиђу Бунару. Савини потомци су: Марковићи, Миловановићи и Обрадовићи, а од онога у Долу Ђођовци или Андрићи и Мирковићи, најјача малештанска породица.
    Малештани су данас заузели скоро све Горње Лесковице и планину, има их 79 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Вилотијевићи и Остојићи: После ових малештана Сава је довео из Малинска и поред себе, на месту Красојевцу, населио свога синовца Вилотија, Вилотије је дошао на 30 година после првих Малештана и собом повео и сву своју породицу, па видећи да се овде може живети, 20 година после тога, довео је некога ближег сродника Остоју и с њиме се збратимио. Вилотије и Остоја, као и њихови потомци, били су дуго у задрузи и деобу је запамтио и чича Павле. Од Вилотија су Вилотијевићи а од остоје Остојићи, па како су и они Малештани, то њих укупно има 93 куће, које славе Ђурђевдан.
    -Ћебићи, Мијаиловићи или Кедовци, Лазаревићи и Спасојевићи: кад и Малештани покренуо се из Грахова у Црној Гори и „Матори Ћеба“* са целом својом породицом и кад је сишао у Букове под Ластру, онда Ћеба раздели своје сроднике: две породице пошање к Ваљеву и они се населе у Бабиној Луци, две врати у ужички округ и они се населе у Маковишту, а две куће у данашње Ковачице и населе се на једном брду према извору Граца. Ово брдо се данас зове Ћебовина. Ћеби се није допало ово место и он се премести у ово село код Језера и ту насели, па се Језеро по њему назове Ћебско Језеро.
    *Ћебом се прозвао због велике маљавости по грудима, која је личила на право ћебе, тј. изгледало је као да је на прсима носио какво умотано чупаво ћебе.
    Ћебини потомци су већ поменути, има их 23 куће и славе Јовањдан.
    -Пивљани: После Ћебе, управо при крају прве половине 18. столећа, доселила су се из Пиве испод Дурмитора три брата: Максим, Трипко и Јаков (Џола) са својим породицама и неселили се око Хајдучице и створили џемат Пивљански. Пивљани су се највише расељавали, њих овде има под неколико презимена (не помиње их) у 34 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Божићи, Савићи, Панићи, Крсмановићи, Митровићи, Тешићи и Милетићи: После Кочине Крајине а пре Првог устанка, доселиле су се из Пријеворца у Старом Влаху 4 породице данашњих Божића, Савића и Митровића и населили се поред Ћебића до Лелића и низ Слибан. Све ове породице носе општи назив Божићи а презивају се како је већ наведено, има их 29 кућа и славе Јовањдан.
    -Кулинци су се доселили кад и Божићи од Горажда у Херцеговини, названи по томе што им је предак направио кулу у којој је седео и од које се и данас виде избе и доње одаје. Кулинаца има данас 7 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Буковци: Стари Кулинац је населио поред себе и Антонија Буковца, досељеног после њега годину дана из Буковице у Полимљу избегавши крвну освету, има их 6 кућа и славе Јовањдан.
    -Петровићи су дошли после Кочине Краије пред Први устанак из Штиткова у Старом Влаху населивши се у Стојчине, има их 6 кућа и славе Лучиндан.
    -Гавриловићи и Петровићи, предак се доселио у Првом устанку из села Стапара-округ ужички као слуга и настанио се у Слубану, има их 4 куће и славе Ђурђевдан.
    -Спасојевићи, предак се призетио у прве Спасојевиће, доселио се после Другог устанка из Годочева-округ ужички, славе Никољдан.
    Новији досељеници, после 1870. године су:
    -Ђуровић, досељен уз Бабинску Разуру из села Трнавца у Старом Влаху, славе Ђурђевдан.
    -Ранковићи су досељени из Чајетине у Старом Влаху, славе Ђурђевдан.
    -Настићи, досељени из Маоча, славе Никољдан.
    -Бошњаковићи су досељени уз Бабинску Разуру из Голеши у Полимљу, славе Ђурђевдан.
    -Станићи су скорашњи досељеници из Рудог, славе Лучнидан.
    У Лесковицама је 261 кућа од 17 породица.

    Занимање становништва.

    -Главно занимање Лесковичана је сточарство, а тек после замљорадња и воћарство. Највише се гаје овце и козе, а доста и рогате стоке, коју напасају преко лета на маглешким испустима и пландиштима а с пролећа гоне стоку у доња колубарска села и тамо с њима пробављају по 2-3 месеца. У последње доба опажа се јачи покрет за земљорадњом, те у јачој мери засејавају стрмна жита, која добро успевају и дају толико, колико им је потребно за исхрану, а понешто се одваја за продају. На тргу ваљевском после суводањске пшенице цени се највећма Лесковичка, а њена је вредност у крупноћи зрна и његовој сразмерној тежини. Од како је крај села за Маглешом постао приступачнији, отпочело је и сејање кукуруза у јачој мери, који овде далеко боље успева него у селу, одкуда су и ове земље добиле много у предности.
    Готово сваки Лесковичанин зна по какав занат. Све што име је потребно за њихову домаћу потребу сами израђују и прерађују. Тако у овом селу имају нарочите занатлије за кројење мушког и женског одела, за исраду пољопривредних справа, оправку и др. Занатлије имају доста посла у свом селу, с тога се врло ретко удаљавају из свог села, а дотерали су чак дотле, да данас сами израђују своје куће и друге зграде. Лесковичани се из свога села удаљавају само онда, када у селу немају где да живе и кад им се укаже згодна прилика, да ће моћи боље и лагодније живети но у свом селу.

    Појединости о селу.

    -Лесковице су саставни део Лесковиче општине у Срезу ваљевском. Са овим селом је у заједници и село Богатић. Судница је у средини села на Дрндарини а ту је и школа. Цело село, иако много растурено, сахрањује се у два гробља; једно код Бунара за Горње Лесковице, а друго је на Грахову за Доње Лесковице. Преславе имају две: Горње Лесковице преслављају Други дан Духова, а Доње Лесковице Св. Јована Богослова, 8. маја по старом календару.

    Крај! Порука је иста као код Рудника.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Жабари, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Жабари леже на југоисточној страни од Ваљева, на овој пространој висоравни, које се од Бранеговића и Драчића пружа на исток до Жабарске реке. Земљиште сеоско је крајевима уздигнуто, а средином се спушта; куће сеоске су по крајевима, поређане све у правилном кругу коме би средиште било Врело Жабарско. Утонула средина представља праву јесзерску котлину с терцијалним наслагањима, а крајеви села су под вртачама разноликог облика. Никаквих узвишења у селу нема,.
    Изворима су Жабари препуни. Најглавнији је извор у селу: Врело, које избија испод једне стене усред села и гради непресушни потоко Ботолину, затим Водице до Клинаца, Бањевац у Златару, Жабар, који у једној вртачи извире, а на другом њеном крају понире, Стублина у Лазићима, Ћулаћевац испод Мирковића и др. Народ се служи изворском водом, а код кућа барском и језерском водом, јер имају две вртаче попуњене водом.
    Од текућих вода овог села су: Жабарска Река, која са јужне стране од Мратишића и Пријездића долази. Река тече уском, каменитом клисуром, чије су стране прави остењци. Друга је речица овог села Златар, који долази од Драчића и у овом селу понире у Пећурине*, на граници овог села и Клинаца под клиначком висом Јагодинцем.
    *Ове су Пећурине у вези са Петничком Пећином и вода њихова слива се испод земље у пећинско језеро, из којега избија река Бања.
    Обе ове речице пресушују преко лета, а кад надођу, не сметају сеоским кућама ни њивама, које су поред њих. Поток Батолина понире у једну сурдупину на северној страни села, а од тог увора, у правцу источном, простире се један низ вртача и тако испод Пауна улази и у Робаје. Оваквих низова вртача има свуда у селу, а највише на јужном крају и зову се Долови.

    Земље и шуме.

    -Жабарске су земље доста посне, суве и неплодне. Кад се добро ђубре и натиру, онда дају добар плод и на њима могу добро да успевају сва стрмна жита. Најбоље земље за усеве су око Жабара, Врела и по Доловима. Ливада је врло мало у селу ионе су око Бањевца и по Батолини.
    Западни део села је до Мачина и он има врло добре шуме од лиснатог дрвета и ту су најбољи гајеви, по чему се цео тај крај зове. У свима другим крајевима врло је мало шуме или је готово никако нема, као у џематима: Бајићима и Лазићима.
    У овом селу нема сеоских заједница, али има доста џематских и породичних, тако су познате Гајчанске заједнице до Заруба, Лазића и Максимовиоћа по Реци, Бранковића у Мачинама и Колубари и др.

    Тип села.

    -Жабари су село разбијеног типа. Куће су по групама, џематима и то по крајевима села. Куће су врло блиске, често пута готово једна уз другу, најдаље 50 метара а џемати су далеко 50 до 100 метара а понегде тако близу, да се тешко могу један до другога одвојити. Главнији џемати, пошавши од западне стране, па на јужну око села су ови: Гајчани, Орашац, Максимовићи, Лазићи, Бајићи и Мирковићи.
    У Гајчанима су ове породице:
    Бранковићи, Митрићи, Алемпијевићи, Антонијевићи, Кузмановићи и Јовановићи.
    У Орашцу су:
    Ђокићи, Панићи, Васиљевићи и Минићи.
    У Максимовићима су:
    Павловићи, Радовићи, Вићентијевићи, Мирковићи, Марковићи, Миловановићи, Гајићи, Симићи, Велимировићи, Алексићи, Стевановићи и Вучићевићи
    У Лазићима су:
    Винчићи, Лукићи, Стевановићи, Илићи, Вукићи, Расулићи и Гвозденићи.
    У Бајићима су:
    Гавриловићи, Аћимовићи, Ђурићи, Аничићи и Ђукићи.
    У Мирковићима су Мирковићи.
    У Овом селу је мало повећих задруга, али ипак се не може рећи да задружни живот није развијен. Јаче задруге у селу јесу: Кузмановића, Бранковића, Ђокића, Илића, Винчића и Ђурића.

    Подаци о селу.

    -Према списку из ваљевске епархије од 1753. године у селу је било 9 домова. По харачким тефтерима из 1818. године ово село је имало 38 домова са 43 породица и 103 харачких лица.
    Према попису:
    -1866. године – 57 домова и 404 становника.
    -1874. године – 54 дома и 366 становника.
    -1884. године – 66 домова и 418 становника.
    -1890. године – 73 дома и 452 становника.
    -1895. године – 76 домова и 458 становника.
    -1900. године – 76 домова и 469 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 1,95 а приоцентна 0,49%.

    Име села.

    За име селу везане су две приче:
    1. Народ прича да кад је куга беснела у овом крају и кад је суседно село Зарубе зарубила,онда је у овом селу није остала никаква душа осим жаба, које су први насељеници после куге нашли, те по томе дали име селу Жабари.
    2. По другој причи име је дошло од извора Жабара, око којега су била најстарија насеља и око којега су и данас најбоље зиратне земље.
    Имена појединих џемата су или породични, мада се ко ретко презива тим давнашњим презименом или по месту где је насеље. Тако: Максимовићи, Лазићи, Бајићи и Мирковићи су породична презимена, Орашац је назван по месту где је некад било много ораха а Гајчани због многих великих гајева, који и данас има.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Старост овог села врло је велика. Већ у списку села округа ваљевског, који је саставила београдска аустријска Администрација 1737. године међу осталим селима помиње се и село „Schabar“ које није ништо друго до данашњих Жабара.
    Велику старост овога насеља у овом селу доказују и ова два основа:
    Око Врела и извора Жабара и данас се распознају сувомеђине, зидине старих насеља, и данас се та места зову Старе Куће и Селиште. Стар Куће су код Врела и ту се и данас знају тачно имања свох оних породица, које су некада биле овде, а Селиште је око Жабара и ту се све исто понавља. На месту Старе Куће биле су породице: Максимовићи и Мирковићи а око Жабара Ђокићи. Оба ова места су била у близини и куће су, што се прича, биле мање-више збијене, као што то и данашњи имовински односи потврђују. Растурење села дошло је угледом на досељене породице потпомогнуте кугом и потребом за бољим имањем, јер су уистину на овим местима и данас најбоља имања.
    -Мирковићи је стара фамилија у селу за коју се не зна да су и одакле досељени. Били су прво код Врела у групи, па се одатле још пре Кочине Крајине, скоро сви заједно, повукли на север до Клинаца, њих је 5 кућа и славе Св. Враче.
    -Ђокићи, за које се такође не зна када су и одакле досељени. Прво су били код Жабара уз саме Мирковиће, па тек после деобе и бољих имања отишли западу до Заруба, расељавали су се у овој области и даље, овде их је под општим презименом Орашчани 5 кућа и славе Ђурђиц.
    -Максимовићи су најстарија породица по досељењу. Максим се доселио из Доњих Васојевића у Старој Србији због крвнине, још пре него што су Аустријанци отпочели први рат са Турцима. Максим се прво населио код Врела, а његови потомци су се после деобе удаљавали и растурали у јужни део села. Ово је најјача породица у селу има их, под разним презименима, 11 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Симићи: Максим је собом довео једно „Арнауче“ (неки држе Циганче), одгајио га, покрстио и призетиоу Мирковиће. Од овога Арнаучета су данашњи Симићи, насељени у Максимовићима, има их 7 кућа и славе Св. Враче.
    -Стевановићи, предак се призетио у Симиће, дошао из Драчића од тамошњих Курјака, и он слави Св. Враче.
    -Гајићи је дошао пре 10 година из Брежђа, призетио се у Максимовиће и примио њихову славу – Аранђеловдан.
    -Вучићевићи, предак се населио међу Максимовиће, дошао из Пријездића на своје раније купљено имање, славе Никољдан.
    -Расулићи, предак Расула се доселио после Максима 30 година, населили га Турци, дошао из Босне. Има их и у Петници, славе Јовањдан.
    -Лазићи, некаквог Лазу из Братоножића у Црној Гори је населио Максим, славе Стевањдан.
    -Илићи, предак досељен из Росића-округ ужички, призетио се у Лазиће пре 60 година, славе Јовањдан.
    -Вукући су досељени пре 20 година из Полимља у Хецеговини, славе Аранђеловдан.
    -Гвозденићи, предак се доселио као мајстор из Росића – округ ужички у време Првог устанка, славе Ђурђевдан.
    -Бранковићи и Кузмановићи, Преци им се доселили после Кочине Краијне из Вардишта у Старом Влаху, међусобни сродници, населили се до Мачина, има их под четири презимена, славе Јовањдан.
    -Митрићи, предак се призетио у Бранковиће, дошао из Осеченице и слави Јовањдан а своју славу напустио.
    -Јовановићи су скоро дошли из Полошнице-округ ужички, славе Ђурђевдан.
    -Бајићи су се доселили пред Први устанак и населили се у источном делу овог села, испод Лазића. Бајићи су досељени из неког села у Срезу златиборском, по свој прилици из Скржути у Старом Влаху, њих је 6 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Ђукићи, досељени из села Трнавца у Старом Влаху, предак се призетио у Бајиће, славе Пантелијевдан.
    У селу је 76 домова од 17 породица.

    Занимање становништва.

    -Жабарци се занимају земљорадњом а узгред и сточарством, гаје у већој мери и воћњаке. Ако немају довољно земље, онда је купују или узимају под закуп, те на њима засејавају кукуруз и друге усеве, од којих им понешто остаје и за продају. Многи сељаци се одају изучавању заната, што је нарочито одлика Бранковића, од којих готова сваки има по један занат, који ради, не само у селу, него и изван њега. Тако су Бранковићи или свирачи, столари, молери, зидари док други сељаци нерадо уче занате. Жабарац се врло тешко удаљује од свога места и сви који су отишли из села, отишли су или као занатлије или као чиновници.

    Појединости о селу.

    -Жабари су саставни део Петњичке општине у Срезу ваљевском. Судница, школа и црква су у Петници. Гробље је у Максимовићима и заједничко је за цело село.
    Преслављају Шесту недељу по Васкрсу.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Забрдица, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Забрдица је на северној страни града Ваљева, више Грабовице, растурена по бреговима, који служе као развође Колубари и Рабасу. Земљиште је бреговито и сувише неравно, од секундарног кречњака, са понеком вртачом и нагнуто југу. Знатнија узвишења у селу јесу: Лисине, Извршац, Вис и Брдо.
    Извора у селу има доста и народ се поред њих служи још и бунарском водом а и водом текућих река. Од главних извора јесу Кривонож, извор од којега постаје поток са истим именом, који силази у Јасеничку Реку; Врело у Грабовици излази у ово село и са још два извора, од који постају два потока, гради речицу Кривошију, која тече у источном правцу и улива се у Колубару. Сеоске су куће овим потоцима и њиховим долинама растављене и поређане су око њихових извора тако, да су збијене у крајеве а средина села је готово празна.

    Земље и шуме.

    -Земље су по средини села и низ потоке. Квалитет земље није најбољи; доста су посне, суве и неплодне, с тога се морају догонити и тек тада дају добар род. Око Рабаса и Кривошије боље су земље и подесније за све усеве, али је ових земаља мало, те су сељаци закупили многе земље по Колубари и суседним селима.
    Шуме су од лиснатог дрвета и има је много: Сав северни крај и падине свих брда су под шумом. Никаквих заједница нема.

    Тип села.

    -Куће су по крајевима села, збијене су мање-више, где су поједине куће далеко једна од друге 20 до 60 метара, веће групе зову се по породицама, тако се чују: Јанковићи, Обрадовићи и Ђурићи, али су поједине групе много измешане, тако да Ђурића има по целом селу и у сваком крају, што је произашло деобом задруга.
    У селу су данас ове породице:
    Крстивојевићи, Ивановићи, Јанковићи, Лазићи, Грбићи, Јевтићи, Гајићи, Патијаревићи, Пушићи, Кузмановићи, Обрадовићи, Ђурићи (Павићи, Росићи и др.) и Јанковићи.
    Најлепши задружни живот развијен је код сељака овог села. Најлепшше и највеће задруге у Србији су у овом селу. Највећа задруга је одвајкада Крстивојевића са 43 чељади, Пушића и Обрадовића са преко 30 душа. Мањих задруга од 15 до 20 чељади у кући има више.

    Подаци о селу.

    -Према списку ваљевске епархије из 1735. године Забрдица је имала 11 домова. По харачким тефетрима из 1818. године у Забрдици је било 38 домова са 50 породица и 116 харачких лица.
    Према попису:
    -1866. године – 36 домова и 442 становника.
    -1874. године – 36 домова са 452 становника.
    -1884. године – 42 дома и 495 становника.
    -1890. године – 45 домова и 570 становника.
    -1895. године – 52 дома и 547 становника.
    -1900. године – 50 домова и 486 становника.
    Годишњи прираштај становништва у односу на 1866. годину је 0,25, а процентни 0,18%, како се види исувише је мали, због наглог исељавања породица у суседна села на раније прибављена имања.

    Име селу.

    -Име селу, једни веле, дато је по његовом положају. Све је село за брдашцима, куће му се не виде, докле се у њега не дође, као што је и данас.
    Други причају да је име селу везано за грађења брда и отуда је име дошло.
    У списак села палешког округа за време аустријског провизоријума од 1717. до 1737 године увршћује се и ово село под називом: Sabardiza.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Народно предање о оснивању села говори ово: Забрдицу су основала два брата, за које не може да се тврди ни да су се доселили, нити пак да су старином из овог места. Већи део сељака тврди да су досељени, али то њихово досељаваење мора да је било давно, код се о томе изгубише све традиције. Од та два брата су данашње породице, а и џемати:
    -Јанковићи*, који данас у селу има само једна кућа, славе Никољдан.
    -Обрадовићи, има их 33 куће и славе Никољдан.
    -Ђурићи, има их 33 куће и славе Никољдан.
    *Из породице је Јанковића кнез Пеја Јанковић, којега је окнежио Фочић Мехмед-ага 26 јануара 1804. године у Ваљеву после погинбије-сече кнезова 23. јануара исте године.
    Све друге породице досељене су и насељене мећу ове.
    -Крстивојевићи су по времену досељења најстарија породица, досељена у првој половини 18. века из Бјелопавлића у Црној Гори. Одувек је била задружна кућа и сматра се најчувенијом задружном кућом у округу ваљевском, јер се никада није делила, нити је ко из ове задруге изашао и отишао на страну, славе Аранђеловдан.
    -Патијаревићи (Патријаревићи*), Јевтићи, Лазићи, Кузмановићи и Гајићи су од трећег брата Симеуновића из Бања Луке, који се призетио у Јанковиће. Од њега потичу остале поменуте фамилије, њих је седам кућа и славе Никољдан.
    *Названи су тако по свом претку калуђеру, кога су сељаци из шале звали патријаром (патријархом), јер се чешће хвалио да то може лако постати, само да хоће.
    -Ивановићи су се доселили однекуда из Босне. Предак се доселио као радник после Кочине Крајине, славе Часне Вериге.
    -Пушићи су досељени из Осата, предак име се доселио као зидар, па пошто је у Првом устанку добио имање онда се овде стално настанио, има их 4 куће и славе Лазаревдан.
    -Милићи (Јанковићи), предак се доселио 1876. године из Маоча, прво као слуга а после се призетио у село, славе Ђурђевдан.
    -Грбићи су досељени после Другог устанка из Полимља, од Пљеваља, има их две куће, славе Св. Краља Дечанског.
    У Забрдици је данас 54 дома од 7 породица.

    Занимање становништва.

    -Забрдичани се занимају свима привредним гранама, којим и суседни сељаци. Код њих је земљорадња главно занимање, али се и сточарству обраћа велика пажња. На својим имањима по суседним селима, где имају сталне колибе (трла), држе доста стоке коју особито гаје. И воћарство је у последње доба отпочело нагло да се развија. Виногради забрдички долазе у ред најчувенијих винограда у околини, јер су и доста велики и дају вино врло доброг квалитета. Ретко који од сељака се узгред бави каквим занатом, то обично раде странци. Нигде не иду изван свога села, нити пак надниче по селу.

    Појединости о селу.

    -Забрдица је саставни део Бранковачке општине у Срезу ваљевском. Судница, школа и црква су у Бранковини. Гробље је заједничко, безмало за цело село.
    Преслављају Томину Недељу.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Зарубе, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Зарубе су на источној страни драчићске кречњачке и вртачама избушене висоравни. Куће су готово све на крајњим тачкама и при врху или дну вртачастих долина. У селу су три такве долине, нагнуте западу највећој вртачи у селу, познатој по имену Увор. Ти низови вратача су најлепше зиратне земље у селу а зову се: Ерковина, Смрдан и Максимовац до Жабара.
    Извора у селу има доста. Њима се једино село служи а бунари су ретки; свега их је два. Јачи извори зову се врела и главна су ова: Врело (познатије као Кутлачића Буннар), Павића Бунар до Равња и Врбица до Жабара. Мањи извори су: Рибњак на Девеџинцу, Гараљ у Гођевцима, Стублина и Чаворић до Жабара. Једина текућа вода, али пресушна, је потоко Буковик, који долази од Равња и понире у Увор.

    Земље и шуме.

    -Земље су по долинама, доста добре, кречне и топле глинуше, на којима добро успевају стрмна жита. Кад су кишне године, а земље добро нађубрене, онда могу родити травом и кукурузом, иначе сељаци немају ливадских земаља а кукуруз сеју по Колубари или на својим или туђим земљама. Знатнија су имања за испусте по Матијевцу, Мирковачи и Девеџинцу.
    Заруба је шумско село. Шуме су као и у Драчићу наставак мачинских шума од лиснатог дрвета, које се употребљава и за гориво и за грађу.

    Тип села.

    -Куће су сеоске растурене, обично су на плећима појединих узвишења над долинама. Нигде нису збијене близу једна друге, већ су знатно размакнуте, те по томе село има прави разбијени тип. Али се куће ипак групишу по породицама, али ове групе не могу бити прави џемати. Растојање међу кућама је од 60 до 500 метара.
    У селу данас живе ове породице: Павићи, Јовановићи, Милићевићи, Мосуровићи, Гођевци, Кутлачићи и Вићентијевићи.
    У селу је доста развијен задружни живот и данас постоје неке осредње задруге са 20 чељади: Гођевачка са две куће, Павића и Кутлачића.

    Подаци о селу.

    -По харачким тефтерима из 1818. године у Зарубама је било 11 домова са 13 породица и 26 харачких лица.
    према попису:
    -1866. године – 18 домова и 126 становника.
    -1874. године – 16 домова и 108 становника.
    -1884. године – 18 домова и 118 становника.
    -1890. године – 17 домова и 139 становника.
    -1895. године – 17 домова и 164 становника.
    -1900. године – 19 домова и 186 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 2,33 а процентни 1,70%, где се стално рађа више женске него мушке деце.

    Име селу.

    -За име селу везане су ове две приче:
    1. Прича се да је некад куга тако морила по овим крајевима да је све до корена зарубила, па је по томе дошло име Зарубе.
    2. Један старац из села прича, да се његов предак пре досељења у ово село звао Зарубац, Зарубица, и да је отуда дошло име селу.

    Старине у селу.

    -Усред села, нејузвишеније место над долином Ерковином, зове се Девеџинац. На Девеџинцу се и данас налази неко старо гробље, које се зове Маџарско Гробље, за које се држи да је заостало од Маџара. Споменика има доста али без потписа.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Јовановићи: Најстарије породице овог села су Зарупци исељени пре 100 година у Баталаге, где их је данас тамо 16 кућа. Од ове породице остала је једна породица, али је замрла и у њу се призетио предак данашњих Јовановића пре 80 година, доселивши се из Лесковица од породице Ћебића. Од њега је једна кућа и славе Стевањдан.
    -Кутлачићи су најстарији досељеници из села Кутлеши од Нове Вароши у општој сеоби, њих је у селу 5 кућа и славе Јовањдан.
    -Вићентијевићи су дошли из Кућана од Старог Влаха на имање Кутлачића, славе Никољдан.
    -Павићи и Милићевићи су једна породица досељена пред Кочину Крајину из Дробњачких Језера, има их 5 кућа и славе Св. Краља Дечанског.
    -Гођевци су се доселили 1808. године из Гођевића и Осату као зидари и то прво у Субјел-округ ужички па после у ово село. Гођеваца им у Ваљеву и Београду, овде их је 6 кућа и славе Лазаревдан.
    -Мосуровићи су се доселили из Врбове у Полимљу из Бабинску Разуру, славе Св. Пророка Јеремију.
    У Зарубама је данас 19 кућа од 6 породица.

    Занимање становништва.

    -Зарупци се занимају свима привредним гранама, којима и суседни сељаци ове области. Доста их зна по неки занат, али га раде само у селу и ближој околини. Не селе се изван села.

    Појединости о селу.

    -Зарубе су саставни део Драчићске општине. Судница, школа и црква су у Драчићу. Гробље је на Матијевцу.
    Преслављају Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Златарић, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Златарић лежи на обема обалама Јабланице и Обнице, као и њиховом међувођу. Куће су растурене по плећима и падинама шумовитих, кречњачких јабланичких и обничких висова. Земљиште је кршевито, врло неравно и само приступачно уз поменуте реке. Главнији су висови: Осијањ, развође Обнице и Јабланице, Орловац, Маћи До, Рогопеча и Сењевац, на левој обали Обнице, Јовањске Шуме и Пакљанске Стране на десној обали Јабланице.
    Извора у селу има доста и у толикој мери, да се село једино њима служи. Главнији извори у селу су: Врело, Јовањска Чесма, Букови, Врановина, Црно Врело, Матковића Врело, Јелина Водица, Илића Водица, Орловица, Хајдучка Вода, Бегова Вода и многи други. Сељаци се служе водом са обеју река, као и притока обничких. На Осијању се налази једна велика вртача каменитих страна, плитка и испуњена атмосферском водом, и зове се Језеро, а његову воду народ употребљава за појење стоке. Од текућих вода су: Јабланица и Обница, које никад не пресушују и препуњене су појединим приватним или задружним млиновима и ваљарицима. Осим врела, која после кратког тока падају у Обницу и Јабланицу са десне стране нема никаквих других притока. Остали потоци су точила низ која се спушта сувишна атмосферска вода и њихове су долине препуне плазова и оброњеног камења. Са леве стране у Обницу падају Буковица, која долази из Буковице, Паланчки Поток, који долази из Паланке и Сењевачки Поток, који долази од Царића и Доње Буковице и одваја ово село од Белог Поља.

    Земље и шуме.

    -По плећима и падинама брда, која достижу висину од 300 метара врло је мало зиратне земље, иако су куће на њима. Оно мало брдске земље исувише је посна, страновито и неродно. Главне су земље овог села низ Јабланицу и око Сењевца, Паланке и Буковице. Језгра имања овог села је у Буковици и то су црне, смолне и родне земље, подесне за сваки усев. Добре ливаде су у Паланци и Сењевцу, а најбоље кукурузне земље су у Јабланици и, колико их има, у Обници и Буковици. Брдске су земље за воће и шуме.
    Шумама ово село обилује. Сама Јовањска Црква има своје шуме у 140 хектара. Цело међувође река је под шумом, тако да се куће ни са које стране не виде. Шума је од лиснатог дрвета, подесна и за грађу и за гориво, као и за жежење ћумура. У овом селу има доста места сеоских, породичних и џематских заједница. Јужна падина Осијања, изнад црквене шуме, све до Балиновића је сеоска заједница. Живановићи имају своју заједницу на северној страни Осијања до Причевића, Паланка има своју заједницу у Сењевцу до Доње Буковице, Миљковићи опет у Осијању до Балиновића, Голоскоци у Рогопечи, Филиповићи у Осијању итд.

    Тип села.

    -Златарић је село разбијеног типа, раздељено у поједине џемате. У селу има пет главних џемата, који су појединим потоцима или новијом деобом издељени на мање џемате. Ови џемати нису засеоци, како се то данас обично узима у чиновничком језику, јер народ не сматра да су џемати толико јаки и тако географски издвојени, да мугу чинити целину.
    Главни џемати у селу су: Паланка, Пресека, Војковац, Рогопеча и Миљковићи. Паланка је испод Доње Буковице на Сењевцу око Бегове Воде, ту су:
    Виторовићи, Мојсиловићи, Обрадовићи, Петровићи-1, Милутиновићи, Перишићи, Марковићи, Петровићи-2 и Петровићи-3.
    Пресека је на левој обали Обнице и дуж Буковице и населили су је:
    Котарци, Тимотићи, Савићи (Радовановићи), Радосављевићи, Рајичићи, Миливојевићи и Ристивојевићи.
    Војковац је сав у Осијању и населили су га:
    Марићи, Бајићи, Ђосићи, Илићи, Ђерићи, Матковићи, Живановићи, Гачићи, Готовчевићи, Црепићи, Филиповићи, Бобовци и Петрићи.
    Рогопеча је на левој обали Обнице и ту су:
    Голоскоковићи, Николићи, Петровићи (Милутиновићи), Степановићи, Марковићи и Младеновићи (Петровићи).
    Миљковићи су на обема обалама Јабланице и до Балиновића и ту су:
    Алексићи и Марковићи.
    У Златарићу је доста развијен задружни живот. Нема тако великих задруга, али их има са по 20 чељади и чувенију су задруге: Ћосића (две куће), Ђерића, Илића, Голоско(ко)вића и Готовчевића.

    Подаци о селу.

    -Према списку ваљевске епархије од 1735. године Златарић је имао 8 домова. У харачким тефтерима од 1818. године ово село је имало 38 домова са 51-дном породицом и 139 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 63 дома и 540 становника.
    -1874. године – 65 домова и 532 становника.
    -1884. године – 79 домова и 589 становника.
    -1890. године – 77 домова и 664 становника.
    -1895. године – 91 дом и 729 становника.
    -1900- године – 104 дома и 775 становника.
    Годишњи прираштај становника од 1866. године је 7,21 а процентни 1,33%.

    Име селу.

    -Име Златарић не само да налазимо у харачким тефтерима, оно је још старије и познатије у литератури. Ово село се налази у списку села ваљевског округа, који је саставила београдка Админстрација 1737. године за време владавине аустријског провизоријума и записано: Slaturich.
    Сељаци причају о необично великој старости овог села. За име селу везују се две приче.
    1. Једни причају да је селу име дошло од народног јунака Златарића Павла, који је родом из овога села о одавде отишао на Косово и погинуо.
    2. Други вела, да су многи старији насељеници овог села били златари, па је по њима добило име ово село.
    Паланка је најстарије насеље у овом селу, у њему су живели и Турци, који су се обично бавичи разним занатима. И данас се прича да су код Бегове Воде били турски дућани и куће, али да је све то растурено пре устанка 1804. године због куге.
    Војковац породични назив најстарије породице овог села. Рогопеча се зову најстраховитији кршеви овог села, па по њему и насеље.

    Старине у селу.

    1. У Паланци, испод Мојсиловића куће, на његовом имању, распознају се и данас зидине некакве куле, како је народ овог краја назива. Те зидине приписују неки Павлу Златарићу, а већи део старијих људи Римљанима. Око тих зидина, које су данас увелико разваљене и разнете, показују се поједини гробови без споменика од некадашњих становника овог села.
    2. Око Бегове Воде била је турска чаршија (народ вели – паланка), чији су доказ пре 50 година раскопане сувомеђине и заорано турско гробље.
    3. Најлепша старина у селу је Црква Јовања. Не само црква већ и знатан део села на обема обалама Јабланице зове се овим именом. Јовања је била некада манастирска црква, али је већ у почетку 19. века постала световна црква. Као световну цркву помиње је Јаоким Вујић у својим путовањима по Србији у 1828. години. Црква је мала, сва од камена и са кубетом. И њу је палио Махмуд-паша Бушатлија и 1788. години. После тога је оправљена а 1850 године дозиђивана.
    Народ прича за цркву да је овде од давнина, али да су је ваљевски Турци чешће пута палили и рушили. Прича се да је дуго била у рушевинама, па да су је из рушевина подигли, овакву каква је данас, познати кнежеви и ваљевски богаташи браћа Витковићи* око 1700. године, који су сахрањени код цркве, са десне стране њеног олтара, чије надгробне плоче и данас стоје.
    *Јевта и Јован Витковић били су родом из Ваљева. Шта су пре аустријских ратова били, не зна се. Зна се да су оба били велики пријатељи Аустрије, да су је оба ревносно помагали у борбама против Турака, зашта их је она богато обдарила, постављајући их за старешине хајдучких чета. Витковићи су имали у Ваљеву своју кућу на ушћу Граца. Успомена на њих очувала се и данас, што се ушће Граца зове Витковића Кула. Јевта је умро 1710. године а Јован 1732. године и то се види са њихових надгробних споменика. После смрти њихоиве, њихове је породице аустријска влада превела у Уграску и тамо их стално населила.
    4. Стари пут, који је од Сокола ишао за Ваљево, пролазио је северним делом овог села поред Бегове Воде и Сењевца па је низ Боричевац силазио у Ваљево. Овај пут је сада занемарен, јер је поред њега просечен нови окружни пут.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Златарић, наставак..

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Златарићу не само његови сељаци, већ и околни приписују велику старост.
    Најстарије сеоске породице, за које се не зна да су и са које стране досељени, јесу данашњи:
    -Виторовићи у Паланци где од старине живе, има их под два презимена у 4 куће и славе Аранђеловдан.
    -Матковићи* и Илићи у Војковцу где од старине живе, има их под презименом Матковић једна и Илића две куће, славе Аранђеловдан.
    *Из Матковића је породице онај Кићан из Златарића, који се помиње као фрајкорац на вежбању више Варадина у Мемоарима Проте Матеје Ненадовића.
    -Миљковићи су били у Миљковићима, сви су се иселили због турске обести 1800. године у село Орашац у ваљевској Тамнави где их и данас има.
    -Илићи-2 су из Горње Буковице, од породице Богутовића, славе Никољдан.
    Све друге породице су досељене:
    -Живановићи, Ђерићи и Голоскоковићи* су најстарије досељене породице, које су пред крај 17. столећа дошле из Грахова у Црној Гори због убиства некаквог Турчина. Живановићи су досељени у три засебне породице, међусобно сродне и населили се у Војковцу и Рогопечи. Живановића има 8 кућа, Ђерића 4, где се у једну призетио један од Бајића из истог села, а Голоскоковића има 16 и сви славе Ставањдан, осим уљеза у Ђериће, који слави Лазаревдан.
    *Голоскоковићи су названи по неком претку, који је био сувише кракат, па је најбоље могао скакати.
    -Котарци* су се пред Кочину Крајину населили у Пресеци, предака су населили Турци однекуда из Босне, има их 10 кућа и славе Михољдан.
    *Котарци нису из Превиша у Дробњацима, већ по њиховом казивању, предак им се доселио однекуда из Босне, по свој прилици из Гласинца. Прича се да су се ту населили од Новог, управо од Котара у Далмацији.
    -Бајићи и Ђосићи су једна породица, населили су се после Кочине Крајине из Осата. Њихов предак је био зидар, има их 9 кућа и славе Лазаревдан.
    -Марићи су дошли у време Првог устанка, предак сишао у аргаштину из Кремана у Старом Влаху, њих је 8 кућа и славе Јовањдан.
    -Савићи, Радосављевићи и Рајичићи су пореклом из Коњевића-Мокра Гора-Стари Влах, дошли као надничари у Првом устанку, има их 8 кућа и славе Јовањдан.
    -Петровићи-1 и Милутиновићи су досељени као мајстори из Кошаља у Азбуковици, предак име се призетио у Виторовиће, има их 4 куће и славе Ђурђиц.
    -Готовчевићи су стара свештеничка породица досељена однекуда из Босне у Првом устанку, данас их је три куће и славе Никољдан. Стари су замрли, а названи су по томе што је нека одива, доведена из Пауна, од Бошковића породице, донела готово дете (копиле), које су звали „Готовац“ и по њему назвали његове потомке.
    -Алексићи су досељени у Првом устанку од Сребренице, од породице Немчевића, а којих данас има доста у Осату, насељени су на имању Миљковића, које су претходно купили, има их 4 куће и славе Ђурђевдан.
    -Марковићи у Миљковићима су мало старији од Алексића, доселили их Миљковићи на своје имање из Гвосца (Гвоздац) у ужичком округу, има их две куће и славе Јовањдан.
    -Црепићи* су досељени после Другог устанка из породице Митровића у Дупљају; има их три куће и славе Јовањдан.
    *Претка данашњих Црепића довела је мати, кад се преудала у Живановиће. Како су до скора у Беговој Води, а и много раније, биле циглане, он се погоди код циглара и научи занат, те га по томе прозову Црепар а његове потомке Црепићи.
    -Обрадовићи су из Грчића у Азбуковици, славе Лазаревдан.
    -Филиповићи су досељени из Љештанског у округу ужичком, предак се доселио као мајстор, славе Никољдан.
    -Бобовци су дошли на имање Филиповића из суседног села Бобове од породице Бобовчевића; има их две куће и славе Никољдан.
    -Перишићи, отац се доселио као механџија из Ваљева пре 50 година, славе Ђурђевдан.
    -Петрићи, предак сишао из Стубла као механџија, славе Никољдан.
    -Тимотићи су пре 30 година сишли из Доње Буковице на своје имање после деобе у селу, славе Јовањдан.
    -Миливојевићи су пре 12 година сишли на своје имање из Балиновића, славе Јовањдан.
    -Петровић-2 је пре 3 године дошао на своје раније купљено имање из ваљевске Каменице, славе Јовањдан.
    -Петровићи-3, сишли из Годечева на купљено имање, славе Јовањдан.
    -Ристивојевићи су се стално населили пре 10 година а доселили су се у овајј крај 1876. године из Штрбаца у Босни, славе Јовањдан.
    У селу је 104 куће од 23 породице.

    Занимање становништва.

    -Златаричани се занимају свима привредним гранама, којим и други сељани у овој области. Производе у знатној мери пшенице и овса, воћа и поврћа и вишак продају у Ваљеву. Али специјално занимање сваког сељака још је и жежење креча. И уз Јабланиоцу и уз Обницу тако је много кречана, да готово свака кућа има по 2-3 своје угашене или радне кречане. Живи креч продају у Ваљеву и по околним селима. У селу има доста занатлија, који себи раде и суседним сељацима, а то су већином: колари, качари, млинари, дрводеље, стругари и др. Нигде не иду у аргаштину, нити се селе из села.

    Појединости о селу.

    Златарић је саставни део Јовањска ошппштине, коју чине још и села: Балиновић, Пакље и Седлари. Судница је у Јовањи, а ту су црква и школа. Гробље је раздељено по крајевима.
    Преслављају Спасовдан.
    У селу су уз Јабланицу на путу Ваљево-Бајина Башта две механе; једна у Јовањи код општинске суднице а друга у врху села, до Балиновића. На пуру Ваљево-Лозница, код Бегове Воде, у Паланци је трећа механа. Само уз горњу механу у Јабланици је магацин сопствене механе, иначе никаквих других зграда нема осим станова, где седе механџије. Све три механи држе сељани овог села, који се узгред баве трговином у јачој мери.

    Крај!

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Јасеница, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Јасеница лежи на југоисточним странама забрдичких и грабовачких висова, који се доста благо спуштају у долину колубарску. Земљиште је од терцијерног наноса, неравног изгледа и разривеног потоцима и речицама, које теку кроз село и падају у Колубару.
    У селу има доста извора, који немају општих имена већ се зову по породицама, које се њима служе. Кроз село теку: Перајица из Грабовице, Јасеничка Река из Забрдице и покрај села Кривошија, у коју се улива и Јасеничка река. Све ове речице, као и други омањи потоци, пресушују преко лета.

    Земље и шуме.

    -Јасеничке су земље по родности као и грабовичке, подесне за све врсте усева, као и за ливаде и пашњаке. Најбоље су земље око речица и потока.
    Шуме је доста у селу. Грабовичке шуме силазе и у ово село, нарочито оне од Пошара низ Перајицу. У селу је доста шума за гориво и огрев а нема никаквих заједница.

    Тип села.

    -Потоцима је село разривено и куће су по избрешцима и странама потока. Поређане су већином по породичним групама а каквих нарочитих имена за џемате нема.
    У Јасеници су данас породице: Вујићи, Петрићи, Алексићи, Крунићи, Стојнићи, Бобовци, Синоџићи, Јевтићи, Станићи, Ђурићи, Марковићи и Драгојловићи.
    У Јасеници је био до скора задружни живот јако цењен. Данас нема старих и великих задруга, али има омањих са 15 до 18 чељади.

    Подаци о селу.

    -По харачким тефтерима из 1818. године Јасеница је имала 16 домова са 23 пореских и 45 харачких лица.
    Према попосу:
    -1866. године – 19 домова и 200 становника.
    -1874. године – 19 домова и 208 становника.
    -1884. године – 23 дома и 237 становника.
    -1890. године – 29 домова и 276 становника.
    -1895. године – 30 домова и 276 становника.
    -1900. године – 37 домова и 294 становника.
    Годишњи прираштај од 1866. године је 2,80 а процентни 1,18%, где је стално из године у годину већи број женских него мушких глава.

    Име селу.

    -Јасеница се може узети као део или крај Грабовице. Није раселица овог села већ засебно насеље, па отуда је рано издвојена у засебно село. За име села везане су две приче:
    1. По једној причи име селу је од реке, која долази из Забрдице и зове се Јасеница, а у селу Јасеничка река.
    2. По другој причи име је дошло од многих јасенових дрвета, који необично расту у овом селу, што је и данас случај.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -У селу се на зна да је некада било старијих породица, које су или замрле или се одавде одселиле. За данашње породице прича се да су све досељене.
    -Вујићи и Петрићи: Као најстарија породица сматрају се Вујићи, досељени пред крај 17. столећа из Куча у Црној Гори; њих је 10 кућа и зову се још и Петрићи, славе Никољдан.
    -Крунићи и Стојнићи: Крунићи су досељени пре Кочине Крајине због неродице из Косијера у Црној Гори; има их 11 кућа и зову се још и Стојнићи и славе Св. Василија.
    -Алексићи су се доселили у Првом устанку из Осата у Босни, има их 5 кућа и славе Лазаревдан.
    -Јевтићи су се доселили у Првом устанку из Осата у Босни, њих је 5 кућа и славе Ђурђиц.
    -Синоџићи су из Маоча у Босни, из области Старог Влаха, досељени у Првом устанку због крвнине, славе Јовањдан.
    -Станићи: предак је доводац из Сандаља у овој области, славе Никољдан.
    -Бобовци су се доселили из Бобове од Бабовчевића на купљено имање, славе Никољдан.
    -Марковићи (Стевановићи), предак је доводац из Бачеваца, славе Јовањдан.
    -Ђурићи су из Забрдице, дошли после сеобе на своје имање у овом селу, славе Никољдан.
    -Драгојловићи су из Рађева Села, дошли на имање после деобе, славе Јовањдан.
    У селу је 40 кућа од 10 ородица.

    Занимање становништва.

    -Јасеничани се занимају свима привредним гранама, којима и остали сељани ове области. Најрадије се занимају воћарством, виноградарством, пчеларством и повртарством, од чега им подоста преостане и за продају. Нигде се не селе из села нити се одају изучавању заната.

    Појединости о селу.

    -Јасеница је саставни део Грабовичке општине и Срезу ваљевском. Судница је у Грабовици, црква у Ваљеву а школе немају. Гробље је заједничко.
    Преслава је Томина Недеља.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Јошева*, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    *Јошеву је описивао и г. Светозар Д. Петровић, сваштеник бранковачки, чијим смо се описом врло мало користили (Љ. Павловић).

    Положај села.

    -Јошева је у Јаутини по њеним источним падинама. Земљиште је секундарне старости, брдовито и посве неравно. Куће су по бреговима или осојним и присојним странама. Главне узвишице су: Јаућански Вис, Погледи, Попов Рт, Јачић, Печати. Стране брда су врло стрме, па како се већином помаља пешчар, то су препуне белог кристалног кварца, који се из далека види.
    Извора је много. Свака кућа има свој извор, који је обично или у страни потока или у каквој јарузи. Народ употребљава само ову воду за пиће. Од текућих вода главна речица овог села је Јошева (а и Јошевица), којој је глава под Јаућанским Висом. Више од 10 потока овог села сливају се у њу и чине те је доста велика речица, може да покреће један витао и ретко кад пресушује. Јошева не припада непосредно сливу Колубаре, већ пошто изађе испод Печата, она савија на север и улаз у реку Уб. Испод Јаућанског Виса са јужне стране силазе потоци и извори реке Рабаса.

    Земље и шуме.

    -Земље је у селу врло мало, што је има понајвише је око кућа у Поповом Рту. Исувише је посна, хладна, песковита и неродна; само кад се редовно и добро натире могу стрмна жита да роде. Ливаде и пашњаци не могу да се нађу у овом селу.
    Шуме је много, да се куће ни ливаде не виде од ње. Село је одличан шумски крај. Сваки сељак има толико шуме да је има више него три општине око Београда и Шумадији. Шума је крупна, од храстовог дрвета, подесна и за гориво и за грађу као и за жежење ћумура. Ако који од сељака ома 50 хектара имања, слободно се сме узети да су му 40 хектара под шумом а осталих 10 зиратне земље.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа. Куће су по висовима и њиховим падинама. Поједине висове поселе су поједине породице и како су се оне развијале, тако се увећавало и село и стварали се његови крајеви. До пре 50 година село није имало џемата, а већ их данас има, а то је створила деоба*.
    *У статистици Краљевине Србије погрешно се наводи да ово село има заселак Ралете. Ралете нису заселак већ скорашњи крај-џематић постао деобом појединих кућа.
    У селу су ове породице: Ралете, Марковићи, Панићи, Грујучићи, Јеремићи, Матићи, Андрићи и Милосављевићи.

    Подаци о селу.

    По харачким тефтерима из 1818. године Јошева је имала 16 домова са 26 пореских и 45 харачких лица.
    Према попису:
    -1866. године – 19 домова и 227 становника.
    -1874. године – 18 домова и 226 становника.
    -1884. године – 15 домова и 211 становника.
    -1890. године – 18 домова и 232 становника.
    -1895. године – 16 домова и 223 становника.
    -1900. године – 18 домова и 261 становника.
    Годишњи прираштај у Јошеви од 1866. године је 1,56 а процентни 0,69%, где је било знатних колебања и где је стално више женских него мушких глава.

    Име селу.

    -Име селу и речици овог села је Јошева. Да ли је име речице или име села старије, то се не зна, као што се не зна ни откуда је ово име, осим ако није донето откуда са стране.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Село Јошева одавно постоји, а то доказују и његове старе породице.
    -Марковићи: Најстарија породица у селу, за коју се не зна да се са које стране доселила, јесу данашњи Марковићи, некад врло јака и снажна породица, данас доста слаба, јер се знатно проредила исељавањем у равнија места у Посавини. Њих је данас 4 куће и славе Никољдан.
    -Ралете, су по досељењу најстарија породица, досељена као свештеничка кућа однекуда са Косова, из Старе Србије, пред крај 17. века. Ралета има одсељених из овог села, данас их је 8 кућа и славе Никољдан.
    -Панићи и Грујичићи су од два брата, Пане и Грујице, досељених као мајстори, после Кочине Крајине из Осата. Има их 9 кућа и славе Јовањдан.
    -Матићи и Андрићи су једна породица, досељена из Остружња, села ове области, камо се доселила пред Кочину Крајину из Зарожја-округа ужичког, славе Јовањдан.
    -Јеремићи су досељени из Радуше у Тамнави, камо су се доселили из Осата, данас их је у селу 3 и Ваљеву једна кућа. Предак Јеремића се призетио у Марковиће пре 92 године, славе Јовањдан.
    -Милосављевићи, предак им се призетио у селу, дошао из Старог Влаха, не каже се када, славе Никољдан.
    У селу је данас 27 јућа од 6 породица, задружне су куће: Андрића, Јеремића и Панића.

    Занимање становништва.

    -Јошевљани се занимају поглавито оним привредним гранама којима и суседни сељаци у овој области. Најрадије се занимају сточарством и шумарством. Сви продају шуму за гориво и грађу и дају у закуп жировницу, кад им шуме роде. Многи Јошевљани имају своја имања око Ваљева и по Тамнави, па при деоби задруга многи одлазе на своја имања, иначе се ретко селе из села.

    Појединости о селу.

    -Јошева је саставни део Бранковачке општине у Срезу ваљевском. Судница, школа и црква су у Бранковини. Гробље је заједничко.
    Преслављају Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Каменица*, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    *Ово је село описао г. Милорад Ив. Протић, свештеник каменички и овим смо се описом знатно користили (Љ. Павловић).

    Положај села.

    -Каменица лежи у средини Ваљевске Подгорине, на оној коси, који дели воде Јадру и Обници. Куће су или по тој коси или оним избрешцима и брдима, која су на исток од ове косе. Село се пружа у дужину и јужном правцу на коју је страну и нагнуто. Земљиште је брдовито, поједина су брда осредње висине (нису виша од 300 метара), али су врло стрмих страна и падина. Геолошки су састављена из секундарних кречњака. Знатнија узвишења су су: Влашић до Оглађђеновца, Равно Брдо, Петковача, Трапића Страна, Вртлог и Велико Брдо до Причевића.
    Извора има много. Сваки крај села, готово свака кућа има свој изворац, чију воду употребљава за сваковрсну потребу. У селу има и бунара, који нису тако плитки већ исувише дубоки (преко 22 метра, попов бунар). Од текућих река је најважнија и готово једина текућица Каменица. Каменица постаје од два потока, једног који долази са Влашића изнад Миличинице и другог, који долази из Јојића а који се састају испод Равног Брда и граде реку. Река тече више источним крајем села и има правац јужни до Трапића Страна, а одатле окрене на југо-исток и пада у Обниицу. У ову реку са десне стране силазе ови потоци: Жарковића Поток, који извире изнад старе цркве и испод ње пада; Гојсевица, која силази изнад Драјића и испод њих пада у реку; Врело*, најјачи извор у селу, који избија испод Вртлога и одмах окреће два витла и после тока у дужини једног километра пада у реку.
    *Врело је наставак Врагочког Врела, који на западу од извора понире у вртачама брда Вртлога.

    Земље и шуме.

    -Плећа ових брегова су препуна вртача, које се у овом селу зову и вртлози. Вртлози имају особито топлу, меку и растреситу кречушу или по дну црвеницу са моћним хумусом. Ово је најроднија, најбогатија и за усеве најподеснија земља у селу. Падине брегова од Осладића и северни део села имају посну, песковиту, хладну и шупљу глинушу, која се и тешко обарађује а и рђав плод доноси. Луке око река су наносне, водоплавне или мочварне земље, те су особито добре за ливаде и пашњаке, а ређе за обделавање.
    Шуме у селу има много. Нарочито је шумом богат северни део села – Влашић. Све стрмените падине појединих брегова, све неприступачне увале, као и многи делови обрасли су одличном шумом од лиснатог дрвета које има доста за грађу и гориво не само за село, него и за продају. На сувише посним и неродним земљама особито успева бреза, које у овом селу има превише. Никаквих заједница у селу нема.

    Тип села.

    -Река и потоци дали су земљишту нераван изглед. Сувише стрмените стране нису дале могућности сељаку да по њима подижу своје куће, већ су ове по плећима брда а самим тим село је разбијеног типа. Куће су груписане по плећима брда и таквих група у селу има, колико и брда: Јојићи на брду до Горње Буковице, Зимоње на огранцима Влашића, Равно Брдо, Трифковићи (Сређани), Мочионик и Орашје на коси до Осладића, Драјићи на Петловачи, Дрлаче на Трапића Брду, Велико Брдо и Вртлог. Јојићи и Велико Брдо су на левој страни реке а сви остали су џемати на десној. Растојање међу џематима је 500 до 1000 метара, а међу кућама 20 до 200 метара.
    У селу има доста задруга, али већих задруга нема. Задруге се распадају, али се још доста упорно одржава задружни живот.

    Подаци о селу.

    -Каменица је по списку села ваљевске епархије из 1735. године имала 23 дома. По харачким тефтерима у 1818. години у селу је било 44 куће са 56 пореских и 149 харачких лица.
    Према попису:
    -1866. године – 95 домова и 793 становника.
    -1874. године – 119 домова и 862 становника.
    -1884. године – 137 домова и 1081 становника.
    -1890. године – 134 дома и 1177 становника.
    -1895. године – 144 дома и 1186 становника.
    -1900. године – 165 домова и 1272 становника.
    Годишњи прираштај становништва је 13,10 а процентни 1,34%.

    Име селу.

    -И река и село се зову Каменица. Једно од другога је добило име а пре село од реке него река од села. Истина су и стране брда камените и литичасте, а и село је препуно камења, те му је ваљда и име отуда дошло.
    Имена џематима су или породична или по имену места или брда. „Јојићи“, „Зимоњићи“ и „Драјићи“ су породични називи. „Велоко Брдо“, Равно Брдо“ и „Вртлог“ су имена брда, па и имена џемата. „Мочионик“ је име дошло отуда, што по њему има доста мочила, мочвара у којима се топи лан и конопља. „Орашје“ због многих ораха, који су расли у овом крају, а данас их нема. „Дрлаче“ је име места, одакле су се становници доселили.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Каменица, наставак…

    Пореклоо становништва и оснивање села.

    -Каменица је село које се и данас непрекидно насељава, а то нарочиот што је она изабрана као среско средиште, које привлачи знатни свети са других страна. Село је врло старо, ми га већ налазимо у списку ваљевских села која је саставила аустријска Администрација 1737. године. Не тамо тај списак показује велику старост селу, већ старост селу доказују и његове породице, за које се не зна да су и одакле досељене.
    Најстарије породице у селу јесу:
    -Драјићи, којих је данас само 6 кућа, некада их је било више, има их расељених и преко Саве и по овој области, славе Јовањдан.
    -Чворковићи*, њих је увек била само једна кућа, па и данас, славе Ђурђиц.
    *У селу постоји предање о овој породици да је она проклета, да се не може множити и да никада у кући не може бити више од једног мушкарца. Данас је спала на једину мушку главу од 7 година, пише Милорад И. Протић, свештеник.
    -Врчковићи су од старих Трифковића, којих је некад било више у средини села, па су се раселили у доња села око Саве, данас је само једна кућа, славе Никољдан.
    У најстарије досељенике овога села могу се уврстити:
    Жарковићи и Јојићи. Пред крај 17. века доселили су се с Повија на Чеву три брата: Жарко, Јован (Јоја) и Дивљан због крвнине. Жарко се насели у Трифковићима, Јоја до Горње Буковице а Дивљан одмах иза њега у Горњој Буковици на брду, које се прозове Дивљан. Од Жарка су данашњи Жарковићи, има их 4 куће, од Јоје су сви Јојићи, којих има под разним презименима 18 кућа а од Дивљана у Горњој Буковици су сви Дивљановићи, славе Аранђеловдан.
    -Зимоњићи*: Са Жарком и браћом његовом пребегао је због крвне освете и стари Зимоња оз Кобиљег Дола на Чеву и населио се под Влашићем уз реку Каменицу. Од њега су данашњи Зимоњићи, којих има под разним презименима 29 кућа и славе Лазаревдан.
    *Зимоњићи сматрају себе да су од исте породице, од којих су данашњи Зимоњићи у Гацку и Мостару.
    -Дрлачани, Јовановићи, Поповићи, Миловановићи, Илићи, Мијаиловићи и др: Пред Кочину Крајину, управо у доба аустријских ратова, из Дрлача у Азбуковици, доселили су се данашњи Дрлачани, које се презивају разним презименима и населили су се у доњем делу Камеенице по Вртлогу, Великом Брду и Трапића брду. Сви Дрљачани од 6 браће носе већ поменута презимена, има их и расељених, а из њихове породице је било свештеника и трговаца; у селу их је 42 куће и славе Ђурђиц.
    -Лукарци (Лукарићи) су из Лукарића у Вујиновачи, села ове области, из тамошње породице Вујиноваца (Вујића). Доселили су се у Првом устанку, а населили су се у Орашју и Мочионику; има их 32 куће и славе Никољдан.
    -Савићи су се доселили после Другог устанка из Кремана у Старом Влаху и населили се у Трифковићима, њих је две куће и славе Аранђеловдан.
    -Поточићи, предак им се призетио у Савиће, дошао из Пакаља, села ове области, има их две куће и славе Јовањдан.
    -Василићи су око 1820. године сишли из Пилице-округ ужички, славе Ђурђиц.
    -Протићи, предак им се доселио пре 35 година као свештеник из Беле Цркве у Рађевини, славе Алимпијевдан.
    -Видаковићи су старином из Чучуга, довела га мати у ово село, славе Петровдан.
    -Марјановићи, предак се доселио као занатлија, призетио се у неку стару занатлијску кућу а дошао је из Севојна-округ ужички, славе Аранђеловдан.
    У селу је данас правих сеоских кућа 144 од 15 породица.

    Овде није урачунато џемат Равно Брдо. Равно Брдо је друмско насеље на путу Ваљево-Лозница и на обема обалама реке Каменице. Ово друмско насеље састоји се од 3 механе, 7 дућана, две магазе, 3 приватна стана, среске канцеларије и зграде за пошту и телеграф. Дућанџије су све готово изван овог места а тако исто и механџије и чиновништво. Овде има 3 механџије, од којих се један бави и трговином, 3 самостална трговца, 4 занатлије (ковачи, опанчари, поткивачи) и 8 чиновничких породица. Сељака на Равном Брду нема, нити се пак ко од трговаца, механџија и занатлија бави земљорадњом.

    Занимање становништва.

    -Главна занимања сељака овог краја јесу иста, која и других сељана ове области. Најглавије занимање је земљорадња и воћарство. Радом на земљи не труде се да произведу толико да и њима буде и за продају. Воћа имају много и најглавнији новац долази отуда. Сточарство опада и не подиже се никако. Поједини сељаци знају оправити и направити бунар, кола, поједине алатке, али ради тога не иду нигде изван свога села.
    Сиромашнији нигде не иду у печалбу изван свога села.

    Појединости о селу.

    -Каменица је саставни део Каменичке општине у Срезу подгорском. Судница, црква и школа су у Жарковића Потоку, близу његовог ушћа у Каменицу. Село има стару цркву, коју је изнова подигао и обновио на темељу неке старије кнез Јован Бобовац 1818. године и који је 1832. године донет и пред њом сахрањен. Нова црква подигнута је 1902. године на брду изнад старе. Гробље је раздељено по крајевима, а тако исто село нема ни своје заједничке преславе.

    Kraj!

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Кланица, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Кланица лежи растурена по огранцима оне косе, која служи као развође Убу и Колубари. Кланица је на источној страни Ваљева и лежи у брдском крају. Земљиште је неравно и испресецано многим потоцима, а састављено је од секундарних слојева, куће су већином по плећима појединих брегова, а ређе да су спуштене у долине. Знатнији висови су: Караула до Гвозденовћа, Словац (шума) до Лознице, Пасје Торине, Беле Торине, Чот, Кућишта, Јатаре и Церов Рт на северној страни села. Честобродица се зове превој на Влашићу, куда је од старине силазио пут из колубарске долине у тамнавску.
    Кланица је препуна извора. Извори су у подножју брда или по равници до Колубаре. Народ се снабдева изворском водом, а и водом бунара и бара. Главнији извори су: Слатина и Требеж*, од којих постају читави потоци и носе иста имена.
    *Име овом извору и његовом потоку дато је по месту, које се зове Требеж, где је данас Мукића кућа. Овај крај истребљен је и очишћен од шуме и камења, па му је отуда дошло име. Извор је лековит и народ из села и околине долази лети, сваке младе петке, те доноси грозничаве болеснике и лечи и купањем пре рађања сунца.
    Погранична река је Колубара, а у селу Кланичка река, која извире под Караулом и тече скоро кроз средину села. У реку се уливају три до четири потока, који силазе са појединих висова на северној страни села. И река и потоци, осим Требежа, преко лета пресушују.

    Земље и шуме.

    -Главне земље овог села јесу око Колубаре и у доњем току Кланичке Реке. Земље су од наноса ових двају река и имају особито добре оранице и косанице. Брдска је земља посна, богата кречом и добра за стрмнину и воћњаке. У северном делу села мало је земље зиратне а више је шуме. Цео потес око Колубаре до Лознице зове се Орловац, а око реке Суво Поље.
    Шуме су од лиснатог дрвета и има је доста у селу. Караула и сви висови на северној страни села пошумљени су. Село има доста дрвета за гориво и грађу, те не мора на страни да се набавља. Сеоских заједница је врло мало око Карауле и при извору Реке. Породичних заједница има на повише места у северном делу села по падинама појединих висова, које служе већином за заједничку испашу и сечу шуме, али и оне се губе. Познате заједнице су: Селенића, Бабулочке, Ђуричића и Глишића.

    Тип села.

    -Кланица је село разбијеног типа. Куће су по плећима брегова и блажим њиховим падинама, растурене су свуда на све стране, а дају се приметити само оне крупе кућа, које означавају родбинске везе. Поједини крајеви и групе носе породичне називе, мада се куће појединих породица могу наћи и на разним крајевима.
    У селу су данас ове породице:
    Ђуричићи, Срећковићи, Томићи, Селенићи, Мукићи, Петровићи-Баболучани, Жуњићи, Петровићи (Ранисављевићи), Крстајићи, Недељковићи, Глишићи, Терзићи, Стојановићи, Кусуровићи, Ђукићи, Ристићи, Симићи, Бранковићи, Несторовићи (Филиповићи), Мијатовићи, Јовановићи, Мирковићи и Шушњаревићи.
    После Забрдице у околини Ваљева најјаче је развијен задружни живот у овом селу. И данас у селу је великих и примерних задруга, као шти су: Мукића, Жуњића, Баболучка, Терзића и Срећковића.

    Подаци о селу.

    -По харачким тефтерима из 1818. године село је имало 23 дома са 29 пореских и 70 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 31 дом и 375 становника.
    -1874. године – 42 дома и 369 становника.
    -1884. године – 51 дом и 449 становника.
    -1890. године – 52 дома и 523 становника.
    -1895. године – 55 домова и 498 становника.
    -1900. године – 57 домова и 581 становника.
    Годишњи прираштај од 1866. године је 6,23 а процентни 1,43%, где је у почетку и при крају већи број женских него мушких глава.

    Име селу.

    -За име селу везана је ова народна прича. Некад је кроз ово село прошло повише Турака у групи, путујући из Босне за Београд а сељаци их пресретну и све покољу. С тога што је у овом селу била кланица Турака и село је добило име Кланица.
    Караула је име брду, испод које је кроз Честобродицу силазио пут за тамнавску долину. У старије доба, кад је било пуно хајдука и по овим крајевима, они су на том вису имали своје страже и са њега силазили на пут и пресретали Турке. Турцима је увек било тешко овуда пролазити, с тога су они овај брег чували, направивши караулу и поставивши стражу. Отуда је име овом брду.

    Старине у селу.

    1. На северној страни села, одмах иза последњих кућа, налази се место Кућиште, прозвано по томе што су старе куће биле на том месту, па се доцније спустиле долини колубарској.
    2. Иза Кућишта на север су Јатаре, место на коме су пландовали хајдуци у доба одмора, а данас су овде добре зиратне земље.
    3. Иза Дупљаја, по врху овог села испод Карауле, ишао је стари пут, који је везивао колубарску и тамнавску долину а који се ових дана поправља и подиже.

    Порекло становништва и оснивање села.

    Кланица је врло старо село, а доказ томе су поменуте старине и старост појединих породица.
    -Ђуричићи, Срећковићи, Селенићи и Бранковићи: Ђуричићи су најстарија породица у селу и она за се вели да је овде од Косова, као и то да су из ње ишли у бој на Косово. Њихови потомци су горе неведене фамилије; у селу их има 12 кућа, има их расељених у Ваљеву и другим местима, славе Никољдан.
    Глишићи и Кусуровићи: Најстарији досељеници у овм селу су Глишићи, досељени из Куча пред крај 17. века због опште сеобе. Од њих су настали и Кусуровићи а има их и расељених, њих их 9 кућа и славе Никољдан.
    -Терзићи, Мијатовићи, Несторовићи и Ристићи: Кад и Глишићи у ово село су се доселили и Терзићи из Пиве због крвнине. Њихови су потомци горе наведене фамииије и они своје порекло воде од Мијата Арамбаше, има их 13 кућа и славе Јовањдан.
    -Томићи су се доселили у првој половини 18. века због хајдучије и предак је из Заседе у Полимљу, има их 3 куће и славе Мратиндан.
    -Баболучки су се доселили пред крај 18. века из суседног села на своје имање, које су купили од Турака, њих је 3 куће славе Михољдан.
    -Мукићи су такође дошли крајем 18. века из Чајетине у Старом Влаху, преддак дошао као слуга, славе Стевањдан.
    -Жуњићи су дошли у Првом устанку из Љубиша у Старом Влаху на купљено имање, славе Никољдан.
    -Симићи су дошли кад и претходни из Пиве, славе Ђурђевдан.
    -Ђукићи су из Никојевића у Старом Влаху, славе Јовањдан.
    -Стојановићи су из Скакаваца (или Росића) у округу-ужичком, славе Лучиндан.
    Досељеници после 1860. године су:
    -Петровићи-Радосављевићи досељени из никшићких Рудина, славе Никољдан.
    -Крстајићи су досељени из Комарнице у Дробњацима, славе Никољдан.
    -Јовановићи су из Маоча на Лиму, славе Јовањдан.
    -Мирковићи су пореклом из Гараша у Јасеници, предак довадоац, славе Никољдан.
    -Шушњаревићи су из Осата у Босни, предак дошао као мајстор, славе Никољдан.
    Кланица данас има 58 кућа од 15 породица.

    Занимање становништва.

    -Кланичани се занимају свим оним привредним гранама, којима и остали сељаци ове области. Земљу раде увелико и она им даје не само колико им треба за исхрану, већ подоста им преостаје за продају. Стоку гаје у великој мери као и воће. Немају занатлије, нити ма куда хоће да се селе.

    Појединости о селу.

    -Кланица је саставни део Лукавачке општине у Срезу ваљевском. Судница им је у Лукавцу, а школа и црква у Рабровици. Гробље је у Кућишту.
    Немају заједничке преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Клинци, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Клинци су упарво над Петњичком Пећином и оној коси, која се од ње спушта на источну страну. Земљиште је немирног изгледа, таласасто и изнад Пећине препуно вртача, које су разноликог облика и поређане у круг или низове, кад се називају доловима. Знатнија узвишења у селу су: Рогљевић, Осоје, Јагодинац, Обрежак, Густа Крушка и Остењак.
    Изворима је село веома богато, али се поред изворске воде служи још барском, бунарском и речном водом и водом из бара (језера), које постају од кише, кад се она у њима задржи. Главнији извори у селу су: Понор на Рогљевићу, који на једном крају вртаче избија, а на другом понире, Студена Вода испод Густе Крушке, која опет избија на једном крају вртаче а на другом понире, Ћосића Бунар, од кога постаје поток Врбовац који силази кроз средину села у реку Бању, Мијаиловачки Бунар, од кога настаје један поток и пада у Врбовец, близу Бање, Круглаш и Владин Бунар, од којих постаје поток Липница и тече источним делом села. Од текућих вода у овом селу је једина речица Бања, која као врело избија из Доње Петничке Пећине испод Рогљевића, а на граници овог села и села Петњице, и која тако јака, да одмах спод извора окреће 2 витла.

    Земље и шуме.

    -Земље клиначке су од две врсте; брдске и бањске. Брдске су земље или сувише кречне или посне, па ако су кречне и по вртачама, онда су плодне и по њима добро успевају стрмна жита и воће, а ако су посне онда су хладне, песковите и нису за усеве. Бањске су земље, као и све друге по дну села, које су на терцијеру белостенском, црне смолне земље, врло родне, масне и подесне за све врсте усева, као и за ливаде. Најлепше земље ове врсте су у Паланци, Липници, Врбовцу и Лешћу.
    Шума нема у овом селу. И што има то је врло мало, нема ни толико колико је потребно за летњу потребу а камоли за грађу и зимски огрев. Сељаци купују шуму за грађу и огрев, а појединци што имају чувају и лако не секу. На Рогљевићу до Жабара има мало шуме, па ту и сама расте али је то сувише мало. Никаквих заједница у селу нема.

    Тип села.

    -Клинци су село разбијеног типа. Сеоске су куће поређане у три групе, у три џемата. Први је џемат над Петњичком Пећином, на брду Рогљевићу и по њему се зове Рогљевић. Други џемат је на север од њега око Мијаиловачког и Ћосића Бунара а трећи још северније од њега; други се зове Мијаиловићи (чешће Мијаиловчани) а трећи Продановићи.
    Куће у џематима су удаљене једна од друге од 20 до 40 метара, а од Рогљевића до Мијаиловића и одатле до Продановића нема по 200 метара.
    На Рогљевићима су: Тодорићи, Петровићи и Васиљевићи.
    У Мијаиловићима су: Мијаиловићи, Јеринићи, Ћосићи и Крстићи.
    У Продановићима су: Продановићи, Марићи, Марковићи (Маркешевићи), Јовановићи-Швабићи, Јовичићи и Дудићи.
    У селу има доста задруга и задружни живот је овде јако развијен. Истина, нису задруге велике, али кад у једној кући има 5-6 ожењених задругара, онда се то може узети да су повеће задруге. Од повећих задруга су: Тодорића (две куће), Васиљевића (две куће), Крстића, Дудића (две куће) и Продановића.

    Подаци о селу.

    -Поо харачким тефтерима из 1818. године у селу је било 22 дома са 23 пореских и 56 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 29 домова и 255 становника.
    -1874. године – 30 домова и 269 становника.
    -1884. године – 36 домова и 291 становника.
    -1890. године – 31 дом и 317 становника.
    -1895. године – 39 домова и 354 становника.
    -1900. године – 46 домова и 382 становника.
    Годишњи прираштај становништва овог села је од 1866. године 4,25 а процентни 1,37%.

    Име селу:

    -Име старом селу било је Паланка, а то је оно место, које је тачно у средини данашњег села. За доказ старог насеља на овом месту служи, што су се до скора изоравали крбањци судова, сувомеђине, остаци грађе и разног алата.
    За назив „Клинци“ везана је ова прича. Некакав Митар, из породице данашњих Тодорића, предак Васиљевића, ишао преко Саве да прода волове. Био је на некаквом вашару у Срему, па пошто је једне волове продао а друге купио, и успут се обосио, купи неке потковане опанке (може бити и другу обућу) и обује их. Опанци су били потковани клинцима и то врло рђаво, да се Митар успут подбио и од једног у ногу забоденог клинца остао и сакат, те су га с тога његови сељаци прозвали Митар Клинчанин. Сељаци држе да је отуда дошло име овом селу, а то највише изводе по томе, што се стварно, и дан данас Митрови потомци зову и сматрају као прави Клинчани.
    Рогљевић је име брда, па је отуда дошло име џемата. Имена Мијаиловчани и Продановићи су од породица, које су најглавније у тим џематима.

    Старине у селу.

    1. Пред вратима Мале или Горње Петњичке Пећине нађено је копањем праисторијско оруђе, посуђе и све друго, што је тадашњи човек употребљавао у свом животу. И у самој пећини, која је сва на клиначком атару, нађено је ово исто, поред осталих пећинских знаменитости.
    2. У њиви испод пећине, која је данас својина Васиљевића из Клинаца, до скора су се ископавале и изоравале греде, тесано камење, комади од посуђа, оружја из историјског доба, а понекад и по какав златан римски новац. По народном предању је овде била некаква стара „чаршија“ и народ то лепо вели из „римског доба“,
    3. Старо село је било у Паланци, али није било те среће да ту остане. Прича се да је пре Косова, а и за време косовске битке, било овде село, па се после померило на северо-исток садашњем Мијаиловачком Бунару, у ливаде, такозване Барице. Само потреба у што већој групи имања изазвала је, прича се, ово померање.
    Па и у Барицама село није могло остати дуго, оно се померило под осоје брда Рогљевића и Остењака и прича се, да је ту било у Првом устанку. Одатле су га већ Турци раселили и тада један део сељака сиђе Бањи и насели се на месту званом Јаруге, а други се опет врате Мијаиловачкомм Бунару, одакле се нису ни кретали, него се ширили око Бунара. Они опет, што су отишли у Јаруге, у времену од 1820. до 1840. године иселе се на Рогљевић, где су и данас. И ово померање изазвала је потреба у што већем имању.
    На свима местима, где су некад биле сеоске куће, и дан данас се виде места где су биле куће, затим има много воћа заосталих од старих воћњака, кад што и плуг изоре по какав камен или какву камену плочу, где је био неко сахрањен.
    4. Кроз ово село пролазио је у турско доба стари пут, који је водио из Ужица преко Маљена за Ваљево. Испод пећине, на 300 метара од њеног отвора, и данас се налази на реци Бањи леп камени мост из тог доба, као и стара калдрма. Овим путем је и прота Матеја Ненадовић 1805. године извео своје топове, којима је нападао град Ужице. Овај пут је данас сасвим напуштен, од када је 1882. године кроз средину села просечен пут Ваљево-Сувобор-Чачак*.

    Наставиће се….

    Одговори
  • Милодан

    Клинци, наставак…..

    *Меомоари Проте Матеје, страна 215.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Прича се да су у доба косовске битке биле у овом селу три јаке врло задружне куће: Тодорићи, Међедовићи и Лазићи, а за њих се прича да су први основали ово село на много година пре Косова. Од ових породица данас је у селу само Тодорића*, а друге две су се или иселиле или замрле.
    *Ова причања о селу, као и многим суседним селима и њиховим породицама причао је старац Матија Васиљевић-Игњатовић из Клинаца, старац од својих 95 година, али потпуно свеж, крепак и поуздан, још пример оних старих људи, који су жива историја свих ранијих доживљених догађаја.
    Матија за своју породицу, пошто је он члан породице Тодорића, прича ово: Ко су преци Тодорића, старији од Митра, не зна се. Митар Клинчанин је по памћењу најстарији Тодорић, а кад су живели не може се тачно утврдити. У породици Тодорића зна се да је њихов најстарији предак Гаврило, праунук Митрров, да је Гаврило погинуо на Васкрс у петњичкој цркви, кад је некакву турску сајтарију избацио из цркве, која је ухватила неку женску да силује. Гаврилов је син Рафаило, који је у дубокој старости доживео устанак 1804. године и у 1813. години умро од колере. Рафаилов је син Арсеније, који је учествовао у свим бојевима Првог и Другог устанка, као зрео човек и човек који је, као најбогатији у селу, своје имање морао у два маха напуштати и селити се. По годинама колико су живели Арсеније, Рафаило и Гаврило, даје се извести да је Митар живео у почетку 17 века или при крају 16. века, па се мисли да је већ тада била деоба на Тодориће и Васиљевиће, где су Васиљевићи од Митра у непосредној линији, а Тодорићи у ужем смислу од Митровог другобратучета Костадина. Презиме Васиљевићи везано је за деда Матијиног Васиља, који је био сеоски и срески писар пред Кочину Крајину и на скоро умро, па га наследио његов син Игњат, Матијин отац. Васиљ се звао по Митру Митровић, а тако стоји и данас на Игњатовом белегу.
    -Међедовићи: За њих се прича да их је у доба косовске битке било 4 куће и да је на те 4 куће отишло на Косово 6 ратника и да су сви изгинули, а да су заостали остали у селу све, докле нису ови крајеви потпали под Турке, кад су се иселили у Дрен и Банат, близу Темишвара.
    -Лазићи: За њих се прича да су и они били у време Косова јака задружна кућа, да су из њихове коће двојица била на Косову и оба погинули, да је после косовске битке због деобе било у селу 3 куће Лазића, да су се две одселиле у Срем, у неко село близу Винковаца а једна остала у селу. Ова кућа се дуго одржавала у селу као једна, али је и она замрла у мушкој линији и призетила једног досељеника из Пилице-округ ужички, која и данас живи у селу.
    -Тодорићи, Васиљевићи, Петровићи: И за Тодориће се прича да су били на Косову и да је од њих 6 петорица погинула а један се вратио. Тодорића је била задружна кућа кроз дужи низ година, па се после временом делила и насељавала у истом селу или расељавала. Зна се посигурно да су се Тодорићи мног расељавали и да их данас има у Крнулама-посавска Тамнава, Веселиновцима, Мислођину*, Барајеву*, Баричу* (*округ београдски), Прогарима у Срему и Ђурђеву у Банату и Бачкој.
    Тодорићи су се неколико пута исељавали и враћали, па су увек налазили покојега од нових насељеника, које су Турци насељавали на њиховим ранијим имањима. Тодорића данас у Клинцима има 9 кућа и један се од њих скоро одселио у Петницу, жени на имење. У Тодориће и Васиљевиће призетио се предак данашњих Петровића, родом из Риђана у Никшићкој Жупи, од породице Грбовића; доселио се 1818. године, слави Лучиндан, па је исту напустио и примио Тодорића и Васиљевића славу, Никољдан.
    Све друге породице у селу досељене су и то овим редом: Кад су Турци из Ваљева због суделовања Тодорића у покрету из 17. и 18. века ове протерали из Србије и њихова имања конфисковали, тада су спахије сеоске населиле Мијаила Бошњака и Мићана Херцеговца, око 1739. године. Мијаило Бошњак је дошао у ово село из Мачве, из села Дубље, камо се раније доселио из Сарајевског Поља. Мићан је пак у то доба сишао са својих 6 синова из Пећнице у Дробњацима. Оба су се населила под Осојем и при повратку Тодорића из Аустрије, онда су и по главу свога живота, и Мићан и Мијаило, морали дати нешто од имања, те су се ови опет населили.
    -Мијаиловићи су од Мијаила Бошњака. Има их одсељених у Срем око Карловаца и Посавину, овде их је 19 кућа и славе Аврамијевдан.
    -Мићановићи су потомци Мићана и његових синова и све до 1870. године је била најјача породица у селу. Данас их нема ниједне куће, многе су замреле а многе растурене по свету, где се само за једну зна да је у Паштрићу, селу ове области. Из ове породице је онај чувени јунак Ђока Мићановић, прво фрајкорац, а доцније и стражмештер у аустријској војсци, који је својим гарабиљем убио Гушу Мустајбашу на Бачевцима, за време Кочине Крајине.
    -Продановићи, њих су Турци населили после Кочине Крајине, када су Тодорићи поново прогнани. Потичу из „дубоке Херцеговине“ из Зубаца, од братства тамошњих Продановића, данас их је 5 кућа и они су углавном заузели Међедовића имање, славе Ђурђевдан.
    -Алексићи, предак се доселио као слуга из Ојковице у Старом Влаху, призетио се у Продановиће и слави, као и они, Ђурђевдан.
    -Марићи, предак се доселио у Првом устанку из Биоске-округ ужички као слуга, има их 3 куће и славе Јовањдан.
    -Јовановићи-Швабићи су од неког старог Јовановића, досељен из Пилице-октуг ужички као слуга пред Први устанак, призетио се у старе Лазиће па је умро и удовица увела некаквог „Швабу“, сељака из Срема, славе Ђурђевдан.
    -Јовичићи, предак се доселио у Другом устанку из Пачаџија у Пилици, призетио се у старе Лазиће; и његова кућа је на умору, славе Марковдан.
    -Дудићи су се доселили пред Први устанак из села Лесковица ове области, од породице Џолића, која је старином из Пиве. Петра Дуду доселио је сеоски спахија да му чини услуге и да код њега одседава, зашта му је дао доста имања од Међедовића и Лазића, има их 4 куће и славе Ђурђевдан.
    -Марковићи или Маркешевићи су досељени око 1819. године из Грахова у Црној Гори и то прво у Петницу, где се и данас имају своја имања,одакле су после куповине имања прешли у Клинце. Род су Марковићима у Петници и са њима су се заједно доселили (у Петницу). Овде их је 3 куће и славе Ставањдан.
    -Милошевићи: До пре 7 година била је у селу још једна породица, која се звала Милошевићи, која је по досељењу била једна од настаријих породица. Насељена је као хајдучка породица, а и доцније је било хајдука из ове породице, па и данас и увек неваљалих грађана, због чега су продајом имања од стране државних власти за разнолика злочиначка дела, морали се иселити из овог села и растурити се које куда.
    У Клинцима је 49 кућа од 10 породица.

    Занимање становништва.

    -Клинчани се занимају свима привредним пословима, којима и суседни сељаци у овој области. Много раде земљу и на њој сеју толико усева, да им њихове земље не достижу, с чега мора да купују или да узимају под закуп туђе земље по селу или суседним селима. Многи од Клинчана по Колубари и другим селима имају велика имања, да су богатији од тамошњих сељака. И сточарство се врло правилно одржава и подиже, и то нарочито говеда, а по неки гаје и коње. Најмилије занимање готово свих Клинчана јесте рабаџијање, у чему предњаче свој околини избором волова, направом кола и особитом вештинном у товарењу.
    Многи знају по какав занат, нарочито коларски, дрводељски и др. Нигде изва свога села не удаљавају се.

    Појединости о селу.

    -Клинци су саставни део Петничке општине у Срезу ваљевском. Судница, школа и црква су у Петници. Гробље је на Обрешку, код Густе Крушке и заједничко за цело село.
    Немају заједничке преславе.

    Крај!

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Ковачица, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Ковачица је на странама голих, врло стрменитих и кршевитих кречњачких брда, које граде леву обалу Граца и Суваје. Куће сеоске су по увалама ових брда или по вртачама. Земљиште је голи кречњачки крш, а нарочито оне стране, које су окренуте Грацу и Суваји. Главнији висови над коритима река су: Ћебовина, Кик, Чукер и бачевачке Рогуље. Земљиште је од секундарног кречњака, кроз који се провлачи на Ћебовини моћна жица порфирита. Источни део села је продужење Драчићске и Бачевачке Висоравни, која је испуњена силним вртачама и доловима. Село је од Граца и Суваје одсечено, обале су врло стрме, кршевите и пуне плазова, а у Градац и Сувају силази једино низ Бранеговић, поред Ћебовине.
    У селу нема нигде никаквог извора. Једина изворска вода коју народ употребљава, јесте са извора Граца, који су према овом селу или са самог Граца. У селу кишних дана хвата се кишница у цистернама, барама или се сама здржава по језерима (заднивеним вртачама) и као таква употребљава за пиће и све друге потребе. Нигде никакве реке осим пограничног и неприступачног Граца и његовог сувог корита Суваје нема у селу, нигде никакве долине, којом би се сливала вода из села, већ сва кишна и снежна вода стаче се у вртаче и долове, па или понире или се задржава.

    Земље и шуме.

    -Земље ковачичке си исувише кречне, топле и лакорадне. На њима, кад се почешће занављају, рађају особито добра стрмна жита. Земље по вртачама су једине за поврће, кукуруз и друго културно биље. Воћа добро успевају само по доловима и осојним странама.
    Шуме је у селу посве мало. Само Ћебовина је обрасла шеваром од лиснатог дрвета, иначе нигде поред Граца и Суваје нема ни дрвета, мада га је раније било. Сељак купује шуму за грађу, а за гориво снабдева се оним мањим шумарцима, који су којекуда растурени по селу.
    У селу има и сеоских и породичних (џематских) заједница. Ћебовина је сеоска заједница, докле све чукаре дуж Суваје су Врцића заједница.

    Тип села.

    -Ковачица је село разбијеног типа. Куће су разбијене у три џемата: Малетићи, Врцићи и Стојановићи. Куће су у џематима јако збијене, а до џемата до џемата има више од 500 метара.
    У селу су: Малетићи, Гавриловићи, Митровићи, Станковићи, Петровићи, Јовановићи, Врце, Досићи, Миловановићи и Стојановићи.
    У Ковачицама је данас слабо развијен задружни живот; најјача задруга је Стојановића са преко 30 чељади у кући.

    Подаци о селу.

    -По харачким тефтерима* из 1818. године у овом селу је било 11 домова са 16 пореских и 37 харачких лица.
    *У харачким тефтерима име овом селу записано је „Ковачић“. Овако и суседни сељаци зову ово село, докле мештани зову Ковачице.
    Према попису:
    -1866. године – 24 дома и 169 становника.
    -1874. године – 27 домова и 164 становника.
    -1884. године – 30 домова и 154 становника.
    -1890. године – 31 дома и 230 становника.
    -1895. године – 31 дома и 244 становника.
    -1900. године – 31 дома и 240 становника.
    Годишњи прираштај је од 1866. године 2,61 а процентни 1,61%, где је стално већи број женских него мушких глава.

    Име селу.

    -За име селу прича се ово: Кад је куга пролазила кроз ово село, прича се, идући уз сеоске камењаке, подбила се, па и пала. Сељаци је ухвате и доведу на свој састанак, па реше да је поткују, како би лакше могла измаћи из села. Куга је отишла и није селу начинила никакве пакости, а кад је ко срео уз пут, она је на питање, одакле иде, одговарала: Идем из села Ковача, Ковачића, те отуда је и овом селу име дато.

    Порекло становништва и оснивање села.

    Сељаци причају да им је село старо, али да у њему нема оних старих некадашњих породица. О њима су очуване традиције, да су се одселиле у равнија места, ближе Сави и Дунаву. Све данашње породице причају за себе да су досељене.
    -Врце* су најстарија породица у селу досељене из Гатачког Поља пред крај 17. столећа због крвне освете. Врца се био прво населио у Бујачићу, па се после населио у ово село, данас их је 6 кућа а има их расељених на многе стране по овој области, славе Јовањдан.
    *“Врца“ је старо презиме или надимак старог Јована Врце, који се доселио у ово село.
    -Ризнићи: Са Врцом се доселила и баба Ризна из Дрниша у Далмацији и оне се одмах населила са својих 5 синова у овом селу. Њени потомци су Ризнићи, од којих је овде једна кућа одвајкада, па и данас, славе Јовањдан. Многе куће Ризнића због глади преселе се пред Први устанак у Бању јасеничку и од њих су тамошњи Ризнићи.
    -Малетићи: При крају 17. столећа доселили су се у ово село Малетићи, опет из Гатачког Поља, а старином су из Новог у Далмацији; њих има под разним презименима овде и по многим селима ове области, овде их је 15 кућа и славе Тројице (Први дан Духова).
    -Стојановићи су досељени у Другом устанку из Кућана у Старом Влаху; данас их је 7 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Гавриловићи, предак им се призетио у Врце а доселио се из Бачеваца ове области од породице Жарковића, славе Никољдан.
    -Миловановићи. предак се доселио из Дреноваца-округ ужички и призетио у Малетиће, славе Никољдан.
    Претходне две породице су скорашњи досељеници.
    У селу има 31 кућа од 6 породица.

    Занимање становништва.

    -Ковачичани се занимају поглавито земљорадњом и сточарством и као да је ова друга грана претежнија, јер је уз држање стоке везана је и родност земље. Довољно земље немају, с тога радо силазе у колубарска села и доле узимају земље под закуп и на њима сеју кукуруз или гаје стоку и косе сено. Врло радо се одају изучавању заната, те се после тога лако отискују од својих кућа и насељавају по другим селима, а и граду Ваљеву. Врло лако иду и у службу и на тај начин се губе из свога села.

    Појединости о селу.

    -Ковачица је саставни део Драчићске општине у Срезу ваљевском. Судница, школа и црква су у Драчићу. Гробље је заједничко.
    Преслава је Спасовдан, који је, ето, баш данас, када ово пишем.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Козличић* и Јазов(н)ик, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    *Ово село је описивао г. Светозар Д. Петровић, свештеник бранковачки, али је овај опис слабе вредности.

    Положај села.

    -Козличић је на плећима оних високих брегова, који су развође Колубари и Рабасу са једне, Рабасу и његовој притоци Бранковачкој Реци са друге стране. Козличић је на обема обалама реке Рабаса и њиме је подељен на два једнака дела, Козличић у ужем смислу, део села на левој обали Рабаса до Бранковине и Јазовник, део села на десној обали Рабаса до Грабовице. Земљиште је кречњачко, кршевито и пуно вртача и долова. Главнија су узвишења Шабатовац до Бранковине, Јазовник над Рабасом и Главица, где је судница општине грабовичке.
    Изворима је село богато. Главнији извори су: Бунар и Црквенац, који граде непресушни и кршевити поток Каменицу, који испод Јазовника пада у Рабас; Ђуричића Врело и Костадиновића Бунар, који граде други поток уселу, који пресушује и пада са леве стране у Рабас. Од река је само Рабас, који протиче кроз средину села и у доњем крају има доста проширену долину.

    Земље и шуме.

    -Земље по Шабатовцу су равније, присојне, лакорадне и подесне за стрмне усеве, кад се мало натиру.
    По Јазовнику су земље посне, суве, понегде песковите и ретко кад родне, па макар се и добро нагнојавале. По Рабасу су луке подесне за сваку врсту усева, као и за ливеде, само је ових земаља тако мало, да их једва две-три породице имају.
    Шуме је у селу доста. Стране Рабаса су под шумом, под шумом је и сва долина потока Каменице и северна падина Шабатовца. Ничега заједничког у селу нема.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа. Река Рабас поделила га је у два џемата: Јазовник и Козличић. Између џемата има више од колиметра растојања; растојање међу кућама варира између 20 и 150 метара.
    У Козличићу су:
    Ђуричићи, Митровићи, Ранковићи, Мијаиловићи, Станојевићи, Костадинновићи, Аврамовићи и Илићи.
    У Јазовнику су:
    Лекићи, Лазићи, Миличићи, Росићи, Тешићи, Јаковљевићи, Васићи, Тадићи и Бобовци.
    У Козличићу је задружни живот јако развијен. Нема великих задруга али омањих има код повише породица, тако су задружне куће: Костадиновића (три куће), Ђуричића и Јаковљевића.

    Подаци о селу.

    -Козличић је по харачким тефтерима из 1818. године имао 28 домова са 40 пореских и 78 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 27 домова и 253 становника.
    -1874. године – 26 домова и 230 становника.
    -1884. године – 30 домова и 258 становника.
    -1890. године – 29 домова и 305 становника.
    -1895. године – 33 дома и 275 становника.
    -1900. године – 35 домова и 299 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године 1,70 а процентни 0,68%.

    Име селу.

    -Име селу је име првог џемата, а од куда је оно, не може се извести, као изгледа да ће бити везано за место досељавања прве породице у селу.

    Старине у селу.

    -Под Јазовником, у потоку Каменици, на ставама двају потока, налази се нека Црквина, зидине,које се слабо виде из земље и у чијој је средини очуван и до данас олтар. Сељаци су ово место оградили и на њему чине молитве и саборе, а не зна се из кога су времена ове зидине.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Козличић је старије насеље, а старе куће су биле где су данас Ђуричићи и одатле се село после ширило и распростирало.
    -Ранковићи, Митровићи, Мијаиловићи, Аврамовићи и Лекићи: За најстарију породицу у селу узимају се Ранковићи, али су и они досељени од Козлице, из села Пријездића у овој области још у великој давнини. Ранковићи су од породице Исидоровића у Пријездићу, досељени пред крај 17. столећа, онда када су их Турци протерали из свога места и њихова имања конфисковали због суделовања у аустријском покрету од 1683. године. Ранковића потомци су горе побројане фамилије, њих је 11 кућа и славе Никољдан.
    -Јаковљевићи, Васићи, Лазићи, Миличићи, Тешићи и Тадићи: Пред Кочину Крајину досељени су из Роваца данашњи Јаковљевићи и населили се на Јазовнику, досељени због крве освете и њима су сродне остале поменуте породице, има их 14 кућа и славе Лучиндан.
    -Костадиновићи, Станојевићи и Илићи: Предак Костадиновића се доселио из Царине-округ ужички, у Првом устанку и призетио се у једну од Митровића кућа, њима су род поменуте породице, сада их има 7 кућа и славе Михољдан.
    -Ђуричићи су, такође дошли у Првом устанку из Дрлача-округ подрињски, досељени као мајстори и сада их има једна кућа, славе Трифундан.
    -Бобовци (Бобовац) су из Јасенице, села ове области, доселили се на своје имање, славе Никољдан.
    -Росићи, предак се доселио из села Џурова у Полимљу уз Бабинску Разуру, славе Стевањдан
    У Козличићу је 38 домова од 6 породица.

    Занимање становништва.

    -Козличани се занимају поглавито оним, чиме и други сељаци ове области. Њихова је земља слаба да их исхрани, с тога се спуштају у колубарску или тамнавску долину и тамо узимају под закуп имања или их купују и на њима сеју кукуруз и друга жита и тиме подмирују своје домаће потребе. Доста их сече шуму и продаје, те и тиме подмирују своје домаће потребе. Нарадо се одају изучавању заната нити куда одлазе из свог села.

    Појединости о селу.

    -Козличић је саставни део Грабовичке општине у Срезу ваљевском. Судница је у Грабовици, а школа и црква у Бранковини. Гробље је раздељено по џематима.
    преслава је Спасовдан.

    Напомена: Мислим да овај текст може да се линкује и на ваљевско село Јазовик, мада се овде помиње џемат ЈазовНик обзиром да у поменутој књизи Љубе Павловића нема села Јазовик.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Котешица, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Котешица је на северној страни града Ваљева и као и суседни Козличић на обема обалама реке Рабаса. Село је у шумском, брдовитом и врло неравном крају. Земљиште је кречњачко и местимично са вртачама. Брда су косањице Јаутине испресецане многим потоцима, те су мање-више усамљене и мало плећасте. Куће су сеоске по увалама и равнијим падинама или су спуштене у саме долине река и потока. Главнија узвишења у селу су: Вис над Којићима, Царић до Буковице и Рабаса, Дивље Брдо до Рађева Села и Погледала.
    Извора има доста. Многи од њих граде кратке непресушне потоке, који се после кратког тока уливају или у Рабас или Котешку Реку. Извори су у падинама, већином по џематима, где су куће, те се народ једино њима служи. Од текућих вода су у селу Рабас, који тече искривудано, задржавајући, више-мање, источни правац. У њега улази Котешка Река, која долази са северне стране села, плахоовита је и доста штете чини околини али мало кућама, које су махом високо дигнуте изнад њеног корита. Обе ове реке пресушују, али има извораца, који не пресушују и који силазе у њих, те тако чине да и ове реке имају своје воде и преко лета на вирове. Поред Рабаса су најглавнији извори и од њих су направљене чесме, којима се служе мештани и путници, као што је чесма Црквенац.

    Земље и шуме.

    -Котешица је земљом сиромашно село. Земље су око кућа, по плећима појединих брда, а мало по падинама и долинама потока и река. Земље су сувише посне, хладне, песковите и неподесне за земљорадњу, докле за шумарство, воћарство и виноградарство су необично подесне.
    Шуме је у селу доста. Уопште може се рећи да је Котешица шумско село, село у коме свака имућнија породица, као и у суседној Јошеви, има два пута више шумске земље него зиратне. Шума је од лиснатог дрвета, а употребљавају се за гориво и за грађу, као што се сваке године и знатна количина сече и продаје; заједница још има у шуми и то породичних, а то су она места која су страновита, са слабом шумом, па су остављена за испусте и испашу.

    Тип села.

    -Котешица је село разбијеног типа, подељена у 4 џемата. Џемати су удаљени један од другог 500 до 600 метара, а куће по џематима посве су блиске или најмање 20 метара једна од друге. Џемати носе породичне називе, такве каквим се нико у селу данас не презива: Ненадовићи, Ивановићи, Петковићи и Симићи.
    У Ненадовићима су:
    Ристићи, Савковићи, Бановићи, Андрићи, Митровићи, Туфегџићи, Живковићи, Росићи, Сокићи и Петровићи.
    У Петковићима (Савићима) су:
    Јанићи, Којићи, Лукићи, Матићи и Гашићи.
    У Ивановићима су:
    Аврамовићи, Николићи, Томанићи, Весићи, Максићи и Тешићи.
    У Симићима су:
    Јешићи, Митровићи-2, Ђурићи, Малешевићи, Цветићи, Ћосићи, Давидовићи и Пантићи.
    Џемати су поређани уз Рабас, идући са источне стране, од Козличића.
    У овом селу је јако развијенн задружни живот. Истина, нема великих и јаких задруга, али готово свака од поменутих породица има по једну задругу од 4-5 ожењених мушких глава.

    Подаци о селу.

    -Котешица је према списку села ваљевске епархије из 1735. године имала 9 домова. По харачким тефтерима из 1818. године имала је 45 домова са 63 пореских и 155 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 62 дома и 566 становника.
    -1874. године – 58 домова и 597 становника.
    -1884. године – 64 дома и 679 становника.
    -1890. године – 77 домова и 814 становника.
    -1895. године – 86 домов и 859 становника.
    -1900. године – 87 домова и 900 становника и то више женских него мушких.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 10,58 а процентни 1,52%.

    Име селу.

    -„Котешица“ је име које је записано у списку села палешког округа, који је саставила аустријска Администрација 1737. године. У том списку записано је име селу Kuteschiza. Одкуда је име народ изводи да је остало од Турака, пошто се држи да су у овом селу пре данашњих становника живели прави Турци.

    Старине у селу.

    1. Код извора Црквенца, поред реке Рабаса, и данас се распознају неке старе зидине, у народу познате под именом „Црквине“. Зна се само да кад је зидана садашња црква у Бранковини, да су онда повађени споменици, плоче и басамци с натписима и да су узидани у нову цркву, а заостале зидине разнете.
    2. Из Шапца је ишао преко села стари колски, али врло неспретни пут за Ваљево. тај је пут из доцнијег турског доба, пошто је раније ишао уз Јадар и преко Цера. Овај пут је раније направљен, али у последње доба сасвим напуштен.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Котешица, наставак….

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Котешица је врло старо село, а за то нам не даје само разлога, што се она помиње у списку села из 18. столећа и што има трагова старих насеља, него је и старост њених породица, које је данас насељавају. Све су данашње породице досељене, али не умеју да нам причају ко је пре њих овде био и шта је било са тим породицама, да ли су замрле или се одавде уклониле. Према причама, које су врло добро очуване у маси народној држи се да је било старих насељеника, да су се збот турске најезде морали уклонити, али се не зна куда, да су досељеницима оставили пусто и чисто насеље. Отприлике оставили су онако као што Прота Матеја вели, да је његова породица нашла суседну Бранковину, кад се доселила из Бирчам у Босни.
    -Ивановићи(Аврамовићи, Николићи, Томанићи и Весићи), Ненадовићи (Ристићи и Савковићи*), Петковићи (Јакићи, Којићи, Лукићи, Матићи и Гашићи), Симићи (Јешићи, Митровићи-2, Ђурићи и Милошевићи): Први досељеници у ово село била су 4 брата: Ненад, Иван, Сава (звани Петко) и Сима, досељени у другој половини 17. века из Бањана у Црној Гори због убиства очевог и заваде са Турцима. Кад су се ова четворица доселила у село нашли су, прича се, некакву турску чаршију, некакво ваљда турско село, испод садашње рабаске ћуприје, напуштено, јер су се Турци одселили у градове: Ваљево, Уб и Соко. На том су се месту и они настанили и прво закућили, па се после деобе, њихови потомци разилазили на све стране и тако створили данашње село. На тадашњем месту су Ивановићи а Ненадовићи одишли даље низ Рабас, докле су се Петковићи повукли уз Котешку реку, а Симићи уз Рабас ближе селу истог имена. Фамилије настале од ове браће су поменуте, има их 59 кућа и сви славе Јовањдан.
    *Из ове породицеје онај бистри и честити старац Сава Савковић, кум Проте Матеје, који је Проти дао лепе савете у погледу ондашњих политичких прилика у земљи.
    Ова велика породица не само да је имала овог бистрог старца Саву Савковића, него је дала и још ове знамените људе, које је Прота Матеја поменуо у својим Мемоарима: Дамњана Котешанца, који је као хајдук, из породице Ненадовића, славно погинуо на Чокешини 1804. године; Дамњана Миленковића, који је послат пред устанак у политичку мисију у Црно Гору и Котор руском представнику Ивелићу; Марка Кару, који је као добровољац пао у шанцу на Кличевцу 1788. године, Лазу буљубашу, који је своје сељаке одвео и ставио под команду Јакова Ненадовића у борби на Свилеуви; Николу Живковића, који је пао по повратку са Засавице с коња у Думачу близи Шапца и др.
    -Бановићи, Андрићи, Митровићи-1, Туфегџићи, Ђивкељићи, Росићи, Сокићи и Петровићи: У Ненадовиће (џемат) доселили су се у почетку 18. века Бановићи из Осата, у Босни. Њихови потомцу се побројани, има их 16 лућа и славе Лазаревдан. Стари Бан је био мајстор, зидао је куће по околини, па је после превео своју браћу и породицу.
    -Максићи и Тешићи су из Обајгоре – округ ужички, дошли после Другог устанка као мајстори, њих је 3 куће и славе Ђурђевдан.
    -Цветићи: На искрају села, до села Рабаса, населили су се од Требиња у Херцеговини данашњи Цветићи, којих има под разним презименима 12 кућа и славе Стевањдан. Стари предак доселио се као слуга у ово село, а пре тога је био у служби Турака у Ваљеву, па га је одатле сеоски спахија у првој половини 18. века населио у овом селу. Старог Цветића, прича се, звали су Ћурта, од презимена Ћуртовића, којих има данас у Сливници у Зупцима.
    У селу је 90 домова од 4 породице.

    Занимање становништва.

    -Котешани се занимају свима привредним радњама,којима и остали сељани ове области. Земљорадња је јако развијена и како су њихове земље прилично слабе и дају недовољну количину за исхрану, то су готово сви важнији Котешани сопственици многих земаља у атару општине Ваљева, где чак имају и своје куће. Осим тога спуштају се Ваљеву, Грабовици и по околини, па узимају земље у закуп и на њима засејавају кукуруз и друго жито и на тај начн добијају што им треба за исхрану и за продају. Стоке, нарочито ситније, појединци држе доста, а особиту пажњу поклонили су сејању воћњака и винограда, као и шуме. Котешани су за причу вредни људи, те су отуда изашли на глас као доста богати људи. Истина, нису велики богаташи, али просечно узевши, имућни су, непрезадужени и штедљиви људи. Занате, сељаку потребне, радо уче и доста их зна по један или два заната, али се ни ради заната, ни ради наднице, не селе из свог села.

    Појединости о селу.

    -Котешица чини сама Котешку општину у Срезу ваљевском. Судница је у средини села, црква у Бранковини а школе немају. Гробље је по крајевима.
    Село нема заједниче преславе.

    Цигани-Роми у Котешици (Котешки Цигани).

    На Дивљем Брду, на јужној страни села, изнад Рађевог Села, у близини суднице општине грабовичке, налази се 10 циганских кућа. Ону су вере православне, занимају се зенљорадњом, ковачким занатом а по мало и свирачином. Куће су им мањег обима од сеоских кућа, а граде их исти мајстори, који то чине и сељацима; своје властите земље мало имају, те с тога раде другоме за надницу, а ређе узимају земље под закуп. Стоке никакве не држе, а сваки има по мало и свога воћа.

    Крај!

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Кунице, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Кунице су мало селанце, које лежи на северном крају Поља Поћуте, на присојној страни Медведникове косе, која се стрмо спушта у долину Јабланице. Куће су у групи, све једна поред друге и поред сеоског пута, који иде венцем за село Совач. Главни вис села над Јабланицом, уз који се пут пење, зове се Шаран, а цела коса на северној страни зове се Тара.
    Извора су 3 у селу и зову се по породицама, која се њима служе. Иначе никакве друге воде осим изворске и нема у овом селу.

    Земље и шуме.

    -Земље су са јужне стране до Јабланице и зову се Поћута. То су црне смолне и присојне земље, врло родне и лако за обделавање, а подесне за сваку врсту обрађивања, као и за ливаде. Испаше су до Ситарица, по Тари и њеним висовима.
    Шуме је у селу доста и она је ситна и од лиснатог дрвета. Нарочито је под шумом Тара, а има је доста и по Шарану.
    Никаквих заједница нема.

    Тип села.

    -Куће сеоске су изнад Шарана, у присојној страни косе Таре, у једној малој ували и не виде се ни са које стране, докле се њима не дође. Понека кућа каквог новијег досељеника да је изнета из ове групе ближе Јабланици или Совачу.
    У Кунацима су:
    Симићи, Ђурићи, Ђурђевићи, Марићи, Мијићи, Велимировићи, Мирковићи, Пејићи-1 (Пантелићи), Ракићи и Пејићи-2.
    У селу нема великих задруга, али омањих има.

    Подаци о селу:

    -По харачким тефтерима из 1818. године у овом селу били је 9 кућа са 12 пореских и 22 харачке личности.
    Према попису:
    -1866. године – 17 домова и 113 становника.
    -1874. године – 16 домова и 115 становника.
    -1884. године – 18 домова и 125 становника.
    -1890. године – 24 дома и 146 становника.
    -1895. године – 21 дом и 155 становника.
    -1900. године – 23 дома и 164 становника.
    Годишњи прираштај становништва је од 1866. године 1,67 а прооцентни 1,25%.

    Име селу.

    -Народ не уме да растумачи одкуда је име овом селу. Никаква прича није везана за постанак села, али се по народном веровању постанак села доводи у велику давнину.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Сељаци држе да је ово селанце врло старо, али да нема у њему старих породица, већ да су се одселиле у равније крајеве и преко Саве, потиснути од стране Турака или досељеника.
    -Ђурђевићи и Пејићи: Као најстарија породица у селу се сматрају Ђурђевићи, за које под сумњом тврде да су се доселили, али се не зна одакле. Од ових Ђурђевића су они Ђурђевићи код Ваљева у Рађеву Селу, овде су има род Пејићи, којих зајено има 6 кућа и славе Ђуређевдан. Ми, пише Љ. Павловић, ове Ђурђевиће увршћујемо у старинце.
    -Симићи, Ђурићи и Марићи: По досељењу најстарија породица је Симића, досељена из Зарожја-округ ужички у другој половини 18. века, пре Кочине Крајине. Симићима су сродни Ђурићи и Марићи, има их 10 кућа и славе Стевањдан.
    -Велимировићи, као и они што су били у Кличевцу, па замрли, досељени су из Осата као мајстори, има их 4 куће и славе Аранђеловдан.
    -Мирковићи и Мијићи су из Гуњака у Азбуковици; има их 5 кућа, досељени као мајстори и славе Јовањдан.
    -Ракићи су из Ситарица, прешао на своје имање после деобе у селу, славе Аранђеловдан.
    -Пејићи су из Будимља у Старом Влаху, дошли после 1876. године као бегунци, славе Јовањдан.
    У Куницама има данас 27 кућа од 6 породица.

    Занимање становништва.

    Куничани се занимају свима привредним гранама, којима и суседни сељаци ове области. Најглавнија су има занимања воћарство и земљорадња а стока се гаји колико је потребно само за кућу. Воћа има доста и нагло га подижу, као што су у последње доба отпочели подизати и забране. Како живе у сиромашном крају, а на мало простора, радо се спуштају низ Јабланицу и заузимају туђе земље и на њима раде, или то исто раде по Поћути. Мало је родних година код њих, да им донесу довољно хране, већ је готово редовно морају куповати. Доста их у селу зна по какав занат, али се нерадо селе из свог села.

    Појединости о селу.

    -Кунице су саставни део Ребљанске општине у Срезу ваљевском. Судница и школа су у Поћути а црква у Грачаници. Гробље је на Шарану.
    Преслављају Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Лелић, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Лелић је на североисточној страни Лесковичке Висоравни и на јужној страни града Ваљева. Земљиште је кречњачко, од секундарног кречњака, препуног вртачама разноликог облика. Вртаче су заднивене или отворене, а по неке су испуњене водом и граде сеоска језера. Да није вртача, поређаних у круг или низове земљиште би било равно, а овако је неравно. Најнеравнији је северни и источни део села. На северној страни села испод кречњака огољени су порфирити на знатном растојању и они се јављају на свима узвишењима овог села. На северној страни села су ова узвишења: Брдо, на коме је село, Прљуша, Млађеви, Марковац, Врана до Стрмне Горе и Јечмиште а на источној страни: Бобија, Калуђерско Брдо и Ћелијске Стране.
    У селу има свега два извора: Љутенац под Прљушом и Студенац под Млађевима. Оба су извора у порфиритском терену, доста јаки и ретко пресушују. Извори нису у стању да подмире сву потребу у води, с тога Лелић долази у ред безводних ваљевских села. Недостатак воде подмирује се берском и језерском водом, као и водом из цистерни (бунара), којих има4-5 у селу.
    Од текућих вода у овом селу једина је Градац, који протиче источним крајем села кроз камениту, стрмениту и неприступачну долину. Долина је Граца тако уска, да кроз њу једва се пешке може проћи, а стране његове тако кршевите, да се реци низ њих само на једном месту и то по врло стрменитом и каменитом путу може сићи. С тога Градац није ни од какве користи по ово село, а највише с тога, што поред њега нема ниједне луке, осим оно мало земље, код цркве у Ћелијама.
    У селу нема ни једне једине речице или поточића. Свега су у селу две клисурасте, камените и посве стрмените долине, које се спуштају на исток Грацу. Прва се зове Бошњачки Поток, а друга је Дубоко. Обе су долине суве и при дну се састају.

    Земље и шуме.

    -Сеоска су имања по вртачама и долинама на јужнојј и западној страни села. Језгра имања су вртаче и сматрају се као најбоља имања. Земља је посна, сува и врло шупља глинуша, која рађа кишног лета и кад је добро нађубрена. Ливада и пашњака у селу нема. Најбоља су сеоска имања: Мишковића Долине и Долови до Богатића и Лесковица. Долови до Стубла и Сандаља и Марковац на северу села.
    Лелић је особито пошумљен. Сви висови и све падине њихове пошумљене су обичним лиснатим дрветом, само је у селу мало старије шуме, више је млађе. Најлепше су шуме цркве ћелијске и сеоске у Млађевима, Прљуши, Пресадима и Врани.
    Сви висови на северној страни села, уколико су пошумљени, сеоска су својина. Тако су сеоска својина: Млађеви, Јечмиште, Пресади, Врана и половина Марковца. Падине Граца и сва брда изнад њега су својина цркве ћелијске. Породичних и џематских заједница има на Марковцу и Јечмишту, а то су оне стране, које су поред имања и пошумљене и које се нису могле крчити.

    Тип села.

    -Лелић је село разбијеног типа. Куће овог села су на Брду и северној падини његовој, све су једна до друге на растојању од 10 до 30 метара, са малим окућницама, затим са брда спуштене у долину Бошњачког Потока и ту опет једна поред друге и отишле до врха потока. Изузетак од овога су оне новије куће, које су саграђене по имањима, а то су куће најновијих досељеника. Иако је Лелић овако збијен, ипак се у њему издвајају поједини џемати: Бошњаци, Брђани, Матићи и Мишковићи.
    У Бошњацима су: Велимировићи, Радосављевићи, Бојанићи, Крстићи и Ћосићи. Бошњаци су у врху потока и то са обе стране његове узвишицом Грабовцем.
    У Брђанима, југоисточно од Бошњака су: Радојичићи, Јанковићи, Остојићи, Недићи, Табићи и Зарићи.
    У Матићима су: Матићи, Давидовићи, Миливојевићи, Радовановићи и Ћосићи.
    У Мишковићима су: Мишковићи, Зарићи и Николићи.
    Раселице су: Божовићи и Савићи на Калуђерском Брду, Ракићи у долини Граца, Матићи до Богатића и Спасићи на Марковцу.
    У Лелићу нема данас већих задруга, као што је некада било. Осредње задруге су: Бојанића, Радојичића и Мишковића.

    Подаци о селу.

    -Према списку села из ваљевске епархије од 1735. године Лелић је имао 9 домова. По харачким тефтерима из 1818*. године Лелић је имао 17 домова са 40 пореских и 104 харачке личности.
    У харчким тефтерима из 1822. године записано је ссело: Лелић са манастиром ћелије.
    Према попису:
    -1866. године – 45 домова и 475 становника.
    -1874. године – 50 домова и 479 становника.
    -1884. године – 90 домова и 665 становника.
    -1890. године – 84 дома и 651 становника.
    -1895. године – 101 дом и 768 становника.
    -1900. године – 90 домова са 718 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 5,63 а процентни 1,12%.

    Име селу.

    -За име селу везано је ово народно веровање. Прича се да су се прве досељене породице у селу звале Лелићи, па утуда је дошло име овом селу.
    Имена појединих џемата су или по презименима (Мишковићи, Матићи) или по месту досељења (Бошњаци) или по месту насељења, Брђани.

    Старине у селу.

    1. Најлепша знаменитост овог села је стара црква у Ћелијама. Ћелијама се зове сав источни крај села и све кршевите падине Граца. Испод Ћелијског и Калуђерског Брда налази се једна мала зараван од 15 ари и на тој заравни су црква и њенњ зграде. Црква је од камена с једним кубетом и новијег је порекла. Стара црква је паљена и неколико пута харана и пљачкана у 18. веку и на почетку 19. века. Некад је била манастир, а данас је световна црква, а оваква је од 1837. године.
    Ја бих овоме додао да је данас активан манастир Ћелије, оп. Милодан.
    Поред цркве са десне стране њене,одмах до западних врата, сахрањен је подгорски војвода Илија Бирчанин, коме је надгробна плоча излупана и разнета, мада ју је Кедић, потоњи војвода, о свом трошку наместио.
    Црква ћелијска има велико имање, које је већином пошумљено, а од кога је знатан део и отуђен.
    2. У западном крају села, на узвишици Грабовцу, у једној приватној шуми (забрану),има неко старо гробље, које народ зове Маџарско Гробље. у забрану се налазе и накакви стећци, усађени подубоко у земљу и без натписа.
    3. Кроз средину села, поред Љутенца и уз Пељушу, па преко Марковца и Вране водио је стари пут за Ваљево. Овај је пут до наших дана био једини пут, којим су сва села Лесковичке Висоравни и суседна села округа ужичког спуштала се Ваљеву, а данас је замењен новопросеченим путем Ваљљево-Јелова Гора-Ужице. Овај је пут у турско донба био врло важан и Турци од Ужица и Вишеграда једино су ишли овим путем, с тога је сав калдрмисан и добро одржаван у то доба. Овим путем је прошла аустријска војска из рата 1788. године, када је у овом селу био главни логор аустријске војске.
    4. На северној страни овог села, над устима самог Ваљева, диже се знатан, данас огољен, вис Вране. На овом вису био је логор аустријске војске из рата 1788. године, а ту има и њихових шанчева. Са овог места сишли су Кедићеви војници у половини фебруара 1804. године и запалили предграђа града ваљева: Баир, Видрак и Брђане. Шанчеве на овом месту поправио је и из њих нападао и опсеђивао Ваљево и Кнез Милош 1815. године. Данас се шанчеви слабо распознају и били су близу извора Вране и до Стрмне Горе, поред старог пута.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Лелић. наставак…

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Лелић је врло старо село и налазимо га као таквог у познатом списку села ваљевског округа из 1737. године. Велику старост доказују не само поједине старине, очуване у овом селу, него и традиције народне о пореклу појединих породица.
    По причању и традицијама народним Лелић је био хајдучко насеље. Њега су у 17. веку насељавали хајдуци, који су хајдуковали и пресретали караване турске, пљачкали их и убијали по путевима поједине Турке од овог села, па све до Ужица и Дрине. Ових хајдучких породица нестало је крајем 17. столећа, оне су се иселиле у равнија места овог округа и Срем, те је тако село остало пусто.
    -Зарићи су најстарији досељеници овог села, досељени пред крај 17. века из Пјешевице у Црној Гори. Дошла су два брата и населила се у близини данашњег Љутенца, њих је данас 4 куће и славе Зачеће Св. Јована (23. септембар по старом календру).
    Лелићи, Матићи, Мишковићи*, Давидовићи, Радојичићи, Јанковићи, Табићи, Недићи, Остојићи, Миливојевићи и Ћосићи: На годину после Зарића доселила су се у ово село три брата: Матија, Милорад (Мишко) и Давид Лелић, да ли из места Лелића или као Лелићи из Бањана у Црној Гори, не зна се тачно, и населили поред Зарића код данашњег језера у Потоку. Има их растурених по свим џематима под наведеним презименима. Има их расељених и по доњим селима ваљевског округа, у селу их је 50 кућа и сви славе Никољдан.
    *Из ове је породице Кедићев буљубаша Ранко Мишковић, које га Прота Матеја помиње у својим Мемоарима.
    -Бојанићи и Крстићи: У почетку 18. века доселили су се из Скадра у Царини, округ подрињски данашњи Бојанићи, названи по реци Бојани у Скадру. Они су се населили по врху потока, њих је 12 кућа и славе Михољдан. Бојанићи су иста породица са Мојићима у Брезовицама и заједно су се доселили. Бојанића има расељених и изван овог села.
    -Бошњаци, Велимировићи и Радосављевићи: Пред Кочину Крајину доселили су се Бошњаци из Осата у близини Сребренице, где су раније дошли из Западне Босне и неаселили се поред Бојанића у врху Потока, који добива њихово име. Бошњаци су: Велимировићи* и Радосављевићи**, има их 12 кућа и славе Никољдан.
    *Из ове породице је Свети Николај Охридски и Жички (Велимировић).
    ** Из ове породице је епископ Рашко-призренски (рашчињени) Артемије -(Радосављевић) и Антоније Јовановић, кнез ваљевске нахије 1827. године.
    -Недићи, предак је сишао после Другог устанка из села Бухара, изнад Ужица и призетио у старе Недиће примивши њихово презиме, данас их је две куће и славе Лучиндан.
    -Божовићи су досељени уз Бабинску Разуру с Бијелих Брда у Старом Влаху и населили се на купљеном имању на Калуђерском Брду; има их две куће и славе Јовањдан.
    -Савићи су из породице Савића из Лесковица, сишли на Калуђерско Брдо, пошто су претходно дали своје имање у селу у замену за ово; има их 3 куће и славе Јовањдан.
    -Ракићи су сишли из Лесковица и населили се у Грацу, славе Ђурђевдан.
    -Матићи су из суседног села Богатића и после деобе у селу дошли на своје имање, славе Никољдан.
    -Спасићи су из Лесковица, сишли после деобе у селу на своје имање у Марковцу, славе Ђурђевдан.
    У селу Лелићу је данас сталних 88 домова од 10 породица.

    Занимање становништва.

    Лелићани се занимају свима привредним занимањима, којима и суседни сељаци ове области. Његово земљиште је неродно, само кишних лета понешто роди, иначе су честе неродне године, које не доносе ни толико колико треба за исхрану домаће чељади. Због овога су лелићани принуђени или да се одају другим занимањима или да се селе из свог села. Готово сваки лелићанин зна по какав занат или се одаје на трговину или рабаџијање. Најчешћи су занати: зидарски, тесарски, коларски, ковачки и др.
    Како ни занати, ни друга споредна занимања нису у стању да подмире све редовне домаће потребе, то се Лелићани исељавају или своју мушку децу дају у службу или на занате и трговину, те се тако не враћају у селу. Готово свако село у Тамнави и Посавини има понеког лелићанина, који је чак задржао и име свога села и тако се презива.

    Појединости у селу.

    -Лелић је саставни део Лелићске општине у Срезу ваљевском. Поред овог села у састав исте општине долазе и ова села: Стубао, Сандаљ, Стрмна Гора и Сушица. Судница је код Љутенца, где су некад биле старе куће, а ту је и школа. Црква је у Ћелијама. Гробље је заједничко и поред школе на Љутенцу.
    Лелић преславља Николаје, 9. мај по старом календаром.

    Бобија.

    -Бобија је циганско насеље овог села. На северној страни Калуђерских Брда, поред старог пута, на плећима виса Бобије, насељени су Цигани, чије насеље носи општи назив Бобија. На Бобији има данас 30 кућа, саграђених готово једна уз другу, на растојању од 1 до 5 метара. Куће су изнад једне вртаче, која је до скора била испуњена водом, а саграђене су по угледу на сеоске куће, којима се с поља ништа не разликују.
    Ови су Цигани прво били настањени у селу Лелићу, на Марковцу, на имању једног ваљевског трговца, па их је он иселио на Бобију, где су до имања дошли куповином. Старином су ови Цигани из источних крајева Србије, а овде су застали из турског доба. До 1880. године су били скитачи, а тек 1882. године настанили су се стално у овом селу. На Бобију су сишли 1891. године и тад примили хришћанску веру. Главна су има занимања свирачина и надничење појединачно или у групама по суседним селима.
    Бобија је у атару села Лелића и на имању овог села, а није са овим селом у општини, већ пошто је изнад самог села Седлара, придодата је општини Јовањској, као ближој.

    Одговори
  • Милодан

    Заборави да напишем „Крај“!

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Лозница, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Лозница лежи у долини Колубаре у почетку њене клисуре, зване Сутеска, и по свима висовима, које клисуру граде. Иако је село у долини колубарској, ипак није равно, већ је исувише брдовито. Сеоске су куће по плећима појединих брегова или по њиховим присојним падинама. Земљиште је од секундарног кречњака или од колубарског терцијалног наноса. Знатнија узвишења су: Караула до Гвозденовића, Јасенка до Врховина, Јасенково Брдо до Степања, Град до Словца, Сниска Главица итд.
    Извора је у селу доста. Под сваким брдом појављује се по један или више извора, а ових извора је највише на оним местима, где се брда спуштају у колубарску долину. Народ се служи изворском и бунарском водом, а по потреби и речном.
    Познатији извори су: Смрдан поред окружног пута, Чесма испод механе, Мећевац и Мирковац у Млађевима, Рогај Чесма у потоку Рогају.

    Земље и шуме.

    -Главни део имања овог села су колубарске равни, познате под именом Орловац, које су подесне за сваку врсту усева, ливаде и пашњаке. Доста земље зиратне има уз потоке сеоске: Рогај, који долази са севера из великих лозничких шума, затим уз Живков Поток, који је добио име по неком Живку, који се у њему утопио, а највише уз Лозничку Реку, која постаје од два јака потока, једног испод Карауле и другог испод Јеленке. Ово су наносне земље врло родне и подесне понајвише за пашњаке и ливаде, јер су особито наводњене од многих извораца, који испод брегова падају у потоке.
    Лозница је шумско село. Више од ¾ села лежи под шумом, што захвата простор више од 500 хектара. Сав северни део зове се Словац – огромни шумски простори, без пута и везују се за словачке, веселиновачке и степањске шуме. Словац је висораван од вртача, по којима су шуме каменитог дна. Шуме су од лиснатог дрвета и све сеоска заједница. Шумовити крајеви села су: Јасенково Брдо, Голубињак, Крушик, Сниска Главица, Крива Ливада, Карличине, Јеленка и Вранов До. Ближе селу, сваки крај села, заједнички сече и употребљава поједине крајеве шуме, али не сматра као своје заједнице. Крчевине по заједницама су својине појединаца.

    Тип села.

    -Лозница је село рзбијеног типа. Куће сеоске су по плећима и присојним падинама појединих брегова, испод којих настаје колубарска равница. По бреговима су куће груписане, где су куће удаљене једна од друге 20 до 60 метара, авака група припада једној породици, више оваквих група чине џемате: Шљивик (Старо Село), Млађеви и Забрђани, удаљени један од другога од 40 до 200 метара.
    У Шљивику су: Раонићи, Мирјанићи, Петрићи, Лаудовићи (Мијаиловићи), Дугоњићи, Јокићи, Радосављевићи (Швабићи), Марковићи, Вићентијевићи, Настићи, Гајићи, Лазићи (Работићи) и Шумаревићи.
    У Млађевима су: Јовановићи (Маџари), Митровићи, Милутиновићи, Пауновићи, Мирковићи, Живанићи (Ружичићи), Станићи (Ивановићи), Божићи и Бошњаковићи.
    У Забрђанима су: Лазаревићи, Васковићи (Павлоовићи), Видосављевићи, Милинковићи и Озимковићи (Величковићи).
    У Лозници је врло мало већих задруга, осредњих има приличан број, а повеће су: Перића, Милутиновића (две куће), Станића и Митровића.

    Подаци о селу.

    -Лозница* је по харчким тефтерима из 1818. године имала 66 домова са 74 пореских и 170 харачких личности.
    *У харачким тефтерима ово село не помиње се само, већ са својим засеоком Веселиновцима, које су данас засебно село.
    Према попису:
    -1866. године – 74 дома и 699 становника.
    -1874. година – 74 дома и 498 становника.
    -1884. године – 85 домова и 549 становника.
    -1890. године – 86 домова и 628 становника.
    -1895. године – 83 дома и 585 становника.
    -1900. године – 90 домова и 661 становника.
    Годишњи прираштај становништва овога села не може се израчунати, што је све до краја 1874. године ово село било у заједници са Веселиновцима, које се од 1872. године рачуна као самостално село а дотле као заселак овог села.

    Име селу.

    -За име селу прича се ово: У старије доба по брдима, где су биле куће овог села, било је тако много винове лозе, да је била оклопила шуму, те је по томе дато име овом селу, а за старо име нико не уме ништа казати.
    Шљивик, име џемату дошло је, што су стари имали изван кућа своје воћњаке, које су доцнији досељеници заузели.
    Млађеви се зову што су раније на тим местима старији досељеници имали своје младе воћњаке и винограде, који се називају тим именом за разлику од старијих.

    Старине у селу.

    1. Испод Милинковића кућа, у потоку Маћевцу, налазе се остаци неке старе цркве, који се зову Црквине. Нароид држи да је ова црква до скоро радила, па су је Турци, кад и ону у Дивцима, разорили.
    2. У долини Лозничке реке, испод Петрића кућа, налазе се остаци некаквих зидина поред старих гробова, у којима има по неки камен, али без натписа.
    3. Усред Шљивика, налази се највише место Читлук, названо што је на њему био летњиковац спахије овог села из првих година 19. века. Око Читлука је старо насеље овог села, а сва дуга места су доцније насељена.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Раонићи: Прво насеље села је било на Читлуку и једна од две најстарије породице у селу, за коју се не зна да су се доселиле су Раонићи*. Од Раонића некада најјаче и најзнатније породице у селу, данас је само једна кућа, славе Јовањдан.
    *Из ове породице је буљубаша Арсеније Раонић, кога Прота Матеја на неколико места помиње у својим Мемоарима.
    -Радоњићи су, такође старинци. Последњи потомак је умро 1900. године
    -Мирјанићи, преда се доселио из Осата, призетио у Раониће, има их 6 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Дугоњићи (Пертићи), Лаудовићи (Мијаиловићи, Марковићи, Видосављевићи, Вићентијевићи, Настићи, Гајићи): У Исто доба, из истог места, у почетку 18. века из Врдила у близини Краљева, доселили су се Дугоња и Лауд и населили се по одобрењу Раонића уз њих, на даншњем месту. Од Дугоње су Дугоњићи и Петрићи, има их 6 кућа и славе Ђурћиц а од Лаудовића има неколико фамилија; има их 10 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Ивановићи су дошли у исто време кад’ и претходни, дошле две породице из херцеговине од Билећких Рудина од породице Алексића, има их под два презимана 14 кућа и славе Игњатијевдан.
    -Милутиновићи су из ове области из села Пријездића од породице Исидоровића, има их 9 кућа и славе Никољдан.
    -Митровићи су из Крчмара од породице Мрдића, села ове области, има их 7 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Работићи (Лазићи) су из села Душманића у Полимљу, предак се призетио у Дугоњиће, има их 5 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Пауновићи, Мирковићи и Милинковићи су досељени из села Бистрице у Полимљу, а сви досељени пре Кочине Крајине. Све три поордице су од два брата, прве две од једнога, а трећа од другога. Милутиновића предак (?!) призетио се у старе Радоњиће и њихову славу примио, те се и они данас сматрају као најближи сродници тој старој породици; има их 6 кућа и славе Лучиндан.
    -Живанићи и Лазаревићи су из Мартинића у Црној Гори, досељени у Првом устанку, има их 9 кућа и славе Св. Петку.
    -Јокићи су скорашњи досељеници, досељени после Другох устанка из Качера у Старом Влаху, има их 5 кућа и славе Аранђеловдан.
    Познији досељеници, после 1830. године:
    -Радосављевићи (Швабићи) досељени су из Бикотинаца у Срему, славе Ђурђевдан.
    -Шумаревићи су досељени уз Бабинску Разуру из Вардишта у Старом Влаху, славе Ђурђевдан.
    -Јовановићи (Маџари) досељени су однекуда из Баната, славе Лазаревдан.
    -Бошњаковићи су досељени из Пријездића, села ове области, славе Никољдан.
    -Васковићи (Павловићи) су из Шљивовице у Старом Влаху, не каже се коју славу славе.
    -Озимковићи (Величковићи) су из Обајгоре покрај Рогачице, предак име се призетио у старе Радоњиће. Има их две куће и славе Ђурђевдан.
    У Лозници има 85 домова од 17 породица.

    Занимање становниђтва.

    -Лозничани се занимају свима привредним радњама, којим и остали сељаци у овој области. Од свих привредних радњи преовлађује земљорадња, а раније су гајени виногради, којих је сада врло мало у селу. И сточарство није занемарено, нарочито се гаје говеда и свиње. Лозничани се ретко баве занатима, а врло тешко се куда крећу изван свога села.

    Појединости о селу.

    -Лозница је саставни део Лозничке општине у Срезу ваљевском. Судница је у селу на окружном путу. Школа и црква у Рабровици.
    Преслава је Мали Спасовдан.
    У Лозници, на окружном путу Ваљево-Обреновац има путничка механа. Механу држи Ђурић, родом из села Коњског у Зупцима и његова је својина.

    Цигани-Роми.

    -У селу, испод механе, опет на истом путу, имају две привремене циганске породице, које се баве ковачким занатом и земљорадњом.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Лукавац, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Лукавац је на присојној страни косе и њених плећа, која је развође Рабасу и Кланичкој Реци. Коса је плећаста, јужна јој је падина блажа од северне и сва је од терцијалних наноса. Знатнијих узвишица у селу нема.
    Извора у селу има доста и већином су у поточићима и јаругама, који се са косе спуштају Рабасу. Извори се зову по породицама, које се њима служе. У селу има доста бунара, па готово више је породица, које се служе бунарском водом него изворском. Од пограничних река су: Колубара са јужне, Рабас са западне и Кланичка Река са источне стране. Од важнијих потока су: Дубљански Поток у северном делу села и Рабровица до Диваца. И ови потоци, као и многи извори пресушују, а пресушују и Рабас и Кланичка Река, те се преко лета народ служи и барском водом за појење стоке или водом са појединих вирова у Рабасу.

    Земље и шуме.

    -Лукавачке су земље у колубарској и рабаској долини и то су наносне и најродније земље, на којима успевају сви усеви а дају добре ливаде и пашњаке. Најлепши део имања је при ушћу Рабаса у Колубару и зове се Косирић, а цео атар колубарски зове се Лалинац. Брдске су земље изван кућа и на север од Дупљаја већином шумске земље, подесне за воћњаке и сејање стрмних усева.
    Шуме је у селу доста и она је од лиснатог дрвета. Цео северни крај села, такозвано Дубље и крај до Кланичке Реке се пошумљен. Шуме у селу има доста за грађу и гориво, а код појединаца и за продају. У селу нема никаквих заједница.

    Тип села.

    Лукавац је село разбијеног типа. Цело село је подељено у два велика џемата једном широком јаругом, која се зове Дубока Јаруга. Доњи крај села, до цркве, зове се Крајчани, а горњи Ћеловићи (Ћеловац). Куће у џематима су растурене и отишле све уз косу до краја села, оне су на растојању од 20 до 60 метара, а џемати су спојени и куће једног прелазе са имањима у други.
    У Крајчанима су: Терзићи, Јованчићи, Вучинићи, Милановићи, Јокићи, Стојановићи, Леонтијевићи, Матићи, Марковићи-1, Марковићи-2 (Кенцићи), Марковићи-3 (Сакићи), Дринчевићи, Кустурићи, Ранисављевићи, Илићи (Алићи), Миросавићи, Живановићи, Мајсторовићи-Чегавци, Селенићи и Петронијевићи (Шуркићи).
    У Ћеловцу су: Јанковићи, Ивановићи, Јањићи, Јеремићи, Дашковићи, Милошевићи, Јевтићи, Јевтићи (Васарићи), Матићи (Ђорђевићи), Марјановићи, Пантићи, Матуновићи, Давидовићи, Гудовићи, Савићи, Николићи, Мишовићи, Поповићи и Петровићи.
    У Лукавцу нема данас великих задруга, као што их је накад било, од већих задруга су: Јевтића, Милошевића, Дашковића, Пантића, Марковића и Дринчевића.

    Подаци о селу.

    -Према списку ваљевске епархије из 1735. године Лукавац је имао 12 домова. По харачким тефтерима из1818. године у селу је био 41 дом са 55 пореских и 122 харачке личности.
    према попису:
    -1866. године – 53 дома и 444 становника.
    -1874. године – 57 домова и 451 становника.
    -1884. године – 74 дома и 490 становника.
    -1890. године – 70 домова и 541 становника.
    -1895. године – 67 домова и 560 становника.
    -1900. године – 82 дома и 685 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је8,41 а процентни 1,58%.

    Име селу.

    -Име селу народ не уме да објасни. Никаква прича не постоји откуда је дошло име селу Лукавац. Име села налази се у списку села палешког округа из 1737. године.
    Имена џемата су по месту или од презимена старијих породица. Крајчани је име отуда, што је овај џемат млађи као на крају првог, Ћеловца, који је од презимена Ћеловићи.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Лукавац је врло старо село, јер га већ налазимо као село у првој половини 18. века. Старе куће биле су око извора Поповице близу јаруге, која дели џемате, а ту су и данас најстарије куће у селу.
    -Марковићи-1 и Миросавићи: Као најстарија породица у селу сматрају се Марковићи-1 и сматрају се као оснивачи села; њима су род Миросавићи, има их у селу 4 куће и славе Аранђеловдан.
    -Селенићи, Јанковићи и Матићи (Ђорђевићи): По времену досељења најстарија породица је Селенића, досељена у другој половини 17. века, а по причању неких сељака изгледа и много раније, из Црне Горе од Мораче. Њима су у сродству поменуте фамилије. У селу их има 6 кућа и славе Алимпијевдан.
    -Милошевићи, Јањићи, Драшковићи, Јеремићи и Јевтићи – сви познати као Васарићи: Са Селенићима заједно доселили су се из Куча у Црној Гори данашњи Милошевићи, чији је предак познат као Васара, потомци су им наведене фамилије, има их 10 кућа и славе Никољдан.
    -Ћеловићи (Ћеловци), Гудовићи*, Јевтићи и Матићи: Неки држе да су пре Селенића и Милошевића, а неки кажу после, доселили су се данашњи Гудовићи, некадашњи Ћеловићи (Ћеловци). Ћеловићи су досељени од братства Ћеловића из Површи у Херцеговини, потомци су наведени, има их 5 кућа и славе Стевањдан.
    *Из ове је породице пок. Јеврем Гудовић, бивши министар, син капетана Павла Гудовића из тридесетих година 19. века.
    -Савићи и Давидовићи: Некако одмах после првог аустријског рата, почетком 18. или крајем 17. века доселили су се у село данашњи Савићи, од Фоче у Босни. Предак Савића доселио се као хајдук и избегао погибију. Са њима су у сродству Давидовићи, има их 7 кућа и славе Лучиндан.
    -Марковићи-Сакићи, Милановићи, Стојановићи, Марковићи (Кендићи): Пред Кочину Крајину доселили су се у ово село Марковићи-Сакићи из Осата у Босни, са њима су у сродству остале поменуте фамилије, има их 9 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Ранисављевићи и Живковићи: Предак им се доселио у Првом устанку из села Балиновића, села ове области и призетио у Савиће, њих је 5 кућа и славе Лучиндан.
    -Дринчевићи: Предак име се доселио у Првом устанку из села Љубардића преко Дрине у Босни, славе Никољдан.
    -Јованчићи су сишли из Ровни у овој области, има их једна кућа, славе Јовањдан. У другу кућу призетио се Јованчић из Маковишта, славе Никољдан и Јовањдан.
    -Леонтијевићи су сишли из Мајиновића из ове области, славе Алимпијевдан. У једну од три постојеће куће призетио се Леонтијевић из Сандаља и оно славе Никољдан и Алимпијевдан.
    -Петронијевићи (Шуркићи) су из Тупањца из ове области, славе Стевањдан.
    -Пантићи су од породице Кесера из Голупца, предак им се призетио у Савиће, славе Ђурђевдан и Лучиндан.
    Ово су досељеници од почетка 19. векја до 1840. године.
    Досељеници после 1840. године су:
    -Терзићи, отац им се доселио као терзија из села Табановића-округ ужички, славе Лучиндан.
    -Вучинић се доселио однекуда из Мачве, славе Св. Враче.
    -Алић се доселио из Осечине, села ове области, славе Никољдан.
    -Кустурића оца, пореклом из Заблаћа у шабачкој Поцерини, населио је капетан Павле Гудовић као писара општинског, слави Ђурђевдан.
    -Мајсторовић се доселио као слуга са Заграда на Чеву, слави Аранђеловдан.
    -Ивановић се доселио из Бањана у Црној Гори, слави Ђурђевдан.
    -Марјановић је из села Бровића у ваљевској Посавини, призетио се у Милошевиће, слави Малу Госпојину и Никољдан.
    -Матуновић се доселио из Вражегрмаца у Црној Гори, слави Св. Петку.
    -Николић је из Ровни у овој области, призетио се у Гудовиће, слави Јовањдан и Стевањдан.
    -Петровић је из Ваљева, старином из Горњег Мушића, села ове области, доселио се као трговац, слави Св. Василија.
    -Поповић је из Дробњака, доселио се као надничар пре 12 година, слави Ђурђевдан.
    -Мишовић је из Дражиновића у округу ужичком, населио се као механџија и земљоделац, слави Лазаревдан.
    -Јокић је прешао на имање из ваљевске Лознице, слави Аранђеловдан.
    У Лукавцу је 70 кућа од 27 породица.

    Занимање становништва.

    -Лукавчани се занимају свима привредним радњама, којима и суседни сељаци ове области. Главне врсте занимања су земљорадња и сточарство. Доста је сељака који се баве рабаџилуком, али има их доста који особиту пажњу обраћају на своје ливаде, те знатне количине сена сваке године извозе и продају, што им и сама природа условљава, јер долина реке Рабаса даје изврсне ливаде, које се могу увек два пута преко године косити и опет за пашу употребљавати. Лукавчани се слабо одају изучавању заната а још мање се куда селе.

    Појединости о селу.

    -Лукавац је саставни део Лукавачке општине у Срезу ваљевском. Судница је на окружном путу поред механе. Механа је до скора била општинска својина, а данас је прешла у руке Ваљевца Петровића, трговца у Сибирији. Поред механе има један дућан у коме седи привремено колар, досељен из Ваљева.
    Источни део овог села, до Диваца и Кланице, носи општи назив Рабровица. Рабровица се по истоименом потоку зове већи део села у коме нема сеоских кућа, где су подељена школа, попова кућа и црква, због чега све носи општи назив Рабровица. И црква и школа су својина овог и других суседних села. Сеоско гробље је у Рабровици.
    Преслава је Спасовдан.

    Цигани-Роми.

    -Северозападни део овог села зове се Дубље. На Дубљу су настањени Цигани овог села, који има 14 кућа. Куће су сталне и смештене у групи при врху потока, у најшумовитијем крају села. Они немају своје непокретна имања, говоре влашки и српски, настањени су од 1852. године, занимају се поглавито земљорадњом и свирачином, а има и ковача. Не селе се никуда, али радо иду у аргаштину по овом и суседним селима ради сређивања летина појединим сељацима.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Мајиновић, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Мајиновић је на обема обалама Обнице, у најкршевитијем делу ваљевске Подгорине. Сеоске су куће по долинама између појединих брда. Земљиште је исувише неравно, високо уздигнуто а састављено из секундарних слојева с вртачама по плећима појединих брда. Лева страна Обнице је нижа, али је страновитија и каменитија од десне стране а на овој страни су узвишења: Брдо до Каменице и Стена над Обницом. И десна страна је кршевита, падине појединих брда су исувише стрме, готово праве литице. Цела страна по главној коси, која се спушта од Медведника поред Бобове зове се Врлобаш. На Врлобашу су највећа узвишења: Врлобашко Брдо и Дрен.
    Извора у селу има пуно и њима се једино и служе. Извори су по долинама или по увалама и од њих постају мањи поточићи. Извори већином носе имена породица,које их употребљавају. Поред Обнице у селу постоје и два потока, који никада не пресушују. Први поток се зове Мајиновачки Поток и постаје од оних извора, који се на левој страни Обнице, а други се зове Врлобашки Поток и постаје од два крака, два мања поточића, који се спуштају с појединих висова Врлобашпа. Оба падају у Обницу, један према другоме.

    Земље и шуме.

    -Мајиновачке су земље по брдима, ређе у њиховим пристранцима и око Обнице. Брдске су земље суве, посне и ако се натиру, могу добар род дати. Обничке земље су наносне и врло родне, али их је мало, а већином су ливаде и земље за кукуруз.
    Шуме је у селу доста. Стране целог Врлобаша, као и сва неприступачнија места на левој страни Обнице су пошумљена. Шуме има доста за гориво и грађу, као и за жежење ћумура, а има је и да пропада, јер је извоз немогућ, докле се не би просекао нови пута уз Обницу.
    Врлобашке су шуме сеоска заједница, заједнички се секу и дају под закуп. Поједине породице задржале су у близини кућа понеке шумске крајеве као заједничке.

    Тип села.

    -Мајиновић је село разбијеног типа. Река Обница поделила га је у два краја: Мајиновић и Врлобаш. Мајиновић је збијен у врху потока, његове су куће блиске, на растојању од 10 до 30 метара. Врлобашке су породице по увалама и растојање од једне до друге куће прелази 300 метара.
    У Мајиновићу су: Ћирићи, Сарићи, Ђурићи, Ристићи, Радивојевићи, Лазаревићи и Милосављевићи.
    У Врлобашу су: Мићићи, Милутиновићи, Павловићи, Вујићи и Митровићи.
    У овом селу, као и у целој Подгорини, има задруга, али их нема великих, као у суседној Бобови. Осредње су задруге Митровића, Милутиновића, Ћирића и Лазаревића.

    Подаци о селу.

    -Мајиновић је по харачким тефтерима из 1818. године имао 13 домова са 18 пореских и 48 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 30 домова и 250 становника.
    -1874. године – 35 домова и 310 становника.
    -1884. године – 41 дом и 336 становника.
    -1890. године – 45 домова и 354 становника.
    -1895. године – 45 домова и 358 становника.
    -1900. године – 53 дома и 413 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 4,75 а процентни 1,50%.

    Име селу.

    -За име селу држи се да је дошло, што се сеоске куће налазе међу брдима, у некој мајини, откуда се и данас за сеоске куће, на левој обали Обнице, често пута каже: „лако је њима у оној мајини, па им ветар и друге непогоде не могу ништа да досаде“.
    Имена крајевима су по месту.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Мајиновић је старо село.
    -Ћирићи, Ђурићи и Ристићи: Држи се да га је основала породица данашњих Ћирића, за које се не зна да су се и откуда доселили. Прво насеље је било где и данас, а Врлобаш је несеље новијег порекла. Ћирићи су род с Ђурићима и Ристићима у истом селу, има их 12 кућа, а и расељавали су се, славе Никољдан.
    -Мићићи, Милутиновићи, Павловићи, Вујићи, Митровићи и Лазаревићи: Пред први аустријски рат доселиле су се из Роваца у Морачи три породице данашњих Врлобашана а од њих су поменуте породице. Прво се се населили у Мајиновићи а у Врлобаш су, осим Лазаревичћа, прешли пред Кочину Крајину, њих је 31 кућа и славе Алимпијевдан.
    -Радивојевићи, предак се призетио у Ћириће од породице Лазаревића, има их две куће и они славе Алимпијевдан.
    -Милосављевићи су се доселили из Дуба-округ ужички о Првом устанку, има их 6 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Сарићи су из Лопатња; дед њихов се призетио у Ћириће, има их две куће и славе Никољдан.
    У Мајиновићу је 53 куће од 4 породице.

    Занимање становништва.

    -Мајиновчани се занимају оним привредним радњама, којима и суседни сељаци ове области. Најглавнију пажњу поклањају воћарству и земљорадњи а стоку гаје узгредно, колико им је потребно. Радо се занимају занатима, с тога се лако одвајају од кућа и иду у градове, те се дају изучавању заната, трговини и другим занимањима. У селу имају појединци код својих кућа радионице, где раде изучене занате у вароши. Одкада су шљиве отпочете сушити се, од тога доба у свим подгорским селима, па и у овом, има доста сељака, који се одају самосталној трговини са шљивама, а узгред раде и са другим сировинама. Не аргатују, али их се доста раније иселило, па се и данас селе у друга села, где налазе повољније услове за свој живот.

    Појединости о селу.

    -Мајиновић је у саставу Причевачке општине у Срезу подгорском. Судница и црква су у Причевићу а школа у Каменици. Гробље је подељено, као и село.
    Село преславља Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Миличиница, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Миличиница је на Влашићу при извору Тамнаве и Уба; она је брдско село. Главнија брда су: Велики Белег на Влашићу, Задел до Црниљева и Шешевица до Каменице, Пусула и Оштриковача у селу. Брда нису висока, али су стрменита и каменита, затим су израсецана многим дубоким јаругама и долинама, што нарочито вреди за крајеве села, окренуте Убу и Тамнави. Земљиште је од палеозојских филита, на којима су моћни слојеви кречњака тријаске старости, а можда и млађег. Кречњак је на многим местима денудован и ограничен на мала острвца, докле средина села Понор представља праву карсну висорован, карсно поље, испуњено вртачама разноликог облика и потоком Понором, који на једном крају извире, а под Оштриковачом са јужне стране понире. Сеоске су куће растурене по целлом простору и увучене дубоко у јаруге и долине појединих притока Уба и Тамнаве. Највећи део села је отишао на источну страну реке Уб.
    Село је препуно изворима разне врсте. У свакој јарузи има по један или више омањих незнатних извораца, од којих постају поточићи мање врсте. По долинама таквих поточића су сеоске куће, па се служе водом тих извораца или њихових поточића. По Понору има неколико мало јачих извораца, који личе на карсна врела и такви су: Сировљевића Бунар, Бранковића Врело и др.
    Од текућих вода у селу су:
    1. Тамнава* којој је главни извор под Великим Белегом са северозападне стране. Тамнава протиче с почетка кроз најшумовитији крај ваљевске Подгорине, мала је и прима у себе, докле не изађе из села, пет малих поточића.
    *У овом крају реч „Тамнава“ тумачи се да је дошла отуда, што река извире из велике тамнине, из велике шуме, кроз коју се и у подне не види проћи.
    2. Уб извире на источној страни Великог Белега и тече у североисточном правцу све док не изађе из села; река је мала, као и Тамнава непресушне, тече уском, не местима проширеном долином, прима многе изворце и поточиће те на тај начин излази из села много појачан.
    3. Миличиница је речица овог села, која избија из мале пећинице испод Оштриковаче са северне стране, тече у западном правцу и по дну села пада у Тамнаву. Речица је доста мала и тече уском долином, која се при ушћу нагло шири и у себе прима поток Паушу, који долази с Пусуле, из средине села.

    Земље и шуме.

    -Миличиница се не одликује особито квалитетном земљом. Земље су песковите, хладне и неродне, па и за ливаде нису подесне. Ово нарочито вреди за јужни, западни и источни крај села. Мало родне земље по Понору и то кречуше и око Уба и Миличинице, који су наноси ових двеју речица.
    Шуме је доста у селу и само од лиснатог дрвета и кад се наиђе у село, онда се пролази кроз поједине шумске крајеве, не видећи нигде куће у близини, докле се на изађе у карсни Понор. Најлепши шумски крај је Велики Белег и све његове косанице, затим долина реке Уба. Па и кречњачка Оштриковача, којој је врх од кречњачког стења, по дну обрасла је особито лепом шумом, која се одатле простире на север и везује за каменичку Шешевицу.
    Заједница у селу има. Многе сеоске су заједнице у селу и на разним странама. Заједничке шуме су на Великом Белегу, Влашићу и другим местима, заједничка је и Оштриковача. Поједини џемати и поједине задруге имају своје заједнице по разним крајевима и овог исувише великог и пространог села. Заједнице се не зирате, већ су шуме или испусти, али нигде нису великог обима.

    Тип села.

    -Миличиница даје по свом изгледу прави тип старовлашког растуреног села на све могуће стране и још подељеног према пластичном изгледу на крајеве или џемате. Сваки џемат је великог обима и према пластици земљишта прети да постане ново село. Џемати по реду од запада на исток су: Крањани до Голочела и Шешевице, Ружићи или Пауша у долини потока Паоше, Понор на карсном пољу Понору, Кацапа при извору Уба и Уб у источном крају до Оглађеновца. Џемати су на одстојању од 200 до 1000 метара, а куће сеоске од 30 до 800 метара.
    У Крањанима су: Перићи, Црнчевићи, Бошковићи, Поповићи, Јебремовићи, Вуковићи, Миловновићи, Кејићи, Гајићи, Марковићи, Алексићи, Мићићи, Живановићи (Ђукићи), Јанковићи, Илићи, Обрадовићи, Рогићи и Петровићи.
    У Понору су: Сировљевићи, Радовановићи, Павловићи, Васићи, Тадићи, Крстићи, Ковачевићи и Живановићи.
    На Убу су: Добријевићи, Дамњановићи, Добрашиновићи, Терзићи, Марићи, Павловићи, Анђелићи и Дулутовићи.
    У Кацапи су: Андрићи, Јовановићи, Илићи, Божићи, Живковићи, Симеуновићи (Дивнићи), Вукашиновићи и Гајићи-2.
    У Ружићима (Пауши) су: Лајшићи, Матићи, Јевтићи, Чолићи, Кнежевићи и Дудићи.
    У Миличиници нема великих задруга, а раније их је било доста. Повеће сеоске задруге су: Бранковића у Понору, Павловића, Црнчевића, иначе их више нема.

    Подаци о селу.

    Миличиница је према харачким тефтерима из 1818. године имала 72 дома са 97 преских и 232 харачке личности.
    Према попису:
    -1866. године – 106 домова и 991 становника.
    -1874. године – 117 домова и 967 становника.
    -1884. године – 134 дома и 1061 становника.
    -1890. године – 145 домова и 1193 становника.
    -1895. године – 157 домоваа и 1306 становника.
    -1900. године – 172 дома и 1421 становника.
    Годишњи прираштај становништва је од 1866. године 14,90 а процентни 1,25%.

    Име селу.

    -За име селу везана је ова народна прича. Милош Обилић, родом из Дворишта у Поцерини, имао је три сестре; Милицу, Доку и Пауну, све три удате у доба, кад је полазио на Косово и удате у овој области и то Милица у овом селу, које је тада имала другачије име, Дока у Докмиру а Пауна у Паунима. Њихови мужеву су отишли с Милошем на Косово и отуда се нису вратили, већ су изгинули. Сестре, наследнице свог Милошевог имања, да би му овековечиле спомен, свака за свој рачун, подигне му по цркву и то Милица у овом селу, Дока у Докмиру а Пауна у Паунима. Народ прича да се по овој Милици прво црква прозвала Миличина црква, затим и река, па после и село.
    У једном необјављеном документу из 18. века, из 1719. године, кад су овим крајевима владали Аустријанци, међу осталим селима ове области, постадалим од града у јулу месецу те године, помиње се и Milicsina reka, што се уствари и тиче овог села. Од имане Миличина река, како је првобитно име селу, временом је постало Миличиница ради лепшег и краћег изговора.
    Имена џемата су по именима места, где су насељени или по месту насељења (Крањани).

    Старине у селу.

    1. Као старину можемо поменути садашњу цркву, за коју се прича да постоји у селу „од Косова“. Старе цркве нема, за њу предање вели да је порушена и да је била мало више уз поточић, а повише сеоског гробља. Садашња црква, покривена клисом и од брвана, подигнута је 1792. године трудом поп-Јевте и уз потпору Митра и Радојице Миличинаца оних, који се помињу у „Мемоарима“ Проте Матеје, као богати трговци тог доба.
    2. У Овом селу основана је најстарија школа у овом крају. Школа је отворена 1824. године, зграда је била уз поток више цркве а отворио ју је неки Јаков Аднађевић, родом из Руме.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Старо је село Пауша, па изгледа да се тако и звало.
    -Ружићи, Лајшићи, Митићи, Јевтићи, Чолићи, (у Ружићим), Васићи (у Понору), Вукашиновићи и Гајићи (у Понору): Најстарина породица тога краја звала се Ружићи, које се име данас пренело на џемат и као такво очувало. Ружићи се сматрају као старинци, јер се не зна да ли су се и са које стране доселили, али су се много расељавали и по селу и по Посаво-Тамнави и Мачви; тако се зна да су од ове породице и мачвански Мијатовићи у Причиновићу, одсељени у незапамћено доба из овог места. Нико се данас не зове Ружић, али се опет нико изван села не сматра другачије него као Ружић и као сродник; њих је данас у Ружићима 15 разних презимена (неке су наведене) у 18 кућа, две куће Васића у Понору и 9 кућа и Кацапима, те их има 28 (ја израчунао 29, оп. Милодан) кућа, славе Никољдан.
    -Црнчевићи, Гајићи и Марковићи: Од досељених породица најстарији су Црнчевићи у Крањанима, досељени из Полимља у почетку 17. столећа због хајдучије; са њима су у сродству Гајићи и Марковићи. Њих је 10 кућа и славе Ђурђевдан. Некада су Црнчевићи били најмногобројнија породица у селу, али се данас проређују.
    -Терзићи, Марићи, Дамњановићи, Добрашиновићи, Павловићи и Дулутовићи (Убљани); Божићи и Андрићи (Кацапци): Некако или мало раније или мало касније од Црнчевића доселили су се Убљани и Кацапци, који су сви од 4 брата. Убљани и Кацапци су се доселили из брдских крајева по дну Васојевића, с горњег Лима и доселили су се, по причању, са својом стоком населивши се у овај крај јер је за њих био врло подесан за гајење стоке, има их укупно 47 кућа и славе Никољдан.
    -Сировљевићи, Павловићи, Тадићи и Крстићи: У старе досељенике, досељене пред крај 17. века, у општој сеоби су и Сировљевићи (старо презиме Сировице*), досељени из Херцеговине, из њеног југозападног дела, потомци су им наведени, има их у Понору 25 кућа и славе Јовањдан.
    *Из ове је породице био један буљубаша Кнеза Милоша.
    -Перићи, Јевремовићи, Миловановићи (Лазаревићи и Максимовићи), Кејићи и Алексићи: На имање Црнчевића врло рано су прешли данашњи Перићи из Мајиновића, села ове области, од тамошњих Лазаревића. На почетку 18. века дошла су два брата Лазаревића, један се призетио у Црнчевиће а други се поред њега населио. Од првога су Перићи*, који су примили славу Црнчевића (Ђурђевдан) а од другога све остале побројане фамилије, укупно их је 22 куће, остали славе Алимпијевдан.
    *Из Перића је породице Митар (Мајић) Миличинац. И данас на северној страни села је његов гроб, који се доста добро очувао, што је велика реткост код наших сељака у чувању старина.
    -Илићи и Јевтићи: Пред крај 18. века доселили су се у Кацапу Илићи, чији је предак дошао из Драгодола од тамошњих Бобића, њих је у селу 6 кућа (са Јевтићима у Пауши), славе Ђурђиц.
    -Симеуновићи и Дивнићи. У исто време су дошли и Симеуновићи из Осата и по баби Дивни названи Дивнићи, славе Ђурђевдан.
    -Живковићи су досељени из Петрца у Рађевини, славе Никољдан.
    -Ковачевићи су досељени из Коцељеве, населили се у Понору, славе Пантелијевдаан.
    -Поповићи су потомци попа Ђорђа, досељеног као свештеника из непознатог места у Црној Гори, славе Никољдан.
    Досељеници у почетку 19. века:
    -Вуковићи и Крањанима су од Вуковића из Старе Реке, предак доведен уз матер, славе Јовањдан.
    -Мићићи су у Крањанима, дошли из Дрлаче у Азбуковици, досељени после Првог устанка као слуге, славе Јовањдан.
    -Живановићи (Ђукићи) су у Крањанима, дошли су из Кука у београдском округу, предак дошао као слуга, славе Аранђеловдан.
    -Добријевићи су на Убу, досељени из Оглађеноваца, прешли на своје имање, од породице Бражђана, славе Алимпијевдан.
    -Анђелићи су из Љубовиђе и насељени на Убу, предак се доселио као зидар, па се призетио у Убљане, славе Михољдан.
    Новији досељеници:
    -Јанковић из Милине, досељен као свештеник, слави Ђурђевдан.
    -Илић је из Царине, досељен као терзија, слави Ђурђевдан.
    -Бошковић у Перићима досељен из Вишесаве као слуга, слави Никољдан.
    -Обрадовић је из Ваљева, досељен као трговац, по оцу је из Забрдице, слави Никољдан.
    -Рогић је из Косјерића-округ ужички, дошао као слуга, слави Никољдан.
    -Радовановић је у Понору, доселио се из Врагочанице, слави Аранђеловдан.
    -Живановић је у Понору, доселио се и он из Врагочанице, слави Никољдан.
    -Јовановић је у Кацапи, дошао од Зимоња у Каменици, призетио се у Кацапце, слави Никољдан.
    -Кнежевић је у Ружићима, дошао из Чајетине, доселио се као слуга, слави Аранђеловдан.
    -Петровић је занатлија из Кошаља, слави Ђурђиц.
    -Дудић је однекуда из Босне, уљез у Ружићима, слави Ниокољдан.
    И селу има 180 кућа од 26 породица.

    Занимање становништва.

    -Главно занимање су земљорадња и сточарство. Како нема довољно зиратне земље, сви се Миличинци спуштају у Посаво-Тамнаву и закупљују земље. Воћа је врло много као и свуда у Подгорини, али се и гајење ситне стоке не занемарује. Нарочито се гаји доста оваца као по Убу у Кацапи, док су говеда ретка и кржљава.

    Појединости о селу.

    -Миличиница је саставни део Миличанске општине у Срезу подгорском. Општинска судиница, школа и црква су на речици Миличиници, под Оштриковачом. На истом месту је и сеоска механа, два дућана и сеоско гробље за Крањане. Други крајеви села имају своја гробља,
    Не каже се да ли и шта преслављају.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Мечић (по књизи Мрчићи), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    Мрчић је на Белој Стени, изнад Колубаре, на јужној страни села Шушеоке. Сеоске су куће на плећима појединих белостенских узвишења. Замњиште Беле Стене су терцијерни глинци и лапорци са парафинским шкриљцима, који се свуда по селу испољио. Главна узвишења од Беле Стене су: Возник, Видинац и Орашје. Сва три виса падају истоку реци Липници, која иде покрај села од Пауна.
    Извора је у селу мало. Главни сеоски извор зове се Видан и њиме се знатан део села служи. Други мањи извори су по јаругама, којих у селу има три, али су ови извори од мање вредности, с тога се село помаже бунарима, које готово свака кућа има. Поред изворске и бунарске воде у употреби је и речна вода, вода са реке Бање, која протиче испод Беле Стене, и Колубаре, која тече северним крајем села.

    Земље и шуме.

    -Земље овог села су поред Колубаре и Бање, већином равне, наносне земље, које су особито родне и подесне за ораницу и косаницу. Земље је много у овом селу, по брду су забрани и воћњаци и поједине њиве ближе кућама опет су добре каквоће. Земље око Бање су ливаде и пашњаци, а по Колубари се сеје кукуруз и стрмнина наизменце, докле по Брду су зиратне земље или пашњаци.
    Шуме је у селу доста. Падине брегова, нагнути Бањи врло су стрме и пошумљене ситном лиснатом гором. Шуме има и по јаругама, а нарочито у Орашју, те село не оскудева у том погледу, мада нема у изобиљу шуме за грађу. Сеоске су заједнице шуме Возника и Видинаца, а све остале су издељене.

    Тип села.

    -Мрчић је село разбијеног типа. Куће су на три косе, на њиховима плећима, растурене, ретко у групама, те у том селу нема џемата. Куће су удаљене једна од друге од 50 до 100 метара а негде су и ближе, ако су то куће једне породице.
    У селу су: Стојковићи, Јеремићи, Ћаревићи, Марковићи, Поповићи, Симићи, Петровићи-2, Срећковићи, Маријевићи, Радосављевићи, Јовановићи, Петровићи-1, Павловићи, Ђурђевићи, Живановићи, Антонијевићи, Алексићи, Шестовићи и Хаџићи.
    У селу нема здруга, мада их је раније било. Данашње задруге су врло мале, највећа је Љубише Стојковића.

    Подаци о селу.

    -Према списку ваљевске епархије из 1735. године Мрчићи су имали 11 домова. По харачким тефтерима „Мирчић“ је у 1818. године имао 30 домова са 39 пореских и 89 харачких лица. Према попису:
    -1866. године – 30 домова и 200 становника.
    -1874. године – 30 домова и 193 становника.
    -1884. године – 32 дома и 195 становника.
    -1890. године – 41 дом и 226 становника.
    -1895. године – 49 домова и 225 становника.
    -1900. године – 48 домова и 246 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 1,69 а процентни 0,90%.

    Име селу.

    -За миме селу везана је ова народна прича. Старо село било је на Орашју и звало се Орашац. Ту су живеле неке старе породице, које су биле у вечитој завади са Турцима. Једног дана споразумеју се неколико сељака, те испадну на Бању и убију свога сеоског спахију и његову пратњу, кад је долазио из Сокола у село. Убијеног спахију и Турке изнесу под брдо Возник и баце у један поточић и затрпају грањем и шушњем (лишћем). Породица убијеног спахију тражила је и по гласу гавранова, који су пали на лешеве и нађу убијеног спахију и његову пратњу. Сумња је пала на сељаке спахијиног села и турски суд у Ваљеву осуди цело село на сургун. Сељаци су неко време варкали Турке и њихове власти, докле нису уграбили прилику да среде летину, те кад су је средили, они једне ноћи омркну а не освану, па се са својим народом иселе у Бргуле, у Тамнаву, где их и данас има. Иако су, вели предање, турске власти стражариле, ипак су сељаци омркли, а не осванули, због чега Турци село прозову Мрчићи и нареде да се тако зове.

    Порекло становништва и оснивање села.

    Старо село је било на Орашју и основала га је породица, која је данас у Бргулама и за коју предање вели да је овде од Косова. Турци су отерали ову породицу, па су одмах населили некаквог Хаџију, чији су преци били свештеници и калуђери у старој постојбини, па су то исто били и овде.
    -Хаџићи, Стојковићи, Поповићи, Симићи, Петровићи, Радосављевићи и Јовановићи: Хаџија се доселио по горњем предању од извора таре, гоњен Арнаутима. Уз њега доселиле су се и његове још три блиске породице, од којих су у село сишле хаџијина и још једна, а оне друге две заостале негде у Старом Влаху. Хаџију су Турци населили пред први аустријски рат, дакле у другој половини 17. столећа. Од Хаџије су Хаџићи, од почетка па до сада једна једина кућа, а од синовца хаџијиног Стојка су Стојковићи и остале наведене породице, у селу их има 23 куће и славе Јовањдан.
    -Ћаревићи, Јеремићи и Марковићи: После Кочине Крајине, пред Први устанак, доселили су се из Осата као мајстори данашњи Ћаревићи, који се још зову Јеремићи и Марковићи; има их 5 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Срећковићи су у Првом устанку дошли из Попучака од тамошњих Антонијевића, има их 3 куће, славе Никољдан.
    -Павловићи и Ђурђевићи су из Цикота-округ ужички, досељени као мајстори, има их 4 куће и славе Лазаревдан.
    -Антонијевићи су из Златарића, дошли после 1850. године, предак им купио имање, има их 3 куће и славе Стевањдан.
    -Шестовићи су из Голупца, села ове области, предак њихов се призетио у Срећковиће, слави Никољдан а своју славу (Лучиндан) напустио.
    -Матијевићи су из Полошнице-округ ужички, доселили се као мајстори после 1850. године, има их 3 куће и славе Ђурђевдан.
    -Петровић се призетио у Срећковиће и доселио се скоро из Полошнице-округ ужички, слави Никољдан и Ђурђевдан.
    -Живановић је из суседног села Пауна, дошао жени у кућу, слави Аранђеловдан.
    -Алексићи су из Подгори у Полимљу, славе Игњатијевдан, доселили се уз Бабинску Разуру, предак овде био слуга па доцније купио имање.
    -Поред Алексића има још пет несталних породица, привремено настањених у Мрчићу, који су из истог краја или Старог Влаха, али који још нису дошли до својих сталних кућа и имања, већ су Колебари и настањени поред пута низ Колубару.
    У Мрчићу је 47 кућа од 10 породица.

    Занимање становништва.

    -Мрчићани се занимају поглавито земљорадњом и гајењем рогате стоке а поклањају довољну пажњу и осталим привредним агранама, од којих се у последње време истичу: воћарство, пчеларство и виноградарство. Мрчићани имају много земље, с тога многи сељаци са стране и из брдских села имају својих земаља или узимају под закуп. Нерадо се одају изучавању заната, као и сељењу из свога села.

    Појединости о селу.

    -Мрчић је саставни део Паунске општине и Срезу колубарском. Судница, школа и црква су у Паунима, све на једном месту. Гробље је на Видинцу и заједничко за цело село.
    Село преславља Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Оглађеновац и Влашчић, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Оглађеновац је на обема обалама реке Уба. Село је распоређено по долинама потока, увалама и вртачама, а никако није изнета на плећа појединих брда. Земљиште је брдовито и по селу се гранају огранци Влашића и Јаутине, чији су висови средње висине, стрмних страна и пошумљених. Земљиште је кречњачко и од секундарних кречњака и где се јављају по површини, као до Каменице, туда има и вртача.
    Изворима је село врло богато, нарочито је богат северни и средњи крај. Око Уба има доста извора, сви су слаби и преко лета пресушују. Главни извори су: Стублина, Изворац, Чесма, Ашковића Бунар, Јанковића Бунар и др. Од текућих река су: Уб, који пролази северним делом села и долази из суседне Миличинице; Река, која извире под Дивљаном изнад Горње Буковице; Јаућански Поток, који протиче поред Ераковића џемата и утиче у Реку. Сви потоци пресушују преко лета, због чега, да није извора и у последње доба бунара, село би трпело знатну оскудицу у води.

    Земље и шуме.

    -Зиратне земље су око кућа, низ Реку и нешто мало око Уба. По висовима појединих влашићких косаница има не места по која ливада, која је новијег порекла, а по јаућанским готово и нема. Земље су уопште посне, суве, плитког дна и тек кад се редовно натиру могу дати приличан род. Ове земље су подесне за стрмнину и воћњаке, а где су песковите утрине подесне су и за винограде, којих у селу има доста. Најбоље су ливаде при ушћу Реке у Уб.
    Шуме су од лиснатог дрвета и има је у изобиљу. Они су јаућански висови пошумљени, а тако исто и стрмените обале реке Уба. Више од половине села је под шумом, које има исувише за огрев, грађу и жежење ћумура, као и за продају. Сва је готово Јаутина сеоско добро, а на много места по селу и поједине јаче породице имају своје заједнице у испустима или у шуми.

    Тип села.

    -Оглађеновац је село разбијеног типа. Сеоске су куће раздељене по џематима. Џемати су велики, куће су им на растојању од 30 до 50 метара са великим окућницама и обично око извора и њихових потока. Џемати су или близу један другога или сувише удаљени, средње растојање варира од 50 до 1500 метара. Главни џемати су пошавши од Јаутине па на запад: Ераковићи, Бражђани, Дубљани и Кесери. Ова 4 џемата су на десној страни реке Уба и чине прави Оглађеновац, а на левој страни реке Уба је пети џемат Влашчић, који је сав у Влашићу и најрастуренији.
    У Ераковићима су: Ераковићи.
    У Бражђанима су: Петровићи, Тимотићи, Ристивојевићи, Теофиловићи, Димитријевићи, Павловићи, Живковићи, Милисављевићи, Максимовићи и Добрићи.
    У Дубљанима су: Папићи (Марковићи), Андрићи, Живановићи, Спасенићи, Нинковићи, Јовановићи, Митровићи, Васићи, Милатовићи, Јургићи (Јовановићи), Глигорићи, Дамњановићи и Спасојевићи.
    У Кесерима су: Илићи, Ивановићи, Ашковићи, Димитријевићи, Адамовићи, Нинковићи и Марковићи.
    У Влашчићу су: Ашковићи, Радојичићи, Петронићи, Којићи, Антићи, Гајићи, Беловуковићи и Јовановићи.
    У селу је, као и по целој Подгорини, доста развијен задружни живот. Има подоста задруга, али са прео 25 душа мало је задруга. Највеће су задруге: Милисављевића и Ераковића (по две куће), Ашковића, Теофиловића и Спасојевића.

    Подаци о селу.

    -Према списку ваљевске епархије из 1735. године Оглађеновац (Глаћиновац) имао је 20 домова. Оглађеновац је према харачким тфтерима из 1818. године имао 51 дом са 59 пореских и 125 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 88 домова и 743 становника.
    -1874. године – 91 дом и 743 становника.
    -1884. године – 98 домова и 806 становника
    -1890. године – 106 домова и 887 становника.
    -1895. године – 118 домова и 926 становника.
    -1900. године – 130 домова и 1024 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 9,60 а процентни 1,12%.

    Име селу.

    -Име села везано је у народу за причу о куги. Тако се прича да је пре 300 година прешла преко овог села куга и свега га појела – оглодала, те по томе је и село добило име Оглађен, које се доцније променило у Оглађеновац.
    Имена џемата добила су имена или по месту насеља или по презименима појединих породица. Браздом се зове коса, која дели воду рекама: Каменици и Оглађеновачкој Реци па је отуда дошло име џемату, који се населио по падини косе и појединим поточићима и увалама. Дубљем се зове увала испод Дивљана и буковичких висова, а то је најшире и најлепше сеоско пољице, по чему је џемат добио име. Влашчић је име по насељењу у Влашчићу, источној коси планине Влашића, чија се највиша тачка Коњски Гроб налази над овим селом и Бресницом из округа подрињског. Ераковићи и Кесери су презименска имена џемата.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Оглађеновац има своју велику прошлост, јер га налазимо у списку села ваљевског округа иу 1737. гдине. Као најстарији крај села рачуна се Влашчић и сматра се, да је одвојен од Оглађеновца* и да су се старе оглађеновачке породице иселиле у Тамнаву и Срем.
    *Природни положај овога краја, што је одвојен од села Убом реком, што је без икакве везе у имену са селом и што је му је посве тежак саобраћај са селом чини да се може сматрати као прави заселак, а тако га сељаци и узимају. Прилика је, да ће овај крај ускоро постати засебно село. Што се касније и обистинило (оп. Милодан).
    -Гајићи, Андрићи и Петронићи: Најстарија породица у селу, за коју се не зна да су се и одкуда доселила, јесте Гајића у Влашчићу; њима су род Андрићи и Петронићи, има их 14 кућа и славе Никољдан.
    Бражђани и Дубљани: Први су се доселили у село Бражђани и Дубљани, који су сви од 4 брата, досељена из морачке нахије у Црној Гори, баш управо од манастира Мораче, у другој половини 17. века. Кад су се ове 4 породице доселиле, оне су под одобрњу сеоског спахије заузела места ранијих породица, које су се пре тог времена спустиле негде у шабачку нахију. Бражђана и Дубљана има 65 кућа и славе Алимпијевдан.
    -Ераковићи, Пејићи и Јанковићи*: Пред крај 17. столећа спустиле су се две породице данашњих Ераковића из села Семегњева у Старом Влаху, старином из Његуша у Црној Гори; њих је под разним презименима 27 кућа и славе Јовањдан. Старог Ерака довели су Турци и населили прво у Јаутини, при извору Потока, где су и данас његови потмци.
    *Из ове породице је Мали Јанко, којега Прота Матеја помиње на неколико места у „Мемоарима“, за којега се вели да је 1788. године, као заповедник једног одељења аустријске војске, освојио Чачак и Ваљево, затим да је војевао против Француза.
    -Васићи, Милатовићи, Јургићи, Спасојевићи и Ашковићи: У првом аустријском рату доселили су се из Грахова у Црној Гори због крвне освете два брата Васића и од њих су сви Васићи у Дубљанима и Кесерима, има их под разним презименима 18 кућа и славе Јовањдан.
    -Кесери, Илићи, Ивановићи, Нинковићи и Марковићи: Кесери су досељени, кад и Васићи, из Доњег Колашина, а од породице од које су Кесери у Голупцу и по другим разним селима ове области и Посавине. Од њих су Бркићи у Вукошићу у Посаво-Тамнави и још неки по другим селима исте области, јер су се много расељавали. Кесера има око Бајине Баште, где су се прво настанили, овде их има под разним презименима 6 кућа и славе Ђурђиц. Као и Кесеровићи у Пиромани, оп. Милодан.
    Сви остали су познији досељеници, после 1820 године:
    -Беловуковићи су из Босне, од планине Козаре, има их две куће, род су Беловуковићима у Месарцима, Прову и Равњу, округу подрињском, има их две куће и славе Јовањдан.
    -Дамњановић је из Јакља-округ ужички, призетио се у Васиће, слави Јовањдан.
    -Грујићи су из Чајетине у Старом Влаху, предак се призетио у Ераковиће, славе Нову Годину (Св. Василија) и Јовањдан.
    -Марковић се призетио у Јанковиће (Ераковиће) а доселио се из Кремана, слави Никољдан и Јовањдан.
    -Нинковића је једна кућа у Кесерима, доселио се из Врагочанице, слави Св. Јована Милостивог и Ђурђевдан.
    -Дамњановић је из Овчине, доселио се као слуга, слави Јовањдан.
    -Којић је из Осата, доселио се као мајстор, слави Лазаревдан.
    -Радојчић је из Толисаваца у Рађевини, доселио се као мајстор, слави Алимпијевдан.
    -Јанковић је из Босне, слави Никољдан.
    У Оглађеновцу је 140 домова од 13 породица.

    Занимање становништва.

    -Оглађеновчани се поглавито занимају земљорадњом, али код њих је јако развијена воља за гајењем стоке, воћа и винограда. При свему томе земља је сиромашна и не може да им да колико је потребно за исхрану, с тога се често селе у Посавину и Тамнаву и тамо стално остају или узимају имање под закуп или на вечита времена, те тако прибирају храну, колико име је поттребно за кућу. Занате радо изучавају и њима се одају, па их раде или по селу или по суседним селима, а доста их се одаје и на трговину, се се с тога радо насељавају у градска места. У новије време отпочели су сећи и шуму и продавати је у грађи или дрвима за огрев или жеженом ћумуру.

    Појединости о селу.

    -Оглађеновац сам са зе чини Оглађеновачку општину и Срезу подгорском. Судница је у Кесерима, Влашчић иде школи и цркви у Миличиницу а Оглађеновац је са школом у Каменици а с црквом у Буковици. Гробље је подељено по крајевима и колико је џемата толико и гробаља има.
    Село нема заједничке преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Осладић*, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    *Овај опис састављен је према опису г. Мил. И. Протића, свештеника каменичког, који је раније описао ово село.

    Положај села.

    Осладић је на јужном подножју Блашића на обема обалама Осладићске реке, која тече из Влашића. Сеоске су куће растурене по висовима, а нема их по долинама потока и Реке. Земљиште је кречњачко и од секундарног кречњака с вртачама, које су већином заднивене и обделане. Највише је вртача у западном делу села до Туђина и Драгијевице. Главнији висови су: Шербетовац, Пранцић, Крстић, Бељине и Ђелово Брдо. Висови су средње висине, али су им стране врло стрмените, а врло ретко огољене.
    Извора је доста. Сваки крај села има свој извор, а готово свака кућа има по један мали или већи извор, којима се служе и за пиће и за свакодневну домаћу употребу. Главнији су извори: Близанац, Студенац, Беговац, Јанковац, Млаква, Смрдан, Водице, Сијерина, Точак, Чавчиновац, Чокопан, Шљивчине, Сиге и Котлине. Од текућих вода је Црна Река, која долази испод највишег врха на Влашићу, Белега и Река, која долази од Каменице и састају се на Близанцу, одатле теку на запад до места званог Градиште, и заједно утичу у Драгијевачку Реку и граде Јадар.

    Земље и шуме.

    -Осладићске се земље дају поделити на брдске и речне. Брдске су по Влашићу и исувише посне, хладне и суве, па стоге и неродне. Брдске земље око вртача и по вртачама су кречне, топлије и за стрмна жита подесније од других брдских земаља. Земље око рекавица и потока су наносне, родне и подесне и за ораницу и за косаницу. Најлепше земље ливадске су око Реке, испод Крстића и при ушћу Реке, а зиратне по Шербатовцу и око Близанца.
    Шуме је у изобиљу. Влашић и сви његови огранци који улазе у селу су пошумљени. Шума је од лиснатог дрвета и има је и крупне и ситне у изобиљу и за гориво и за грађу. Цео Влашић је сеоска заједница, најлепши је крај при извору Црне Реке. У доњим крајевима сеоске заједнице поједини сеоски џемати захватили су читаве шумске крајеве, па по њима направили појединачне њиве и задржали џематске заједнице у шуми. Ове џематске и породичне заједнице не воде се посебно у општинским књигама, него као сеоске, мада их џемати заједнички секу, зирате или дају под закуп, кад роде жиром.

    Тип села.

    -Осладић је село разбијеног типа. Куће су по висовима и у групама, где су доста блиске једна другој. Веће или мање групе кућа чине ма(х)але, које су удаљене једна од друге 200 до 500 метара. Мале су : Плећићи, Гаврићи, Шумеровићи, Лазићи по Шурбатовцу, Станчићи и они по Влашићу, па се зову Влашићани. Све су ово мале на северној страни пута Ваљево-Лозница. На јужној страни Малетићи, Мариновци, Думани, Станчићи и Вучићевићи.
    У селу има доста задруга, а има их и већих, где је највећа задруга Ракића из Плећића, затим повеће здруге: Живановића, Радојичића, Лазића, Станчића (две куће) итд.

    Подаци о селу.

    -Осладић је према попису од 1818. године имао 29 домова са 46 пореских и 120 харачких лица.
    Према попису:
    -1866. године – 64 дома и 626 становника.
    -1874. године – 79 домова и 683 становника.
    -1884. године – 88 домова и 741 становника.
    -1890. године – 101 дом и 932 становника.
    -1895. године – 102 диома и 935 становника.
    -1900. године – 114 домова и 1086 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1886. године је 15,11 а процентни 1,91%.

    Име селу.

    -Откуда је име селу, не на се. Имена појединих мала су по презименима породица, која су у њима. Влашићани се зову по планини Влашићу, Дубрава по месту, где је некад била густа шума које сада нема. Мариновац по некаквој Баба-Мари, коју је убио некакав хајдук Станко.

    Старине у селу.

    -На западном крају села, на месту где се Осладићска река састаје са Драгијевачком Реком и гради Јадар, налазе се и данас развалине некаквог средњевековног града, које данас зову Градиште. Народ овог краја држи да су овај град зидали и држали Маџари. За овај градић везана је ова народна прича: Градом је упрвљао један маџарски властелин српске народности и једном приликом, кад му се нашло дете, позвао је кума из Срема да му дете крсти. Кум властелин, кад је дете крстио и кад је требао поћи, добио је од свога кума коња на поклон, којега дотле нико није јахао па кад га је узјахао и пошао кући, падне са коња, на 300 метара на северну страну од Градишта и остане на месту мртав, а коњ се поплаши и мртвог га извуче до на Влашић, где се некако ослободи и ту застане. Властелину из Срема било је име Радослав и његове сестре кад чују како им је брат страдао, дођу у ове крајеве и нађу мртво тело свога брата, ожале га, опојају и сахране на Влашићу. На том месту, где је Радослав погинуо, сестре су поставиле белег без натписа на месту где су га сахраниле подигле су белег, који се и дан данас зове „Радосављев белег“ или просто „Белег“, данас највиша тачка Влашића, испод које извиру Тамнава и Уб. Белег је од белог једрог кречњака, висок 2 метра усред шуме и, приича се, да су га једва 12 јармова извукли на брег.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Сељаци причају да им је село врло старо и да су га основале две врло старе породице:
    Пенгићи и Мајићи: Обе су породице замрле, мада се не зна да су некад имале доста представника.
    -Урошевићи, Лазићи, Андрићи, Давидовићи и Шумеровићи су врло старе породице у селу, али су ипак досељене и то: Лазићи и Давидовићи из Осата у првом аустријском рату; Урошевићи од преко Дрине, од Вишеграда, Андрићи из Босне са Гласинца а Шумери (шумеровићи) дубље из Херцеговине. Ове су породице досељене појединачно, и кад су се доселиле нашле су поменуте старе породице, које су их радо примиле; њих је днас 29 кућа и не каже се које су им Крсне Славе.
    Све остале породице досељене су доцније и оне су из ближих крајева:
    -Думани-Станчићи су досељени у Кочиној Крајини из села Станкова у Осату, има их 36 кућа и славе Никољдан.
    -Плећићи су досељени из Бобове, села ове области, а раније из града Јајца у Босни, због зулума сеоског бега; има их 19 кућа и славе Часне Вериге.
    -Гаврићи су дошли из Босне у Првом устанку, од Сарајева су, има иј 4 куће и славе Стевањдан.
    -Ковачевићи су сишли из Суводања, славе Лучиндан.
    -Петронићи су из Гуњака, округа подрињског, славе Алимпијевдан.
    -Полоштани су из Полоштице-округа ужичког, славе Ђурђевдан.
    -Симоновићи су из Рујевца у округу подрињском, славе Аранђеловдан.
    -Вучићевићи су из Ситарица, села ове области, славе Стевањдан.
    -Гујићи су из Петрца, од Сокола, дошли пре 100 година, славе Лазаревдан.
    -Јевтићи су из Причевића, славе Никољдан.
    -Мариновчани су досељени у Првом устанку, доселила их Баба-Мара са силним неким благом из Осата, има их 8 кућа и славе Аранђеловдан. Населили су се на имању старих Пенгића.
    У Осладићу је свега 119 кућа од 16 породица.

    Занимање становништва.

    -Осладићани се занимају земљорадњом и воћаратвом. Сточартство је споредно занимање, од стоке се понајвише гаје свиње и овце. Многи од сељака одају се изучавању разноврсних заната, које раде по селу или по другим селима, а како је село богато у свом јужном крају плочастим белим кречњаком, од кога се дају израђивати и глачати изврсне плоче и споменици, знатан део сељака бави се тим послом, као споредним. Како је земљиште у селу доста слабо и не даје све потребне намирнице, знатан се део сељака иселио у равнија места, а и данас се селе, кад год име се укаже каква згодна прилика.

    Појединости о селу.

    -Осладић је саставни део Осладићске општине у Срезу подгоричком. Судница је поред школе а црква у Каменици. Гробље је подељено по крајевима.
    Село нема заједничке преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Пакље, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Пакље су на северозападној страни велике Лесковичке Висоравни при самом крају и над Јабланицом. Земљиште је висораван, која се нагло спушта у Јабланицу. По висоравни су вртаче поређане у два низа. Пакљанске стране, десна обала Јабланице, јесу прави кршеви, огољени и пуни плазова, чукара и пештара. Село је на самој ивици висоравни по доловима и странама њиховим. Најзнатније и једино узвишење у селу је Милошевац, који одваја село од Златарића.
    У селу нема ниједног извора. Испод пакљанских страна, управо испод сеоских кућа избија врло јако, водом најбогатије врело у области, познато под именом Пакљанско Врело. Врело избија изнад корита јабланичког и после тока од 5 метара пада у реку, где при ушћу окреће два витла. Изнад Алексића кућа у Златарићу на атару истог села избије јако вреоце, којим се служи половина села. Ова два врела и река Јабланица јесу једине воде, којима се село служи, иначе село има баре и цистерне и њима се помаже у извесно доба године.

    Земље и шуме.

    -Сеоске су земље око кућа, по доловима и вртачама. И село је мало, па је омало и зиратне земље. Земља је кречуша, суха, плитког дна и само кишних лета даје добар род, кад се уз то уредно натире. Ливада и пашњака нема. Неколико лука по Јабланици пре су добре, ако су очуване од плазова, за усеве него за ливаде и пашњаке.
    Шуме је мало. Око целог села са северне и западне стране очуван је један појас густе и крупне шуме од лиснатог дрвета, која заклања село од хладних ветрова, који дувају са тих страна. Сеоске су заједнице Пакљанске Стране, које служе за заједничке испусте, с тога су и голе.

    Тип села.

    -Куће су сеоске у групама, по вртачама и доловима, па према распореду кућа, по начину њиховог постројења и по распореду њихових окућница, опомињу на карсна села по Билећким Рудинама у Херцеговини. Пакље су мање више збијено село, у коме су најближе оне куће, које су у ближем или даљем сродству.
    У Пакљама су: Маринковићи, Ракићи, Петровићи, Бркићи, Бранковићи, Ранковићи-1 и Ранковићи-2.
    У селу нема великих задруга. Осредње су задруге Ранковића-1 и Бранковића.

    Подаци о селу:

    Ово село је по харачким тефтерима из 1818. године имало 7 домова са 8 пореских и 15 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 15 домова и 114 становника.
    -1874. године – 16 домова и 128 становника.
    -1884. године – 15 домова и 137 становника.
    -1890. године – 18 домова и 152 становника.
    -1895. године – 18 домова и 154 становника.
    -1900. године – 22 дома и 166 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 1,59 а процентни 1,17%, где је готово при сваком попису било више женских него мушких глава.

    Име селу.

    -Сељаци не знају да кажу откуда је име селу. По суседним селима од старијих људи чује се ова прича: На Милошевцу, вису изнад Златарића, био је некакав страшан бој између Турака и Маџара, где су Маџари били потучени, па су дуго времена по том разбојишту гавранови и друге птице нападале лешеве изгинулих, глодале и односиле, а оставиле само пикљеве и кошчуре, које су се дуго после тога виђале по разбојишту. После боја настала је, вели се куга, па је све старо искоренила и раселила, па кад су нове породице дошле, оне су нађене костуре и пикљеве покупиле и сахраниле, те и данас постоји на Милошевцу војничко гробље. Народ тумачи да је због ових пикљева и кошчура и село добило име Пакље.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Село су готово у исто доба основале две породице, па и данас у овом селанцу живе само њих две. Старијих породица, прича се, да није било, јер се селанце сматрало у почетку као заселак села Стубла, па се тек доцније одвојило у засебно насеље.
    -Рајићи и Ранковићи-1: Прва породица овог села је Ракића и Ранковића, чији се предак доселио из Грахова у Црној Гори у првом аустријском рату, отприлике, кад су се Живановићи доселили у Златарић, са којима су у мало подаљем сродству; њих је 12 кућа и славе Стевањдан.
    -Маринковићи, Петровићи, Бркићи и Бранковићи: На 10 година посе горњих доселила су се два брата, са својим породицама из Дробњака, из Шавника и од њих су горе поменуте породице, свега их је 9 кућа, славе Петровдан и до скора су преслуживали Ђурђевдан.
    -Ранковићи-2 су дошли из Лесковица, села ове области, на купљено имање, које су купили пошто су претходно продали у селу своје раније имање, славе Ђурђевдан
    У Пакљама је 22 куће од 3 породице.

    Занимање становништва.

    -Пакљанци се занимају свима привредним радовима, којима и суседни сељаци ове области. Главна су им занимања земљорадња и воћарство, а споредна разнолики занати, због којих се лако селе у доња села.

    Појединости о селу.

    -Пакље су саставни део Јовањске општине у Срезу ваљевском. Судница, црква и школа су у Јовањи. Гробље је у средини села.
    Преслава је Други дан Духова.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Пауне (по књизи Пауни), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Пауне су на обема обалама Паунске Реке, где су сеоске куће по крајевима у правилан круг поређане, коме би центар били црква и сеоско гробље. Село се са свих страна спушта средини, а с крајева је уздигнуто. Главније узвишице су на крају села, а по њима су и сеоске куће: Грабље до Мрчића, Липе и Боблија до Ђурђевца, Сотона до Робаја, Царина до Жабара, Жубор до Клинаца, Шобот у селу и Орловац до Белошевца.
    Пауне обилују изворима. Сваки крај села има своје изворе, којима се служе за сваковрсну употребу. Главнији су извори: Анђелијина Вода у Жуберу, Врело у Шоботу, Исаилова Вода у Гогићима, Цветковац у средини села, Прибаш, Водице и Стублина на Боблији и Сотона у Лепеници. Појединци имају својих бунара. Од текућих вода су: Лепеница, која пролази кроз јужни кречњачки део овог села, чије су обале кршевите и стрме а брегови препуни вртачама разноликог облика. Испод Жубера с клиначке стране тече речица Липница, до под Орловац и кад окрене тећи на исток, онда улази у ово село. Липница од извора до ушћа Врела пресушује, а кад прими Паунско Врело онда се назива Паунска Река и не пресушује. У Реку с десне стране улива се поток Раковик, који долази из Котлине и постаје од неколико извора и бара и у себе прима воду из једне непресушне баре, која се зове Слатина и која се налази под Липама. Затим у Реку улива се са исте стране и непресушни поток Буковик, који се цеди опет из неких бара и извора испод источног краја Шобота.

    Земље и шуме.

    -Паунске су земље црна смолница и чувене по родности у целој околини. Најбоље зиратне су земље у Врелу и Буковику, а одличе ливаде и пашњаци су поред Реке. По брдима су воћњаци, виногради, забрани и зиратне земље за стрмне усеве, који по вртачама особито добро успевају.
    Шуме су по брдима. Шума је појединачна и добро очувана. Највише забрана има на Царини и по Лепеници. Већина сељака немају својих забрана, с тога купују шуму по суседним селима и за грађу и за огрев. Нема ниједне стопе земље, да се не зна чија је и тако је од давнина.

    Тип села.

    -Пауне су село старовлашког типа. Куће су у џематима, а џемати су састављени из повећег броја кућа, где су куће близу једна другој. Између џемата нема празнина, само су џемати Грабље и Гогићи одвојени, а сви су други дугим временом спојени и неприметно прелазе један у други.
    Кад пођемо с источне стране села, први је џемат Липље на висовима Липама и Боблији, одатле на запад су: Котлине, Шобот, Гоштаци, Жуберице око села и Гогићи и преко села Липнице низ реку Грабље.
    У Липљу су: Вићентијевићи, Ђорђевићи, Живојиновићи, Благојевићи, Гајићи, Милинковићи, Јеремићи, Мајсторовићи и Петровићи.
    У Котлинама су: Поповићи, Швабићи, Матићи, Томићи и Бошковићи.
    У Гоштацима су: Лазићи, Митрићи, Аировићи, Радосављевићи, Васиљевићи, Ружићи, Мајсторовићи, Станишићи и Крстићи.
    У Шоботу су: Марјановићи, Илинчићи, Тикваревићи, Радосављевићи, Јанковићи, Стаменићи, Јоксимовићи, Цветковићи и Јевтићи.
    У Жуберицама су: Лукићи, Матићи, Јеринићи, Митровићи, Јевтићи и Бадњаревићи.
    У Гогићима су Гогићи.
    У Грабљу су: Војићи, Јеремићи и Јанковићи.
    У селу нема великих задруга, чиме су се Пауне одликовале седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Понајвеће задруге у селу су Вићентијевића и Поповића.

    Подаци о селу:

    -Пауни су према списку села ваљевске епархије од 1735. године имали 13 домова. Према харачким тефтерима од 1818. године било је 54 дома са 64 породице* и 147 харачких личности.
    *Љуба Павловић и својој књизи у оваквим случајевима пише „пор.“, негде напише „пореских“ али, као овога пута, и „породице“ тако да се не зна, осим броја домова и харачких личности, да ли се ради о броју породица или пореских личности, оп. Милодан.
    Према попису:
    -1866. године – 76 домова и 621 становника.
    -1874. године – 82 дома и 568 становника.
    -1884. године – 83 дома и 656 становника.
    -1890. године – 106 домова и 806 становника.
    -1895. године – 125 домова и 848 становника.
    -1900. године – 12 дома и 875 становника.
    Годишњи прираштај становноштва од 1866. године је 7,20 а процентни 1,20%.

    Име селу.

    -Пауне имају своју велику прошлост. Прича се, да су породице данашњих Јоксимовића неки преци суделовали у боју н Косову. Да је село старо доказ је што се помиње у почетку 18. века а и цркву је при крају истог века није запалио Махмуд-паша Бушатлија, кад је попалио остале цркве у округу ваљевском. У породици Поповића до скора се чувала некаква стара синђелија неког њиховог претка, свештеника, коју је издао ваљевски митрополит 1727. године и у њој се именује поред осталих села и ово село*
    *Одкуда је ова синђелија била у рукама пок. попа Филипа Вићентијевића, непознато ми је, пише Љ. Павловић. Покојни поп је чувао међу својим хартијама и показивао ми је 1897. године а кад сам је,после његове смрти, тражио нисам је могао наћи ни код наслединка поп-Филиповог, као ни код потомака старог попа из Поповића породице.
    Имена џемата су по брдима где су насеља или по презименима. Липље, Гоштаци, Шобот, Жуберице и Грабље су имена брда и џемата, а Котлине се зове крај села са вртачама, Гогићи је име по презимену породице тог краја-џемата.

    Старине у селу.

    1. Најстарији споменик живота у овом селу је садашња црква, која је из велике давнине, на истом месту где је и данас.
    2. Докази старине села су и називи појединих места у селу: Старе Куће на 500 метара испод Врела, где је некада био крај, где су седели Шобоћани и Жуберичани; Кућерине, место око гробља, где се данас изоравају крбањци посуђа и сухомеђине најстаријег села; Вотњачина испод Гогића, заостаци старих окућница; Тулежи некада истребљен, а данас пошумљен крај у Грабљу, на коме су сеоски виногради.

    Наставиће се после утакмице Бразил-Уругвај….

    Одговори
  • Милодан

    Пауне, наставак….

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Пауне нису свакад били овако насељени, као данас. Прича се да су старе куће биле око цркве и садањег гробља, па су се одатле изместиле уз Врело и поток Буковик. Доцнија су насеља била на Гоштици и Старим Кућама, па су се и одатле преместила у крајеве и изашла на крајње висове, како је данас. У народном предању очувана је успомена, да су старије куће биле збијеније него данас, и да је разлог помештања села била јача потреба у зиратној земљи и куга. Тако се прича да је у Првом устанку село било код Старих Кућа, па се после због куге иселило у брдске крајеве.
    -Поповићи, Живојиновићи, Јеремићи, Бошковићи, Матићи и Томићи: Једна од најстаријих породица у селу, за коју се не зна да су и откуда досељене, али су слале своје војнике на Косово су Поповићи. Били су првобитно насељени код цркве па су се после повукли и то прво уз Врело на место Старе Куће. Њима су блиске наведене породице, има их 19 кућа и славе Никољдан.
    -Јоксимовићи, Матићи, Јеринићи, Митровићи, Јанковићи, Тикваревићи, Васиљевићи, Илинчићи, Стаменићи, Лукићи, Јевтићи и Марјановићи: Исто као и претходни Поповићи јесу и Јоксимовићи. Ни за њих се не зна да су откуда досељени, првобитно су, као и Поповићи, били код цркве да би се после преместили у Котлине а њихових, горе наведених, потомака има по Шоботи и Жуберицама, њих је 42 куће и они славе Никољдан.
    -Јанковићи, Јеремићи и Вићентијевићи: Врло стара породица, за коју неки држе да је досељена а неки пак тврде да су овде од старине, јесу данашњи Јанковићи у Грабљу, за које се зна да су накада били код цркве па се после преместили у Требеж и Тулежи. Њима су род Јеремићи и Вићентијевићи у Липљу, који су одавде отишли и призетили се у старе Ђорђевиће, има их 25 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Ђорђевићи су врло стара породица, некада у селу најјача, досељени из Старог Влаха из села Високе у првој половини 18. века. Некада су живели код цркве где су имали своје имање, данас су за разлику од старих времена врло слаба породица, свега их је три куће и славе Ђурђиц.
    -Митрићи, Лазићи, Аировићи, Крстићи, Мајсторовићи и Благојевићи: Далеко после Ђорђевића доселиле су се две породице данашњих Митрића из Горњег Колашина у првој половини 18. века, после аустријске окупације. После растурања од цркве Митрићи су се населили на Гоштици, а данас их има растурених по свим џематима, сродници су им горе неведени, има их 12 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Гајићи су се доселили у исто доба кад и претходни из Ликодре у Рађевини, има их 5 кућа и славе Аврамијевдан.
    -Војићи су се доселили кад и Гајићи (у књизи пише Бајићи) из Мокре Горе у Старом Влаху, њихов предак се призетио у старе Јеремиће у Грабљу, има их 5 кућа и славе Јовањдан.
    -Ћузићи, Радовановићи: Кад и Војићи доселио се из Отиловића у Полимљу стари Ћуза и призетио се у Јоксимовиће и од њега су данашњи Ћузићи или Радосављевићи са 6 кућа, славе Никољдан.
    -Гогићи и Јанковићи: Предак данашњих Јанковића населио се пред крај 18. века на сеосској заједници до села Клинаца некаквог Гогу из околине Крушева у Македонији и населио га као стругара. Од овог Гоге имају 4 куће правих Гогића и једна, у коју се призетио један од Горића из Граца, али који је променио презиме и презиме и славу, па постао прави Гогић. Њих је 5 кућа и славе Јовањдан.
    -Милинковићи су се доселили из Попучака на имање Ђорђевића после Првог устанка, има их 3 куће и славе Јовањдан.
    Новији су досељеници:
    -Ружићи су из Полимља из села Точи, славе Аранђеловдан.
    -Поповића (Глишина) задруга је из Дробњака у Црној Гори, у коју се Глиша призетио и слави Ђурђевдан и Никољдан.
    -Петровићи су из Бачеваца, села ове области, доселили се на купљено имање, има их 3 куће и славе Ђурђевдан.
    -Станишићи, предак се призетио у Крстиће а доселио се уз Бабинску Разуру од братства Станишића из Бјелушине у Старом Влаху, славе Аранђеловдан и Никољдан.
    -Бадњаревићи су дошли пре 10 година из Дољана у Црној Гори, славе Ђурђевдан.
    -Швабићи су пре 70 година дошли из Срема, из Бакотинаца, предак се населио као слуга па се после призетио у Томиће у Котлинама, има их две куће и славе Аранђеловдан.
    -Цветковићи су из Полимља, село Матаруге, дошли уз Бабинску Разуру, предак дошао као слуга па ушао на имање Лукића у Жуберицама, славе Ђурђевдан.
    У селу је 135 кућа од 17 породица.

    Занимање становништва.

    -Паунци се занимају земљорадњом, али поред ње заступљене су све друге привредне гране, као сточарство, воћарство и виноградарство. Готово свака привредна радња је заступљена подједнако. Земља је богата и даје довољно средстава за живот, а оскудицу у земљи подмирују куповином у суседним селима, откуда набављају поглавито сено и друге потребе за стоку. Паунци се ретко одају изучавању заната, а још мање селе из свог села.

    Појединости о селу.

    Пауне су саставни део Паунске општине у Срезу колубарском. Судница је код цркве и школа, а школа и црква су у средини села, близу ушћа Буковика у Реку. Гробље је код цркве и заједничко за цело село.
    Зајеничке преславе нема.

    Крај!

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Петница (по књизи Петњица), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Петница је на левој обали речице Бање, која извире у истом селу из Петничке Пећине. Кроз средину села тече са западне стране поток Поцибрава и дели га на два једнака дела. Горњи (јужни) део села је брдски, на секундарном терену и ненасељен, доњи (северни) део села је равнији, на терцијалном терену и пружа се преко Колубаре, скоро до окружног пута Ваљево-Обреновац. Сеоске куће и на једној и на другој страни су на плећима појединих брегова. По плећима горњег дела су вртаче, разноликог облика и величине и у вези с вртачама у Рогљевићу с којима чине целину. Стране горњих брда су врло стрме, камените, а понегде огољене и кршевите. Узвишења су: Деспића Брдо, Крушик и Милићево Брдо у горњем делу и Парлог у доњем делу с врло богатим падинама.
    Извора је доста. Чудновато је да су извори неупотребљиви, почем се већи део села служи речном и бунарском водом. Главнији су извори: Смрдан у Колубари, Стаковац на Парлогу, Смрдљиковац у Камаринама и Деспића Буннар у Поцибрани, извори у доњем делу; Понор на Рогљевићу, Попов Бунар испод Пећине, Мабинац у потоку и Милићева Вода у Мачинама, извори у горњем делу.
    Од текућина су: Бања, која избија јаким врелом из Петничке Пећине и иде источном границом села; Поцибрава, јак поток, који постаје од Бујачанског Врела и потока Бабинца, и утиче у Бању, на 300 метара испод њеног извора. У Поцибраву се излива млаква Мочило, јак извор у коме суседни сељаци киселе конопљу и лан; Златар, пресушан поток, који долази из Драчића и тече јужном страном села.

    Земље и шуме.

    -Петничке земље по равници су или наносне или црне смолнице, обе родне и врло подесне за обделавање. Најбоље зиратне земље су изван кућа по Колубари и Камаринама, а најлепше ливаде око Бање. Врло мало је зиратне земље на јужној страни и то су посне и кречне земље, које морају чешће да се натиру, па да рађају. Тако је Поље око цркве и Брдо до Рогљевића, а мало боље земље су по Крушицама и Мачинама, крчевинама новијег порекла.
    Петница је шумом богато село. Осоје брда Рогљевића изнад Пећине је пошумљено и кад се од Пећине пође у јужном правцу, безмало је сав јужни крај пошумљен. Кад се уз осоје пећинског брда и Деспића попнемо на раван, настаје шумски крај, познат под именом Мачине. Мачине су сеоска заједница у заједници са селом Бујачићем у простору више од 250 хектара. Других заједница нема.

    Тип села.

    -Петница је село разбијеног типа. Сеоске су куће у џематима. Џемати су на растојању од 150 до 500 метара а куће по џематима су или блиске или растурене, на растојању од 20 до 300 метара. Џемати су:: Петница, Брдо и Мачинари.
    Петница је око цркве и школе где су: Расулићи, Деспићи, Синђелићи, Тодорићи, Јањићи, Обрадовићи, Трифуновићи, Марковићи и Станишићи.
    На Брду су: Самоуковићи и Илићи.
    У Мачинари су: Радосављевићи и Перишићи.
    У селу је само једна једина већа задруга Милоша Јањића.

    Подаци о селу.

    -Петница (Петњица, Пећница) је према списку ваљевске епархије од 1735. година имала 24 дома. Према харачким тефтерима у1818. години имала је 14 домова са 14 пор. и 43 харачке личности.
    Према попису:
    -1866. године – 30(?) домова и 109 становника.
    -1874. године – 16 домова и 114 становника.
    -1884. године – 19 домова и 124 становника.
    -1890. године – 24 дома и 156 становника.
    -1895. године – 23 дома и 171 становника.
    -1900. године – 29 домова и 152 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 1,09 а процентни 1,01%.

    Име селу.

    -За име селу постоје два народна тумачења:
    1. Једни веле да је име Петњица донето са стране, из Дробњака, од тамошњег села Петњице.
    2. Други веле да је име Петњица дошло од Пећине и да се у почетку звали Пећиница и временом изменило у Петњица и Петница, најчешће име, које је у употреби.

    Старине у селу.

    1. Највећа старина у селу је садашња црква. Не зна се од када постоји у селу на садашњем месту. Садашња грађевина је од 1864. године и подигнута је на темељу старе цркве. Стара црква је много пута харана, пљачкана и паљена. Последњи пут горела је 1788. године а каменом озидана 1818. године.
    2. Код изврора Смрдљиковца, у Камаринама, и данас постоје велике сухомеђине летњиковца некадашњег спахије овог села.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Петница је старо насеље. Старе куће биле су на Деспића Брду, где се и данас распознају зидине и сухомеђине некадашњих зграда и домова. Одатле се село спустило Поцибрави, ближе води и данашњој цркви, па се после поједине куће изместиле на плећа појединих брда. Што је данас село растурено, долази од новијих досељеника.
    -Радивојевићи и Стекћи: Најстарије породице биле би Радивојевићи и Стекићи и сматрају се као старинци, али ниједне нема у селу. Радивојевићи су исељени и њихов последњи потомак у мушкој линији је у Рајковићу, селу ове облсти, одселио се уз мајку, која се преудала у Рајковић и тамо застао. Стекићи су нешто замрли, а нешто се иселили и њихов последњи потомак је у Ваљеву. Њихова имања су распродајом прешла у руке позније досељених сељака.
    -Деспићи: Најстарије породице данашње Петнице јесу Деспићи досељени пред крај 17. столећа из Пиве у Херцеговини. Предак Деспића доселио се као врло задружан човек и населио се на црквеном имању, на Брду, поред старинаца овог села; њих је, прича се, било једно време 8 задружних кућа, па пошто им је у породици било хајдука, ухвате се у некаквој крађи свиња и турска власт тог доба осуди их на прогонство, због чега се многе куће иселе у Срем у околину Винковаца и Бргуле у Тамнави, а сада је заостала само једна, од које су данашњи Деспићи, славе Јовањдан.
    -Трифуновићи (Синђелићи): После Деспића Турци су населили данашње Трифуновиће (и Сниђелиће). Њих је населио сеоски спахија, по имену Мурат, по коме се и Петница дуго звала Муратовац, нарочиото онај крај где су Трифуновићи насељени. Трифуновићи су пореклом из Заграда на Чеву, стара свештеничка породица, има их 5 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Јањићи су досељени уз Кочину Крајину из Горњег Вардишта у Старом Влаху, славе Никољдан.
    -Јовановићи-Самоуковићи: Око 1809. године доселили су се из Заовина-округ ужички јака свештеничка породица Јовановића-Самоуковића, која је старином из села Петњице у Дробњацима, од братства Караџића. Из ове породице су браћа Мојсеј, архимандрит манастира Рача, Дионосије, игуман манастира Ћелије и свештеници петнички Симеон и Алимпије, које помиње Јоаким Вујић у својим „Путешествијама“. Од Симеуновића сада у Петници има само једна кућа, која слави Ђурђевдан*
    *Чича Матија Игњатовић из Клинаца, кум Деспића од старине, прича да је на Брду, где су некада биле Деспића куће, била готово права чаршија због многих кућа, које су биле зидане по турском кроју, и да су заостали још подруми тих њихових кућа и да се ипод подрума налази закопано силно благо. За ово благо увек се прича да је описано у некаквој књизи, коју су стари Деспићи написали и собом у прогонству однели, и кад би ко могао доћи до те књиге дошао би до силног новца, који је Деспића кућа стекла хајдучијом. 1897. године с некаквом, старим правописом исписаном књигом, у којој су подаци породице Деспића, а из које се тек видело да су из Пиве, а пре се мислило да су старинци, наиђе у село некакав лепо одевен Сремац и по подацима, изложеним у књизи, отпочео откопавање старих зидина и тражење новца. Радио је на том послу скоро недељу дана, па је напустио место и посао због забране од стране надлежне полицијске власти. Ја нисам видео књиге ни њеног текста, а ово је причао писмени и трезвени Чича-Матијин син, који је углавном и руководио истраживањем и прекопавањем. Ово исто причају и остали сељаци, који су били, као радници посвећени у ово истраживање. После забрањеног рада посматрао сам дивне зидине и силне избе и нарочито подземне одаје, зидане од камена, у страни једне вртаче, како су заостале.
    -Марковићи: Њих су 1813. године населили Турци поред Трифуновића, досељених из Његуша у Црној Гори, који су у блиском сродству с Марковићима у Клинцима, њих је 6 кућа и славе Стевањдан.
    -Обрадовића дед доселио се из Годечева-округ ужички после 1820. године, славе Јовањдан.
    -Илићи су сишли 1874. године из Полошнице-округ ужички на купљено имање. Славе Ђурђевдан.
    -Расулића отац је из Жабара и привенчао се у Симеуновиће за попадију 1858. године, од њега су 3 куће и славе Јовањдан.
    -Перишића отац доселио се из Вражогрмаца у Црној Гори, славе Св. Петку.
    -Радосављевића отац доселио се 1870. године из Пипера у Црној Гори, славе Аранђеловдан.
    Перишиће и Радосављевиће село је населило у Мачинама на својој земљи, не каже се ни када, ни откуда нити коју славу славе, оп. Милодан.
    -Станишићи су скорашњи досељеници из Бјелуше у Старом Влаху, населили се на имању Јањића, славе Никољдан.
    У Петници је 28 кућа од 12 породица.

    Занимање становништва.

    -Петничани се занимају земљорадњом и воћарством, а осталим узгредно. Иако су у богатом крају, иако су им земље подесне са свако привредно занимање, мали их је број да сваке године нађу довољно средстава за исхрану, с тога су принуђени прибегавати и другим средствима занимања. Код многих су земље прешле у својину страних сељака и остли, на тако мало земље, да им је недовољно, ради чега надниче по селу, околини и у суседнонм граду. Неки се баве занатима, та и на тај начим привређују а неки и рабаџијањем. Иако Петница има доста сиротног стања, ипак се не селе из свог места.

    Појединости о селу.

    -Петница је саставни део Петничке општине у Срезу ваљевском. Судница, школа и црква су изнад Пећине, на једној узвишици, испод осоја Деспића Брда, све на имању црквеном. Сеоско гробље је у заједници са селом Бујачићем, у Пољу, и у близини цркве.
    Село нема своје сеоске преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Попучке и Горић, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Попучке су на десној обали реке Рабаса према Лукавцу. Сеоске су куће по плећима, падинама и јаругама, а спуштају се и у долину саме Колубаре. Кроз село протиче речица Кривошија и сеоске су куће на северној страни од ње. Земљиште сеоско на коме су куће неравно је и бреговито, али се врло благо спушта у рабаску и колубарску долину, које су равне, ненасељене и захватају доста простора. Главнија су узвишења: Мрамор до Забрдице, Кременица до Јасенице и Златарић, по врху до Дупљаја. Испод Мрамора спушта се 4 до 5 километара дугачка, врло дубока, од 20 до 200 метара широка Јаруга и силази у долину Рабаса. Јаруга је сува, обале јој се осипају и отискују у горњем крају, а само кад има кише и снега онда њоме отиче вода. С друга стране Мрамора постоји друга Јаруга, која је кратка, уска и продужава се у корито сеоске речице, којом отиче кишна и снежна вода у Кривошију.
    У Попучкама ако има извора, има их по јаругама или при силаску самих брегова у равницу. Свака кућа поред извора има и свој бунар, којим се служи. Главнији извори су: Шашића Бунар, Живковац у Јарузи, Филиповића Бунар, Иверак и др. Сељаци се служе још и речном и барском водом. Главније текућице поред пограничних река Колубаре и Рабас су Кривошија, која долази из Забрдице и Јасенице, тече кроз равнији јужни део села и улива се у Колубару. Речица, сеоски поток, којом се стаче кишна и снежна вода у Кривошију.

    Земље и шуме.

    -Попучке су једно од најбогатијих рабаских села квантитетом и квалитетом своје зиратне земље. Најбоље земље за кукуруз су око Колубаре, а за стрмне усеве по брдима, око села и по брдским и брежуљкастим падинама. Одличне ливадске земље су око Рабаса и ушћа Љубостиње, а особито добре земљре за испашу око Кривошије и Рабаса. Колубарски потеси зову се: Косирић, при ушћу Рабаса и Бранишевац на запад од ушћа Кривошије.
    Попучке мало имају своје шуме. По Колубари, Рабасу, Кривошији и Горићу појединци имају велике и најлепше забране у области од лиснатог дрвета, али главни део села трпи велику оскудицу у дрвима, те их морају куповати по суседним селима. Никаквих заједница нема у селу.

    Тип села.

    -Попучке су село разбијеног типа. Сеоске су куће збијене у поједине џемате, на растојању од 10 до 30 метара. Главни џемати села су данас спојени и њихове куће се мешају једна са другом. На западној страни од села одваја се један крај, под именом Горић. Горић је засебна и имовна и географска целина и потпуно одвојен од правог села, које се зове Попучке; он је новије насеље а не раселица овог села и сматра се као сеоски заселак. Са правим селом везује га малина (хоће рећи да их је мало, оп. Милодан) у насељу, лак саобраћај и близина.
    Џемати правих Попучака су: Јаружани, Брђани, Речичани, Кривошија и заселак Горић.
    У Јаружанима су: Симићи, Филиповићи (Војисављевићи), Антонијевићи, Матићи (Козлички), Мишковићи, Бранковићи (Бановићи), Чкрбићи, Станићевићи, Зазићи, Деспотовићи и Терзићи.
    У Брђанима су: Богићевићи (Кркићи), Рашићи, Милчевићи, Росићи, Нићифоровићи (Кеџићи), Богдановићи и Кузновићи.
    У Речичанима су: Ранковићи, Стојићи, Шашићи, Станковићи, Јанкићевићи, Пајићи, Нићифоровићи, Симеуновићи, Грбићи, Којићи, Мијаиловићи, Живковићи, Равићи и Милосављевићи.
    У Кривошијама су: Миловановићи, Мијаиловићи (Швабићи), Јелићи, Јовановићи, Радукићи, Милановићи, Милосављевићи, Радојичићи, Савићи, Павићевићи, Јевросимићи, Петронијевићи, Јаковљевићи, Станојевићи, Јеремићи (Настасићи) и Панићи.
    У Засеоку Горићу су: Алексићи, Јосиповићи, Зарићи, Савићи, Јелићи, Стојановићи, Пантићи, Ђукићи и Пејићи.
    У овом селу још је развијен задружни живот. Повеће су задруге: Нићифоровића, Зарића и Стојановића у Горићу.

    Подаци о селу.

    -Попучке су према списку ваљевске епархије из 1735. године имале 13 домова. Попучке са Горићем према харачким тефтерима из 1818. године имале су 80 домова са 113 пор. и 288 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 88 домова и 744 становника.
    -1874. године – 102 дома и 785 становника.
    -1884. године – 109 домова и 855 становника.
    -1890. године – 149 домова и 1141 становника.
    -1895. године – 123 дома и 977 становника.
    -1900. године – 127 домова и 1054 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 8,47 а процентни 1,17%.

    Име селу.

    -За име селу везана је ова прича у народу: У давна времена живео је неки Иван, страстан ловац, и у његово доба била је свуда шума, густа и непроходна и препуна срнама, кошутама и другом дивљачи. Једнога дана пође Иван у лов и код извора, званог Црквенац, запази чопор кошута и хтеде да пуца. У тај мах изађе вила пред њега и забрањиваше му да пуца, али Иван и против њене заповести убије једну кошуту, зашта га вила ослепи. Ослепели Иван дуго је остао усамљен на том месту, али кад се нађе у невољи да треба ићи, онда узе своју пушку и по њој, по пушци, дође својој кући. С тога, вели прича, што је слепи Иван дошао кући „по пушци“ село добије име Попушци, што се доцније промени у Попучке*.
    *У протоколима цркве рабровичке из 1837. године и доцније до 1843. године стари свештеници уписивали су ово село као „Попушци“ и Попучке.
    Имена џемата су по месту насеља, а име засеоку Горићу дошло је од силне горе, у којој је био насељен и у коме и данас има више шуме него у другим деловима села.

    Старине у селу.

    -У Јарузи, код Живковића кућа, постоји и данас, мада је свет доста разнео, још зидине неке старе цркве, које се називају Црквина, а извор поред њих Црквенац. Не зна се, од када су ове зидине, као ни ко је зидао цркву.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Старо село је било у Речици, куће су биле око кућа Јанкићевића на 300 метара од садашње школе. Готово су и данас овде старе породице.
    -Булајићи: најстарија породица у селу је била Булајића, чији је последњи потомак изумро пре 7 година, а од које има неколико разудатих одива у селу и околини.
    Најстарије породице у селу, после Булајића, су:
    -Терзићи, Јанкићевићи и Симеуновићи: Терзићи су дуго времена терзијска кућа а од пре 100 година стално свештеничка кућа, па и данас има из ове куће 3 свештена лица; она је у сродству са Јанкићевићима и Симеуновићима, има их 5 кућа, осим попова на страни, славе Ђурђиц.
    -Симићи, Пајићи и Којићи: Има их у свом крајевима Попучака, Пајићи и Којићи су потомци Симића, славе Јовањдан.
    -Шашићи и Станковићи: Шашићи су одувек живели на истом месту, око садашње школе и близи Јанкићевића; ово је некад једна од најугледнијих породица коју су Турци расељавали и које има по Поцерини*, данас их је са 3 кућа и једном Станковића и пука су сиротиња. Славе Никољдан.
    *У Накучанима и данас се налази повећа породица Шашића-Шешића пореклом из Попучака. Са овом породицом су у сродству и Срећковићи у Мрчићу и Милинковићи у Паунама.
    Досељене породице:
    -Деспотовићи, Богићевићи и Милчевићи: У најраније досељене породице рачунају се Деспотовићи, који су род баболучким Симеуновићима, досељени пред крај 17. века из Куча у Црној Гори, па се прво населили у Љештанском-округ ужички а одатле сишли Ваљеву и поделили се, па једни отишли у Забрдицу и Бабину Луку, а они дошли овде. Деспотовићима су близак ррод Богићевићи и Милчевићи, има их 8 кућа и славе Никољдан.
    -Мишковићи, Бранковићи и Станићевићи: Исто кад и Деспот, доселио се и стари Мишко (Милорад) с Повија на Чеву, и да није ова породица замирала, данас би била једна од најјачих у селу. Од овог Мишка су Мишковићи, Бранковићи и Станићевићи; има их 4 куће и славе Аранђеловдан.
    -Ранковићи и Стојићи: Мало после Мишка, али пре аустријске окупације, доселио се Ранко са својом породицом из Будимља у Старом Влаху. Од Ранка су Ранковићи и Стојићи, има их 6 кућа и славе Јовањдан.
    -Зазићи, Јелисавчићи, Рашићи, Нићифоровићи, Чубровићи, Јеремићи, Мирковићи и Кузновићи: У доба аустријске окупације, одмах првих година доселили су се из Барича-округ београдски данашњи Зазићи или Јелисавчићи. Они су се доселили у две куће и растурили се по целом селу, осим Горића и од њих су горе наведене фамилије, има их 15 кућа и славе Јовањдан.
    -Радукићи и Милановићи; Они су дошли мало поссле Зазића, али после аустријске окупације из Осата, досељени као мајстори, има их 7 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Радојичићи, Савићи, Јеросимићи, Петронијевићи, Станојевићи, Живковићи и Јеремићи: Предак (Радојичића) се доселио из никшићких Рудина после аустријске окупације, њима су у сродству горе наведене фамилије, углавном насељени по Кривошији, њих је 18 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Филиповићи и Војисављевићи: Уз Кочину Крајину сишао је Филип из Зарожја-округ ужички и од њега су ове две фамилије, има их 9 кућа и славе Јовањдан.
    -Антонијевићи: Кад и Филип сишао је из Стрмне Горе од тамошњих Романовића и Антоније од кога су Антонијевићи, има их 7 кућа и славе Никољдан.
    -Јаковљевићи, предак је дошао из Лелића уз Кочину Крајину, њих је 4 куће и славе Никољдан.
    -Стојановићи су прва породица у Горићу чији се предак доселио уз Кочину Крајину од Дробњака из Превиша, од породице Томића, Стојановића је 3 куће и славе Никољдан.
    -Зарићи су у Горићима, предак се доселио уз Кочину Крајину из Будимља у Старом Влаху, има их две куће и славе Ђурђевдан.
    -Матићи (Козлички): У Попучке је прешла Козличка породица од Козлице у Бачевцима из породице Томића уз Кочину Крајину, прво су били у Пироману па дошли овде, има их 3 кућа и славе Ђурђиц.
    У Првом устанку доселили су се:
    -Богдановићи из Маоча у Полимљу, славе Никољдан.
    -Равићи су из Суводања, доселила их Баба Рава, славе Томиндан.
    -Росићи су из Бранеговића од породице Милићевића, славе Ђурђевдан.
    -Грбићи су с Његуша у Црној Гори, славе Стевањдан.
    -Јосиповићи су у Горићу, дошли из Заруба од тамошњих Павића, славе Мратиндан.
    -Јовановићи су из Црвеног Дола на Чеву, славе Лазаревдан.
    -Мијаиловићи (Швабићи) су од неког Банаћанина, славе Ђурђевдан.
    Досељеници новијег доба:
    -Мијаиловићи су из Бабине Луке, предак се призетиоу Којиће, славе Ђурђиц и Јовањдан.
    -Милосављевићи-1 су на Брду, предак дошао из Оклеца као слуга, славе Никољдан.
    -Миловановићи , предак дошао из Оглађеновца као доводац од тамошњих Бражђана, славе Алимпијевдан.
    -Јелићи су из Солотуше-округ ужички, славе Јовањдан.
    -Милосављевићи-2 су у Кривошији, дошли из Стојића-округ ужички, славе Јовањдан.
    -Павићевићи су из Штрбаца у Старом Влаху, дошли уз Бабинску Разуру, славе Алимпијевдан.
    -Алексићи су у Горићи, дошли из Јасенице од истоимене породице на купљено имање, славе Лазаревдан.
    -Савићи и Јелићи су у Горићу, дошли из Чева у Црној Гори, славе Аранђеловдан.
    -Пантићи у Горићу су из Осата, славе Никољдан.
    -Ђукићи су из Маоча у Полимљу, славе Лазаревдан.
    -Пејићи су из Брезовице, села ове области, славе Ђурђевдан.
    -Чкрбићи су из Колашина у Црној Гори, славе Никољдан.
    -Панићи су у Кривошији, дошли из ваљевске Брезовице, славе Никољдан.
    У Попучкама и Горићу има 131 дом од 36 породица.

    Занимање становништва.

    -Попучани се занимају земљорадњом, воћарством и сточарством. Земљорадњом се баве на велико, вишак хране продају: Воћа има доста, суше га или продају сирово. Стоке гаје колико им је за домаћу употребу а највише пажње поклањају гајењу говеда. Поред овога Попучани се радо занимају и рабаџијањем, чему је знатно припомогао лепо урађен пут Ваљево-Београд, који иде низ Колубару и кроз атар овог села. Мало који сељак да зна какав занат а из села се никуда не селе.

    Појединости о селу.

    -Попучке су саставни део Лукавачке општине у Срезу ваљевском. Судница је у Лукавцу, школа у селу а црква у Рабровици. Гробље је у средини села на брду за Попучке, а Горић има засебно гробље.
    Попучке преслављају Спасовдан.
    Заселак Горић нема засебног кмета, школи долазе у Попучке а цркву иду у Ваљево. У прво време се звао Крушчић, па се ово заборавило и усвојило Горић због многе шуме, која је у доба насељавања морала бити.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Пријездић (по књизи Пријездићи), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Пријездић је на западним падинама маљенског огранка Чубрице. Сеоске су куће у осоју Чубрице и под њом самом, тако да су готово и куће и окућнице зашле у стране брда. Земљиште је кречњачко од секундарног кречњака са свима карсним облицима, неравно, сувише брдовито те и ово село спада у ред планинских села. Поред Чубрице, општег назива планине овог села, знатнија су узввишења: Градина, Церје, Косе и Крст, висови западног дела Чубрице. Градина и Крст су огољени а сви остали висови су пошумљени.
    Извора има и главнији су: Стублина у Гођевцима, Младош по дну села, до Жабара, по чему се зове цео доњи крај висоравни са вртачама Младош; Врело у Градини, Поповац у Голубовићима, и још неколико мањих извора.
    Од текућих вода је Врело, које тече по висоравни Младоша, па понире у једну његову вртачу, затим Поповица поток, богат изворима, али не јаким и слива се по дну села у Жабарску Реку.

    Земље и шуме.

    -Земље овог села око Поповице и на исток од ње до Чубрице, јесу терцијална језерска наслагања, добро наводњена и подесна за сваку врсту усева. На овим земљама има и добрих ливада и пашњака, али најглавније ливаде и пашњаци су на Чубрици по Косама. Младош од кречне глинуше, помешане са црвеницом, неродан па се мора редовно натирати. Овакве су земље на западној страни села, на којима се поглавито засејавају стрмни усеви.
    Шумом је село врло богато. Поред појединачних забрана по селу и западним висовима Чубрице, њен источни део је сав сеоска својина, а Градина и Церје опет породична заједница. Најлепши шумски крајеви по Чубрици су породичне заједнице Исидоровића, Голубовића и Градинаца.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа. Углавном се разликују три џемата. Први џемат је око Врела и испод Градине и зове се Градинци. Градинске су куће растурене у веће или мање породичне групе низ Врело. Куће су по увалама и вртачама око Врела, поједине групе далеко 50 до 200 метара а куће у њима на растојању од 20 до 50 метара. Друга група кућа је око Стублине и доњек тока Врела, то су Гођевци. Трећи је крај под самом Чубрицом, и ту су куће све једна до друге на растијању од 15 метара.
    У Градинцима су: Градинци (Нешковићи), Новковићи, Живковићи, Павличићи и Иванићи.
    У Гођевцима су Гођевци.
    Под Чубрицом су: Голубовићи, Бошњаковићи, Петронијевићи, Исидоровићи, Јочићи, Бугарчићи и Дамњановићи.
    У овом селу је врло развијен задружни живот. Веће су задруге: Живковића, Голубовића (три куће), Павличића и Градинска.

    Подаци о селу.

    -Пријездић је по харачким тефтерима из 1818. године имао 20 домова са 36 пор. и 82 харачке личности.
    Према попису:
    -1866. године – 31 дома и 256 становника.
    -1874. године – 38 домова и 290 становника.
    -1884. године – 44 дома и 302 становника.
    -1890. године – 49 домова и 390 становника.
    -1895. године – 48 домова и 377 становника.
    -1900. године – 53 дома и 408 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 4,74 а процентни 1,59%.

    Име селу.

    -За име селу не зна се откуда је.

    Порекло становништвва и оснивање села.

    -Пријездић има велику прошлост, наиме, прича се, да постоји од пре Косова и да је од породице данашњих Исидоровића било војника на Косову.
    -Исидоровићи, Живковићи, Новковићи и Иванићи: Ово село је основала породица Исидоровића, која је у почетку 18. столећа била скоро замрла и изгубила се. Стари Исидор, по коме се његови данашњи потомцу зову, био је протеран одавде, па се после отурио у хајдуке неких 30 година и тек када је ушао у године и предао се турским властима на веру, ови су веру погазили и осудили га на смрт. Срећним случајем спасао се и отишао поново у хајдуке и остао хајдук до смрти. Исидору је сродна кућа Живковића, за коју се држи да је од пре Косова, па и данас, била једна, те једна – никад неподељена. Из ове куће је и Исидор, па је из ње изашао уз мајку удовицу, која се преудала и собом га повела у друго село. Од овог Исидора, који је управо село и населио јесу: Исидоровићи, Новковићи, Живковићи и Иванићи, њих је у селу 12 кућа и славе Никољдан.
    -Бошњаковићи: Исидоров први син није имао мушке деце па је за живота очева, по жељи његовој, доселио неко Бошњаче, које је уз маторог Исидора хајдуковало и од њега су данашњи Бошњаковићи. Бошњаче је било родом из Горњег Вардишта у Старом Влаху, њих је 3 куће и славе Никољдан.
    -Јочићи: Исидор је за другу кћер својега првог сина привенчао некаквог Јочу, досељеног као хајдука из Сјенице и од њега су Јочићи са 3 куће а славе и они Никољдан.
    Оба ова призећивања била су по свршетку аустријске окупације ових крајева.
    -Градинци (Нешковићи) и Павличићи: Најстарији досељеници у селу су Градинци, које је населио поред себе стари Исидор за време аустријске окупације. Они су досељени из села Градине у Полимљу, негде ближе Тари, има их 7 кућа Градинаца (Нешковића) и 4 Павличића, славе Ђурђиц.
    -Петронијевића претке довео је Исидор од Пећи као попа првих година аустријске окупације, пошто му црква у Крчмару није имала попа. И онда и данас само једна кућа, славе Никољдан.
    -Голубовићи су се доселили пред Кочину Крајину као велика породица из Тепаце у Дробњацима; њих је 13 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Бугарчићи: Јоча је уз Кочину Крајину посинио једно залутало „Бугарче“ из Заплања иод њега су Бугарчићи, славе Никољдан.
    -Гођевци: Око 1810 године доселиле су се две породице Гођеваца из Осата у Босни од исте породице, од којих су и зарупски Гођевци, славе Лазаревдан.
    -Дамњановићису из Југова у Плимљу, доселили се уз Бабинску Разуру, славе Лучиндан.
    У Пријездићу је 53 куће од 9 породица.

    Занимање становништва.

    -Пријездичани се занимају поглавито земљорадњом, сточарством и воћарством. Стока и воће су најглавније занимање сваком Пријездичанину. Стоке ситније доста држе и сувате је по Чубрици и доњим селима, а на воће обараћају толику пажњу, да су се готово у том погледу истакли као најбољи воћари у области. Нема Пријездичанина ко не уме кола оправити и себи алатку направити. С тога се сваки још из малена одаје изучавању заната и ради га после у селу и изван њега. Због немања довољно земље и због незгоде у саобраћају, јер у овом селу са свих страна тешко да се може прићи, многе се породице после деобе и пре и данас удаљују из села и селе у равнија места, с тога их има у многим селима ове области.

    Појединости о селу.

    -Пријездић је саставни део Драчићске општине у Срезу ваљевском. Судница и школа су у Драчићу. Већи део села долази цркви у Драчићу а мањи иде у Крчмар. Сеоско гробље је у средини села, испод Голубовића и заједничко је за цело село.
    Село преславља Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Причевић, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Причевић је на обема обалама Обнице у њеном средњем току. Земљиште је неравно, доста уздигнуто и стрменито, те ово село спада у брдска села. Што има равнице је низ Обницу у њеном доњем делу. Главнија узвишења у селу су: Гувениште до Златарића, Осијањ до Балиновића, Гриновић и Рудине до Каменице, Клек и Мало Брдо до Мајиновића и Тупањаца. Сва су узвишења стрменита, кречњачка и каменита. По плећима су вртаче или каменитог дна или подесне за обделавање. Узвишенији део села на десној обали реке, зове се Рупе. Рупе су висораван од 2 километра дужине и 500 метара ширине испуњене многим вртачама, поређаним у низове с падом северу, Обници. Висораван је најлепши и најроднији део села, јер ју пресецају неколико потока и наводњавају, а уз то још и вртаче су резервоари за задржавање свакојаких наноса и муља.
    Извора је у селу доста, али су по крајевима и поред реке. Најлепши извори су: Врело, Стубилнна, Бунар, Возник, Бунарић и др. Најглавнија текућица је Речица, која извире у Врлобашу, у Мајиновићу и тече на исток упоредо са Обницом и пада у њу по дну села. У Речици, докле не сиђе у Рупе, пуно је извора а одатле их нема. У Речицу пада Тупањска река, која долази с југа од Балиновића, затим сеоско Врело и Бунарски Поток. Као точило спушта се од извора Возника поток Возник у Обницу. Оваква су точила сви потоци поред Обнице, они су кратки, стрмни и пуни плазова, те засипају луке поред реке. У овом селу са леве стране улива се река Каменица у Обницу.

    Земље и шуме.

    -Сами сељаци поделили су земље свога села на две врсте: рупарске и луке. Рупарску земље поред Речице и њених притока су врло лепе ливаде и пашњаци, а по брдима су само шуме, испусти и понека њивица. Рупарских земаља има и на једној и на другој страни реке. Луке су поред Обнице и подељене на двоје. Гриновић и Клен у средини села јако су притеснили Обницу, да се тешко провлачи измеђи њих, али су тиме створени и са горње стране велика проширења Горње и Доње Луке. По лукама су наносне земље врло родне и подесне за усеве и ливаде, с тога су најцењеније. Иако је у овом селу Обница најбогатија лукама, ипак је у селу мало зиратне земље.
    Шуме има доста, она је као сеоске куће по крајевима села. Шума је од лиснатог дрвета и има је доста и за грађу и за огрев. У шуми село нема заједница, али поједине породице имају, тако је Страна заједница својина Мирковића а и Лукића, затим заједнице Бошковића, Војиновића итд. Сеоска су својина точила и каменарнице поред Обнице.

    Тип села.

    -Сеоске су куће по крајевима, појединим узвишицама и растурене свуда. Куће су издвојене и поједине џемате, а џемати су тако поређанни да граде елипсу, чије је средиште код општинске суднице на Обници, а дужа оса у правцу југоисточном, у правцу простирања планинских коса. Према овоме Причевић је село разбијеног типа. Поједини џемати су породичних назива и сви један до другога а куће су на растојању од 20 до 40 метара.
    Пођемо ли од Златарића, па јужним крајем села, наилазимо редом на ове породице: Бошковићи, Станојевићи, Драгојевићи, Петарићи, Матићи, Војиновићи, Митровићи, Петровићи, Јанковићи, Тодоровићи, Милинковићи (Рупари), Васићи, Дивнићи, Поповићи-1, Поповићи-2. Све су ово породице са десне стране Обнице. Пређемо ли Обницу и пођемо источном крају са северне стране онда су: Лукићи, Мирковићи, Белићи, Јаковљевићи, Крајиновићи, Ковачевићи, Гајићи, Живковићи (Бранковићи), Танасковићи, Ракићи и Ђорђевићи.
    У селу је јако развијенн задружни живот. Већих задруга нма, али осредњих од 15 до 20 душа има доста и готово је свака трећа кућа задружна. Јаче задруге су: Јаковљевића, Белића и Јанковића по две куће, затим Бошковића и Војиновића по једна кућа.

    Подаци о селу.

    Причевић је према списку села ваљевске епархије од 1735. године имао 14 домова. Према харачким тефтерима из 1818. године имало је 48 домова са 64 породица и 134 харачких лица.
    Према попису:
    -1866. године – 80 домова и 598 становника.
    -1874. године – 93 дома и 711 становника.
    -1884. године – 102 дома и 759 становника.
    -1890. године – 114 домова и 828 становника.
    -1895. године – 112 домова и 862 становника.
    -1900. године – 128 домова и 974 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 13,92 а процентни 1,92%.

    Име селу.

    Име селу Причевић је врло старо, јер се и ово село налази у списку села округа ваљевског из 1737. године записано као Priezevicz. Откуда је овакво име селу прича се ово: У овом селу, прича се, да је на Обници, код извора Стублине, са леве стране реке била некда велика маџарска варош, коју су Турци, кад су ове крајеве освојили, разорили и њене становнике растерали, те се ови иселили у Угарску. Кад су се нове породице доселиле на ова згаришта и стално населиле, онда су, налазећи по згариштима и зушевинама многе драгоцености и заостатке увек причале о великом богатству својих претходника, те народно предање вели, што су много причале по околини о војој срећи и добру, што их је постигло досељењем у ово село, околни сељаци прозову их Причевићи, Причевчани, због чега тај назив остане и име овом селу.

    Старине у селу.

    1. На реци Обници, испод Мирковића кућа, у Горњим Лукама, око извора Стублине, било је некад велико насеље, данас под именом Селиште. Народ овог краја држи да је ту било велико рударско насеље, прави град, у коме је преређивана руда, вађена у Бобови и Врагочаници, селима ове области. У народу се прича да је руда прерађивана и припремана за топљење и прераду водом извора Стублине и Обнице, што доказују многи чункови, који се изоравају и дан данас у Селишту. Град се држи да није био српски, већ маџарски и да су га Турци разорили и његове становнике растерали, кад су ови крајеви освојени. Становници града по причању иселили су се у Угарску и населили по тамошњим градовима. Да је Селишту уистину било некакво насеље дакоз су, поред старих чункова, још и остаци тесаног камена, зидова, цигле и појединих ствари, од чега је много тога, шта је низом времена разнето и растурено.
    2. Из Сокола и Сребренице у турско доба, а може бити и раније, силазио је преко Врагочанице и Каменице стари пут, који се спуштао Ваљеву. Овај пут и дан данас је врло лепо очуван и он је у Селишту калдрмисан и силазио реци, па је левом страном реке ишао све до краја овог села, одакле је после скретао преко Брда и спуштао се у Буковицу и одатле преко осталих брда Ваљеву.
    3. У Речици у Милинковићима је црква. Садашња црква је на десној обали Речице, докле је стара била под Брдом, са леве стране. Црква је од камена и зидао ју је, као своју парохијску црркву, кнез Јован Бобовац око 1830. године.
    Стара је црква била од брвана и даском покривена и за њу се прича да је из велике давнине*.
    *Кад сам био код ове цркве, свештеник г. Ср. Тодоровић показао ми је стари антимис исте цркве из 17. столећа, који је осветио јерусалимски патријарх Кирил.

    Пореко становништва и оснивање села.

    -Причевић је врло старо насеље. Доказ велике старости су заостаци некадашњих насеља а уз то и традиције о појединим породицама. Традиције сеоске тврде да после разарања старог града овде дуго нико није живео. За данашње породице зна се да су досељене, али је њихово досељење било давно.
    -Петарићи (Матићи, Јанковићи, Перовићи, Митровићи); Белићи (Ракићи, Танацковићи, Мирковићи, Лукићи, Јаковљевићи Гајићи); Милинковићи ( Дивнићи и Поповићи-1): најстарије досељене породице и оснивачи села су: Белићи, Милинковићи и Петарићи. Све су три породице од једног братства, али само из велике давнине; досељене су из Звјезда или Чадиња у Полимљу, само то њихово досесељавање било је пре почетка 18. века. Још у најраније доба, кад су се ове три породице доселиле, оне су се још онда распоредиле овако како су и данас, па се нису имале потребе ни мешати, све три породице имају своје потомке како је наведено, има их 89 кућа и славе Никољдан а има их доста и одсељених.
    -Бошковићи* су по времену досељења одмах иза претходних је породица Бошковића, досељена из Осата у Босни, чији се предак населио као мајстор пред аустријску окупацију. Бошковићи су се расељавали, њих је 12 кућа и славе Алимпијевдан.
    *Из ове породице је отац чувеног српског књижевника и академика пок. Милана Кујунџића-Абердара.
    -Крајиновићи, Ковачевићи су се доселили из Гацка у Херцеговини од тамошњег братства Ковачевића у време аустријске окупације. Крајиновићи су назвати по томе што им је неки предак много „крајинио“ по Босни и Херцеговини, род су им Ковачевићи има их 8 кућа и славе Ђурђиц.
    -Живковићи су се, такође, доселили из Гацка у Херцеговини у време аустријске окупације, има их 5 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Станојевићи су пореклом од Костојевића-округа ужичког, предак сишао као мајстор после Кочине Крајине и овде застао, има их 5 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Поповићи-2. Друга породица Поповића је пореклом из Јајца у Босни. Стари поп Танаско Милинковић није имао мушке деце, па узео кћери у кућу терзију из Јајца и од њега је Поповића кућа која слави Часне Вериге. Терзија се доселио пред Кочину Крајину.
    -Драгојевићи, предак доселио се као слуга у Првом устанку из Маоча у Полимљу и од њега су две куће, славе Лазаревдан.
    -Васићи, предак је доводац из Остружња и од њега су две куће, славе Аранђеловдан.
    Скорашњи досељеници:
    -Тодоровићи су се доселили пре 32 године, домаћин куће је био свештеник, дошли су из Београда, славе Никољдан.
    -Ђорђевић је доводац из Лопатња, слави Ђурђиц.
    У Причевићу је 126 кућа од 10 породица.

    Занимање становништва.

    -Причевчани се занимају земљорадњом и воћарством а узгред и сточарством. Земље је у селу мало и из године у годину поједине породице после деобе селе се у равнија места, остављајући своја имања, која доцније продају сродницима и другим сељацима. Неки од сељака купује око Ваљева имања и тамо засејавају потребне усеве. Причевчани се радо одају изучавању заната, трговини па и надничењу, с тога се понајлакше и исељавају.

    Појединости о селу.

    Причавић је саставни део Причевачке општине у Срезу подгорском. Судница је у селу, на Обници, црква у Речици а школа у Каменици.
    Село преславља Николаје.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Рабас*, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    *Ово село описивао је и г. Свет. Д. Петровић, парох бранковачки, али се његовим описом не може нико користити, јер су без вредности.

    Положај села.

    -Рабас је сав у Јаутини и на обема обалама истоимене речице. Јаућански висови су висока брда, врло стрменита и каменита. По дну села до Котешице и Доње Буковице издиже се Царић, велики шумски крај, чији су висови тако исто стрменити, шумовити и каменити. Земљиште је од секундарних стена.
    Извора је у селу мало и око кућа су, њима се поједине куће служе, и познатији су: Сенића Бунар, Чесма у Рабасу, Емрековића Водица и др. У Јаутини из неколико извораца сливе се речица Рабас, која у селу ретко пресушује. Рабас тече са северан на југ, докле не изађе из села, па одатле окреће на исток и тако тече непромењено до ушћа у Колубару. Кућа сеоских има и око реке и по падинама ових коса, које спајају Царић са Јаутином, али река не смета никоме.

    Земље и шуме.

    -Зиратне је земље посве мало, она је око кућа, реке и по падинама појединих јаућанских косаница. Земља је сувише посна, сува, шљунковита од силиних распаднутих пешчарских стена, врло неродна, тешка и за ђубрење и за рад. На оваквој земљ, осим на места низ Рабас, тешко може шта да успева, изузимајући воће и шуму.
    Рабас је шумско село. Шуме има пет пута више него зиратне земље. Сва је Јаутина сеоске заједница, а поједини брегови изнад кућа су опет породичне заједнице. Шуме има довољно и за грађу, огрев и жежење ћумура без обзира што се мниго утамањује, мада и околни сељаци имају знатних удела у њој ипак су рабашке шуме и велике и непрекидно расту и још им се у том развоју не може стати на пут.

    Тип села.

    -Рабас је село разбијеног типа. Куће су у два џемата, с једне и друге стране реке. Имена џемата су породични називи а куће појединих породица су удаљене од 20 до 200 метара.
    У Рабасу су: Сенићи, Милићевићи, Савићи, Симићи, Петровићи, Максимовићи, Емрековићи, Стојановићи и Пантелићи.
    Рабас је једино село у ваљевској Подгорини у коме у последњих 50 година нема задруга.

    Подаци о селу.

    -Рабас је према харачким тефтерима из 1818. године имао 17 домова са 24 пор. и 39 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 18 домова и 120 становника.
    -1874. године – 21 дом и 147 становника.
    -1884. године – 25 домова и 159 становника.
    -1890. године – 26 домова и 194 становника.
    -1895. године – 37 домова и 178 становника.
    -1900. године – 28 домова и 164 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 0,88 а процентни 0,81%, где становништво последњих година нагло опада и више је женских него мушких глава.

    Име селу.

    -Рабас име села дошло је од имена речице Рабаса, а држи се да је и једно и друго дошло од имена Рабас, како се звао неки Турчин, који је живео у овом селу, чему се не може поклонити никаква вера, јер се име Рабас, као име жупе помиње још и 1426. године.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Рабас је старо село, а прича се да је и као Котешица пре 300 година било турско насеље, па кад су се Турци иселили, да су се тек онда почеле насељавати породице наше народности.
    -Сенићи: Прва породица у селу је Сенића, насељена у почетку 18. века из далматинског Сења, одакле је њихов предак због честих ускочких упада био приморан да се сели. Турци су га, прича се, довели овде и населили. Из ове је породице, која је крајем 18. столећа била најбогатија и најугледнија у ваљевској Подгорини, био кнез Јока из Рабаса, закнежен 1797. године. Сенића има 9 кућа и славе Јовањдан.
    -Емрековићи: После Сенића одмах се доселила породица Емрековића из Бирча, само пре досељена од Ненадовића (вероватно Љуба мисли на Проте Матеје Ненадовића породицу, која је такође из Бирча, оп. Милодан), а од исте породице. Из ове је породице Јован Рабас, члан окружног ваљевског суда 1804. године, њих је 3 куће и славе Алимпијевдан.
    -Рудићи (Милићевћи, Симићи, Петровићи и Максимовићи) су досељени у почетку 19 столећа из никшићких Рудина, где су се прво населили негде у Рађевини, па прешли у Лопатањ, село ове области и тек после сишли у ово село. Рудића потомци су наведени, има их 8 кућа и славе Лучиндан.
    -Савићи, предак се доселио у Првом устанку из Брвенице у Полимљу и населио се као слуга у овом селу, има их 3 куће и славе Св. Петку.
    -Стојановићи, дед им се доселио као мајстор из Црвице код Бајине Баште и населио се у овом селу, има их 3 куће и славе Томиндан.
    Новији досељеници:
    -Емрековићи-2, предак се доселио из Годочева-округ ужички, призетио се и примио презиме Емрековић, славе Никољдан и Алимпијевдан.
    -Пантелићи су досељени 1876. године од Вражогрмеца у Црној Гори, слае Св. Петку.
    У Рабасу је 28 кућа од 7 породица.

    Занимање становништва.

    -Рабашани се занимају свима привредним пословима, којима и остали сељаци ове области, земљиште је сиромашно, стоке немају а воће се без стоке лако не подиже, а шуме нису велике цене и нема навоза ни пута. Све ово је допринело крајњој сиромаштини у селу и његовом наглом опадању последњих деценија прошлог столећа. Сиромаштина у земљу нагони Рабашане на аргаштину по околини и радњу на туђем земљишту, не би ли се дошло до мало бољих средстава за живот.

    Појединости о селу.

    -Рабас је саставни део Буковичке општине у Срезу подгорском. Судница је у Буковици, школе немају а црква је у Бранковини. Гробље је заједничко.
    Преслављају Први дан Тројица.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Равње, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Равње су на јужном крају Драчићске Висоравни. Сеоске су куће с обе стране једне текуће воде на овој висоравни, потока Буковика; оне су или у осоју оних брда, која с јужне стране затварају висораван, или у присојним падинама брегова, који су на левој обали Потока. Главнија су узвишења са јужне стране: Вучјак и Кик, кречњачки ртови, наставак пријездичке Чубрице, а са северне стране Беловац, плећасти кречњашки рт, на коме су црква и школа драчићска.
    Извора је у селу, изузетно од Драчића и других села на овој висоравни, доста. Изворима се народ служи али за мало, јер готово сви пресушују, па народ трпи велику оскудицу у води, коју мора добављати с Граца и са извора из суседних села Заруба и Пријездића. Поред изворске воде народ употребљава барску и језерску воду. Поток Буковик извире у селу од неколико извора, који се зову Стублине, а који преко лета пресушују. Правац је потока, докле тече кроз село, источан и на крају села скреће на север и тече у том правцу, докле се не изгуби у вртачама зарупским. Сви сеоски извори су око овог потока; тако испод Стублина су: Антонијевац, Саставци, где се у Буковик улива суви Равањски Поток и Врело. Једини извор изван потока је 1882. године отворени извор између Кика и Вучјака, готово при врху њиховом, Медљанка, која никад не пресушује, али јој је тешко прићи, па је неупотребљива.

    Земље и шуме.

    -Равањске се земље брдске и кречуше, суве, лакорадне и препуне вртача и долова. На овим земљама особито успевају стрмна жита, докле ливаде су или око Буковика или по Бачевачкој Висоравни и називају се Равње. Добрих ливада и пашњака нема, а добрих виноградских земаља има доста на Беловцу. Земље су највише испод и изнад кућа, али никад у непосредној близини. Боље зиратне земље су: Јуришевац испод Медљанике, Брдо око Језера, Равње и Поток.
    Шуме су наставак петничких Мачина, које се овде на Беловцу завршавају. Шуме су од лиснатог дрвета, шеварице, а мало је крупније шуме. Осоје Кика и Вучјака пошумљено је и то је све сеокс својина, где се шума особито гаји и негује. Сеоских заједница има и по Равњу и то су породичне заједнице, заједнички испусти две или три сродне породице.

    Тип села.

    -Равње је село разбијеног типа. Село је подељено у 5 џемата, који су један до другога, чије су куће измешане и удаљене једна од друге од 20 до 150 метара. Џемати, почев од запада, па низ поток су: Ровчани, Табанџелије, Кличани, Поточари и Шуминчани.
    У Ровчанима су: Башићи (Павловићи), Госпавићи, Радоњићи, Милићевићи и Јеринићи.
    У Табанџелијама су: Адамовићи, Перишићи, Стаменићи, Максимовићи и Иконићи.
    У Кличанима су: Јездићи, Обреновићи и Познановићи.
    У Поточарима су: Каљушићи и Јевтићи (Шестићи).
    У Шуминчамима су: Грујичићи, Костадиновићи и Стевановићи.
    Мало је задруга у селу, свега су Јевтића и Иконића, и то задруге са преко 18 чељади.

    Подаци о селу.

    -Према списку села ваљевске епархије од 1735. године Равње (Равни) су имали 23 дома. У попису од 1818. године Равне, Рамне и Равње имале су 19 домова са 25 пор. и 63 харачке личности.
    Према попису:
    -1866. године – 40 домова и 248 становника.
    -1874. године – 41 дом и 273 становника.
    -1884. године – 41 дом и 301 становника.
    -1890. године – 45 домова и 328 становника.
    -1895. године – 48 домова и 340 становника.
    -1900. године – 48 домова и 332 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 2,24 а процентни 0,82%, где је стално више женских него мушких глава.

    Име селу.

    -Име селу дошло је од имена висоравни Равње. Над Киком и Вучјаком и западним висом Брдима уздиже се Бачевачка Висораван, чији јужни део је својина овог села и зове се Равње.
    Име села је врло старо, јер га налазимо с почетка 18. столећа, где се под именом Ramle налази у списку хајдучких села округа ваљевског за веме аустријске окупације из тога доба. У том списку стоје да Ramle имају 12 кућа и да су један час хода далеко од Ваљева.
    Називи џемата су по местима досељених породица: Шуминчани по селу Шумама, Ровчани по Ровцима, Табанџелије по занату, Кличани по неком виђеном претку Павлу Клици, који је имао тај надимак, а Поточари по Потоку, у коме су.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -За Равње се прича да постоји од Косова и да је у њему живело пет породица, међу којима је била најугледија неког Антонија. За овог Антонија прича се да је из села с 12 својих коњаника (копљаника) отишао у бој на Косово и да је пре него што је пошао у пољу Јуришевцу вежбао се са коњима и копљаницима. По Антонију, а поље на коме су вежбали, названо је Јуришевац. И Антоније и свих 12 копљаника изгинули су на Косову,а њихове су се породице иселиле из села, а данашње породице су досељене.
    -Кличани (Јездићи, Обреновићи, Познановићи, Максимовићи): Најстарија досељена породица су Кличани, чији се предак Павле Клица доселио из Шареника у Старом Влаху у почетку 18. столећа и населио у Табанџелије. По Павли Клици и његови потомци се зову Кличани, мада има и другихе (већ наведених) презимена. Њих је 19 кућа и славе Мратиндан.
    -Милићевићи, Јеринићи, Радоњићи и Иконићи: После Клице доселила су се два брата Ровчанина Радоња и Радован а од њих су данашњи Ровчани, пореклом из Роваца у Црној Гори, има их 8 кућа и славе Јовањдан.
    -Грујичићи и Стевановићи: У другој половини 18. века пред 4. аустријски рат сишли су из села Шума близу Ивањице у Старом Влаху Шумничани, названи по селу одакле су се доселили. Доселиле су се две породице; Грујичића, 5 кућа и славе Аранђеловдан и Стевановићи, 6 кућа и славе Ђурђиц.
    -Перишићи, Адамовићи и Стаменићи: За горњима су се доселиле су се Табанџелије. Они су из села Гостиља у Старом Влаху, названи су Табанџелије што су умели правити опанке. Стаменића има и у Стублинама у Посавини, има их 10 кућа у Равњима и славе Јовањдан.
    Уз Кочину Крајину су дошли:
    -Башићи (Павловићи) из Заграде у Црној Гори, славе Аранђеловдан.
    -Каљуше су из Језера у Дробњацима, славе Стевањдан
    -Јевтићи (Шестићи) су такође из Језера названи су Шестићи, што им је предак, који се доселио имао шест прстију, славе Јовањдан.
    -Госпавићи су дошли после 1840. године из суседног села Богатића. Доселиле се две куће од којих је једна замрла а доселио их је један сродник, који је био писар у општини, славе Никољдан.
    -Костадиновићи су скорашњи досељеници из Штрбаца у Старом Влаху и населили уз Бабинску Разуру, не каже се коју славу славе.
    У селу је 56 кућа од 10 породица.

    Занимање становништва.

    Равањци се занимају свима провредним пословима, којима и суседни сељаци ове области. Главна су им занимања земљорадња, сточарство и воћарство. Да би имали повише зиратне земље купују је по доњим селима и тако добивају места за пролетње сјављивање својих оваца. Доста их силази поради заната у доња села и тамо застају, а по селу готово сваки учи по какав занат и ради га у околини.

    Појединости о селу.

    -Равње су саставни део Драчићске општине у Срезу ваљевском. Судница, школа и црква су у Драчићу. Гробље је издељено по крајевима.
    Село преславља Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Рађево Село, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Рађево Село је на северозападној страни града Ваљева, уз речицу Љубостињу, са обе њене стране и до самога извора. Земљиште је брдско и неравно, северни је део од секундарних стена, докле је јужни од терцијерних. Главнија су узвишења: Боричевац, Дивље Брдо, Погледала и Царић, висови на граници села и пошумљени.
    Извора је у селу доста, али има и бунара готово свака кућа. Главнији су извори: Ђурђевића Чесма, Драгојловића Бунар, Митрашиновића Бунар и др. Текућица је Љубостиња, чији је извор у Царићу и постаје од два потока. Љубостиња тече у југоисточном правцу и протиче кроз град Ваљево, пресушује, врло је бујна, не плави село али је плавила град Ваљево*.
    *Познате су и запамћене три поплаве у Ваљеву: мајске 1884. године и две јунске 1894. и 1897. године.
    У Љубостињу утиче с десне стране Ђурђевића Поток а са леве стране Дрочински Поток, који оба пресушују и имају воде само када име снега и кише.

    Земље и шуме.

    -Рађевске су земље изван кућа и око Љубостиње. Брдске су земље суве, посне али нагнојене дају добар род. Љубостињске су земље наносне, смолне и врло родне, подесне за ораницу и косаницу. Добрих ливада и пашњака има само низ Љубостињу.
    Шуме су главно добро овог села. Цело село је у шуми, тако ду му се куће никако не виде. Најбољи шумски крајеви су са северне и западне стране села. Шумски крајеви су Царић и Дрочине, готово без икаквих пропланака. Дрочине, назване по густој шуми, су сеоска заједница и спојене са грбовичким шумама. Шуме има у довољној мери и за огрев и за грађу, а у њима су од великог интереса поједине породичне заједнице Драгојловића, Крунића и Ђурђевића забрани.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа, раздељено у три мале, где су куће на растојању од 20 до 50 метара. Мале су удаљене једна од друге 300 до 700 метара. Изнад Кличевца је прва мала Дрочине. Преко потока на западну страну, с обе стране Љубостиње Драгојловићи, а више њих, око извора Љубостиње, Ђурђевићи.
    У Дрочинама су: Гавриловићи, Митрашиновићи, Јанковићи, Јездићи, Јевтићи, Бранковићи, Росићи и Јовановићи.
    У Драгојловићима су: Драгојловићи, Јакшићи, Марковићи, Вучићевићи, Мићићи, Ђукићи, Милановићи, Чворићи, Танасићи и Бесеровци.
    У Ђурђевићима су: Ђурђевићи, Јаковљевићи, Мишићи и Крунићи.
    У Рађевом Селу има задруга, али те задруге нису велике. Повеће задруге су Драгојловића, Танасића и Милановића.

    Подаци о селу.

    -Према харачким тефтерима из 1818. године Рађево Село је имало 6 домова са 6 пор. и 16 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 35 домова и 503* становника.
    -1874. године – 42 дома и 282 становника
    -1884. године – 43 дома и 303 становника.
    -1890. године – 44 дома и 374 становника.
    -1895. године – 50 домова и 395 становника.
    -1900. године – 60 домова и 430 становнка.
    *Очигледна је грешка код броја становника при попису из 1866. године, оп. Милодан.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 6,28 а процентни 1,88%, где је више женских него мушких глава.

    Име селу.

    -За име селу везане су ове две народне приче:
    1. По првој причи име селу су дали Турци по томе, што је увек у њему рађала најбоља пшеница у околини.
    2. По другој причи име селу дошло је од имена Рађо (Радован) из најстарије породица Радића, којега су Турци тако звали па су, вели се, по њему назвали и Рађево Село.
    Имена мала су или називи породични као Драгојловићи и Ђурђевићи или по имену шуме и брда Дрочине.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Радићи: За ову пре неколико деценија замрлу породицу не зна се да су се и са које стране доселили. Уз ову породицу везано је, по народном веровању, и име села.
    -Јакшићи (Марковићи, Мићићи и Мишићи): За Јакшиће се, такође мисли да су старинци, има је и данас мада се селила у Срем. Ова породица, као и некада Радићи, је у крају села, који се зове мала на север од Драгојловића, где су отприлике данас куће Марковића. Њима су сродне поменуте породице, њих је 6 кућа и славе Јовањдан.
    -Гавриловићи су од Гаврила и његова 4 сина досељени уз Кочину Крајину из Роваца у Црној Гори, а по некима из Пјешиваца (пре ће бити да су ови други у праву). Гаврило се населио у Дрочинама изнад Кличевца и од њега су Гавриловићи, њих је 10 кућа и славе Јовањдан.
    У периоду од 1804. до 1811. године доселиле су се ове породице:
    -Митрашиновићи су са Цеклина у Црној Гори, славе Ђурђевдан.
    -Ђурђевићи су из Куница, села ове области из породице тамошњих Ђурђевића, чији се предак призетио у Јакшиће, има их 7 кућа и славе Јовањдан.
    -Драгојловићи: Предак се доселио из Годочева-округ ужички, дошао као мајстор у село, од њега су 3 кућа, славе Јовањдан.
    -Танасићи, њихов дед се доселио из Кремана-округ ужички (негде пише да је то Стари Влах) као надничар, од њега су 3 куће и они славе Јовањдан.
    -Милановићи и Чворићи, предак се доселио из Туђина, села ове области; с њима су у сродству Чворићи, има их 6 кућа и славе Ђурђиц.
    -Јевтићи, дед се доселио из Пипера у Црној Гори, има их две кућа и славе Аранђеловдан.
    Познији досељеници, у периоду од 1820. до 1900. године су:
    -Бесеровци из Бесеровине у округу ужичком, населили се као мајстори, славе Стевањдан.
    -Крунићи су прешли из Доње Буковице на своја имања, око Царића, где су и данас, њих је 7 кућа и славе Никољдан.
    -Бранковићи су из Доње Буковице, прешли после деобе на своје имање, њих је две куће и славе Никољдан.
    -Јездићи су из Пјешиваца и населио се на имање Јевтића, славе Зачеће Св. Јована.
    -Јаковљевићи су у Ђурђевићима, доселили се из Мургаша у Тамнави, славе Михољдан.
    -Ђукићи су из Доње Буковице од тамошњих Аврамовића, доселили се на купљено имање и славе Ђурђевдан.
    -Вучићевићи су из Штрбачке Реке у Старом Влаху, населили се на имање Јакшића, славе Лучиндан.
    -Јовановићи су у Дрочинама, доселили се из Ђиновића у Црној Гори, славе Ђурђевдан.
    -Росићи су се доселили из суседног села Забрдице, дошли на имање купљено од Јевтића, славе Никољдан.
    У Рађевом Селу има 57 кућа од 17 породица.

    Занимање становништва.

    -Рађевци се занимају свима привредним занимањима, којима и остали сељаци ове области. Земља им је богата и даје толики род, колико им је довољно за исхрану и да по нешто продају. Воће особито гаје и производе а тако исто обраћају довољно пажње гајењу стоке, нарочито свиња, за које су сеоски забрани добро дошли. Готово сваки сељак сече и продаје шуму из својих властитих забрана. Занате не уче, а немају ни потребе, пошто су уза само Ваљево и не селе се никуда.

    Појединости о селу.

    -Рађево село* је саставни део Грабовичке општине и Срез ваљевском. Судница је у Грабовици изнад Дрочина, црква у Ваљеву а школе немају нити своју децу куда шаљу. Гробље је издељно по крајевима.
    Село нема своје заједничке преславе.
    *Мали део овог села, насеље од 12 кућа, већином градских надничара, досељеника из разних крајева, одвојено је од овог села и придодато општини града Ваљева, под називом Рађево Село. Како су у овом крају слабо заступљени земљорадници, већ поглавито надничари и сиромашније градске занатлије с тога и насеље није узето у обзир приликом описивања села. И сами сељаци из Рађевог Села не признају ове ваљевске насељенике као своје сељаке и никакве заједнице немају са њима.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Ребељ и Мијачи, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Ребељ је на левој обали реке Јабланице или у самомм Јабланику. Ребељ је право, управо типско планинско село; куће су над јабланичким кањонском клисуром, изнад ње у врху Ребељске Реке, по доловима појединих потока и у самој планини. Земљиште је брдовито, без пута и јавног саобраћаја, од моћних секундарних кречњака, у чијој су подини рудоносни кварцити. На једној страни над селом је планина Јабланик, на западу опет над селом Медведник, а у подножју су и по селу брда: Мијачко Брдо, Виловица, Стијена, Црна Стијена, Викалица, Мали Медведник и Крушик. Поједина брда су прави кречњачки ртови пуни чукара, пештера, чотова и других кречњачких одлика, нарочито брда, која су уз Јабланицу. У овим брдима и њиховим падинама поред Јабланице има поред пештера још и прерасти, точила и плазова. Сва су брда осим Мијачког Брда, Крушика и Викалице завршкаста, докле су ова плећата, препуна вртача и вртачастих долина. Изузетак је од овога мали део села, који се зове Мијачи, који су на јужном делу велике терцијерне језерске котлине Поћуте.
    У северном делу села врло је мало извора. У Мијачима су два врела, који после кратког тока падају у Јабланицу. У западном делу села је само Васина Вода, извор у подножју Малог Медведника. У оном делу села, под Јаблаником, има пуно извора, познатих под општиме именом Вреоци, од којих постају многи поточићи и граде Ребељску Реку, која има правац југозападни, као и главни јабланички и медведнички венац. Овај правац има река до својих става са Вујиновачком Реком, где њих две граде Јабланицу, која од става узима северозападни правац. Од Мијачких врела постоји непресушни поток Мијачки Поток, који после кратког тока пада у Јабланицу, одмах по њеном излазу из клисуре.

    Земље и шуме.

    -Земље је у селу мало, највише је у Мијачима и по плећастим бреговима и брдима. Земља је слабе родности, каменита је, плитка и кречна, те с тога се мора редовно натирати, да би могла ма какав род доносити. Мијачке су земље камените, али пошто су смолнице и наводњене и цене се као најбоље у селу. Ливада и пашњака у селу и око кућа нема, али по плћима свих каменитих брда има исувише великих испуста. Поједине њиве по брдима кратког су века, јер их се врло често атмосферска вода, ако се не ограђују каменим зидовима, односи. Ливаде и пашњаци су на Јабланику и Медведнику и тиме особито подесне за ситну стоку, које сељаци и држе у великој мери.
    Шуме је исувише у селу, премда су сви висови поред Јабланице голи кршеви. И овде је јабланичка и медведничка шума на првом месту. Шума је од лиснатог дрвета и само по селу овде-онде да је својина појединаца, поред тога што су већи делови државна својина. Сви висови по селу, који се не могу зиратити, а нарочито њихове падине џематске су заједнице, на којима се заједнички напаса стока.

    Тип села.

    -Ребељ је село разбијеног типа. Својим планинским положајем подељен је на три џемата. Куће у појединим џематима су или збијене и прибијене уз падине појединих брегова или су растурене уз поједине поточиће и њихове долине. Џемати су: Мијачи по дну села, поред Јабланице у Поћути и испод Мијачког Брда, Кнежевићи изнад Мијачког Брда, у ували између овог Брда и Виловице око једног Врела, и Вреоци око малих врелаца у самом Јабланику и Медведнику. Џематска су растијања од 700 метара, а појединих кућа од 10 до 300 метара, што су нарочито растурене куће у Вреоцима.
    У Мијачима су: Давидовићи, Јеремићи, Симићи, Бранковићи и Јовановићи.
    У Кнежевићима су: Кнежевићи, Пурићи и Ракићи.
    У Вреоцима су: Алексићи, Несторовићи, Јанковићи, Пешићи и Пиргићи.
    У Ребељу је знатно развијен задружни живот. Све планинске куће су већином задружне. Веће задруге су: Алексића, Пешића, Кнежевића (3 куће) и Бранковића у Мијачима.

    Подаци о селу.

    Ребељ је према списку ваљевске епархије од 1735. године имао 9 домова. У харачким тефтерима из 1818. године ово је село подељено на Мијач (Михач) и Ребељ са манастиром Пустињом. Према овоме Михач је имао 8 домова са 29 харачких и 8 пор. лица, а Ребељ 13 домова са 27 пор. и 43. харчких личности, докле је код Вука Ребељ укупно имао 20 домова са 26 пор. и 70 харачких лица.
    Према попису:
    -1866. године – 39 домова и 387 становника.
    -1874. године – 46 домова и 380 становника.
    -1884. године – 48 домова и 429 становника.
    -1890. године – 53 дома и 457 становника.
    -1895. године – 60 домова и 546 становника.
    -1900. године – 65 домова и 591 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 7,10 а процентни 1,54%.

    Име селу.

    -Ребељ је рударско насеље из најстаријих времена, али откуда име селу на зна се. Мијачи је име донето са стране, а донеле су га оне породице, које су се прве населиле у селу.
    Ребељ је у време аустријског провизоријума био погранично место с караулом и имао 10 кућа и био 3 часа (хода) далеко од Ваљева.

    Старине у селу.

    -Цео крај села Вреоци насељен је на рударском земљишту. Трагови српског средњовековног рударства, а може бити и ранијег, нађени су по овом крају, где су нађени стари поткопи, остаци рударског алата, шљаке и непрерађене руде. Тек пред крај прошлог столећа отворени су и започети рударски радови, па су опет престали. И раније и данас нађене су бакарне руде.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -У народу се прича да је пре Турака село било јако насељено рударима наше и туђе народности и да су се, кад су Турци, по освајању ових крајева, уништили људске творевине овог караја, иселили преко Саве у Аустроугарску. Најновија насеља била су око рудника, али старих насељеника нема.
    -Мијачи-Михачи (Јеремићи, Бранковићи, Јовановићи, Симићи, Јанковићи, Кнежевићи, Пурићи, Ракићи): Најстарији досељеници су Мијачи-Михачи насељени прво у Поћути и после се померили дубље у планину и пуштали друге између себе. Михачи су се доселили некако брзо после пада под Турке ових крајева и доселили си из кршевитих крајева Херцеговине. Зову се и данас, али ретко, Мијачи, докле се иначе зову разноликим (већ поменутим) презименима, има их 34 куће и славе Јовањдан.
    -Пиргићи* (Алексићи, Несторовићи и Пешићи): Друга стара породица Вреочани доселила се из Бирча пред крај 17. столећа, позната под општим презименом Пиргићи. Пирга и његов брат Пеша (Петар) доселили су се као мајстори и населили међу Михачане, има их под разним (поменутим) презименима 30 кућа и славе Јовањдан.
    *Из ове је породице Крсман Пирга, буљубаша Кедићев у почетку Првог устанка.
    -Давидовићи су врло стара породица, досељена прво у Совач, па после прешли у ово село, где су сад поред својих сродника (који се не наводе, оп. Милодан); њих је 3 кућа и славе Алимпијевдан.
    У Ребељу је 67 кућа од 3 породица.

    Занимање становништва.

    -Ребељци се занимају сточарством и воћарством док земљорадња долази на треће место. Сеју се све врсте жита, али само толико, колико је потребно за исхрану народа и домаће стоке, па је опет ретко када има у већој мери, због чега се редовно докупљује. Ко се од Ребељаца бави земљорадњом и јачој мери, тај мора имати земље у Поћути или на неком другом месту. Воће се гаји навелико и оно им доноси знатан приход, пошто се сваке године извози и сирово и прерађено. Ситнију стоку гаје увелико и за то Јабланик даје врло повољне услове са својим ливадама и пашњацима. И Ребељци с пролећа сјављују своје овце у Поћуту или нижа јабланича села. Мало који Ребељац да не зна какав занат и да га узгред не ради. Занат и трговина међу сељацима у поседње доба знатно су се раширили, тако да се знатан број сељака ради заната насељава и у градска места. Ребељци су се одавали и рударским работама, кад год би рудници били у овим крајевима. Иако је саобраћај по селу још примитиван, иако је земље мало, ипак се Ребељци слабо исељавају.

    Појединосту о селу.

    -Ребељ је саставни део Ребељске општине у Срезу ваљевском. Судница и школа су у Поћути изван села а црква у Пустињи (сада је то манастир, оп. Милодан). Гробље је раздељено по џематима.
    Село нема заједничке преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Ровни, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Ровни су на левој обали Јабланице, на југу од Балиновића. Сеоске су куће по странама високих, врло стрменитих, кршевитих кречњачких брда, која се дижу изнад Јабланице. Брда су висока и плећата, поред Јабланице, препуна плазова и точила. Главнији су висови: Тара и Шаран до Куница и Ситарица, Брдо до Бобове и Богдана до Балиновића, на којој је и Балиновић.
    Извора има неколико у падинама брда, у раседима слојева. Извори ису јаки, главнији су Тара до Бобове, Ракића Чесма у селу и Срећковића Бунар. Потребу у већој количини воде подмирује Јабланица, која тече поред села са источне стране. Са јужне стране одваја село од Куница и Ситарица поток Тара, који постаје од неколико јаких извора. Од Ракића кућа силази велика Ракића Јаруга или Дубока Јаруга (а и Дубоки Поток) а она је сува, каменита и успрта долина.

    Земље и шуме.

    -У селу је врло мало зиратне земље. Она је око кућа и по плећима брда, докле је око Јабланице врло мало има. Земља је каменитог дна, посна, доста кречна иако се натире, онда може нешто да роди. Само до Балиновића низ Богдану има мало више зиратне земље и то је једини повећи комад родније земље, у коме сваки сељак има свога удела. Ту су Ровине, најбоље зиратне земље, рђаве за ливаде и пашњаке.
    Шуме је у селу доста. Јужни крај села је пошумљен. Око Таре и Дубоког Потока има доста шуме, само је ситна, те отуд народ има доста дрва за огрев а по мало и за грађу.
    Заједнице сеоске су око Таре и Дубоког Потока, а других заједница нема.

    Тип села.

    -Ровни су село разбијеног типа. Сеоске су куће углавном збијене у два џемата. Први џемат је на Богдани до Балиновића и зове се Старе Куће а други се зове Брда и на јужну страну је од њега. Куће су растурене, тако да су џемати готово спојени; растојање међу кућама је од 50 до 600 метара.
    Код Старих Кућа су: Зарићи, Срећковићи, Антонијевићи, Иванковићи, Селаковићи, Радосављевићи и Јовановићи.
    На Брдима су: Чолићи (Живковићи), Ћубићи, Јаковљевићи, Ракићи и Ђокићи.
    У Ровнима има неколико осредњих задруга: Чолића, Срећковића (две куће), Зарића (две куће) и Ракића.

    Подаци о селу.

    Ровни, код Вука Ромни, према харачким тефтерима од 1818. године имали су 15 домова са 21 пор. и 41 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 18 домова и 172 становника.
    -1874. године – 21 дом и 202 становника.
    -1884. године – 28 домова и 243 становника.
    -1890. године – 30 домова и 259 становника.
    -1895. године – 31 дома и 291 становника.
    -1900. године – 33 дома и 298 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 3,66 а процентни1,64%.

    Име селу.

    -Балиновић су основала два брата рођена, који су били оделити пре досељења и настанили се прво у Балиновић. Старији брат је остао у селу, а млађи је прешао на своје ровине* у овом селу, на месту где су данас Старе Куће и ту се закућио. Млађи брат населио се и закућио на ровинама и његово село се прозове Ровине, а доције изговарањем и Ровне и Ровни, што је данас званичан назив села.
    *Ровине се зову она места,која су обрасла папраћу, па се преко зиме рове за свиње, које засољену папрат радо једу, иначе неће или ако једу добијају неку опаку болест, која их опија и мори. У данас старији сељаци, пише Љ. Павловић, овог села и Балиновци не сматрају ово село друкчије него заселак Балиновића.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Балиновци (Зарићи, Срећковићи, Иванковићи, Антонијевићи, Јаковљевићи, Ћубићи, Чолићи, Ракићи и Радосављевићи): Ровне су основале оне породице, које су на Богадни, на месту званом Старе Куће; оне су потомци старог Балиновца, досељеног на своје ровине. Ове су се породице гранале и шириле по целом селу и међи њих се доцније уметале касније досељене породице. Од Балиновца су горе поменуте породице, има их 30 кућа и славе Јовањдан. Кад се Балиновац населио у селу, Ровни су тиме постале заселак села Балиновићи и дуго се тако сматрале а пре Балиновчевог доласка није било насељеника нити се ма шта знало за њих.
    -Јовановићи су новији досељеници, чији је дед сишао као мајстор из Годочева-округ ужички и населио се у селу; њих је две куће и славе Никољдан.
    -Селаковићи су из Сушице, отац им дошао жени на имање, има их две куће и славе Јовањдан.
    -Арсеновићи, предак је из Сушице и призетио се у Зариће, чије је порезиме и славу примио, славе Јовањдан.
    -Ђокићи су из Заовина, славе Ђурђевдан.
    У Ровнима је 36 кућа од 5 породица.

    Занимање становништва.

    -Ровњани се занимају свима привредним пословима, којима и суседни сељаци ове области. Главна су занимања воћарство и сточарство а узгред и земљорадња. Ради уче занате и раде по селу и околини, доста их се бави риболовом, жежењем креча и трговином. Не селе се али у службу иду по суседним селима.

    Појединости о селу.

    -Ровни су саставни део Ребељске општине у Срезу ваљевском. Судница и школа су у Поћути, а црква у Грачаници. Гробље је у средини села, на Брдима.
    Не каже са да ли и коју преславу преслављају.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Сандаљ, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Сандаљ је изнад Јовање на северном крају Лесковачке висоравни. Земљиште је кречњачко, препуно вртача, а сеоске су куће на самом крају висоравни по вртачама које су врло великог обима и дају земљишту нераван изглед. Висораван се врло стрмо спушта у корито реке Јабланице. Стране брда су кречњачке, ако су пошумљене, на њима се распознају трагови ерозије, а ако су огољене као на западној страни села, онда су кршевите, пуне плазова, точила и пештера.
    У селу око кућа нема ниједног извора. Свега су три извора у странама брда сандаљских страна. Извори су на раседима слојева, јаки и не пресушују и њима се народ једино служи. Један је од ових извора при врху Јовањске Шуме и зове се Црна Вода и од њега постаје читав поток под истим именом. Друга два су на западној страни села и зову се Чесма и Точак. У селу се народ помаже водом из бара и цестерни, докле погранична Јабланица је од слабе помоћи, јер се њој тешко силази.

    Земље и шуме.

    -Сандаљске су земље кречне, суве и врло посне, кад се ђубре на њима добро успевају стрмна жита, докле други усеви слабо успевају. Ливада нема а ни пашњака. Зиратне земље око Јабланице и по падинама такође нема.
    Шуме у селу има мало. По странама од скора се почела гајити шума, а та је шума ситна и од слабе је користи. Појединачних и повећих забрана има по селу и до Стубла, те се њима дрви село и сече, што му је од потребе за грађу. Стране се сеоска заједница, докле сва северна страна села је својина цркве јовањске и пошумљена је.

    Тип села.

    -И Сандаљ, као и суседни Лелић, је село збијеног типа. Куће су на растојању од 20 до 50 метара и збијене у неколико вртача у круг поређаних. Сандаљ је мало насеље, те отуда нема џемата а по неке издвојене куће су новијег порекла.
    У Сандаљу су: Филиманићи, Максимовићи, Глишићи, Арсићи, Андрићи, Петровићи, Косићи, Теодосићи, Тришићи, Орамновићи, Илићи, Марковићи, Митрашиновићи, Живковићи, Божићи и Радовићи.
    У селу нема задруга.

    Подаци о селу.

    -Сандаљ је према харачким тефтерима из 1818. године имао 8 домова са 14 пор. и 26 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 19 домова и 127 становника.
    -1874. године – 19 домова и 120 становника.
    -1884. године – 24 дома и 135 становника.
    -1890. године – 27 домова и 159 становника.
    -1895. године – 25 домова и 173 становника.
    -1900. године – 26 домова и 168 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 1,28 а процентни 0,95%.

    Име селу.

    -Откуда је име селу, то нико не уме да убјасни. Сваки држи да је донето са стране и то да је донето из Босне, а да ли је оно породично презиме или име тамошњег села, не зна се. Једино се зна да је ово селанце одавно познато по овим општим именом.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Филиманићи и Глишићи: Сандаљ је на истом месту и данас а основала га је најстарија породица Филиманића за које се не зна да су се и са које стране доселили. Филиманићи су најјача породица у селу и много их се иселило у равнија места у Посавини. Филиманићима су сродни Глишићи, има их 9 кућа и славе Никољдан.
    -Ормановићи и Илићи: Најстарији досељеници уз Кочину Крајину су данашњи Ормановићи који су дошли из Горњих Кошаља у Азбуковици, којима су род Илићи, има их 3 кућа и славе Јовањдан.
    -Арсићи су из Шљивовице у Старом Влаху, има их две куће и славе Никољдан.
    У Другом устанку и после 1818. године су се дсоелили:
    -Петровићи из Јеловика-окрух ужички, славе Јовањдан.
    -Максимовићи су из Пилице-округ ужички, славе Аранђеловдан.
    -Косићи су од Косића у Зарожју, предак дошао овде као слуга, славе Стевањдан.
    Досељеници после 1850. године:
    -Марковићи су прешли из Златарића на своје имање после деобе у задрузи, славе Стевањдан.
    -Андрићи, предак дошао као слуга из Стрмова-округ ужички, славе Аранђеловдан.
    -Теодосићи си из Старе Реке, предака довела мати у село, славе Аранђеловдан.
    -Тришићи, предак дошао уз преудату матер из Седлара, славе Ђурђевдан.
    -Живковићи, предак је дошао као слуга из Горњих Кошаља, славе Трифундан.
    -Митрашиновићи су дошли из Ђиновића у Црној Гори после рата, славе Стевањдан.
    -Божићи си из Лесковица, дошли после деобе на своје имање, славе Јовањдан.
    -Радовићи си из Лесковица, дошли, као и Божићи, на своје имање, славе, као и Божићи, Јовањдан.
    У Сандаљу је 28 кућа од 14 породица.

    Занимање становништва.

    -Сандаљци се занимају поглавито оним привредним пословима, којима и суседни Златарићани и Седларци. Споредно им је занимање жежење креча и занати, због чега многи иду по другим селима. Слаба земља, мали приход с ње, нагоне их, те се из године у годину нагло расељавају и губе по равнбијим селима, идући већином у млађим годинама по службама и занатима, где и остају.

    Појединости о селу.

    -Сандаљ, иако је пред општином у Јовањи, ипак долази у састав Лелићке општине у Срезу ваљевском. Судница им је у Лелићу а школа и црква у Јовањи. Ништа се не каже за гробље и сеоску заветину, оп. Милодан.

    Одговори
  • Милодан

    За разлику од Јовања имамо и „проблем“ села Гола Глава. Наиме, у књизи Љубе Павловића то село није описано изузев што у се у два наврата ово село помиње као „тамнавско село“. Прегледавајући села општина Уб и Коцељева увидео сам, мада сам се са тим називом села често сусретао, да исто не припада ни Убу ни Коцељеви из чега проистиче да је село Гола Глава у каснијим временима „пребачено“ из тамнавске области у „атар“ општине-града Ваљево што подразумева да ћу текст написати из Павловићеве књиге „Ваљевска Тамнава“ и неће бити по обрасцу осталих села града Ваљева, јер се у том смислу те две књиге Љ. Павловића унеколико разликују. Поента је да ће порекло презимена бити аутентично.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Гола Глава, град Ваљево. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села и осталих насеља.

    -Гола Глава је са обе стране речице Уба, испод Јаутине и Посова, брдовито и најшумовитије обласно село, испресецано многим речицама и потоцима. Куће су разређене у џемате: Балачку до Слатине и под Посовом, Брђане на запад од Балачке и под Камаљем, Паланку уз Дубоки Поток, Јаутину под јаућанским Висом и Осредак, на левој страни Уба, изнад школе.
    Свака гологлавска мала има по један или по два засебна потеса, а све заједнички по један део свог Поља, а тако и код букорских мала, чији је заједнички потес Мокро Поље до Галовића. Кад се мала намножи и нема где да се више шири, онда мало подаље ствара другу малу, која се по времену спаја са својом матицом. Тако су се у Букору спојиле Доња Мала са својом матицом Дивичем, у Голој Глави Балачка са Брђанима, у Љутицама Расница са Љутицама итд. Типска брдска села су: Букор, Гола Глава, Дружетић, Љутице, Доње Црниљево, Голочело, Галовић итд.

    Реке.

    Уб је мало мања речица од Тамнаве. Његов извор је, као и Тамнаве са источне стране влашићког виса Белега. Долина Уба је уска, каменита, са стрмим обалама до Голе Главе и кад продре кроз Јаутину, долина се отпочиње ширити. Пред Радушом река Уб пролази кроз каменито ждрело одакле се опет долина шири. Десна обала је од кречњачких остењака, ртова и пескова и стрма све до става са Тамнавом.

    Историја области.

    Током Првог српског устанка Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Доњег Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.

    Физичке прилике у Тамнави.

    Друга влашићка коса почиње у шабачком Црниљеву на оном месту одакле Тамнава отпочиње тећи уместо северним, источним правцем. Друга коса је нижа од прве и разликује се доста од прве, мада су обе тачно југоисточног правца. Као што је код прве косе главни и најзнатнији вис Белег у Миличиници и изнад ваљевског Црниљева, тако је и овај други, Јаутина у Голој Глави најглавнији, јер колико је Белег удаљен од почетка Влашића, толико је и Јаутина од Доњег Црниљева. И коса и њене сувише кратке и северне и јужне косанице широкох су плећа, са јасно израженим кречњачким пољицима, јер целом дужином косе на више места испољени су секундарни кречњаци, испод којих су пешчари, конгломерати и филити. Кречњачка пољица: Оџино Поље између Миличинице и Голочела, Пресека на Шешевици, Јасикова Раван у Љутицама, Коњски Гроб на међи Бреснице и Корен у Дружетићу, су пољица без видних остењака, и ртова са вртачама по средини, које су старијег и новијег порекла, широке, заднивене и обделане.

    Свака гологлавска мала има по један или по два засебна потеса, а све заједнички по један део свог Поља, а тако и код букорских мала, чији је заједнички потес Мокро Поље до Галовића. Кад се мала намножи и нема где да се више шири, онда мало подаље ствара другу малу, која се по времену спаја са својом матицом. Тако су се у Букору спојиле Доња Мала са својом матицом Дивичем, у Голој Глави Балачка са Брђанима, у Љутицама Расница са Љутицама итд. Типска брдска села су: Букор, Гола Глава, Дружетић, Љутице, Доње Црниљево, Голочело, Галовић итд.

    Сеоске заједнице

    Заједнице брдских села веће су и оне су испусти и шуме. Ове се заједнице дају под испашу и жировницу и приходи иду у општинску касу на исплату државног пореза и приреза на сва имања. Из ових заједница сеоска сиротиња има бесплатан огрев, а оскудни у имању добијају, по решењу сеоског и општинског збора и одобрењу надлежних државних власти, потребно земљиште на вечиту својину. Најлепше, највеће и најочуванинје заједнице ове врсте имају села: Гола Глава, Коцељева, Памбуковица, Каменица, Љутице и Дружетић. Гологлавске заједнице у Јаутини, дружетићке у Стражи и Вису, коцељевачке и памбуковичке, познате по општим именом Коцељевачка Шума, у простору преко 400 хектара, јесу најлепши шумски крајеви у области и оне дрве сва доња тамнавска села.

    Тамнавске шуме су данас или приватна својина или сеоске заједнице. Приватне шуме, гајеви или забрани су издвојени и ограђени и највише у долинама река и странама брда. Нема дома, који не би имао свој забран или гај или бар један део ливдадске и зиратне земље одвојен и пошумљен. Највећу вредност имају приватни забрани, који су у заједници с више села, када граде велике шумске целине и дају селима лепши изглед. Шумски комплекси ове врсте су: Буровача у Букору и Галовићима, Гај, Церов Рт и Бразник у Доњем Црниљеву, Голочелу и Миличиници, Авала у Радуши, Слатини, Чучугама и Памбуковици, Бобија у Кршној Глави и Докмиру, Посово у Голој Глави и Бранковини и др.

    Виноградарство је била најјаче привредно занимање брдских села. Сца брддска села или су имала или имају и данас својих виноградских места и по њима велике винограде. Виногради свих других села, којих је је било у области, били су слабе вредности. Виногради су данас пропали само се упорно одржавају у Голој Глави и Букору. Стари бајевачки, врховљански, непричавски, степањски, љутички и каменички виногради уништени су, па су уништене и виноградске зграде и на њихова места дошла су запарложена места или су се почели подизати виногради на рационалнијој основи. Кад су виногради рађали, давали су добра вина, која су се извозила и изван ове области. Стара бајевачка, бресничка и љутичка вина ценила су се исто онако, као данашње гологлавско, као најбоља вина у Западној Србији.

    Тип села.

    Гола Глава је село разбијеног, старовлашког, типа у којима нема засеока у оној мери да би, осим појединих изузетака, као села горњих ваљевских области.
    У Вуковим харачким тефтерима помињу се као засеоци: Корен у Дружетићу и Јаутана у Голој Глави, али нису били засеоци ни онда ни данас, јер их тим именом од њихових сељака не зове. Врхови у Скели, Старо Врело у Врелу, Пљоштара у Дрену…. јесу веће мале, које би се, кад би се њихова имања издвојила од осталог села, могле назвати засеоцима, а временом и селима.

    Станови и колибе.

    -Ако су ливаде удаљене од кућа, онда доста домова имају своје колибе. Колибе су једнодељне зграде, у којима према потреби ноћивају поједини задругари. Колибе су на крајевима ливада и пашњака, поред котарева у кошара и више зграда за склањање алата и других земљоделских справа него за становање. Око колибе се налазе обично и још неке зградице: кошић за кукуруз, амбарић за жито, кошара (примитивна штала, оп. Милодан) и обори. И сељаци брдских села ове области: Голе Главе, Дружетића и Бреснице, ако имају имања по удаљенијим селима, имају овакве исте колибе. Колибе су саграђене од истог материјала, од којега и лошије куће, а кошаре се граде од брвана, плетара или од кровине а покривају даском, црепом или кровином.

    Име села.

    Имена дата по пластичним особинама земљишта је, између осталих, и Гола Глава*.
    *За име Гола Глава прича се ово: У турско доба село се звало двама именима: Паланка и Балачка. Оба села нису имала својих синора и кад су Балачани отпочели ограничавање свога села, суседни сељаци устали би противу тога и повадили би међике. Колико су год пута ово чинили, толико су пута наседали. Кад им се досади, једног дана Балачани скупе се на састанак у Паланци и реше, да из своје средине изаберу неколико сељака, да их ограниче, а уз то, по предлогу сеоских стараца, реше да из сеоског гробља покопају неколико мртвачких глава, да направе и отешу подуже кораће (кочеве), да зову попа да очита потребну молитву, па да се главе натакну на кораће и да сеоски кметови уз пригодне молитве пободу кораће на она места, која одређени сељаци иставе као међа селима. Балачани дословце изврше ову одлуку и, прича се, да после тога није никад долазило до спора међу селима и да су главе биле на кораћима све дотле, докле ови нису отрулели и сами попадали. Због ових мртвачких глава село се прозове Голе Главе и то им остане. Ову причу у целини чуо сам од, пише Љуба павловић, пок. Васе Гентића, виђеног и угледног Гологлавца, који је умро 1901. године. Покојни Васа при крају ове приче увераваше свакога, да је био у стању показати сваком места, на којима су били кораћи с главама.

    Старине у селу.

    Селишта:

    Селиште има свако село само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насељено или ненасељено. Особна имена селишта су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Паланка. Селишта прве врсте имају у: Скели, Вукони, Свилеуви, Звачкој, Каменици и Букору.
    Селишта под особним називом Паланка имају у Голој Глави и Гуњевцу.

    Збегови, Збеговине или Збеговишта.

    У неким селима ове области налазе се као особна имена појединих насељених или ненасељених делова села: Збегови, Збеговине или Збеговишта. Збеговине представљају привремено настањивање обласног или суседног становништва за време рата или каквог општег покрета у области у доба турске владавине. Таква места су била по шумама, јаругама и пошумљеним долинама и по њима се народ задржавао, докле не би опасност, која је претича животу, престала. Као особна имена ове врсте позната су: Збеговине у Посову, Голох Глави и Радуши.

    Стара гробља.

    Око старих цркава, данашњих манастирина и црквина има свуда старих гробова и читавих гробаља. Код степањске цркве сахрањени су сви свештеници из Ђелмашке и Поповића породице а уз њих и кнез Васиљ павловић из бајевца. Поред јабучке цркве сахрањене су сеоске спахије 18. века и свештеници, поред докмирске виђени калуђери, сваештеници и Дабићи из Голе Главе.

    Каменорезачке и сликарске и школе.

    Крајем 18. века постојала је у Докмиру, при тадашњем (и данашњем) манастиру, каменорезачка и сликарска школа, чији су ђаци пред писмености резању и изради икона, малању, изради и потписивању споменика. И данас се зна да су неки од: Молеровића-Поповића из Бајевца, Матиће-Пурешевића из Кршне Главе, Поповића-Балачана и Дабића из Голе Главе, Милошевића из Свилеухе, Глишића из Докмира, Николајевића из Бабине Луке, Ненадовића из Бранковине, Ђикића из Совљака итд, били ђаци исте школе, што и сам Прота Матеја помиње у својим „Мемоарима“, када је учио врлетни буквар код попа Станоја из Кршне Главе.

    Узроци досељавања.

    Од Карауле па до Саве, дуж старог пута, у скоро сваком селу, са једне и са друге стране пута, насељени су Жупљани, којима беше у задатку да чувају пут и да својим угледнијим братственицима буду на руци при каквој већој опасности. Савска села; Ушће, Забрежје, Звечка и стара Бресква беху насељена њиховим породицама, којима беше у задатку, да обезбеде прелаз и пренос ратних и војничких потреба. Па не да су се ове угледне породице пазиле, да имају обезбеђену везу за своје политичке циљеве с аустријским властима, пазиле су, да, ако би их потреба нагнала да се селе у прекосавске области, и у тамошњим прекосавским селима имају својиг братственика. Отуда и данас постоје везе села, са обе стране реке Саве, са оне стране у Прогарима, Бољевцимља, Ашањи, Купинову и Јакову беху опет намештени Жупљани. Одржавањ веза, насељавање братственика, осигуравање пута, обезбеђивање превоза и осиграње склоништа у прекосавским селима за рачун кућа Грбовића и Хаџића вршили су њихови најближи сродници Вукомановићи, потоњи Даниловићи, насељени у Мургашу, с јужне стране Уба.
    Није само радила овако породица Грбовића, него су исто поступале и друге ваљевске истакнутије породице. Лазаревићи су пореклом из Бирча и од три брата, па се један населио у Свилеуви, други у Баталагама а трећи се спустио Сави, у Дрен и тиме обезбедио прелаз преко реке у случају потребе. А да би имали склониште у прекосавским областима, они су првог сина, свога брата у Дрену, пребацили у Купиново, од кога и данас има потомака. Знаменита ваљевска породица ненадовића, поред великих родбинских веза са свима угледним породицама свога доба, имала је у центру области, у Љубинићу, својих блиских сродника, а најглавнији представник ове породице Прота матеја, да би имао савску обалу у својим рукама, населио је на Забрежју, поред Саве, свога најближег сродника, који му је вршио значајне услуге у доба његовог политичког рада. дабићи из Голе Главе и радуше населили су своје сроднике у Скели и Купинову, где их и данас има.

    Задружни живот.

    Задружни живот је у области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и представника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области. У области задруге првог облика, као и горе, су: Станковићи у Голој Глави, Ашковићи и Милошевићи у Чучугама, Ђапићи и Арсеновићи у Букору, Јованивићи и Цвејићи у Доњем Црниљеву, Ковачевићи и Пауновићи у Коцељеви, Петрићи у Дружетићу итд.

    Покретање села.

    Гола Глава је била при ушћу Јошевице у речицу Уб, па се због поплаве повукла уз Јошевицу и по шумама растурила.

    Порекло фамилија-презимена села Гола Глава.
    Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

    -Аћимовићи, друга половина 18. века, Церова у рађевини, Никољдан.
    -Балачани и Поповићи. Видети Поповићи и балачани.
    -Белићи, после 1827. године, Причавић у Подгорини, Никољдан.
    -Бошковићи, прва половина 18. века, Солотуша-округ ужички, Никољдан.
    -Гентићи*, прва половина 18. века, Солотуша-округ ужички, Никољдан.
    *Хајдук Дамњан Гента је Куч и доселио се у Солотушу, отуда протеран у Свилеуву, одакле је по прогонству прешао у Балачку и стално се настанио. И у овом селу се није смирио, већ је и даље хајдуковао и погинуо под руке старог буковичког проте Дивљана.
    -Дабићи*, прва половина 18. века, Морача, Јовањдан.
    *Дабићи су стари Караџићи, своји са Негићима у Радуши, дошли су из Радуше у Голу Главу и населили се у Јаутини. Из ове породице су знаменити кметови, чиновници и војници из наших устанака: Живко, Марко, и Гаја Дабић.
    -Дончићи, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.
    -Драгишићи, после 1827. године, Лика, Јовањдан, уљези у Дабиће.
    -Дулићи и Пујићи. Видети Пујићи и Дулићи.
    -Зекићи, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.
    -Зелићи, после 1827. године, Стевањдан и Ђурђиц, уљези у Ивковиће.
    -Ивковићи (Гускићи), друга половина 18. века, Осат, Ђурђиц.
    -Мавије, после 1827. године, Лика, Аранђеловдан.
    -Матићи, после 1827. године, Бранковина у Колубари, Никољдан, уљези у Бошковиће.
    -Милинковићи, после 1827. године, Дробњаци, Петровдан.
    -Михаиловићи, после 1827. године, Чучуге, Ђурђевдан, уљези у Дулиће.
    -Мојсиловићи и Селенићи. Видети Селенићи и Мојсиловићи.
    -Настасићи, после 1827. године, Попучке у Колубари, Ђурђиц. мати га довела у Балчане.
    -Поповићи и Балачани*, стара породица, Никољдан.
    *Балачани, названи по најстаријем делу села Балачкој су доскорашња свештеничка породица и увек су били у границама своје Балачке, па и данас.
    -Пујићи, Дулићи и Софронићи. Видети Софронићи, Дујући и Пујићи.
    -Селенићи и Мојсиловићи, друга половина 18. века, Осат, Томиндан.
    -Сокићи, после 1827. године, Мачкат у Старом Влаху, Никољдан и Ђурђевдан, уљези у Балачане.
    -Софронићи, Пујићи и Дулићи, прва половина 18. века, Солотуша-округ ужички, Никољдан.
    -Станковићи и Стојићи. Видети Стојићи и Станковићи.
    -Стојановићи, после 1827. године, Стара Река у Подгорини, Јовањдан.
    -Стојићи и Станковићи, друга половина 18. века, Колашин, Никољдан.
    -Шиндријићи, прва половина 18. века, Осат, Јовањдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Седлари*, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    *Ово село описивао је и г. Вој. Симоновић, бивши предавач шабачке гимназије, али му је опис без стварне вредности (Љ. Павловић).

    Положај села.

    -Седлари су на обема обалама Јабланице баш изнад става ове реке и Обнице. Сеоске су куће растурене по свима крајевима села и већином су под брдима а ређе на њиховим странама. Земљиште је брдовито, неравно и врло пресртно. Развође Јабланице и Обнице, и овде као и у Златарићу, зове се Осијањ, па и по њему има сеоских кућа. На десној страни дижу се Видрак, Врана и Бобија.
    У Седларима има доста извора. Главни су извори испод брда и јаки, не пресушују и отичу у Јабланицу или Обницу. Главнији су извори: Краљева Чесма, Попова Вода, Мандића Стублина, Параментића Бунар, Шијаковића Бунар и др. С Бобије се слива Дубоки Поток, а с Вране Поток, којим отичу сувишна кишна и снежна вода. С Осијања се спуштају поједнака точила и из њих се спушта атмосферска вода, почем по њему нема извораца.

    Земље и шуме.

    -Седларске су земље око река, оне су наносне, врло родне и богате, само што их је мало и зову се лукама, обничке су боље од јабланичких, јер их последња више квари. Брдске су земље плитке, суве и кречне и особиото родне за стрмна жита. Најбоље су ливаде у Јабланици и око Краљеве Чесме и Обници, у месту званом Дивчибаре.
    Шума је по свим висовима и њиховим странама, уз долине потока, уз точила и поред самих река, када пресецају и кречњачке ртове. Шуме су или приватна или сеоска заједница. Сеоска је заједница испод Јовањске Шуме, а има понегде и џематских заједница по Осијању.

    Тип села.

    -Седлари су село разбијеног типа. Куће су растурене у неколико група, малих џемата. Џемати су удаљени 2 до 3 километзра један од другога, а куће су у џематима на растојању од 20 до 300 метара. Главнији џемати у селу су, пошав од Златарића: Ћосим, Ананија, Типићани и Седлар.
    Ђосим је на Осијању, према цркви јовањској и у њему су Савићи.
    Типићани су на исток од Ћосима и на обема обалама Јабланице и тамо су: Мандићи, Бирчани, Томићи и Радојичићи.
    Аванија је на Обници а тамо су: Параментићи и Ракићи.
    Седлар је до Попара, око Виса Седлара и ту су: Божићи, Шијаковићи, Петровићи, Маринковићи, Грујичићи, Миловановићи, Јаковљевићи и Обрадовићи.
    У Седларима има неколико осредњих задруга: Божића, Савића, Мандића, Маринковића и Параментића (две куће).

    Подаци о селу.

    -Седлари су према харачким тефтерима из 1818. године имали 14 домова са 20 пор. и 37 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 27 домова и 232 становника.
    -1874. године – 30 домова и 252 становника.
    -1884. године – 31 дом и 298 становника.
    -1890. године – 42 дома и 355 становника.
    -1895. године – 44 дома и 427становника.
    -1900. године – 59 домова и 438 становника.
    Годишњи прираштај становништва је од 1866. године 6,24 а процентни, 201%.

    Име селу.

    -Име селу је од брда Седлара, за које се прича да се на њему настанио некакав седлар и основао на тај начин село. Право село и најстарије наасеље и данас је око истоименог брда, где су данас Божића и Шијаковића куће.
    Типићани је име џемата од презимена Типићи, како се звала прва породица тог џемата.
    Ћосим је место на Осијању где су Савићи, па се тако зове и џемат.
    Ананија је турска реч, како сељаци веле, али је оно женско име, име бабе, која је Параментиће ту превела.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Седлари су врло старо насеље.
    -Типићи, Параментићи и Мандићи: По причању старијих сељака село је основала породица Типићи, за коју се не зна да се откуда доселила. Типићи су били прво у Седлару, па су сишли у Јабланицу и овде су још од турског доба. Одавде је баба Ананија превела Параментиће у Обницу и тамо их населила. Типићи су: Параментићи* и Мандићи,има их 14 кућа, славе Никољдан.
    *Презиме Параментић дошло је отуда, што је некакав њихов предак, убио неког бесног Турчина Параменту, који је у селу имао велико имање па су га после они узели.
    -Шијаковићи: Предак се доселио од Пљеваља пред крај 17. века и за њега се прича да је био седлар и да се населио поред Типића, па су и данас у Седлару на истоименом брду. Ова породица била је некада врло јака, али је много замирала и расељавала се и данас је спала на једну кућу, славе Ђурђиц.
    -Савићи: Уз Кочину Крајуну сишли су из Кремана данашњи Савићи. Претка њиховог населио је неки Врца прво у Ковачицама, одакле се после 5 година спустио овде и населио на црквеном имању, које је данас прешло у Савића својину. Има их 9 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Божићи су, кад и Савићи дошли из Кремана, има их 4 кућа и славе Пантелијевдан.
    -Грујичићи су дошли у исто време кад и Божићи, они су из Мокре Горе у Старомм, Влаху, и онда и данас их је једна кућа и славе Ђурђевдан.
    -Томићи, предак је дошао у време Кочине Крајине као слуга из Заовина у Старом Влаху. Ова фамилија се делила и селила у Скелу покрај Саве, данас их је у Седларима једна кућа и славе Јовањдан.
    -Петровићи, предак је дошао у Првом устанку из Осата у Босни од којих су 3 куће и славе Ђурђевдан.
    -Бирчани: Њих је населио Илија Бирчанин од своје породице из Суводања и ту је био његов рођени брат, који је имао задатак да мотри на кретање ваљевских Турака и да га о томе извештава, њих је 3 куће и славе Ђурђевдан.
    -Ракићи су сишли из Пакаља на своје имање, има их 5 кућа и славе Стевањдан.
    -Миловановићи су новији досељеници из Маоча у Полимљу и насељени на Шијаковића имању, славе Никољдан.
    -Радојичићи и Маринковићи су скорашњи досељеници из Осата, досељени као мајстори, славе Аранђеловдан.
    -Јаковљевићи су из Ровни, предак сишао жени на имање, славе Јовањдан.
    -Обрадовићи су се доселили последњих година из околине Сарајева, славе Марковдан.
    У Седларима има 46 кућа од 14 породица.

    Занимање становништва.

    -Седларци се занимају свима занимањима, којима и суседни сељаци ове области. Поред земљорадње и воћарства главна су има занимања риболов по рекама, жежење креча и ћумура, рабаџијање у граду Ваљеву и грађење брана на води. Седларци знају занате, али их слабо раде изван села, осим ако се куда не одселе. Нерадо се селе из свог села.

    Појединости о селу.

    -Седлари су саставни део Јовањске општине у Срезу ваљевском. Судница, школа и црква су у Јовањи, а гробље је издељено по крајевима.
    Немају заједничке преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Ситарице, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Ситарице су на источној страни од става Суводањске и Станијине Река. Сеоске су куће изнад река, по плећима брда Чолиног Остењака и по увалама између брда Главице и Таре. Земљиште је брдовито и неравно, већа брда су: Тара, Осоје и Главица до Совча, Куница и Ровни; Кик до Суводања, Орловац и Драч до Бобове.
    Извора је у селу много. Глани су сеоски извори под Осојем и Киком и стачу се у поток Стаковац, који не пресушује и пада у Обницу. Други су извори под Орловцем и граде поток Јелав. Трећи је главни извор Тара, по коме је познат и поток и цео крај села под тим именом и улива се у Јабланицу.

    Земље и шуме.

    -Ситаричке су земље као и поћутске од црне смолннице, врло родне, особито наводњене и добре за ливаде и оранице. Овакве су земље у средини села низ поток Стаковац, докле свуда по селу су друге земље. По Тари, куда су избили порфирити, су пескуше, суве посне и нису за усеве. По брдима и до Бобове само су вртаче са каменим странама, те су исувише неподесне за обрађивање.
    Шуме су сеоске на источној страни села до Јабланице, где су повећи делови села пошумљени. Тара је сеоска заједница а других заједница у селу нема.

    Тип села.

    -Ситарице су у сливу двеју река Јабланице и Обнице, и подесне за две самосталне групе, готово два засебна насеља. Први део села над Обницом зове се Херцеговачки Крај, а други над Јабланицом зове се Тара. Џемати су удаљени један од другог 600 метара, док су куће на растојању од 20 до 100 метара.
    У Херцеговачком Крају су: Ивковићи, Мићићи, Мијаиловићи и Станојевићи. Ове су куће под Чолиним Остењаком, у врху потока Јелава.
    У Тари су: Станићи, Мијатовићи, Ракићи, Хаџићи, Јаковљевићи, Милосављевићи и Јовићи.
    На Ставама, на дну села, на Обници има једна кућа Симића.
    Повеће задруге у селу су Станића од 36 чељади и Хаџића са 30 чељади.

    Подаци о селу.

    -Ситарице су према харачким тефтерима из 1818. године имали 12 домова са 19 пор. и 47 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 20 домова и 235 становника.
    -1874. године – 26 домова и 241 становника.
    -1890. године – 27 домова и 296 становника.
    -1895. године – 33 дома и 298 становника.
    -1900. године – 35 домова и 293 становника.
    Годишњи прираштај становништва је од 1866. године 1,24 а процентни 0,51%.

    Име селу.

    -Ситарице је старо име, прича се да су некада становници овог села умели правити сита па су они прво по томе названи ситари, а по њима и село Ситарице.
    Имена крајева су: Херцеговачки по месту из кога су досељени а Тара по месту насељења око извора, потока и шуме Таре.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Старо село је у Тари, а ту су и данас најстарије сеоске породице.
    -Станићи и Мијатовићи: Старе породице, које су основале село, јесу Станићи, којих је врло мало у селу, већ су се многе породице иселиле у Тамнаву, где их има у повише села, њих је две куће (Мијатовића и Станића), славе Стевањдан.
    -Ракићи, Јаковљевићи (Јовићи и Милосављевићи): Друга врло стара породица, досељена у првој половини 18. века за време аустријске окупације, јесте Ракића и Јаковљевићи (од којих су потомци Јовићи и Милосављевићи), досељена из Узовнице у Азбуковици, има их 11 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Херцеговци-Џувери (њихови потомци су Ивковићи, Мићићи, Мијаиловићи и Станоијевићи): Досељени су уз Кочину Крајину из Бобове у Полимљу; њих је 11 кућа, славе Лазаревдан.
    -Хаџићи су де доселили у време Кочине Крајине из Петрца у Азбуковици, њих је 10 кућа и славе Ђурђиц.
    -Симићи су скорашњи досељеници из Бобове, баве се опанчарским занатом, славе Никољдан.
    У Ситарицама је 35 кућа од 5 породица.

    Занимање становништва.

    -Ситаричани се занимају свима привредним занимањима, којима и други сељаци из суседних области. Главна су занимања земљорадња и сточарство. Одају се изучавању заната и раде по селу и изван њега. Због рђавог земљишта и његовог лошег распореда многе се породице скоро сваке године исељавају у равнија села, докле и сваки увиђавнији сељак мушку децу отуђује, шаљући их на занате, у службу или трговину, па тако и они одлазе из села.

    Појединости о селу.

    -Ситарице су саставни део Суводањске општине у Срезу подгорском. Судница и школа су на Ставама а црква у Грачаници. Гробље је заједничко и изнад извора Таре.
    Село нема заједничке преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Совач, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Совач је на левој обали реке Јабланице и на северозападној страни поља Поћуте. Сеоске су куће припрте уз брда истог села или су по увалама и долинама потока, који теку са тих брда. Северни део села је брдовит и ту су она брда, која са севера затварају поћутско поље. Та су брда: Крушик, Близанци, Гајеви и Кик. Брда су кречњачка, плећаста, с вртачама и стрмих нагиба ка селу. Подине ових брда су силикатне рудоносне стене.
    На подножју сваког брда јављају се извори, којих има доста и сви су у додирним зонама кречњачких и силикатних стена. Извори су јаки и не пресушују, а главнији су: Точак, Томића Бунар, Вуковића Бунар и др. Готово свака кућа има или свој бунар или чесму, па се тако и назива, а од сваког извора настају поточићи ка Јабланици и чине да је овај део села Поћуте, који спада у ово село, богато снабдевеном водом. Испод Крушика извире јака плаховита речица Житковица, која тече западним крајем села и пада у Јабланицу. Њено корито је уско, обале су јој стрме, а корито дубоко и неравно, те речица тече водопадима и брзацима. Између Близанаца тече кроз средину села један поточић, познат под именом Томића Поток, који пада у Житковицу, близу њеног ушћа. И Поток је уског корита, с брзацима и водопадима, плаховит, али не чини селу штете, колико мању при ушћу у Житковицу и око Јабланице.
    У Совчу се после јаких киша јављају многи извори, чија вода искаче на знатну висину, па престају кад се земља ослободи сувишне воде. Такви извори јављају се испод брда, по воћњацима и њивама испод њих.

    Земље и шуме.

    -Совачке су земље брдске или поћутске. Брдске су земље кречне, суве, врло посне и само по вртачама подесније за обрађивање. Оне се морају јако натирати и догонити да могу бар осредњи род донети, нису никако за ливаде и пашњаке нити за сејање кукуруза, изузимајући вртаче, ако нису каменитог дна. Поћутске су земље смолне, црне боје, са доста хумуса и врло родне, благородне. На њима успева особито добро сваки усев и оне су подесне и за ливаде и за поашњаке.
    Шуме је у селу мало. Готова сва брда су гола, као и њихова плећа. Што има шуме по Близанцима, Гајевима и Кику, појединачни су забрани, у којима се појединци користе дрветом за грађу и огрев. Већи део сељака мора куповати шуму са стране. Сеоске су заједнице осулине по брдима и Крушику и служе за заједничке испусте. Других заједница нема.

    Тип села.

    -Совач је село збијеног типа. Код њега су куће под Близанцима, збијене једна уз другу на растојању од 20 до 30 метара. Куће су под брдом и око потока и извора и не могу се издвајати у мале. И старији и млађи досељеници су улазили у село и нису се издвајали по крајевима.
    У Совчу су: Пуцаревићи (Томићи, Митровићи, Васићи и Ђукићи), Чолаковићи – Чолаци (Лукићи, Павловићи, Радојичићи и Миливојевићи), Вуковићи (Вуловићи, Милићевићи, Маринковићи, Марковићи и Димитријевићи) и Милановићи (Васиљевићи, Стакићи, Савчићи, Станисављевићи).
    У селу је доста развијен задружни живот. Повеће су задруге Вуковића, Томића, Павловића и Станисављевића.

    Подаци о селу.

    -Совач је према списку ваљевске епархије из 1735. године имао 16 домова. Према харачким тефтерима из 1818. године било је 20 домова са 31 пор. и 65 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 25 домова и 202 становника.
    -1874. године – 36 домова и 247 становника.
    -1884. године – 37 домова и 284 становника.
    -1890. године – 40 домова и 287 становника.
    -1895. године – 42 дома и 322 становника.
    -1900. године – 44 дома и 331 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 3,72 а процентни 1,48%.

    Име селу.

    -Откуда је име селу непознато је. Али је познато да је Совач старије насеље, јер се налати у списку села од 1737. године.

    Старине у селу.

    -Изнад села, на плећима Близанаца налази се неко старо гробље познатопод именом Маџарско Гробље. Ту су некакви стећци, већином искривљени, без икаквог реда у земљу пободени и без натписа.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Старо село је било преко Житковице до Мијача, отприлике где су данас куће Вуковића.
    -Вуковићи (Вуловићи, Милићевићи, Маринковићи, Марковићи и Димитријевићи): Они се и сматрају старинци, јер се не зна, да су се и одакле доселили. Вуковића има под разним преизменима 8 кућа и славе Никољдан.
    -Пуцаревићи (Томићи, Митровићи, Васићи и Ђукићи): Најстарији досељеници су Пуцаревићи, досељене у две породице из Бирча у Босни у другој половини 17 столећа. Презиме Пуцаревића је опште презиме и носе га све оне породице, које су се првобитно овако звале, докле се данас ове породице изван села зову и друкчије, њих је 16 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Чолаковићи-Чолаци (Лукићи, Павловићи, Радојичићи и Миливојевићи): Они су се доселили од Рогачице у округу ужичком и дошли су одмах после Пуцаревића. И Чолаковићи се овако зову само у селу, иначе свака породица има друго презиме; њих је 12 кућа и славе Никољдан.
    -Милановићи (Савчићи и Станисављевићи): И они су дошли кад и Чолаковићи из истога села, Рогачице и населили се у Вуковићима; њих је овде у селу 4 куће и у Мијачима 3 под презименом Давидовићи, славе Алимпијевдан.
    -Васиљевићи у Милановићима су из Осата, из околине Сребренице, има их 7 кућа, предак име се доселио као мајстор уз Кочину Крајину, славе Михољдан.
    -Стакићи: Отац је прешао из Мајиновића у ово село и дошао жени у Васиљевиће на имање; њих је две куће и славе Михољдан, славу Васиљевића.
    У Совчу је 47 кућа од 6 породица.

    Занимање становништва.

    -Совчани се занимају земљорадњом и воћарством. Земље имају доста испод кућа у Поћути и изнад кућа у брдима. Земља им даје доста средстава за исхрану њихову и њихове домаће стоке. Стоке, нарочито ситније држе доста, а воћњаке имају доста велике и они су сви око кућа. Совчани радо уче занате и по занату се удаљавају из свога села, иначе се нерадо селе.

    Појединсоти о селу.

    -Совач је саставни део Ребељске општине у Срезу ваљевском. Судница и школа су у Поћути а црква у Пустињи. Гробље је заједничко за цело село и налази се поред Житковице изнад села.
    Сеоска преслава је Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Станина Река (по књизи Станијина Река), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Станина Река је на обема обалама истоимене речице. Сеоске су куће уз потоке и по странама појединих сеоских брда. Земљиште је брдовито, брда су висока и наставак су медведничких и рожањских коса. Стране су брда врло успрте, али не и камените, голе, ретко пошумљене. Знатнија узвишења су: Вилининац, коса источног правца, која одваја село од Суводања и служи као развође: Дренијаћкој и Станиној Реци, Кључана више Бурмаза, Церовац и Главица више Раковића, Вишањ где је сеоско гробље, Ива и Копиловић до Царине.
    Извора у селу има доста. Извори су дуж реке и око кућа. Бунара нема нити га копају. Главнији су извори: Раковића Водица, Студенац, Иве, Вуковића Чесма и др. Станина Река извире на два места на Иви и тече кроз средину села, примајући са обе стране многе изворчиће, докле напослетку се не састане под Вилинцем са Суводањском Реком и гради Обницу, која се од става почиње тим именом звати.

    Земље и шуме.

    -Станоречке су земље око реке, потока и свуда око кућа. Брдске су земље песковите, суве, хладне, плитког дна и слабо рађају. Земље по доловима и вртачама огољеног Вилинца и његовој падини, окренутој селу, родније су и особито рађају стрмним усевима. Луке су добре и ливаде и пашњаци, почем се редовно наводњавају, то се могу и по двапут косити преко године. По лукама особито добро успева кукуруз.
    Шуме у селу има доста. Шума је у неприступачним деловима села по увалама између брда, њиховим литицама и оним местима, где је изашао на површину го камен. По овим шумама има особито добрих испуста и с тога сељаци и држе у заједници овакве комаде земље. Сеоска је заједница шума и лепи испусти на Иви и Копиловићу а породичне су опет заједнице по селу око кућа.

    Тип села.

    -Станина Река је село разбјеног типа. Сеоске су куће издвојене у мање или веће мале, које се називају по појединим породицама. То су породичне групе поређане са обе стране реке и ређају се од њених става па све до под Иву и неприметно се спајају.
    У Станиној Реци, пошавши од извора Реке, па на исток су ове породице: Бурмази, Теодоровићи, Вуковићи, Милошевићи, Влајковићи, Теодосићи, Сакићи, Живанићи, Раковићи, Тодорићи, Обрадовићи, Стојковићи, Јевтићи, Ранковићи, Пантелићи, Исаиловићи, Васиљевићи (или Живановићи) и Анђелићи.
    У селу је најбоље развијен задружни живот. Задруге са преко 30 чељади у кући су: Вуковиће – две куће, и Влајковића; а са по 25 чељади су: Бурмаска, Вуковића, и Васиљевића; са 20 чељади су: Раковића, Вуковића и Васиљевића.

    Подаци о селу.

    -Према списку ваљевске епархије од 1735. године Станина Река, уведена на два места у истом списку, по првом запису имала је 8 домова, а по другом 11 домова*.
    *И сељаци овог села и околине изговарају име селу Станина Река. Само зато што старије жене из села и суседног Суводања изговарају Станијна Река, Станијин Камен и узели смо ово старије име, пише Љуба Павловић. Станина Река према харачким тефтерима из 1818. године имала је 22 дома са 29 пор. и 75 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 47 домова и 475 становника.
    -1874. године – 64 дом и 552 становника.
    -1884. године – 61 дом и 668 становника.
    -1890. године – 66 домова и 729 становника.
    -1895. године – 68 домова и 832 становника.
    -1900. године – 84 дома и 867 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 11,53 а процентни 1,82%.

    Име селу.

    -Име Станина (Станијина) Река дошло је од истоимене Реке, која протиче кроз село. Реци је дато име по некаквој баба-Стани или Станији из породице, која је сасвим замрла и нема је данас у селу. Прича се да је баби била замрла цела кућа, а последњи јој умро син јединац, па кад је хтела да му подигне споменик (белег) на гробу, тада наиђе на некакву плочу у селу, натовари је на кола, кола се поломе и волови се отисну у једну јаругу и страдају, а она је неколико пута после тога за живота покушавала да тај белег покрене и отера, па није могла. Камен је био велики и тежак и данас стоји на истом месту, на коме га је баба оставила и зове се Станијин и Станин Камен, а налази се скоро у средини села. По овој баби Станији и село и Река названи су Станина Река.
    Станина Река је старо насеље. Име овог села налазимо записано у списку ваљевских села из 1737. године под истим именом.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Старо село било је скоро при врху Станине Реке, близу виса Вишња, на коме је и старо и садашње гробље. Новије су породице су изнад овог места, већином су се разместиле дуж притока реке и њиховим челенкама и долинама, где никад нису излазила на плећа појединих брда
    -Влајковићи: За најстарију породицу села сматрају се Влајковићи, за које се не зна да су се и одакле доселили. За Влајковиће се држи да су увек око Вишња, где су готово и данас, њих је под овим једним презименом 11 кућа и славе Јовањдан.
    -Клобучани (чији су потомци Васиљевићи-Живановићи, Анђелићи, Пантелићи, Јевтићи и Ранковићи): Најраније досељена породица овог села је Клобучанска. Клобучанима се зову све породице, чији су се преци доселили од града Клобука у Херцеговини. место на коме су се населили назива се Клобучине*. Клобучани су досељени пред крај 17. столећа, нагнати неправдом клобучких Турака. Родоначелник ове породице био је бератски кнез, те се и данас један део ове породице, насељен у Бобови, зове Кнежевићи. Кобучани су у Станиној Реци насељени око Влајковића и изнад њих, има их 32 куће и славе Ђурђиц.
    *У списку хајдучких села у доба аустроугарске окупације од 1737. године помињу се Клобучине као село са 12 хајдучких домова и 4 часа далеко од Ваљева.
    -Сакићи: У старе насељене породице овог села рачунају се и Сакићи, досељени из Коњица у Херцеговини, којих је много расељено још у самом почетку 18. столећа, јер их има готово по свим селима дуж Саве. Родоначелник ове породице је хајдук, па је дошао са породицом у ово село, њих је 7 кућа и славе Никољдан.
    -Теодосићи*: У почетку 18. столећа досељени су Теодосићи из Осата у Босни, њих је у селу 9 кућа и славе Аранђеловдан.
    *Из ове породице је Милинко Теодосић, прво кабадахија Кнеза Милоша, потом један од главних твораца Катанске Буне 1844. године и доцније начелник Округа ваљевског.
    -Вуковићи, Теодоровићи и Обрадовићи: У почетку 18. столећа доселили су се из Кремана у Старом Влаху и данашњи Вуковићи којима су род Теодоровићи и Обрадовићи, има их 16 кућа и славе Јовањдан.
    -Бурмази: Родоначелник данашњих Бурмаза доселио се као хајдук мало после Вуковића и поред њих се населио. Бурмаз је пореклом из Старе Србије, па је дуго хајдуковао по Романији, где је и породицу раније превео у Гласинац, одакле се доселио у ово село, њих је две куће и славе Алимпијевдан.
    -Раковићи су после аустријске окупације сишли из Јакља-округ ужички, њих је данас 11 кућа и славе Јовањдан.
    Новији досееници:
    -Милошевићи, родоначелник њихов је прешао из пограничног села Царине и дошао жени на имање, славе Аранђеловдан.
    -Живанићи су из истог села одакле и Милошевић и истим поводом се доселио у ово село, славе Јовањдан.
    -Стојковићи су из суседне Врагочанице, предак дошао жени на имање, славе Ђурђевдан.
    -Исаиловићи су такође из суседне Врагочанице, населили се на своје имање, славе Ђурђевдан.
    У селу је 92 куће од 11 породица.

    Занимање становништва.

    -Станоречани се занимају свима привредним радњама, којима и суседни сељаци. Главна су занимања земљорадња и воћарство. Земља им није у стању да подмири све животне потребе у намирницама, с тога су принуђени силазити у доња обничка и колубарска села и тамо куповати земље или узимати под закуп, па на њима засејавати оно, што им њихова сеоска земља није у стању да пружи. Боља земља и лакши саобраћај с кућом и имањем нагони их, као и суседне Врагочане, да се селе у равнија колубарска и тамнавска села и да тамо и остају, и то бива готово сваке године. Да им није воћа, које особито добро успева и рађа, као и доста стоке, које сваки држи у већој мери, нарочито ситније стоке, још би се више исељавали из овог места и расељавали по равнијим селима, иначе доста их остаје у свом селу. Занатима се одају, изучавају их, па их или раде стално, као један од Раковића, или према потреби. Занатлијама је занат споредно занимање, а главније земљорадња и воћарство.

    Појединости о селу.

    -Станина Река је саставни део Суводањска општине у Срезу подгорском. Судница је у Ставама као и школа а црква у Пустињи. Гробље је подељено на два краја.
    Сеоска је преслава Спасовдан.

    Цигани-Роми.

    -На западном крају села, на Иви, налази се циганско насеље овог села од две куће мухамеданских Цигана, који су овде од пре 50 година стално нсатањени. Цигани живе по кућама, имају своје непокретности, занимају се свирачином, ковачким занатом и скитањем по другим селима; земљу не раде. Цигани говоре српски и турски, а овде су прешли из Осата у Босни, а по Азбуковици имају својих сродника.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Стапар (Стапари), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Село је у Радији и на обема обалама речице Стапарице. Сеоске су куће по плећима брда и удолинама потока, који силазе са Радије. Земљиште је секундарне старости, кречњачко и од пешчара, врло неравно и стрменито. Главнија су узвишења Радија и Маџар до Горње Буковице, Кик и Стапарско Брдо усред села.
    Извори су по дну брегова и долинама појединих потока. Народ се искључиво служи њима и водом из потока и бара. Изворска вода је добра, али многи извори, чији су називи по појединим породицама, и пресушују, па се вода мора и са стране доносити. Од текућих вода овог села једина је речица Стапарица, чија је челенка у Радији и постаје од два потока, који се зову Мали и Велики Луг, названи по изворима, који су у падинама Радије. Стапарица постаје у селу и тече на јужну страну и улива се у дну села у Каменицу.

    Земље и шуме.

    -Стапарске су земље суве, посне, песковите, а до Каменице и кречне са вртачама, доста неродне, па ако се не ђубре, не могу добро да рађају. Луке су око потока и Стапарице, мало су боље земље и једино боље зиратне земље и ливаде.
    Шума је по брдима и дубодолинама. Сва је од лиснатог дрвета и издељена. Никаквих заједница нема ни у шуми, ни у испустима.

    Тип села.

    -Стапар је мало насеље разбијеног типа. Сеоске су куће растурене по целом атару, где су по 2-3 највише у једној групи. Џемата нема, а куће су на растојању од 50 до 200 метара.
    У Стапару су ове породице: Крстићи, Недићи, Јанковци, Спасојевићи, Ћосићи, Мирковићи и Лукићи.
    У селу је развијен задружни живот. Повеће су задруге: Недића (две куће), Јанковића и Крстића.

    Подаци о селу.

    -Према харачким тефтерима из 1818. године било је у селу 10 домова са 14 пор. и 38 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 18 домова и 167 становника.
    -1874. године – 24 дома и 205 становника.
    -1884. године – 22 дома и 186 становника.
    -1890. године – 24 дома и 228 становника.
    -1895. године – 26 домова и 234 становника.
    -1900. године – 34 дома и 272 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 3,75 а процентни 1,89%.

    Име селу.

    -Стапар је донето име са стране. Породице овог села, досељене су готово све са Стапара-округ ужички и оне су дале име овом селу, а по томе и речици, која кроз ово село пролази.

    Порекло становништва и сонивање села.

    -Стапар је новије насеље и постао је од суседног села Беомужевића, чији је заселак био раније. У почетку 18 столећа у селу је била сама шума, својина села Беомужевића.
    -Крстићи, Недићи, Јанковци-Јанковићи, Спасојевићи, Мирковићи и Лукићи: Тад су се, у почетку 18. столећа, из села Стапара у округу ужичком спостичле 4 породице и населиле у овом селу, давши свом насељу име села, одакле су се доселиле. Од досељене 4 породице једна се у доба аустријске окупације исели у Кумодраж код Београда и данас има својих представника, а преостале три остану овде, мада су се и оне у току времена исељавале у равнија села. Прво насеље овог села било је код Чесме, на ставама Великог и Малог Луга, па су се после измештале у крајеве, њих је 31 кућа и славе Никољдан.
    -Ћосићи су досељени из Босне, из села Гођвића у Осату, а досељени су као мајстори од породице Пурића у суседној Горњој Буковици, њих 4 куће и славе Лазаревдан.
    У Стапару су 35 кућа од две породице.

    Занимање становништва.

    -Стапарци се занимају свима привредним радњњама којима и суседни сељаци ове области. Главна су занимања земљорадња и сточарство, раде земљу доста, али им не даје најповољније резултате, с тога их је доста по занату, трговини и служби због чега се удаљавају од кућа и насељавају по другим местима. Занату и трговини се радо одају, па их раде или у селу или по суседним селима па и у Ваљеву и другим градовима.

    Појединости о селу.

    -Стапар је саставни део Каменичке општине и Срезу подгорском. Судница и школа су у Каменици а црква у Буковици. Гробље је заједничко и на Кику.
    Сеоска преслава је Николаји.

    Одговори
  • Милодан

    Пропустили сте да линкујете текст села Станина Река.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Стрмна Гора, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Стрмна Гора је на брду Врани, са југозападне стране Ваљева а на северном крају Лесковичке Висоравни. Сеоске су куће на крајњим ивицама висоравни и плећастог брда Вране. Плећа Вране и њен јужни део продужују се у Висораван, докле северна страна скоро литичасто пада реци Јабланици. Од Вране се спуштају Јабланици две паралелне слепе долине, чија су дна испуњена низом вртача каменог и земљаног дна са атмосферском водом (које зову Језерима) или без ње. Ове долине зову се Долови а полазе од Пресада на Врани. Уз долине изведен је пре неколико година пут Ваљево-Јелова Гора.
    Извора нема. Једини извор на Врани је Врана до Лелића и Црна Вода до Сандаља у Јовањској Шуми. Та два извора и пресушни изворчићи по падинама Вране, јесу једина помоћ у води за мештане овог села. Никаквог потока или текућице нема у селу. Већу количину воде дају језера, баре у река Јабланица.

    Земље и шуме.

    -Стрмногорске земље су посне, суве, добре за стрмне усеве а врло неподесне за ливаде, пашњаке и узгој кукуруза. По вртачама предсадских Долова има добрих ливада као и добрих земаља за сејање кукуруза, а тако исто добро су дошле и неколике луке овог села на десној обали Јабланице, испод цркве и шуме у Јовањи. Уопште Стрмна Гора има доста земље, само кад би се она догонила, била би још квалитетнија за обраду.
    Шуме од вредности је мало у селу. Шеварица има доста и оне су око Пресада, по стазама долова и целом страном изнад Јабланице. Шуме једва да има за огрев, докле за грађу је нема довољно.
    Сеоске заједнице су каменоломи по Пресадима, који служе за заједничко вађење камена и жежење креча, иначе других заједница нема.

    Тип села.

    -Стрмна Гора је мало насеље збијеног типа. Куће су по западној страни Вране изнад Јабланице поређане једна поред друге са обе стране пута, који силази из села у Јабланицу. У селу нема џемата, а куће су на одстојању од 20 до 50 метара.
    У селу су ове породице и по реду кад се иде од Лелића: Тешићи, Вилиповићи (Филиповићи), Романовићи, Лекићи, Јовановићи, Игњатовићи, Бесеровци и Илићи.
    У селу нема задруга док их је раније било доста.

    Подаци о селу.

    -Према харачким тефтерима Стрмна Гора имала је 1818. године 6 домова са 8 породица и 12 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 12 домова и 131 становника.
    -1874. године – 14 домова и 127 становника.
    -1884. године – 16 домова и 147 становника.
    -1890. године – 21 дом и 153 становника.
    -1895. године – 24 дома и 181 становника.
    -1900. године – 25 домова и 202 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 2,06 а процентни 1,57%.

    Име селу.

    -Сељаци тумаче име селу да је дошло од самог положаја села. Некад је у селу била силна гора и у тој гори је било то село, па како су стране села до Јабланице исувише стрменита, готово литичасте и село је добило име Стрмна Гора. Прича се и ово, да је ово село некада било у заједници са суседним Сандаљем, који је на западној страни овог села, па се од њега одвојило као заселак Сандаља.

    Порекло стновништва и оснивање села.
    -Романовићи: Оснивачи овог села су породица Романовићи за коју се зна да је у сродству са породицом Филиманића у Сандаљу. Романовићи су одавно прешли у ово село и населили се поред Језера на Врани и за њих се зна да се нису ни откуда доселили ни у Сандаљ, ни ово село. Романовићи су се мнго исељавали у доња посавска села и данас их има више од 15 кућа у Вукићевици и Орашцу, затим у Дивцима и Попучкама, селима ове области. Откад постоји село Стрмна Гора, отада се зна за Романовиће или другачије познате у области Вране; има их 9 кућа и славе Никољдан.
    -Лекићи и Јовановићи: Најраније досељена породица у овом селу је Лекића, досељена под овим презименом из Дробњака, из села Шавника, од братства тамошњих Косорића. Родоначелник ове породице био је кнез у Дробњацима и довео је собом пред крај 17. века 12 сродничких породица и населио их у овм селу, па је још за живота 3 породице одселио у неко село у Тамнави а две у Јабучје, остале је задржао овде. Пред Кочину Крајину још 3 породице сишле су у Словац, село ове области и неселиле целу леву обалу Колубаре, а од осталих појединци се и данас разилазе на разне стране. У селу је данас Лекића под овим презименом и под презименом Јовановић 9 кућа, славе Мратиндан.
    -Филиповићи (Вилиповићи) и Тешићи: У првој половини 18. столећа, одмах после „швапске владе“ како веле сељаци овог села, доселили су се Филиповићи са Ћеклића у Црној Гори. Родоначелник ове породице „Вилип“ дошао је са породицом, која је била задружна и имала око 18 чељади и населила се више Романовића, идући ка Лелићу. И они су се расељавали по примеру других двају породица; њих је под презименом Филиповића и Тешића 8 кућа и славе Илиндан.
    Новији досељеници:
    -Игњатовићи, предак се доселио као мајстор из Полошнице-округ ужички и призетио у Романовиће, славе Аранђеловдан.
    -Бесеровац се доселио из Бесеровине-округ ужички, славе Стевањдан.
    -Илићи су из Лесковица, дошли на своје, раније купљено, имање. Не каже се коју славу славе, докле Илићи у Лесковицама славе Ђурђевдан, оп. Милодан.
    У Стрмној Гори има 29 домова од 6 породица.

    Занимање становништва.

    -Стрмногорци се занимају земљорадњом и воћарством, а сви узгред и жежењем креча. Око Јабланице и по Пресадима налазе се многе старе и новије кречане, где се непрекидно у току целе године жеже креч и одатле извози за Ваљево или продаје у месту. Земља није рђава, али су сељаци испустили стоку, те како се не може да догони и правилно обрађује, онда из године у годину даје све слабији род. С тога сваки Срмногорац прибегава учењу заната и надничење по граду Ваљеву, где се привремено или стално насељавају.

    Појединости о селу.

    -Стрмна Гора је саставни део Лелићске општине у Срезу ваљевском. Судница и школа су у Лелићу а црква у Ћелијама. Гробље је у јужној страни села,
    Село преславља Мали Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Стубо (по књизи Стубао), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Стубао је на западној ивици Лесковичке Висоравни. Сеоске су куће на ивицама висоравни изнад Јабланице и њене притоке Сушице или по долововима и вртачама. Земљиште је висораван испуњена многим вртачама поређеним у низове или круг, као око Коштице. У северном делу села су кречњаци са својим типским особинама, а јужном делу су огољени порфирити, које на висоравни опет покривају кречњаци. Главнија су узвишења на Јабланицом: Змајевац, Литица, Резина, Ошљак, Парач и Коштица у средини села. Прелаз са ових брда на висораван је благ, а Јабланици литичаст и кршевит.
    Извора је у селу мало. Неколико извора је по крајевима висоравни при додирним зонама кречњачких и подинских стена, и већином су јачи извори, од којих постају бујни потоци са јако ужљебним коритом у стенама. У северном крају села су: Осоје и Годин, од којих постаје најјачи поток Кошутин Поток, затим Змајевац, на истоименом брду и истоименим јаким потоком, који никада не пресушује; Попова Вода у Резинском Потоку, који исто тако не пресушује. Цела висораван до Лелића је безводна; народ се служи још и барском водом и цистернама, које се овуда копају.

    Земље и шуме.

    -Стубљанске су земље од две врсте; брдске или луке поред Јабланице. Брдске су земље по висоравни и вртачама, кречуше, родне и подесне за све врсте стрмних усева, поврћа и воћа, докле земље око Јабланице, назване Лукама, добре су оранице и косанице. И једних и других земаља има доста, родне су и дају довољно средстава за исхрану становништва и домаће стоке.
    Шуме су по брдима и на искрају села. Има је доста и она је од лиснатог дрвета и довољно је за све домаће потребе.
    Сеоских заједница нема, али има породичних заједница по појединим брдима, на којима се напасају стада свих чланова таквих заједница.

    Тип села.

    -Коштица и Кошутни Поток деле Стубао на Доњи и Горњи Крај. Јужни део села је Горњи Крај, а северни до Пакаља Доњи Крај. У оба краја куће су груписане по породицама, где су њихове куће на растојању од 30 до 50 метара. Цело село има разбијен тип. У Доњем Крају куће су по вртачама и доловима и тај крај се зове и Кркушани, докле у Горњем Крају куће су у увалама и долинама појединих потока, који силазе са порфиритичких брда и зове се још и Бучјани.
    У Доњем Крају, у Кркушанима су: Михаиловићи, Бакаловићи, Чолићи, Јоцићи, Петрићи, Станковићи и Марјани.
    У Горњем Крају, у Бучјанима су: Павловићи, Јовичићи, Раадовановићи, Томићи, Ђедовићи, Ђукановићи, Милетићи (Тадићи), Бебићи, Николићи и Поповићи.
    У селу је мало задруга, мада их је раније било доста. Већих задруга, које би имале преко 20 чељади у селу нема.

    Подаци о селу.

    -Према списку ваљевске епархије од 1735. године Стубао је имао 13 домова. Према харачким тефтерима из 1818. године било је 22 дома са 39 пор. и 84 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 47 домова и 371 становника.
    -1874. године – 56 домова и 366 становника.
    -1884. године – 62 дома и 444 становника.
    -1890. године – 66 домова и 511 становника.
    -1895. године – 81 дом и 613 становника.
    -1900. године – 82 дома и 580 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 6,43 а процентни 1,48%.

    Име селу.

    -Има селу Стубао по причању старијих сељака дошло је од изгледа места, на коме је насељено. Причају да њихово село, као високо село, личи на неки стубао, па је отуда добило име Стубао или Стубо, како га мештани изговарају.
    Име Доњег Краја села Кркушани дошло је од презимена најстаријих породица тога краја, које су се некада тако звале а данас је остало као име џемата, докле су све породице изоставиле ово презиме.
    Име Горњег Краја села Бучјани дошло је од места досељења појединих породица, које су некада а и данас насељене по буквацима и бучју.
    Име Стубао није скорашње, њега налазимо у списку села округа ваљевског из 1737. године под истим именом.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Стубао је старо насеље и има и старих и досељених породица. Оснивачи села су породице из Доњег Краја, за које се држи да су старинци.
    -Кркуше (и њихови потомци Петрићи, Чолићи, Јоцићи, Павловићи, Јовичићи) и Бакаловићи: Најстарије породице у селу су Кркуше и Бакаловићи, за које се мисли да су из велике давнине сродне. Кркуше су и раније а и данас насељене око извора Осоја у Доњем Крају, њих је 19 кућа и славе Никољдан.
    -Марјани, Михаиловићи и Радовановићи: У најраније досељене породице рачунају се Марјани. Марјани су по њиховом причању досељени у 4 породице од Новог у Далмацији, одакле су се прво населили у Конавлима, па су одатле у другој половини 17. века досељени у ово село. Од две породице су Марјани, од треће Михаиловићи а од четврте Радовановићи у Бучјанима. Сви се зову Марјани, а држи се, што они поричу, да су првобитно били католици, њих је 28 кућа и славе Јовањдан.
    -Томићи, Ђедовићи и Ђукановићи: Друга исто тако стара породица су данашњи Томићи у Бучјанима. Родоначелник Томића под општим називом „Ђедо“ доселио се у општој сеоби из села Бучја у Полимљу, та и отуда се и данас зову Бучјани, са своја два брата Томом и Ђуканом и населио се у Горњем Крају села изнад Парача, где су и данас. Од Ђеда су Ђедовићи, од Ђукана Ђукановићи, а од Томе Томићи, свега их је 26 кућа и славе Јовањдан.
    -Милетићи су досељени уз Кочину Крајину из Косјерића, њих је у овом селу 4 куће, има их и у Ваљеву, славе Ђурђиц.
    Новији су досељеници:
    -Михаиловићи, предак је дошао из Сијерчића у Полимљу уз Бабинску Разуру, призетио се у Михаиловиће, славе Јовањдан.
    -Станковићи, предак је из Малог Крчимира у Заплању, доселио се као циглар и призетио у Кркушане, славе Никољдан.
    -Бебић, предак је из Вујиноваче, доселио се жени на имање, славе Никољдан.
    -Николићи су из Сушице, села ове области, предак дошао жени у кућу, славе Никољдан.
    -Поповићи су из Бабина у Полимљу, предак се са породицом доселио као свештеник 1880. године, а пребегао је уз Бабинску разуру, којој је лично био главни покретач и душа покрета, зашта је жртвовао своју велику баштину и велики број чланова своје понајразгранатије породице у Полимљу. Поповић се населио као свештеник, али је у исто време и земљорадник, славе Ђурђевдан.
    На Стублу је 82 куће од 9 породица.

    Занимање становништва.

    -Стубљани се занимају свима привредним радњама, којима и суседни сељаци у овој области. Раде земљу навелико, гаје доста разноврсне стоке, подижу велике воћњаке, радо уче занате и раде их у селу и изван њега, нерадо се селе и не иду у аргаштину.

    Појединостио селу.

    -Стубао је саставни део Лелићске општине у Срезу ваљевском. Судница је у Лелићу, школа у Јовањи а црква у Грачаници. Гробље је подељено на два краја. Доњи Крај сахрањује се заједно са селом Пакљама.
    Село преславља Младу Недељу, прва по Спасовдану.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Суводање, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Суводање је под самим Медведником, на обема обалама Суводањске Реке. Суводање је тек друго село ове области, које улази у Медведник, оно је са северне и западне стране око њега, уколико је Медведник у ваљевском округу, због чега је Суводање мање-више планинско село. Суводањско земљиште је брдовито и све кречњачко. Брда су врло висока, стрма, а сам се Медведник као платно диже изнад села. По странама Медведника и сеоских брда, по њиховим платнима и литицама, су многе пећуре и окапи, из којих избијају врела или су суви. Главнија су брда: Крушик до Совача, Округлић и Бобија у селу, Вилинац до Станине Реке, Козила, Дебело Брдо и Пајић-Ливаде на Медведнику.
    Извора је доста. Извори су врела, који избијају испод појединих стена и граде истоимене потоке и падају у Суводањску Реку. У Дренајућу два врела граде Дренајићску Реку, која у Анђелићима утиче у Суводањску Реку. Суводањска Река избија из јаког врела под Пајић-Ливадама на Медведнику и тече кроз село у северном правцу све до става са Станином Реком. У Суводањску Реку са леве стране падају поток Буцуре, који постаје од истоименог врела, Балинац, који извире из једне пећине испод Дренајића, Поповић, који постаје од потока Кленовца и Пећурина, који извиру у Дренајићу.

    Земље и шуме.

    -Суводањске су земље изнад кућа по брдима и њиховим странама, кречуше и особито добре каквоће за стрмне усеве, који успевају као ретко где у околини. Око рекавица и потока има доста палучака и лучица, добрих за зиратне земље, ливаде и пашњаке. На Медведнику у горњем току речице Завојштице, притоко Љубовићине, чувене су сеоске ливаде и зиратне земље: Вукобраћа и Рујевик, где сваки сељак има свој део. Особито добре попаше су око Зеленог Вира на Завојштици, Козилима и Дебелом Брду.
    Шуме су по селу растурене које куда и приватни забрани. Нешто приватних забрана има око Завојштице, и кад се све скупа узме у обзир, онда сељаци имају довољно шуме и за огрев и за грађу, мада нема ниједне стопе земље сеоске или џематске заједнице, јер је планина Медведник проглашена за државну својину.

    Тип села.

    -Суводање је село разбијеног типа. Село је подељено на два засебна краја: Суводање и Дренајић. Суводање је уз Реку и њене притоке и простире се од Става до под сам Медведник. Куће су поудаљене од Реке, већином у долинама потока или по вртачама и увалама, груписане у неколико повећих џемата или мала, удаљених један од другога 50 до 170 метара, докле су куће по малама врло блиске. Суводањске су мале на левој обали Реке под планином Велеш, испод њега уз поток Буцуре и до Става Белановићи, а на десној страни Бирчани.
    Дренајић је засебан крај села, сав је у врху истоимене речице, куће су међусобно близу и по вртачама. Низ Дренајућску Реку стоји у вези са селом, иначе је са свих страна ограђен високим и кршевитим кречњачким брдима, те би готово чинио засебно насеље. Дренајић се у 17. и 18. веку рачунао као засебно насеље. Тако га 1719. године налазимо у списку села ваљевског округа, која су јула месеца исте године страдала од града и олује. Дренајић је засебно уведен, а поред њега помиње се и Суводање. У списку хајдучких села од 1737. године овај крај поменут је као хајдучко село са 12 кућа и 4 и по сата хода удаљен од Ваљева. У истом списку села ваљевског округа из исте године записано је и Суводање. Као што се види Дренајић је сматран као засебно село, докле се данас сматра као заселак, удаљен од правог села 500 метара уз реку. Сељаци овог краја су у заједници са селом и родбинским и економским везама и код њих се не јавља потреба издвајања и стварања новог села.
    У Суводању по џематима-малама:
    У Велешу су: Јокићи, Богићевићи, Симићи, Глигорићи, Ракићи и Будмировићи.
    У Буцурама су: Васиљевићи, Митровићи и Анђелићи.
    У Белановићима су: Перишићи, Петровићи, Савићи, Марковићи, Младеновићи, Степановићи, Ђурђевићи, Малушевићи, Ћирићи и Михаиловићи.
    У Бирчанима су: Бирчани (Петровићи, Матићи, Алексићи и Николићи) и Стојшићи.
    У Дренајићу су: Којићи, Ивановићи, Бранковићи, Ранковићи, Исаиловићи, Гордићи, Живанићи, Станићи, Старчевићи и Јањићи.
    У Суводању је врло много задруга и веће задруге са преко 30 чељади су: Јокића, Будимировића, Бирчанска, Алексића, Степановића, Марковића, Глигорића и Урошевића, Задруге од 20-30 чељади су: Ђурђевића, Ћирића и Бирчанска.

    Подаци о селу.

    -Према списку села ваљевске епархије од 1735. године Суводање (Суходање), записано на два места, имало је по првиом запису 10 а по другом 18 домова. Према харчким тефтерима из 1818. године био је 31 дом са 48 пор. и 104 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 47 домова и 643 становника.
    -1874. године – 53 дома и 730 становника.
    -1884. године – 69 домова и 841 становника.
    -1890. године – 75 домова и 909 становника.
    -1895. године – 86 домова и 1017 становника.
    -1900. године – 98 домова и 1079 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 13,46 а процентни 1,63% где је стално више женских него мушких глава.

    Име селу.

    -Откуда је име селу Суводање непознато је. Име Дренајић дошло је од многих дренова, којих и данас има у толикој мери да их сељаци беру и од њих (дрењина) пеку ракију. Велеш је име донето са стране, а донеле су га породице,које су се прво населиле у том крају. Велеш је име по селу у Горњем Потарју, па је отуда пренето овде и тако је назван један вис одмах испод Медведника, где је сада Будимировића кућа. Бирчани је име од области Бирча у Босни, одакле су се доселиле прве породице овог џемата. Буцуре је име породице, која се прво населила на том крају. Белановићи је име оне породице, која је населила онај крај, а донето је са стране и очувано као џематско име, докле се ниједна породица не зове тим именом.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -И Суводање и Дренајић су врло стара насеља. За Дренајић се пре 200 (сада 300) година вели да је имао 12 кућа, а тако исто и за Суводање, само се не зна да ли је свако за себе. Иако је Суводање старо село, интересантно је да су све данашње породице досељене и да је још доста свежа успомена о досељењу, мада појединци знају за досељење пада у велику давнину. За старе породице прича се да их је било 5 и да су их сокоски Турци при неком нападу на село због хајдука, којих је увек било, осудили на сургун и протерали у Посавину и Срем, где их, како веле сељаци, и данас има. По причањима старијих људи ово се могло догодити пред крај 16. столећа.
    Белановићи (Бјелановићи), Савићи и Марковићи: Кад је Суводање на овај начин опустело, тада су Турци опет допустили појединим породицама, да се насељавају. Прва од досељених породица били су данашњи Белановићи или боље Бјелановићи, досељени од некуда из Херцеговине, из околине Мостара пред крај 16. столећа. Потомци Бјелановића знају само да су Херцеговци од Мостара и да су некада били у Босни, где их и сада има под истим презименом, растурених по многим западним српским покрајинама. Бјелановићи су Савићи и Марковићи, свега 4 кућа и славе Томиндан.
    -Будимировићи: После Бјелановића доселио се предак данашњих Будимировића, којега су Турци населили из Осата у Босни. Од њега је и онда и данас једна кућа, јер су се одељени већином исељавали, славе Алимпијевдан.
    -Младеновићи (и њихови потомци Степановићи, Ђурђевићи, Ћирићи, Малушевићи), Којићи, Ивановићи, Бранковићи, Гордићи, Ранковићи, Исаиловићи, Живанићи и Станићи: У почетку 17 столећа доселио се због арнаутске обести из Горњег Потарја Радоња са своја 4 синиа и населио се у Дренајићу и тад затекао у селу Бјелановиће при ушћу Дренајићске Реке и Будимировиће под Велешом, где су и данас. По причању Радоњиних потомака у Суводању је било у то доба 4 куће*. Радоњнни су синови Младен, Исаило, Бранко и Милисав. Први је по Радоњиној смрти сишао у Бјелановиће на женино имање, а остала тројица су остала у Дренајићу. Од Младена** су наведени потомци (наведени у загради) док су од преосталих Радоњиних синова остале наведене породице и сви су у Дренајићу, њих је на оба места 39 кућа и славе Јовањдан.
    *Никола Милосављевић-Гордић, учитељ у ваљевској Каменици, је из ове велике Радоњине породице, и он је поглавито и дао потребне податке о свом селу и породици Радоњиној.
    **Из ове је породице онај „христољубиви г. Георгиј Младеновић“ којега у 1827. години помиње Јоаким Вујић у својим „Путешствијима“ и за кога каже да је дао 7 кеса гроша за оправку манастире Пустиње, своје домаће цркве. Од овога Георгија-Ђорђа код Јоакима, а у селу Ђурђа, су данашњи Ђурђевићи.

    -Буцуре (Васиљевићи, Митровићи и Стојшићи): На годину дана после Радоње доселио се и стари Буцур због хајдучије и арнаутске обести из области Горњег Потарја и населио се изнад Бјелановића на потоку, који је назван Буцурску Поток у Бирчанима. Њих је 10 кућа и славе Јовањдан.
    -Кућинци (Јокићи, Глигорићи и Ракићи): У првој половини 17 столећа досељени су данашњи Кућинци из Кућана у Старом Влаху, камо су раније досељени из села Велеши у Полимљу. Они су се населили поред Будимировића и по њима се назвао цео џемат Велеш, јер су они донели ово име. Њих је 6 кућа и славе Лучиндан.
    -Бирчани (Петровићи, Матићи, Алексићи и Николићи): Одмах после Кућинаца доселили су се и Бирчани из Бирча у Осату. Бирчани су досељени у две породице и населили се са леве стране Реке, поред Буцура Стојшића, које су затекли у том крају. Из ове је породице знаменити јунак и мученик за народну слободу Илија Бирчанин, који је погубљен 23. јануара 1804 године у Ваљеву у сечи кнезова, само што су ови Бирчани њему далеки род, а најближи они, који су у Седларима у овој области. Бирчна има и одсељених; доста их је у Ваљеву, и по Тамнави, а у селу се зову општим именом Бирчани, мада имају разна презимена, њих је 17 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Симићи (Сенићи): У Другој половини 18. века досељени су из Горњих Кошаља у Азбуковици данашњи Симићи у Велешу. Симићи, познати у селу и под презименом Сенићи, потомци другог знаменитог сина овог села, познатог јунака и заслужног војводе Милића Кедића, који је постао кнезом подгорске кнежине после мученичке смрти Илијине, и коме је дотле био момак буљубаша, а који је суделујући у свима ратовима од 1804. до 1809. године рањен у бици на Прибићевцу код Сребренице и умро у Баурићу у Азбуковици, у својој старој постојбини. Симићи су уљези на Кедићевом имању, а његови синови одселили су се у Тамнаву: Симића је две куће и славе Јовањдан.
    -Петронићи: Уз Кочину Крајину доселили су се Петронићи из Годечева-округ ужички. Њихов предак Петроније доселио се као мајстор и дуго времена бавио се грађењем кућа и других зграда, па је после превео своју породицу и населио се у Бјелановиће. Од њега је 5 кућа и славе Никољдан.
    -Старчевићи, Јањићи: После Кочине Крајине пред Први устанак и у доба Кедићевих ратовања на Дрини доселили су се Старчевићи из Радановца-округ ужички и несели се у Дренајућу. Старчевићима су род Јањићи на истом месту, њих је 8 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Богићевићи су из Горњих Кошаља у Азбуковици, има их 4 куће насељене у Велешу, славе Аранђеловдан.
    -Перишићи су досељени из Горње Љубовиђе у Азбуковици и уљези у Бјелановићима, има их 4 куће и славе Томиндан.
    Новији досељеници су:
    -Анђелић, досељен из Радановаца у округу ужичком, од исте породице, од које су раније досељени Старчевићи и насељени у Буцурама, славе као у Старчевићи, Аранђеловдан.
    -Михаиловић је досељен из Годечева-округ ужички, слави Јовањдан и насељен у Дренајућу, где је ушао жени у кућу.
    У Суводању има 102 куће од 12 породица.

    Занимање становништва.

    -Суводањци се занимају земљорадњом, сточарством и воћарством у већем обиму. Земље им дају изврсну стрмнину, од које знатан део стиже и за продају, где се цени као најбоља у околини. Стоке и крупније и ситније, држе доста и не сјављују је никуда из села, а преко лета на Медведнику. Свиња и оваца продају у знатној мери. Воћа су свуда велика и на високој цени, јер се и подижу и рађају, као ретко у околини. Суводањци уче занате, али их раде само у свом селу и у најближој околини, али готово сваком је омиљено одавање трговини, ради које се и исељавају и шаљу своје младиће, да се после и не враћају, с тога су Бирчани већином трговци и чиновници, кад се удаље из свога места. Тескоба у селу, велика нарођеност и бојазан од смањивања имања нагони Суводањце да се исељавају, што готово сваке године раде.

    Појединости о селу.

    -Суводање је саставни део Суводањске општине у Срезу подгорском. Судница је на Ставама по дну Бјелановића, а ту је и школа. Црква је у Пустињи. Гробље је издељено.
    Село нема заједниче преславе.

    Ставе.

    -Место где се састају Суводањска и Станина Река, зове се Ставе*. Од Става почиње Обница. Ставе су друмско насеље и насељене на атару четири села, која су у Суводањској општини. Кроз Ставе пролази окружни друм Ваљево-Љубовија и поред друма има: једна механа, 4 дућана, 3 приватне куће, магацини и кућа браће Ристивојевића из Бобове, општинска судница и две школске зграде. Занатлије су мештани и баве се искључиво занатима, а по неки узгред и трговином, докле механџија ради само свој посао.
    *Велики број сељака објашњава име Става до је дошло од сустицаја сва четири села, која се дотичу на овом месту и где на атару сваког села има по једна или две зграде.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Сушица, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Сушица је на десној обали истоимене реке. Сеоске су куће или по плећима појединих сеоских брда или по странама брда изнад Реке. Земљиште је од секундарног кречњака и брдовито. Поједина брда су висока, благих падова ка истоку и поступно се спуштају у Лесковичку Висораван, докле се Реци спуштају стрмо. Знатнија узвишења су: Кукаљ, Павлова Коса и Грахово до Лесковица, Орловац, Васиљевача и Селачко Брдо у селу над реком Сушицом. По плећима су брда вртаче, као и по целој Лесковичкој Висоравни, међу којима и овде има језера.
    У селу по висовима нема извора. Што их је низ реку су у Селачком Брду и називају се именима појединих породица. Народ се служи водом са извора и Реке, бара и цестерни, којих има овде, као и по Лелићу. Река Сушица је понорница, која чим уђе у атар села понире, и остављајући пред собом суво корито, јавља се пред Грачаницом на додирној зони кречњака и порфиритичних стена, где прима у себе и Тубравићску Реку. Долина Сушице је права клисура, без пута, речно корито је у самом кречњаку у коме има свих објеката од крша. Никаквих других речица ни потока нема, јер вода са појединих сеоских брда намах се сјури низ точила и плазовима претрпава стране брда и речну долину или се задржава по вртачама и долинама.

    Земље и шуме.

    -Сеоске су земље изван кућа и у вези са лалићким и лесковичким, већином кречуше с црвеницом по дну вртача. Ако се ђубре могу бити родне а на њима рађају стрмни усеви, докле нису подесне за ливаде и пашњаке. У оном делу села, који се продужава у кукаљске и повленске косе нема ливада и испуста, тамо су шуме и непроходни крајеви, кроз које још људска нога није смела слободно проћи. Сушица има мало лука, па су или плазовима и наносима затрпане или се затрпавају, осипањем или су саме по себи исувише камените, или их река квари и односи, градећи од њих камењаке и пескове или су само такве да, кад сунце боље припече, усеви на њима изгоре.
    Шуме има у изобиљу у овом селу. Цео јужни део села пошумљен је и има је у довољној мери и за грађу и за огрев, а досте се извози и продаје. Јужни део села, изван Селака, је сеоска својина, докле поједине породице имају својих удела у крајевима, који су приступачнији.

    Тип села.

    -Сушица је село разбијеног типа. Куће су издвојене у три групе, где су куће појединих породица збијеније од осталих. Џемати су удаљени један од другога 50 до 1000 метара. Главни су џемати: Селаци у врху села, на јужном крају, према Брезовицама, Речани у падини Васиљеваче према Реци и Брђани по Васиљевачи и Орловцу.
    У Селацима су Селаци (Селаковићи); у Речанима су Перишићи (Петровићи) и Јовановићи; у Брђанима су Васиљевићи и Павловићи; на Васиљевачи и око сеоског гробља Шиљковићи и Мијаиловићи; под Селачким Брдом Стојановићи, Марићи и Ребићи (Тендићи); око Језера и до Лесковица Новаковићи и Арсеновићи, испод ових и Орлвца.
    У селу су омање задруге Перишића (две куће) и Васиљевића.

    Подаци о селу.

    -Сушица, код Вука погрешно „Душица“, имала је према харчким тефтерима из 1818. године 12 домова са 20 пор. и 40 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 26 домова и 238 становника.
    -1874. године – 26 домова и 268 становника.
    -1884. године – 34 дома и 301 становника.
    -1890. године – 35 домова и 325 становника.
    -1895. године – 41 дом и 357 становника.
    -1900. године – 51 дом и 402 становника.
    Годишњи прираштај становништва је 5,29 а процентни 1,72%.

    Име селу.

    -За порекло имена села Сушица и истоимене Реке ништа није написано. Претпоставља се да је село добило име по реци а Река по томе што је понорница – Сушица, оп. Милодан.
    Имена крајева или џемата су по месту насељења Брђани и Речани, или по презимену породице – Селаци.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Сушица долази у ред врло старих насеља.
    -Стојановићи: У селу се држи да су Стојановићи оснивачи села, јер се за њих не зна да ли су се и одакле доселили; они су били увек насељени око Језера, где су и данас, има их 7 кућа и славе Никољдан.
    -Ребићи (Тендићи) су досељени из Сијече Реке-округа ужичког, насељени су око Језера са Стојановићима; има их 6 кућа и славе Никољдан.
    -Васиљевићи, Павловићи и Шиљковићи: По времену досељења најстарији су Васиљевићи, по чијем је родоначелнику Васиљу названо брдо Васиљевача. Васиљ је дошао из села Биоске у Старом Влаху у првој половини 18. века и његови су потомци Васиљевићи, Павловићи и Шиљковићи, има их 10 кућа и славе Јовањдан.
    -Перишићи, Петровићи: Одмах иза Васиља сишли су у село Петар и Периша, два брата рођена са својим породицама из Пиве у Херцеговини, од оне исте породие, од које су и лесковички Пивљани. Петрови и Перишини потомци зову се уопште Перишићи (Петровићи), има их 12 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Селаци (Селаковићи): Пред Кочину Крајину сишли су из Кремана у Старом Влаху данашњи Селаци, њих је 9 кућа, славе Јовањдан.
    -Новаковићи: Кад и Селаци са њима су сишли и Новаковићи из Будимље у Старом Влаху и населили се по дну села, до Лелића, има их 4 куће и славе Ђурђевдан.
    -Арсеновићи: После Кочине Крајине сишао је дед данашњих Арсеновића из Маковишта-округ ужички, од њега су 3 куће насељене готово у средини села, под Орловцем, славе Јовањдан.
    -Михаиловићи: У исто време доселио се и дед данашњих Михаиловића и призетио у Васиљевиће, пореклом је из Љештанском-округ ужички, славе Срђевдан.
    Новији досељеници:
    -Марић се призетио у Стојановиће, пореклом је из Богатића, села ове области, слави Јовањдан.
    -Јовановић је Влах из Лазнице у Хомољу, дошао као рудар у ове крајеве, па се призетио у Перишиће пре 20 година, не слави.
    У Сушици је 54 куће од 9 породица.

    Занимање становништва.

    -Сушичани се занмају свима привредним радњама, којима и суседни сељаци ове области. Начин и врсте занимања истоветни су као и код суседних Лелићана. Одају се изучавању заната и раде их и по селу и изван њега. И данас, а и раније, удаљавају се из села и стално се исељавају због рђаве земље, а нарочито због њене неродности.

    Појединости о селу.

    -Сушица је саставни део Лелићске општине у Срезу ваљевском. Судница и школа су у Лелићу а црква у Ћелијама. Гробље је заједничко за цело село и на васиљевачи.
    Сеоска преслава је Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Тубравић, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Тубравић је на десној обали реке Јабланице уз Тубравићску Реку, притоку реке Сушице. Сеоске су куће по странама појединих брда или по увалама или долонма појединих потока. Земљиште је сасвим неравно, кршеевито и сувише стрменито. На западној страни села је Поћута, велика језерска котлина, састављена од терцијерних слојева. Источни, а нарочито јужни део села је кршевит и сав од секундарног кречњака. Главнија узвишења су: Грачаница, Главица, Дрењак, Брдо и Белег.
    Извора је у селу доста и они су испод брда и у виду чесми, које се зову именима породица. Тако Ковачевићи у Грачаници имају две чесме, Бакићи 3, Сижани извор Сиге са још две чесме, Тубревић своје Врело итд. Од извора Врела, Сига и тубревићских чесми постаје врло јака, плаховита Тубравићска Река, која никад не пресушује и преко целе године окреће по један витао, а тече искривуданим, каменитим и дубоким коритом са многим брзацима и пада у средини села у Сушицу, мало ниже овог места, где се јављају речни извори у кориту.

    Земље и шуме.

    -Тубравић има најлепше земље од свих подгорских села. Његове су земље у Поћути од црне смолнице, трошне, добро наводњене и лакородоне. Већи део Поћуте је на десној страни Јабланице и својина овог села, она је његова житница, затим, не само њему и целој околини, место за пролећно сјављивање стоке, где се прехрањује. У Поћути има и других зиратних земаља, затим, у снатној мери много и ливада, које су најбоље на Саставцима, мессту где се састају Врело и Сиге и граде Реку.
    Сеоска је шума на крају села и изнад њега. Сви су висови око села пошумљени и шуме има доста за сваковрсну домаћу потребу. Сеоских заједница нема, али има џематских у шумама и испустима по појединим брдима и њиховим падинама.

    Тип села.

    -Тубравић је планинско село и разбијеног типа. Куће су груписане по странама брда и по њиховим увалама. Куће су збијене и у круг поређане. Поједине групе су мале и зову се: Грачаница, Бакићи, Тубравић и Сижани, далеко једна од друге од 500 до 1000 метара.
    Грачаница је при ушћу Сушице у Јабланицу, на источној страни истоименог брда и ту су: Ковачевићи и Крџићи.
    Бакићи су на јужној страни са десне стране реке, под Брдом и ту су: Јеремићи, Маринковићи, Јанковићи и Станачићи.
    Тубравић је јужно од Бакића уз десну страну Реке и потока Врела и ту су: Ђуричићи, Крстићи, Лукићи, Арсићи, Гајићи, Игњатовићи, Миливојевићи, Марићи (Гајићи), Арсеновићи, Радовановићи и Вукосављевићи.
    Сижани су на левој обали потока Сига под брдом Белегом и ту су: Јовановићи, Марковићи, Живановићи, Трифковићи, Петровићи и Никићевићи.
    У Тубравићу има доста задруга. највећа је задруга Станачића од 30 чељади и мање: Ковачевића, Никићевића-две куће, Вукосављевића и Ђуричића- две куће и др.

    Подаци о селу.

    -По харачким тефтерима из 1818. године Тубравић је подељен на два села: Тубравић и Грачаницу* и оба се засебно помињу. Према истим тефтерима у оба села било је 22 дома са 32 пореске и 75 харачких личности.
    *И данас сељаци, пише Љуба Павловић, из околине код овог села разликују Тубравић као посебно село и Грачаницу за себе, мада се мештани овако не деле. Странци ће увек рећи за Тубравићанина да је или из Тубравића или Поћуте, а никад да је из Грачанице или којег другог краја села. Грачаница по свом географском положају чини целину; она има засебан атар, одвојена је великом даљином, високим брдима и тешким саобраћајем до других делова села, због чега се сасвим правилно узима као заселак овог села. Да није цркве у овом крају затим, да има међу сељацима више тежње за издвојеношћу, одавно би Грачаница била засебно село, као што ће морати бити у најскоријој будућности. А ја бих на то додао да у овом случају Љуба није био у праву, Грачаница је и данас саставни део села Тубравића, оп. Милодан.
    Према попису:
    -1866. године – 53 дома и 413 становника.
    -1874. године – 55 домова и 417 становника.
    -1884. године – 60 домова и 483 становника.
    -1890. године – 66 домова и 506 становника.
    -1895. године – 67 домова и 514 становника.
    -1900. године – 70 домова и 551 становника.
    Годишњи прираштај становништва је од 1866. године 3,98 а процентни 0,85%.

    Име селу.

    -Откуда је име селу Тубревић, не зна се. Грачаница је име брду, па је по томе и крај назван. Сижани су названи што су били око извора Сига, који из себе лучи знатну количину сиге или бигра. Бакићи је име презимена најстарије породице у том крају, које се изгубило и остало је име џемату.

    Постанак села и порекло становништва.

    -Тубравић је старо насеље, раније је било око Врела, где су и данас најстарије породице, које су се одатле померале Реци и Сигама. Најстарији крај села зове се Тубревић, што може бити да је презиме најстарије породице, које за себе не знају да су се са неке стране доселиле.
    -Ђуричићи, Станичићи, Крстићи и Лукићи: Најстарија породица у селу, која се сматра као оснивач села јесу Ђуричићи којима су сродне поменуте породице, њих је 10 кућа и славе Никољдан.
    -Сижани (Јовановићи, Марковићи, Живановићи, Трифковићи и Никићевићи): Најстарији досељеници су Сижани, досељени пре 300 година из околине Требиња у Херцеговини или како сами за себе кажу из „дубоке Херцеговине“. Сижаниима су потомци поменуте породице и они су се раније расељавали; њих је 13 кућа и славе Никољдан.
    -Ковачевићи*, Суботићи, Марићи: Кад и Сижани, две године после њих, доселили су се и Ковачевићи из Гацка у Херцеговини и први населили и створили Грачаноицу и ово јој име дали. Ова је породица увек имала у себи по једног свештеника и ковача, па тако има и данас у својој фамилији. Њима су потомци горе наведене фамилије; њих је 17 кућа и славе Стевањдан.
    *Покојни Бајо Ковачевић, један од навиђенијих, најимућнијих и најбистријих Ковачевића, који се у Поћути и даљој околини доста ценио причао је је о својим Ковачевићима у више прилика, да се народна пословица „Поп рађа ковача, а ковач попа“ увек и дословце вршила и њиховој породици. Бајо би у потврду тога увек навео своје претке свештенике и њихове потомке и завршио данашњим фактом, да Ковачевић ковач има сина попа, а да је и сам свештенички син. Бајо је дао ове податке о своме селу као и свим селима, која имају удела у његовој „лепој Поћути“, како имађоше обичај звати је. Умро је 1900. године, али са њиме није готово ништа отишло у гроб, јер је срећно наишао на онога, који је хтео и умео његова причања записати.
    -Гајићи и њима блиски род Игњатовићи, Миливојевићи, Радовановићи и Вукосављевићи: Трећа врло стара породица овог села су Гајићи, досељени пред крај 17. столећа из Леовића у Азбуковици, камо су се доселили из Братоножића. Гајићи су се населили у две породице у Тубравићу да би се временом измешали са Сижанима; њима су потомци горе наведене породице, има их 12 кућа и славе Никољдан.
    -Крџићи: После аустријске окупације, кад су ови крајеви поново потпали под Турке, сишле су две породице данашњих Крџића из ужичког села Зарожја и неселили се уз Ковачевиће у Грачаници, где су и данас, њих је 14 кућа и славе Јовањдан.
    -Бакићи (Јеремићи), Марићи (Гајићи и Арсеновићи): У исто доба кад и Крџићи, Гајића предак је довео је своје кумове Бакиће из села Царине у Азбуковици,пореклом од Васојевића у Црној Гори и населио их испод Тубравића и око себе у Тубравићу у две куће. Од прве су Бакићи и Јеремићи а од друге Марићи, Гајићи и Арсеновићи; њих је 6 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Маринковићи су дошли у Првом устанку из Горњих Кошааља у Азбуковици, населили се у Бакиће, славе Ђурђиц.
    -Јанковићи су, такође, дошли у Првом устанку из Стрмова-округ ужички, населили се и они у Бакиће, славе Јовањдан.
    Новији досељеници:
    -Арсић је у Тубаревићима где је дошао жени на имање из суседне Вујиноваче, слави Јовањдан.
    -Пантелићи је, такође, из Вујиноваче, доселио се у Сижане жени на имање, слави Никољдан.
    У Тубравићу је 78 кућа од 10 породица.

    Занимање становништва.

    -Тубравићани се занимају земљорадњом, сточарством и воћарством, Земља им је родна и даје довољно средстава за исхрану, а знатан део остаје за продају. Стоке, ситније и крупне, држе доста, коју преко лета држе по повленским или јабланичким суватима, где сви имућнији сељаци имају своје повеће закосе. Ливаде су врло добре, дају им доста сена, да га имају и за продају по најближој околини. Воће се у последње доба увелико подиже и даје особито добар род, а и извози се сваке године.
    Појединци се одају изучавању заната и раде их само себи и својим суседима и не иду нигде из села.

    Појединости о селу.

    -Тубравић је саставни део Ребељске општине у Срезу ваљевском. Судница у школа су у врху Поћуте под Марковим Белегом и на атару овог села, где се између ових зграда налази и једна путничка механа. Механа је својина једног сељака из Вујиноваче и издаје се под закупк Кроз средину Поћуте пролази нови окружни пут Ваљево – Бајина Башта, па су горње зграде поред овог пута.
    Црква овог села зове се Грачаница. Грачаница је на десној обали реке Сушице испод истоименог брда и краја села; нема свог имања, није стара, а озидана је од камена и покривена шиндром. Ову цркву је походио у 1827. години Јоаким Вујић и он је у својим „Путешествијама“ помиње као нову цркву, коју су зидали 1818. године Милисав Томић из Стубла и Вукосав Веселиновић из Тубравића. Црква је и онда, па и данас, парохијска и више на атару села Стубла (Стубо) него Тубравића.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Тупанци (по књизи Тупањци), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Тупанци су изнад Балиновића на коси, који се од балиновачке Богдане спушта реци Обници. Село се не спушта до реке већ је брдско село и куће су у падинама појединих брда и долинама потока, који између ових брда силазе Обници. Земљиште је од секундарног кречњака, брда су каменитих страна и плећата и она су косе или косањице мајиновачког Врлобаша, балиновачке Богдане и златаричког Осијања, због чега је ово селанце без икаквог саобраћаја и везе са главним путевима у области. Са Врлобаша, испод његовог највишег виса Дрена извире Тупањачка Река, а са Осијања Дубоки Поток и састају се по дну села, изнад Причевића, где река, текући још мало пада и причевачки Речицу.
    Извора по селу има доста; они су по падинама брда или око кућа или по долинама потока или Реке. Извори немају нарочитих имена, а њихова и речна вода јесте једина вода, коју село употребљава за своју домаћу потребу.

    Земље и шуме.

    -Тупаначке су земље по плећима појединих брда и изнад кућа, суве су и посне, морају добро да се натиру, па да дају иоле осредњи род. Уопште узевши мало је земље, те су сељаци принуђени да на другој страни, у долинама Јабланице и Обнице, тражити боље земље.
    Шуме су по падинама брда и долинама потока, уколико су ове приступачне. Шума је од лиснатог дрвета и има је доста и за грађу и за гориво. Поједине породице имају у шуми заједница, што заједнички секу и заједнички дају под жировницу.

    Тип села.

    -Тупанци су село разбијеног типа. Куће су распоређене по породицама, чије су куће блиске и обично у страни или врху каквог поточића или долине. Породице су распоређене на растојању од 50 до 200 метара.
    У селу су: Павловићи, Вучићевићи, Томашевићи, Тодорићи, Ерићи (Стевановићи-Бошњаци), Спасојевићи, Чолићи и Јевтићи.
    У селу је већа задруга Спасојевића, а дригих нема.

    Подаци о селу.

    -Тупанци према харачким тефтерима из 1818. године су имали 9 домова са 10 пор. и 29 харачких личности.
    Према попису:
    -1966. године – 22 дома и 159 становника.
    -1874. године – 25 домова и 195 становника.
    -1884. године – 32 дома и 246 становника.
    -1890. године – 33 дома и 267 становника.
    -1895. године – 37 домова и 283 становника.
    -1900. године – 41 дом и 299 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 3,90 а процентни 1,94%.

    Име селу.

    -Име селу дошло је од имена оног села, одакле су најстарије породице досељене. Најстарија породица досељене су из села Тупање у Бањанима у Црној Гори и назване су по место досељења Тупањци, откуда је исто име пренето на име селу Тупањци-Тупанци.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Тупањци (Тодорићи, Томашевићи, Спасојевићи, Чолићи, Павловићи и Вучићевићи): Оснивачи села су породица Тупањци досељени из села Маковишта, раније из Тупање у Бањанима у Црној Гори. Пре њих село није постојало, а атар сеоски сматрао се као део суседног села Причевића, па према томе и првобитно село био заселак села Причевића. Тупањци су нашли пусто место и шуме, па су се на таквом месту населили, али некако одмах издвојили од Причевића. Тупанци су по традицијама, очуваним код сељака, основали село при крају 16. или почетком 17. века. Доселили су се у три породице из Маковишта-округ ужички, од којих су се две одселиле у Тамнаву и Орашац у Посаво-Тамнави, након неколико проведених година у овом селу, док је трећа, најјача остала у селу, чији је родоначелник Томаш, и од ње су њихови већ наведени потомци; њих је у селу 36 кућа и славе Стевањдан.
    -Стеванновићи, Ерићи и Бошњаци: Пред Кочину Крајину, неких 20 година раније, доселио се Стеван Ерац-Бошњак из Будимља у Старом Влаху, па је по томе назван Ерац али и Бошњаком, јер је тај део Старог Влаха у административном погледу припадао Босни. Стеванови потомци су Стевановићи, Ерићи и Бошњаци; њих је 6 кућа, славе Св. Петку.
    -Јевтићи: Скорашњи досељеник је Јевтић, досељен из суседног Мајиновића, призетио се у Ериће, славе Алимпијевдан и Св. Петку.
    У Тупанцима је 43 куће од 3 породице.

    Занимање становништва.

    -Тупанци се занимају земљорадњом и воћарством. Главно им је занимање земљорадња, коју раде на земљи у свом селу и изван њега. Стоке држе колико је од потребе и нигде је не сјављују из свог села. Воће им је у последње доба добило велику вредност, што га непрекидно подижу и добро им рађа. Занате радо уче и ради њих се и исељавају, као што их иначе сиромаштина земље и неродност њена одгонее, па се и не враћају, ако се још поред заната, трговине или државне службе ма и најмање удаље из села.

    Појединости о селу.

    Тупанци су саставни део Причевачке општине у Срезу подгорском. Судница, школа и црква су у Причевићу. Гробље је заједничко и на једном брегу усред села.
    Сеоска преслава је Спасовдан.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Таор, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Ужичка Црна Гора“, прво издање 1925. године, дигитализовано издање 2013. године – Српског етнографског зборника, Паво И. Барух.

    Повленска села.

    -Овим именом названа су црногорска села у присоју Повлена. Ова села су при извору Скрапежа и припадају горњем току ове реке.

    Положај села.

    -Ово село се пружа дуж Маковишта у северозападном правцу, пење се на Мали Повлен и преваљује на Павлову Косу у ваљевске стране, не додирујући нигде Средњи Повлен. Таор је шире село, почиње испод источног обода Равних Маковишта, прелази преко реке Скрапеж, хвата се изворног краја Забаве, ваљевске реке, пење се на висока повленска поља; Мравињце, Шеово и Кнежево Поље и завршава на Повленској Коси, коси Средњег Повлена, која је сва ваљевска.

    Тип села.

    -Високо, право планинско, врло брдовито и каменито село са врло мало родних пољица. Највише је родних пољица око града Таора и по Мравињцима, који су се после 1884. године почеле нагло насељавати. Ово село је нагнуто истоку и много је плодније од Маковишта.
    У Таору имамо две врасте насеља; старија и новија. Старија су насеља испод Анатеме, по Каменитим Косама, испод Црвеног Бријега, града Таора и испод Гачове Стијене у Парамуну око Таорског Врела. Старија су насеља по малом простору, на кречњачком камену и врло збијена. Мали простор, каменито иако родно тло, јако множење породица и стално дељење са старим огњиштима, безшумност Забаве, Мравињаца и Шеовог Поља, довођење ових крајева у јачи саобраћај са селом, особита родност поља нагло повале сељаке да се расељавају и граде раселице. Данас је у Марвињцима, Забави и Шеовом Пољу више од једне трећине сеоских кућа.

    Извори.

    -Таор је много чувен због својих најлепших извора и врела. Таорско Врело је јединствен пример јачине и и индустријске примене ове воде. Врела испод Анатеме, по Забави и Мравињцима далеко се јачи и лепши него по Маковиштима.

    Старине у селу.

    -у Таору се више него у ма ком другом селу јасно виде две културе и две врсте насеља. Прву културу и прва насеља представљају зидине града Таора. На једном омчитој кречњачкој чуци изнад Скрапежа према Гачовој Стијени је стена названа Таор, са некаквим зидинама, вероватно из оног доба кад је становништво живело по оваквим чукама, ограђено и удружено ради одбране од спољног непријатеља. На северној страни Камените Косе, на прегибли, и данас постоји црквина у зидинама са јаким извором, делом људских руку, творевина неких ранијих изумрлих или одсељених генерација.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Дрповци (Веселиновићи и Јовановићи): Најстарији досељеници села су Дрповци; Веселиновићи и Јовановићи, једна иста породица, која свој крај зове Дрповина, а лежи по дну села до Радановца. Веселин Дрпа је дошао из Бањана у Црној Гори, из села Дрпа, и населио се испод Камените Косе источно од црквине. Изгледа да је Дрпа затекао старе цркваре, али су се иселили врло рано. Дрпа се доселио почетком 18. века; његових потомака је 15 домова, славе Аранђеловдан, од њих су се 5 спустили у Забаву. Дрповци се најјаче истичу у селу и увек су се такмичили са Миливојевићима.
    -Миливојевићи: Доста доцније су дошли Миливојевићи из Пиве од породице Кнежевића, којих мора да и данас има тамо. Овде је дошао Миливоје Кнежевић са великом задругом, са великим богатством и стоком и населио се око црквине на купљеном имању. Миливојеви потомци су волели да у селу и околини имају прво место, мада су их Дрповци и остали у томе потискивали. И данас су најимућнији, најсточнији и најзадружнији, те су се тим средствима увек борили и побеђивали. Има их у селу и у Мравињцима 12 кућа и славе Никољдан.
    -Кузмани, Граховићи, Миловановићи, Јовановићи, Јевтовићи и др. Са Миливојевићима су се заједно доселили и иза Таорског Јеља населили Кузмани. Кузман Граховић је дошао из Грахова у Црној Гори; његово потомство се померало на исток и југ. Његова породица се тешко одржава, слабо се селила, више је повучена у себе и везана за место. Име свог роданачелника очували су између себе а носе презимена како је наведено. Ниједна породица овог краја није имала у себе увучених породица од ове, где су их разделиле на горње и доње Кузмане; њих је 14 породица од којих 4 у Мравињцима и славе Ђурђиц.
    -Гачовићи (Трифуновићи, Жерићи, Пепићи и др.): На десној страни Скрапежа изнад Врела у осоју Гачове Стијене су Гачовићи. Гачовина је најзбијенији и најнасељенији крај Таора. Гачо, Ђорђије и Јанко су браћа, дошла сва три из Никшића од Никшићких Рудина. Стигли су у село кад и Кузмани и Миливојевићи, заузели цео горњи део до Парамуна и цео онај крај Таора око града и низ Скрапеж. Ово је врло жилава, плодна и мног расељавана породица, има их 20 кућа и славе Никољдан.
    -Зекићи: После створене Србије, чак и после завршених борби дошли су из Осата Зекићи и населили у Граховиће, има их 4 куће и славе Никољдан.
    -Ђурићи: Они су се доселили из Галовића, села ове области, населили се у Кузмане на имање замрлих породица, њих је 5 кућа и славе Никољдан.
    -Клековићи су дошли из Бање код Прибоја, населили се у Лијешћу на врху села (две куће) а има их и у Мравињцима (5 кућа), славе Ђурђиц.
    -Радосављевићи-Шушовићи су некаква стара хајдучка породица, сишли из Нове Вароши у Старом Влаху и скрили се међу Кузманима, њих је у селу 4 куће, једна у планини, славе Никољдан.
    У Таору је 81 дом од 8 породица.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Кличевац*, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    *Кличевац нема свога кмета нити представника у општини, иако се сматра као предграђе града Ваљева, пошто су му становници прави сељаци и увршћујемо га у ред села (Љ. Павловић).

    Положај села.

    -Кличевац је у атару Општине града Ваљева, на северној страни по косањицама, које се из Грабовице и Рађева Села доста стрмо спуштају у колубарску долину. Земљиште је посве неравно, покривено моћним терцијерним шљунком и нагнуто ка југу. Једина издигнутија тачка у селу је Кличевац.
    У селу има доста извора и сељаци се већином служе изворском водом, докле копају бунаре и баре. Главнији извори су: Ђеновац, Стублина у Зуквама, Милићев Бунар и др.

    Земље и шуме.

    -Земље по Кличевцу су песковите, припрте и доста стрмените, те су једино подесне за винограде и шуме. Доњи део села има колубарске наносне земље и особито су родне и подесне и за орање али и за ливаде и попаше.
    Шуме су везане за грабовичке шуме, али их нема много, пошто су главни делови овог села постали или државна или општинска својина. Најлепше су шуме у Ђеновцу и око Кличевца. Што има шуме то није сељака овог села, него оних са стране, који овде имају своја имања.
    Општина града Ваљева има скоро трећину атара овог села, ту су Крушици, место где су пешадијске касарне и војна вежбалишта и Зукве испод Крушика. Испод Крушика Округ ваљевски има своје велико брдо Ђеновац, готово сав под шумом и уступљен држави, ради војних потреба. Држава је добила од општине и два комада земље; Кулину и Кличевац и на њима је подигла магацине, опет за војне потребе.

    Тип села.

    -Кличевац је село разбијеног типа, али не разбијеног по џематима, већ сасвим растуреног. Кад се са виса Кличевца погледа Ваљеву, онда се највише кућа прибило уз брдо, а други део растурио се око државних и општинских добара.
    У Кличевцу су ове породице: Радовићи, Радуловићи, Милатовићи, Ђорђевићи, Живковићи, Тешићи, Илићи, Савковићи, Пеловићи, Савићи, Лалевићи, Јевтићи, Милетићи, Стевановићи и Срећковићи.
    У Кличевцу нема задруга, нити се зна да се овде могла одржати која повећа задруга.

    Подаци о селу.

    -Село је старо, његово је име у харачким тефтерима, али се води као асовина града Ваљева, као царска домена.
    При доцнијим пописима од 1866. и 1874. године село није пописивано засебно него у оквиру града Ваљева. Тек од 1884. године засебно се помиње и од тада му се издваја број домаћинстава и становништва, тако да је Кличевац према попису по годинама имао:
    -1884. године – 17 домова и 104 становника.
    -1890. године – 18 домова и 119 становника.
    -1895. године – 22 дома и 143 становника.
    -1900. године – 28 домова и 169 становника.

    Име селу:

    -У селу је највиша тачка, управо највиши вис његов, зове се Кличевац, а насеље је по подножју његовом, па отуда је и дато име селу.

    Старине у селу.

    1. На врху Кличевца, на месту где је данашњи барутни магацин, и данас се налази шанац, који су градили Ауструјанци у ратовима од 1788-1791. године, а који и Прота Матеја Ненадовић помиње у својим „Мемоарима“ на неколико места. Поред овог шанца постоји и Карађорђев шанац, одакле је овај мислио да брани Ваљево у случају јаке турске најезде, што помиње и Прота Матеја и у коме је заседавао Скупштином изабравши ваљевски окружни суд.
    2. У дну Кличевца је кула, некада стан (1813. год) турског богаташа, Ваљевца, бега Јајића, а данас је барутни магацин. Кулу је у циљу данашњем, у погледу херцеговачких муслиманских кула зидао 1804. године војвода Јеврем Ненадовић. У Другом устанку била је својина војводе Јакова Ненадовића и његова је била и онда, кад је живео у Бесарабији у Хотину. По повратку из Бесарабије у Србију Јаков је кулу трампио са Милошем за неко имање у Београду, а Кнез Милош је већ 1835. године поклања отаџбини, са наменом да буде барутни магацин, што је и данас.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Нигде није било теже него овде докучити које су породице основале ово насеље, јер нигде није било тако честих промена, тако честих прогона и рассељавања, као овде. Кличевац, одлична стратегијска тачка за напад и одбрану Ваљева, морао је увек да жртвује своје становнике да се приликом ма каквих покрета селе и да беже из свог рођеног села.
    Кад се ово има у виду, онда није никакво чудо што данас нема чак ни потомака оног Манојла, који је Кнез Алексино тело пренео у Бранковину и предао породици да га сахрани, већ је све млађе. Овде је сасвим ново, свеже насеље и сваки новији покрет у Босни, Црној Гори и Херцеговини има по којег представника. Највише је досељеника из Црне Горе, а из осталих крајева врло мало.
    -Пеловићи: Најстарија породица у селу, досељена пред Кочину Крајину из Грахова у Црној Гори, јесте Пеловића, која је већ на умору, од које је онда, а и данас, била једна кућа, славе Стевањдан.
    Остале породице:
    -Тешићи, досељени у првом устанку из Грахова, има их 4 куће, славе Јовањдан.
    -Илићи, досељени кад и Тешићи са Загарча у Црној Гори, има их 3 куће славе Никољдан.
    -Живковићи досељени из Погане у Никшићкој Жупи уз Вукаловића Буну 1857. године, њих је 4 куће, славе Лучиндан.
    -Милетићи, су досељени из Пјешиваца, када и Живковићи, има их две куће, славе Јовањдан.
    -Срећковићи су досељени 1866 године, сродници су са Милетићима и насељени су поред њих, славе Јовањдан.
    -Стевановићи досељени кад и горњи из Пјешевица, има их две куће, славе Зачеће Св. Јована.
    У периоду од 1870. до 1899. године у Кличевац су се населили:
    -Радовићи су досељени са Заграда на Чеву, има их 5 кућа, славе Аранђеловдан.
    -Јевтићи су са Цеклина, има их две куће славе Ђурђевдан.
    -Радуловићи је са Ћеклића, славе Илиндан.
    -Милатовићи су са Вражегрмца, славе Св. Петку.
    -Лалевићи су из Братоножића, славе Стевањдан.
    -Савићи су из Ђиновића у Катунској нахији, славе Ђурђевдан.
    -Савковићи су из Косијера у Црној Гори, славе Св. Василија.
    -Ђорђевићи су из околине Трна у Бугарској, славе Никољдан.
    У Кличевцу је 30 кућа од 14 породица.

    Занимање сдтановништва.

    -Како се Кличевац налази у предграђу Ваљева а насељен је у новије доба, с тога његово становништво није могло доћи до потребног земљишта, на коме би се развила земљорадња и сточарство, због чега су Кличевчани принуђени радити туђе земље, на њима засејавати све, што им је потребно за исхрану, а и за продају. Тако на земљи гаје доста поврћа, а код својих кућа пате повише стоке, те њоме се служе и њихове производе продају по вароши. Многи се од Кличавчана баве рабаџилуком, многи надничењем по граду, а многи опет одају се и изучавању каквог заната, те се одвајају од кућа и силазе у град.

    Појединости о селу.

    -Кличевац је још од турског доба саставни део Општине града Ваљева. У Ваљеву је школа, црква као и општинска судница. Никад нису, па ни данас, имали у општини свога представника, па ретко и одборника. Гробље је у средини села и заједничко.
    Преславе немају.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Бујачић, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Бујачић је одмах до Ваљева и пружа се од Колубаре на јужну страну до Драчића. У доњем делу села поред Колубаре је песак, шљунак и речни нанос. Даље испод хумуса је терцијерно земљиште и то је све до Потока, од кога је на југ до Драчића кречњачко земљиште са вртачама. Главнија узвишења у доњем делу села су: Гајина, Раскршће и Парлог, а у горњем; Остењак, Брдо и Осоје.
    Село се служи изворском водом, а и водом са Колубаре и потока; извора је доста. У доњем делу села су: Реља, од којега постаје читав непресушни поток и слива се у Колубару, Стублина и Липе у потесу Липовцу, од којих постаје поток под истим именом, Деспотовац у потоку истог имена. У горњем деслу села су: Врело од којега постаје јак и непресушни поток Врело, Бабинац у истоименом потоку, Јајићевац од којега постаје Поток, Жујевац до Мачина и Стублина. Главније текуће поред Колубаре су: Реља, поток који тече између овог села и Граца, Поток који долази са запада од Јајинца и Бабин Поток (Бабинац) који долази с југа из Мачина. У Поток се улива Врело и тада се зове Врело и прима Деспотовац и Бабин Поток и зове се Поцибраса.

    Земље и шуме.

    -Бујачићске (бујачанске) земље су од две врсте. Земље горњег дела села су кречне, са вртачама, посне, обрасле папрати и сматрају се као неродне. Ливада има мало око Жујевца и до Мачина, а ту су боље и зиратне земље. Земље доњег дела су наносне или црне смолнице, родне су и добре за ливаде и пашњаке. Имања око Колубаре зову се Аде и оне су само за кукуруз, а горњи део села зове се Липовац и то су добре и ливадске и зиратне земље.
    Шуме у селу има доста. Јужни део села је сав под шумом и зове е Мачине и оне су најбоље уз Бабин Поток. Мачине су сеоска заједница и оне у у заједници са петњичким и драчићским Мачинама и неподељене. Шума је млада и од лиснатог дрвета, ретко се сече. Других заједница у селу нема.

    Тип села.

    -Бујачић је Потоком подељен на два дела. Горњи (јужни) део села зове се Брђани, а доњи нема свог нарочитог имена. И у једном и у другом делу села куће су растурене, тако да две нису једна до друге. Само су Павловића куће у горњем делу, до Мачина, збијеније, оне су на растојању од 20 до 50 метара а свуда су иначе на растојању од 200 до 500 метара.
    У Брђанима су ове породице и то око Врела: Лукићи, Јовичићи, Јевтићи, Головићи, Цвијовићи, Тодоровићи, Новаковићи а на Брду; Јевтићи, Маринковићи, Николићи, Павловићи и Живковићи.
    У доњем деслу су, око Деспотовца: Глишићи, Молошевићи, Матићи, Настићи, Мандићи, Косићи, Благојевићи и Матељевићи; на Гајини су: Станишићи, Ковачевићи, Јањуши, Савићи, Владисављевићи и Радосављевићи; у Липовцу су: Познановићи, Ивковићи, Бошњаковићи и Мирковићи.
    Задруга у селу нема.

    Подаци о селу.

    -Према храчаким тефтерима из 1818. године село је имало 17 домоваса 24 пор. и 53 харачких лица.
    Према попису:
    -1866. године – 34 дома и 178 становника.
    -1874. године – 27 домова и 163 становника.
    -1884. године – 37 домова и 172 становника.
    -1890. године – 43 дома и 247 становника.
    -1895. године – 44 дома и 226 становника.
    -1900. године – 41дом и 220 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 1,36 а процентни 0,88%.

    Име селу.

    -Старији људи причају да је ово село било некада заселак села Петнице с нарочитим именом Бујачићи. За везу Бујачића и Петнице говоре заједнице у шуми, веза са имањима, неприродна граница и заједничко гробље. Име Бујачићи везано је за породицу Јевтића, за коју се држи да је она ово име донела собом из места, одакле се доселила.

    Старине у селу.

    -Испод Врела, поред самог Потока, налази се Кућиште, а то су места на којима су биле куће старијих и данашњих породица овог села. Према сувомеђинама, које указују на старе куће, према заосталим воћима и распореду имања, даје се и данас врло лако увидети распоред и положај кућа тако, да се може прстом указати на сваку кућу где је била. Ова кућишта дају нам слику ондашњег насеља, код којега су куће биле збијеније и село више изгледало на шумадијско него на старовлашко, како је данас. Прича се да је куга раселила село и потреба за бољим имањем.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Бујачић је бивши заселак села Петнице. Старе куће ова два села биле су у Кућиштима, па су се одавде помериле зракасто на све стране.
    -Милосављевићи, Глишићи и Ивковићи: Најстарија породица оба ова села је Милосављеивћа за коју се прича да је овде од Косова. Милосављевић је старо презиме ове породице и данас се овако зову само Глишићи, али са њима су у сродству и Ивковићи. Милосављевића је било раније много више, али су замрли и изгубили се, а и данс замиру. Свега их је 3 куће, славе Никљдан.
    Јевтићи: Најстарија породица по досељењу су Јевтићи, некад најјача и најмногобројнија породица, данас представљена са само 3 куће и то слабе и нејаке. И од ове породице многе куће су замрле. Јевтићи су се доселили у почетку 17. века из Дрекаловића у Кучима, због крве освете. Они су до скора имали највеће и најбоље делове сеоског имања. Славе Никољдан.
    -Павловићи, Косићи, Благојевићи, Лукићи, Јовановићи и Милосављевићи: Пред крај 17. столећа доселили су се из Пипера у Црној Гори данашњи Павловићи и они су некада били насељени код Деспотовца, поред данашњих Благојевића и Косиића, па су се после изместили на Брдо у Мачине а неки остали на старом месту. Њихови потомци су наведени, има их 16 куће, славе Аранђеловдан.
    -Ковачевићи: Кад и Павловићи доселили су се у ово село данашњи Ковачевићи из Осата у Босни. Њих је накада било више кућа, па су замрле, данс их је само једна, славе Трифундан.
    -Владисављевићи: Све друге породице су касније досељене, такои Владисављевићи, којих је до скоро било 3 куће а данас само једна и она је на умору, досељени су уз Кочину Крајину из Пипера у Црној Гори, славе Аранђеловдан.
    -Савићи су у сродству са Владисављевићима, они су досељени после Другог устанка, и ова породица је на умору, славе Аранђеловдан.
    У Првој половини 19. столећа доселили су се:
    -Тодоровићи су из Вражегрмца у Црној Гори, некад јака кућа, данас слаба, славе Св.Петку.
    -Живковићи су из Пипера досељени 1856. године и насељени на Брду уз Павловиће и ово је данас најјача кућа у селу, славе Аранђеловдан.
    Уз Бабинску Разуру доселили су се у ово село:
    -Јањуши су из Бабина, има их две куће и славе Мратиндан.
    -Цвијовићи су из Сељана и они су род онима у Грацу, славе Ђурђевдан.
    -Мосуровићи (потомци Мосура) су из Врбове, славе Никољдан.
    Горње три породице су из области Полимља, досељени због буне 1875. године у којој су суделовали а у селу се населили на Ковачевића имању.
    После српско-турских ратова 1878. године доселили су се:
    -Матељевићи из села Превиша у Дробњацима од породице Томића, насељени на имању Ковачевића, славе Никољдан.
    -Головићи су из Дробњака на имању Јевтића, славе Ђурђевдан.
    -Маринковићи су из Богатића, села ове области, славе Никољдан.
    -Мандићи су из Косатице у Полимљу, славе Ђуређвдан.
    -Радосављевићи су из Штрбаца у Старо Влаху,славе Аранђеловдан.
    -Николић је из Мокре Горе у Старом Влаху, доселиио се као слуга, слави Аранђеловдан.
    -Мутић је из Граца ове области, дошао уз матер, слави Ђурђевдан.
    -Новаковић је из Пипера у Црној Гори, населио се на имању изумрлих Грујучића, слави Аранђеловдан.
    -Познановић је из Равања ове области, слави Мратиндан.
    -Мирковић је из Маоча у Полимљу, слави Јовањдан.
    -Бошњаковић је из Пријездића у овој области, слави Никољдан.
    -Настић је из Лелића од тамошњих Матића, слави Никољдан.
    У селу је 43 куће од 22 породице.

    Занимање становништва.

    -Главно занимање становништва Бујачића је земљорадња. Зиратне земље има доста, али је од њега доста у рукама сељака из суседних села. Земља је богата и даје богате плодове, на њој су добре ливаде и пашњаци, као што и рађају. Бујачани се не одликују великом вредноћом за радом на земљи, а још мање се одају изучавању заната и раду на другим привредним пољима. Сиромашнији се баве надничењем по граду, где узгред науче по какав занат и њиме се баве по суседним селима и граду. Бујачани се не селе из села.

    Појединости о селу.

    -Бујачић је саставни део Петничке општине у Срезу ваљевском. Судница, црква и школа су у Петници. Гробље је заједничко са петничким и у петничком Пољу, према цркви.
    Село нема своје преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Порекло становништва села Попаре, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Попаре су јужно предграђе града Ваљева. Сеоске су куће на плећима висова, који су се наднели са јужне стране над Ваљево. Попаре су кречњачка висораван 4-5 километара дугачка и шрока, испуњена вртачама и другим карсним објектима, нагнута реци Грацу и преко средине пресечена једним низом вртача великог удубљења и димензија. На јужној страни села је сува долина Дубоко, која одваја село од Дегурића. Висораван се стрмо спушта Ваљеву и Грацу. Главнија кречњачка узвишења су: Бобија, на којиј су лелићски Цигани, Видрак, Бајир и Пекино Брдо над Ваљевом, Липак и Краљевића Марка Столица над Грацом. Испод ових брда, препуњених плазовима пролеза долинама река путеви из Ваљева а по њиховим странама налазе се пештари, као што сду Вљевска Пећина и Пештер у Видраку и Пештер испод Столице.
    Изворима је село сиромашно. На висоравни је једини извор Муњића Бунар, који извире на једном крају вртаче а на другом понире. У страни према Ваљеву је Попарчева Чесма, а у кориту Граца мало непресушно врело Мејина Вода, која после два метра тока пада у корито реке, у кориту Колубаре су Араповића Чесма и Пећинско Врело, који заједно после 40 метара тока падају у Колубару. У селу имају два језера, две велике вртаче испуњене водом, која никада не пресушују.

    Земље и шуме.

    -Попарске су земље по висоравни и на јужној страни од кућа, по вртачама и доловима. Земље су кречне, суве и кад се уредно натиру дају добар род. Нарочито су подесне за стрмне усеве. Најбоље су ливаде око Попарчеве Чесме и оног малог поточића, који се од ње спушта у Ваљево и којим отиче сувишна кишне и снежна вода. Највише зиратне земље је по Пекином Брду и Липику.
    Шуме је врло мало. Видрак је пошумљен и својина општине града Ваљева. Бобија је исто тако пошумљена али је и она општинска својина. Око Дубоке Јаруге што има мало шума, све је општинска својина. Падине реке Граца су голе и кршевите. Село и његове породице немају никаквих заједница. Према овоме сељаци су принуђени шуму куповати.

    Тип села.

    -Главни део села је на Бајиру, куће су по плећима овог брда, а друге су растурене на све стране. Село нема џемата, а куће су на растојању од 20 до 200 метара.
    У селу су: Јеремићи, Кавадари, Пијевчевићи, Лукићи, Грбовићи, Андрићи, Ровчани и Марковићи.
    Осредња задруга је Кавадаревића од 16 душа, иначе су куће инокосне.

    Име села.

    -Према харачким тефтерима Попаре су, као и сва села око града Ваљева, биле асовина и у харачком попису 1822. године, штампаном у Вуковој „Даници“ помиње се Градац и Асовине око Ваљева, где се ређају сва ондашња насеља око Ваљева, али међу њима нема Попара.
    Данашње име селу дошло је од презимена Херцеговца Попаре, који је био у овом селу још у оно доба, кад се село сматрало као својина ваљевских Турака. Како су Турци звали ово село не зна се, осим ако не буду звали Бајир, које је име и данас односи на ово село и на знатан део града Ваљеева.

    Старине у селу.

    1. На врху брда Бајира а изнад ваљевског гробља, налази се неко старо гробље, које народ овог краја зове Маџарско Гробље. Гробље је на општинској утрини са неколико усправних и непотписаних стећака.
    2. Косом између Видрака и Бајира још из турског, а може бити и из ранијег доба, силазио је поред гробља стари пут, на коме се и дан данас распознају трагови старих калдрма, насипа, проширивања и усека у стенама. То је онај пут, што је некада силазио у Градац, па преко Ћелија и ћелијанских Брда силазио Ваљеву а доцније ишао кроз Лелић, а низ Врану спуштао се кроз Попаре у Ваљево.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Попаре су, као и сва села око града Ваљева, била царска домена у турско доба. По њима су живели ваљевски Турци, а сви виђенији и угледнији бегови из Ваљева имали су у селу своја добра, куће и тевериче, у којима су лета проводили, а преко зиме задржавали своје чивчије. За доказ оваквог насељавања служе називи појединих њива, воћњака и остаци старог воћа.
    -Попарци: Први од Срба населио се у некаквог аге као чивчија Попара, Херцеговац, пореклом из Попара од Билећских Рудина. Попара се доселио отприлике после аустријске окупације и био је у животу кад су Турци истерани из Ваљева 1804. године. Попарац је нешто куповином а нешто и захватањем после ослобођења дошао до знатног имања и од њега су биле две куће, које су обе замрле седамдесетих година 19. века. Последњи потомак ове породице био је Јова Попарац.
    -Кавадари (Кавадаревићи) и Јермићи: На имање Попара у Првом устанку населили су се Кавадари из Озринића у Црној Гори, њих је било више кућа, па су многе замрле а зову се Кавадари-Кавадаревићи и Јеремићи, има их 4 куће и славе Ђурђиц.
    -Лукићи и Ровчани су једна породица, досељени из Роваца у Црној Гори после 1878. године, има их 3 куће и славе Лучиндан.
    -Пијевчевићи си уз Голеши у Полимљу, доселили се уз Бабинску Разуру, славе Јовањдан.
    -Грбовићи су из Маоча у Полимљу, доселили се уз Бабинску Разуру, славе Лазаревдан.
    -Андрићи су из Лесковица, доселили се на купљено имање, има их две кућа, славе Ђурђевдан.
    -Марковићи су из Богатића у овој области, доселили се скоро на купљено имање, славе Никољдан.
    У селу је 12 кућа од 6 породица.

    Занимање становништва.

    Попарци се занимају земљорадњом, сточарством и воћарством. Земљорадња је слабо развијена и земље не дају довољно средстава, с тога прибегавају и другим занимањима. Сваки држи по мало стоке и стим издржава кућу и понешто продају у граду. Воћем, којега има доста, а доста је заостало из турског доба, подмирују се знатне потребе. Како су Попарци уопште са мало земље, то се баве надничењем по граду, где се узгред баве изучавањем појединих заната, које раде у Ваљеву. Већи део земље одмах после смрти Попараца, прешао је у руке Ваљеваца, а општина ваљевска отуђила је и знатан део сеоских утрина што је прешло у сопственост ваљевских грађана, који на својим имањима имају куће и чивчије, досељене из херцеговачких и црногорских крајева.

    Појединости о селу.

    -Попаре су у Општини града Ваљева још од турског доба. Судница, школа и црква су у Ваљеву. Никада нису, па ни данас, имале свога кмета или каквог другог представника у општини, по чему Попаре и не личе на право село. Попарци живе животом којим и суседни сељаци и занимају се истим пословимма, због чега су увршћени у праве сељаке. Попарци се сахрањују у ваљевско гробље.
    Немају своје преславе.

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Сада ћемо по реду излагати у Ваљево досељене породице. Почећемо с најугледнијом породицом Ненадовића.
    У Ваљево су дошле две породице Ненадовића; дошли су Проте Матеја и Јеврем Ненадовић.
    Прота Матеја је дошао непосредно из Бранковине, где је своје имање делимично продао Павићима (тада севштеницима), делимично својим даљним сродницима, садашњим Лазаревићима. Прота је сишао у ваљево 1826. године и населио се у кући Ненадовића преко пута гимназије и купио на ушћу Граца сва добра Абдурахман-аге и његовог брата Селим-ефендије Крџића, спахије и чиновника тог доба. Прота није зидао свој конак, али га је дотерао према духу ондашњљег времена, а данас је у бедном стању. Он је био својина истих Крџића. Прота је с конаком, воденицом на Грацу и са неколико колиба на имању платио 540 дуката и добио уредну тапију.
    Кад је Прота био слободан од државних послова, кад је првих година владавине кнеза Милоша био везан за Ваљево, живео је стално у њему. Последње године, као пензионер, провео је у Ваљеву, где је и умро, а пренет је и сахрањен у својој личној гробници код бранковачке цркве. Жена му је умрла у Ваљеву и сахрањена у вељевском гробљу на Бајиру поред још неких чланова протине породице.
    Протини синови били су у млађим годинама чиновници и служили су изван Баљева. У старијим данима дошао је у Баљево протин млађи син Љуба П. Ненадовић, који је подуже проживео у очевој кући, у њој умро и сахрањен поред оца у Бранковини. Старији протин син умро је изван Ваљева, али су зато његова деца дошла у Ваљево и ту остала на дедовом имању. Они су наследили цело протино имање, поделили га на три дела, неки продали своје делове, а неки га очували. Од попових унука данас је у живору Матија С. Ненадовић, знаменити индустријалац из Ваљева у своје доба, данас у дубоким годинама старости. Од два протина унука има доста потомака и они су сви изван Ваљева осим Јеврема, који је судија у Ваљеву. Кроз кратко време ове ће породице изгубити везе са Ваљевом, кад буду отуђиле сва своја имања.

    Друга кућа Ненадовића је господар Јеврема Ненадовића, сина Јакова Ненадовића, војводе. Јаков је по доласку из Русије брзо умро и сахрањен је код бранковачке цркве поред браће, кнеза Алексе и Симе. Јеврем је првих година владавине кнеза Милоша био окружни старешина; своје имање у Бранковини продао је сродницима и суседима, купио у Ваљеву старо начелство, садашњу Кулу, сву чистину око Кулее и знатан део Крушика око касарне. Све је ово извео 1832. године и купио од Ахмед-бега Јајића, најбогатијег ваљевца тог доба и најутицајнијег Турчина у Соколу сво до 1867. године одакле се одселио у Босну у Козлук и тамо умро.
    Преко бег-Јајића наши су по Босни и с турским властима врло лако долазили до својих права. Јеврем је по господству, по начину живота и по раскошноим животу био на гласу у Ваљеву. Своју кћер Персиду удао је за Александра Карађорђевића, оца краља Петра, па је одмах затим отишао у Београд.
    Кулу је трампио с плацем око ње са кнез-Милошем за једно имање у Београду, које је и данас у Краља Милана улици и својина његове деце. Кнез Милош је Кулу поклонио држави, те је још онда претворена у барутни магацин, што је и данас. Крушике и старо начелство продао је општини ваљевској за 320 дуката. Општина је начелство продала округу, а Крушик уступила држави за касарну.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Друга историјска породица из околине Ваљева су Дабићи. Дабићи су по рођењу из Дружетића Голе Главе – засеок Јаутина. Они су имали много добрих војника и чиновника. Чувени је војник Живко Дабић, погинуо 1807. године на Лешници и сахрањен код манастира Каоне, у округу подрињском. За прве владе кнеза Милоша изашли су на глас Марко и Гаја Дабићи, који су дошли до положаја државних саветника. Оба су још 1836. године купили у Ваљеву велика имања од Јајића и Ћајића; оба су своје породице довели у Ваљево и собом повели и трећег брата, који се бавио трговином. На тај начин нашле су се у Ваљеву тих година три куће Дабића.
    Марко и његов брат били су са кућама преко пута гмназије а трећи је био до старог начелства. Сва тројица су имали по дну Ваљева велика имања, дуго звана Дабића поље с воденицом на Колубари. Имали су још имања на десној страни Љубостиње, где је сада обласна болница и изнад ње. Сва ова имања су била у турским рукама.
    Стари Дабићи су помрли у Ваљеву а сахрањени у Докмиру код своје парохијске цркве, којој су за живота били велики ктитори. Чланови њихових породица, уколико су помрли у Ваљеву, сахрањени су на варошком гробљу на Бајиру.
    Марко саветник, који је у своје доба први имао свој фастон, возио се на четири коња, носио немачко одело а жена му је била највећа помодарка, оставио је иза себе доста деце.
    Сва деца су му одрасла у Ваљеву, нису много школована, растурила су се по службама и одселила из Ваљева, а имање распродала.
    Други брат трговац оставио је иза себе само једну кћер, која је била удата у Лозници и умрла без потомства. Она је своје имање продала и пренела у Лозницу.
    Трећи је оставио сина и кћер. Син је остао без школе, живео је до смрти у Ваљеву, оженио се од Ненадовића, био је понајвише у општинској служби. Умро је у Ваљеву у дубокој старости а деца су му се иселила из Ваљева и имање је распродато. Кћи му је удата у Ваљеву и има потомства.

    Наставиће сее…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Трећа историјска породица је Грбовића из Мратишића. Историјски Грбовићи пропали су у ратовима, испрозебли, израњавани и изнемогли дошли би кући, пали у постељу, умирали и сахрањивани код цркве у Крчмару или свом сеоском гробљу. Син последњег Грбовића, Лука по свршетку неких школа у Новом Саду и Темишвару дошао је у Србију 1840. године, примио се полицијске и судске службе. Служио је једино у Ваљеву. Кућа му је била у сокачету поред „Руског Цара“, што је доцније прешла у својину Косте Поповића. И он је имао од куће Живка и Алимпија, браће Настића – Цинцара све до Граца па је продао општини ваљевској.
    Последњих година свога бављења у Ваљеву био је у чину окружног казанчеја и експонирао се као непомирљиви противника Обреновића, због чега је дао оставку на службу, без пензије и без икаквих принадлежности отишао у село и посветио се земљорадњи и сточарству. Свога сина Милана, који је 1859. године био на чевртој години Богословије у Сремским Карловцима, повукао је из школе, није му дао примити се службе, оженио га и направио га сељаком.
    Лука је доста дуго живео, па је пред смрт заклео сина и прирасле унуке да се не примају државне службе и да су проклети ако би хтели служити Обреновиће. Краљ Милан је доста муке видео око унука Милована да би га задржао у војсци, али се овај није дао, поштујући дедову заклетву.
    Све имање у ваљеву Лука је распродао и није дао млађима да купују. Уз Грбовиће има веза једна друга ваљевска породица, коју су у чаршији звали Грбовићи, мада није имала никакве везе са правим Грбовићима. Кнез Милован Грбовић у почетку 19. века, у напону снаге и памети, законити наследник остарелог и изнемоглог оца кнеза Николе, имао је око себе бирану, добро обучену и снабдевену телесну гарду, састављену од најлепших и најразвијенијих младића тод доба. Старешина ове Милованове гарде до смрти његове био је неки Петар Пековић – Пеко, родом из Семегњева на Златибору, сродник тадашњег хајдука Јована Дениза, који је сишао у Дражиновиће, до Пожеге. Кад је умро и кнез Радован, Пеко је неожењен са доста новца сишао у Ваљево и у њему се стално населио као трговац. Ту се оженио у умро. Иза њега остао је један син, који је учио нешто школе, отурио се од куће и трговине, покалуђеривши се. То је јеромонах Сава, који се стално звао Грбовић, па се тако и на књижевним издањима потписивао.
    Сава је наследио цео квадрат између кућа Ранка Гођевца и његове механе. Пеко је продао плац до Ранка Гођевца Адаму Лазаревићу, а Саво је продао својој браћи од стричева механу од Адама и неке плацеве по брду, док је цео ред дућана са механом продао Јовиши Ђурићу бившем трговцу. За ово имање Саво је узео више од 4000 дуката, због чега се целог века смматрао имућним. Пеко је сишао у Ваљево 1827. године а син му Саво је продао имање 1857. године. Од Савине браће, Аћима и још једног непознатог, остало је потомства. Све ми се чини да је и оно изумрло.

    Наставиће се….

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Четврта историјска породица је Кнеза Јовице Милутиновића из Санковића. Кнез Јовица је дошао у Ваљево као чиновник и у њему на разним положајима остао до 1842. године када се као приврженик Обреновића морао иселити из Ваљева, управо морао побећи, отишавши се у Руму, где је 1843. године и умро и сахрањен на тамошњем старом гробљу.
    Кнез Јовица је купио Мехића имање, његове воденице, шуме и воћњаке. Некада три, сада две, Тадића воденице биле су својина Мехића, затим цело поље дуж јаза, цео Липак и брдо око Мехића вода прешло је у руке кнеза Јовице. Кућа му је била она иста, данас преправљена Влајка Тадића, која је и данас у својини његових синова. Кнез Јовица имао је у Сарачевцу винограде, у Топаловцу забране, у Бујачићу ливаде, имање купљено од Турака и сељака. Није имао мушке деце, важио је као богат човек и после Јеврема Ненадовића био је најбогатији у Ваљеву.
    Имао је четири кћери, једна удата за Јеврема Тадића, трговца у Ваљеву, друга је удата за попа Стевана Јовановића у Драчићу, трећа за Таска Узуна, трговца и механџију у Обреновцу а четврта за Ђорђа Христића, бакалина у Ваљеву.
    Све му је имање прешло у својину Јеврему Тадићу, нешто је конфисковано и продато општини ваљевској за вашариште.

    Наставиће се….

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Пета историјска породица из околине Ваљева су Бирчани. Бирчани, некада виђени и угледни грађани града Ваљева, нису непосредни потомци познатог кнеза Илије Бирчанина. На дан његове погибије Илија је оставио иза себе само кћер Ђенадију, удату у седларске Бирчане. Она је врло добро искористила положај свога оца, па је својима узела на Пећини цело поље на десној страни Колубаре и на ставама Јабланице и Обнице. Та су имања била својина неких Турака и од њих је Ђека то покуповала. На Јабланици су биле две воденице и наследници су их задужили код Јосе Куртовића и Марка Радовановића; доцније је поље отишло у својину за дуг Антонију Шијаковићу из Ваљева, познатом газди из пете деценије и Васи Лазаревићу – Црном Васи. Кафана и магаза доцкан су продате са нешто земље око њих једном сељаку из Бујачића.
    Породица Бирчана је од 1857. године у Ваљеву. Творац ове породице је Новак Бирчанин, качер по занату, родом из Суводања, подаљи сродник кнеза Илије. Новак је био посиромашног стања, одселио се од браће и отиснуо у свет ради заната. Занат је радио по многим селима, али се највише и најрадије бавио по бранковачким селима. Ту се и оженио из породице Обрадовића у Забрдици, сестром Евгенија Обрадовића, тада механџије и трговца у Ваљеву, чија је радња и имање било оно што је сада у рукама Секулића, Бирчана и Андоновића. Свога зета Евгеније је довео у Ваљево, дао му плац за кућу и радњу и стално га наместио. Новак је мало живео, али је за кратко време стекао леп глас и доста добро имање. Да Бирчани изађу до бољег гласа и вредности заслуга је Новаковог најстаријег сина Маријана.
    На рачун кнеза Илије Бирчанина у Ваљево се спустила још једна породица, а то је Марка Шаргића из Горње Буковице. Марко је био рођени сестрић једине сестре кнеза Илије. Марко је још 1830. године купио у Ваљеву код турског гробља и џамије целу раван испод ситара и кроз дуги низ година остао у селу, па се тек после преселио у Ваљево, подигао механу, дућане, куће, онда кад је просечена варијанта пута Ваљево – Лозница. Половина купљеног имања прешла је у својину ваљевских у буковичких богаташа Марка и Теје Лазаревића и на гласу трговца Николе Драгојловића из Рађевог Села. Шаргићи су рано изумрли у Ваљеву, а ни у Горњој Буковици нема много кућа.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Сад су на реду чиновничке породице тог доба, које су опет из ваљевских села или других места. Међу првим породицама тог доба за Ваљево, његово уређење, напредак и развој имају и Гавриловићи.
    Гавриловићи, у селу Шушовци одакле су, зову се Мијићи, где их и данас има под тим презименом. Од Мијића највише се истакао Јеврем Гавриловић, човек од највеће вредности за Ваљево. Он је у Ваљеву израсецао улице, дизао га у два маха, спасавајући од поплава, калдрмисао главне улице, просекао пут Ваљево – Обреновац, низ Колубару, одбио преко Карауле, подигао прве кантаре и помогао у зидању многих зграда. Бо је зет Јеврема Гавриловића, седео је у старој судници општинској, имао цело поље на Колубари више Дабића поља са великом воденицом, у Београду имао оба Мајдана и кућу где је сада Жута кућа преко пута двора.
    У Ваљеву је био у многим звањима а завршио као нечелник окружни, одакле је отишао у државни савет и умро у Београду у дубокој старости као сиромах човек, живећи од мале панзије.
    Друга чиновничка породица су Срећковићи, такође из Шушовке. Они су били некад мале спахије у Ваљеву и подигао их је Аксентије Срећковић. Он је у Ваљеву саставио низ година, прошао кроз сва места и више звања, био и начелник окружни, после и државни саветник, умро у Ваљеву као пензионер и богат човек.
    Имао је ону зграду за кућу и конак, где је сада срез ваљевски а не где су станови, затим, имао је и плацеве где су биле куће: Лазе Лазаревића, Јована Ђурића, Мил. Тадића, пошта и кафана „Краљевић Марко“. Уза ово имао је и целе Ситоре, који су после смрти Аксентијеве прешли у својину Маријана Бирчанина и неких сељака – а сада су браће Петковића, Здравка и Станка.
    Из Шушовке су педесетих година дошли у Ваљево: Јаков Михаиловић, познат под именом Јаков Болтаџија, некада врло богат, виђен и цењен трговац, затим, Мирко Михаиловић од Мијића и он некада познат као Мирко Болтаџија са радњом где је сада канцеларија Ћубана адвоката. Још су дошли истих година и браћа Николајевићи, који су се одали службама и одеслили се из Ваљева.
    Синови Аксентија Срећковића остали су дуго у Ваљеву, Љуба је умро у Ваљеву у дубокој старости као пензионер а син му се раније иселио из Ваљева. Пера је умро у Ваљеву у садашњој кући Живорада Андрића а деца му су се иселила из Ваљева. Коста је рано отишао из Ваљева, био је војни и цивилни службеник и умро је изван Ваљева. Они су сва имања распродали ништа не задржавши у Ваљеву. Исто тако су прошли и остали Шушовчани.

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Трећа чиновничка породица су Антоновићи. Још у 1829. години дошао је за практиканта начелства округа ваљевског Алекса Антоновић из Пожаревца. Као практикант, писар и капетан срески провео је овај мирни и тихи човек низ година у Ваљевској Каменици, сачекао пензију, сишао у Ваљево и у њему умро. Алекса је као капетан у Каменици купио од Евгенија Обрадовића сво имање, све што је још у државини Андоновића, затим све што је у државини Секулића и преко пута Сушине механе, све до дућана Вукосава Ђорђевића, сада Андре Перуничића. Алекса је оставио иза себе два сина, Јеврема и Косту. Они су се рано поделили. Све што је при деоби припало Јеврему и данас је у својини његових наследника док је Коста сав свој део изедио и пораспродавао разним лицима.
    Јевем се оженио из чиновничке породице Стојковића Крсте, чувеног лицејца и правника свог доба, дугогодишњег полицијског чиновника у Ваљеву родом из Крагујевца, који је имао своју кућу на оним плацевима, где су куће Саве Николића и Марјана Бирчанина позади имања Антоновића са запане стране. Од Стојковића и Антоновића нема никога у Ваљеву.

    Четврта чиновничка породица је Јована Бобовца. Јован Бобовац, познат у народу као кнез Бобовац и кнез Јован, родом је из Бобове, где има и данас исте породице. Он је био писмен, речит, револуционаран, лепо се одевао и понашао према млађима, заузимао разне положаје, веће и мање. Био је богат у селу, продао је све што је имао и за те и друге уштеђене новце купио је у Ваљеву доста имања. Купио је преко пута старе поште од Турака нека воћа и кућу, затим од истих купио стару пивару, цело брдо изнад ње до Обнице.
    Кнез Јован оставио је иза себе нешколована сина Атанасија и кћер, удату у Београд. Имање је поделио завештањем на сина и кћер. Син му је живео доста дуго у Ваљеву а имање је или он продао или су продали његови наследници од кћери, јер синова није имао.
    Исто тако и кћи му је распродала свој део, те се изгубио сваки траг овој великој имовини.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    У село Градац првих година владе кнез-Милошеве сишао је из Горњих Кошаља у подрињском округу Глиша Младеновић, који је раније дуго хајдуковао по Босни и Подрињу. Населио се у Грацу на имању које је купио од Крџића, исељених Турака из Ваљева. Глиша је био ожењен и имао је два сина, кад је дошао у Градац, први му се звао Лазар а други Ђорђе. Оба је дао у трговину и на занате у Ваљево и оба су изашла на глас као добри трговци и занатлије. Лазар се рано одао трговини и стекао велико имање и добар глас, важио је тридесетих и четрдесетих година прошлог века као најбогатији и најугледнији Ваљевац. Радио је са кацама, вуном и лојем; радња му је била на пијаци испод Тадића, његово је имање било „Руски Цар“, велик испусти у Сарачевцу, на Анатеми у Топаловцу у Грацу, које је он или Ђорђе продао.
    Лазар је дуго живео и кроз цео живот, па и онда када није радио, одевао се завидно, заузимао прва места у Ваљеву и сматрао се као ретко паметан човек. И син његов Милош Л. Глишић живео је истим животом и докле је био у Ваљеву цењен је као првак.
    Брат Ђорђе као терзија рано је остао без радње и без имања а и умро је млад. Његов је син Милован Ђ. Глишић, наш познати књижевник.
    Од обе куће Глишића данас нема никога у Ваљеву, мада су имали женских потомака.

    Уз хајдука Глишу сишле су у то доба многе породице из његовог села. Тако су се истодобно нашле три куће Тадића, да им касније дођу још неке.
    Прве куће Тадића су Јеврема и његовог брата Милована и позније његовог синовца, и још касније и унука Маринка Тадића. Јеврем Тадић је био трговац, брат му занатлија, докле је Јеврем целог века био газда и богаташ, брат му је сиромах рано умро и породица се одселила у Шабац. Јеврем је дуго живео, оставио два сина и од оба потомство у Ваљеву и опет оба на гласу. Милован је једно време био најбогатији трговац, код њега је био у служби у своје доба најугледнији Ваљевац Живко Тадић, који је из пажње према газди узео друго име и његово презиме. И он је дуго живео и његово имање је био општински плац, где је сада општина, гимназија и основне школе.
    Милован је у четрдесетим годинама 19. века представљао газду. Један му је син био умешан у убиство кнеза Михаила, па је осуђен на смрт, други су му продали имање и одселили се из Ваљева. Синовац му је био трговац, био је доста доброг стања, имао је кућу до општине а радњу на десној обали Колубаре. Имао је више кћери и све их је добро поудавао а имао је и синова, који су продали имање и одселили се из Ваљева.
    Последњи Тадић,који је из страха променио презиме и прозвао се Маринко Јосифовић, био је механџија и трговац, оставио је иза себе сина и кћер. Обоје су му деце помрли у Ваљеву и оставили потомство, који су се иселили из Ваљева.

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Године 1835. војвода Вучић је расељавао муслиманска села по Азбуковици. Браћа Бошко и Јосиф Тадићи из Санковића купе Дрлаче од тамошњих Турака и спусте се на то имање. Бошко је у то доба био помоћник начелства у Ваљеву, па одмах затим и начелник окружни. У заједници са братом Јосифом купи у Ваљеву велико поље, које се дуги низ година звало Бошково поље, некада у својини браће Вилотијевића, трговца из Ваљева. При деоби Јосифа и Бошка, Бошко добије имање у Ваљеву а Јосиф у Дрлачама. Бошко је из Ваљева отишао за Београд за државног саветника и тамо умро у дубокој старости. Имао је жену Стаку, родом из Табановића у Мачви из породице Максића и по њој је његова кућа у Београду изашла на велики глас. Њихове кћери су се одлично поудавале а син им је постао официр и он је продао сва имања у Ваљеву и Београду и умро без потомства а био је ожењен из Тешанове породице у Баставу, округу подрињском.
    У Обреновцу је доста дуго капетановао, тамо и умро и сахрањен код цркве у Грабовцу Марко Карамарковић, родом из Босне. Он је умро врло рано, служио је у Ваљеву и купио повеће имање где је сада Клаудија Прикелмајера апотека и сав онај ред кућа из београдске улице до куће Савића, адвоката, до куће старог проте Сајића. Нешто од овог имања отуђио је сам капетан, а највише његова удова у своје доба јако цењена Лена Карамарковић, која је умрла у дубокој старости и до смрти живела и својој куће преко пута дивизије. Ово је имање још 1828. године купио капетан Марко и прешло је у руке његових зетова и њихових сродника (зетових).
    Један од тих зетова био је Васа Гођевац, трговац из Ваљева и цео део његове жене отишао је његовим зетовима. Госпођа Лена нија имала мушке деце, отуда је ово имање отишло у друге руке, па је своју воденицу на Колубари, испод Арановића воденоце, уступила зетовима.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Овако исто у Азбуковици код своје куће у селу Дрлачама капетановао је у Ваљеву познати Малиша Тадић, чија је среска канцеларија тридесетих година била у његовој кући. Малиша се два пута женио, друга му је жена била из куће Антонића у Вукони, па се и она после мужевљеве смрти преселила у Ваљево, где је живела на имању, које јој је оставио муж Малиша. Она је имала кућу између Милоша Кораћа и Василија Аврамовића. У Ваљеву је кћери поудавала, синове у службу послала и у Ваљеву умрла. Од деце има доста потомака, растурених по Србији а најмање у Ваљеву.
    Уз Тадиће у годинама од 1829. до 1936. сишло је доста Кошљана из других породица и истих година било их је доста по Брђанима у Ваљеву под називом Кошљани, бавећи се у први мах земљордњом по Боричевцу, Обници и Белом Пољу.
    Друге и треће генерације ових породица прошле неколико кроз школе, живећи у непосредном додиру са варошанима, неприметно су се одавали занатима и трговини и тако се губили из вароши, остављајући или неостављајући кога код кућа да продужи исто занимање. И данас има доста кошљанских породица, које су заборавиле своје традиције и везе са Кошљанима.

    Крај!

    Одговори
  • Милодан

    Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
    Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Одмах после таковског устанка 11. априла 1815. године Ваљевци Васиљ Павловић из Бајевца и игуман Авакум, старешина манастира Боговађа, родом из ваљевског Дрена, били су добри познаници и пријатељи кнеза Милоша, те су га умели одмах довести у Палеж (сада Обреновац), који је био на старом ушћу Тамнаве, километар и по на североистоку од старог обреновачког гробља.
    Борба на Палежу, састанак кнеза Милоша и Проте Матеје у Прогарима, преговори о преласку заосталих избеглица по селима дуж Саве повећали су доста проређену војску, која се, добро опремљена, снабдевена џебаном и оружјем, упутила преко Уба, заусевши га, дошла у Ваљево, па и њега ослободила. Све се то догодило до краја априла 1815. године и тако је Ваљево први град који су заузели-ослободили устаници. Из Ваљева је кнез Милош отишао ка Чачку, дочекао Ћаја-пашу у тукао га на Љубићу.
    Кад је Ваљево дошло у наше руке, немирни турски елементи, са породицама, без икаквих сметњи, иселили су се у Соко или Ужице, па може бити и даље. Релије (трговачко-занатлијски елеменат) у Ваљеву и на Убу остале су; нико их није дирао, али су се угледом на исељене лагано и сами исељавали. За потпуно разумевање економских и привредних односа у Ваљеву као и селима која су данас у његовом саставу (Градац, Попаре, Бело Поље, Кличервац) треба знати да су имања свих ових села и њихово становништво били хас (аас, асовина), лична царска домена, султаново добро. У доба турске владавине султан је давао ово добро својим заслужним људима цивилног или војничког реда – да имају права уживања целог живота.
    Ослобођење Ваљева затекло је у животу високе личности муслимаског рода: Абдурахман-агу, господара доњег дела Граца, који је имао своју кулу као што је данашњи млин, где је данас централа, ако није била већа и боља. Ова је кула била у близини куће покојног Добривоја Ненадовића, а срушили су је Ненадовићи а њен материјал су употребили за зидање зграда и воденица.
    Али-бега Јајића, господара горњрег дела Граца, који је имао своју кулу под Жумберком (испод Јеремића кућа досељених из Белића), свој чувени извор који и данас носи име Јајићевац, велике винограде у Сарачевцу, ловишта под анатемом и млинове у Грацу (садашњи Новаковића и браће Рундића). Кулу су порушили Ваљевци а материјал су утрошили за зидање подрума по виноградима и кућа у селу.
    Мустај-бега (Мустафа-бега) Попару, господара данашњих Попара, млинова на Колубари (сада у својини Настића и Араповића), ловишта по Пећини, куле на имању старог Јове Попарца, његовог сродника – кулу су срушили сељаци и утрошили на зидање зграда, Муњићи су зидали и своју кафану у Ваљеву од материјала ове куле.
    Пеко (Пекино брдо) зидао је неке лагуме за вино (Ћајић-бег Ахнеда) Амета – господара целог Кличевца, Крушика, Ђеновца, Зукава и целе равнице испод Ваљева низ Љубостињу и Колубару са два млина на Колубари (сада у својини Крунића из Јасенице и Николића и Матића из Ваљева). Ћајића кула је данашња кула и он је имао ловишта и винограде по Кличевцу. Ћајићи су пореклом из Ужица, имали су сроднике у варошици Бачевцима а рођени брат је живео у Соколу и бавио се трговином и израдом барута. И он је имао удела у овом велико поседу у Ваљеву.
    Селим-бега Колубаре, родом из Ваљева, чији су били Брђани, Кошљанско имање, садашњи општински паркови, Илиџа и Котешица до Обнице, затим, Дивчибаре и млинови на Јабланици (у својини Радовановића и Куртовића из Шапца). Селим-бег Колубаре живео је у вароши, конак му је био данашња кафана „Љубовија“, која је прешла у својину Саве Ћумура, бившег кафеџије Куман-аге, ваљевског кајмакама (1920-1832. године), господара Белог Поља, Боричевца, Кајмаковог брда, Ситара и Љубостиње од садашњег каменог моста, све на десној страни.

    Наставиће се…

    Одговори
  • Vladimir

    Moja porodica potiče sa Hvara, prezivamo se Visković, po našem predanju mi smo se u XVII stoljeću doselili na Hvar iz Istočne Hercegovine.
    Može li mi neko dati bliže informacije o porodici Visković sa Hvara. Mi smo katolici.
    Pozdrav

    Одговори
    • Aleksandar I1

      Vladimire,
      u Popisu stanovnika otoka Hvara iz 1673. godine, u selu Gdinju, zabeležena je porodica VICKA VISKOVIĆA sa ukupno 11 članova porodice. Kod Dedijera i Riste Miličevića nema prezimena Visković. Najsličnije je prezime pravoslavnog roda Višić od Gacka. Ipak, ako je vaše porodično predanje tačno verovatno ste imali neko drugo prezime, a ne Visković.

      Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top